Златан, шведски пензионер: Где сместити мит, а где споменик Ибрахимовићу?

„Не дижите споменике живима, јер још могу да осрамоте камен“, мудрост је незнаног аутора која се, због разних заноса и опчињености, не следи увек. Направе се изузеци за посебне и много заслужне, па се деси да спомеником обесмрћени смртник уради нешто јеретично и преко ноћи од хероја постане изрод и издајник... А деси се и да се само промене „друштвене околности“ и контекст, па да херој одједном буде сувишан и непожељан. 

Златан Ибрахимовић је још као младић постао шведски мит. У родном Малмеу добио је споменик пре него што је окачио копачке о клин. Годинама уназад у Шведској нема веће приче од њега. Где је био, шта је рекао, шта је урадио, кога је мрко погледао, коме намигнуо – све (или било шта) о њему постајало је вест. Крај његове играчке каријере изазвао је, логично, лавину реакција.

Златан је, такав какав је, обојио је својом појавом једну епоху савремене Шведске; епоху дугу безмало четврт века. Иако је, с обзиром на поодмакле године и повреде које су га у последње време пратиле, завршетак његове каријере био питање тренутка, суочавање са неумитношћу тог тренутка код многих у Шведској изазвало је „грч у стомаку“ и неку врсте сете; сигурно не свеопште (увек је било и оних који га нису подносили), али без сумње масовне. Као да су људи желели да поверују да Златанове суперменске способности могу да пркосе и протицању времена и старењу. Чак и они које је замарао својом „грандиозном персоном“ и помпезношћу, говоре сад како ће без њега у фокусу све бити празније и досадније. 

Мит о Златану

Срећан одлазак у пензију Златану Ибрахимовићу пожелели су му краљ, премијер, бивши премијер који је сада председник Фудбалског савеза Шведске, селектор репрезентације и многи, многи други. У изјавама „високих званичника“ готово хорски се истиче колико много је Златан Ибрахимовић значио за Шведску и исказују се нада да ће наставити да буде инспирација.

Иако се о томе не говори експлицитно, јасно је да постоји жеља да се сачува „мит о Златану“ – сиромашном имигрантском дечаку из проблематичног предграђа који, упркос дисфункционалној породици и бројним другим тешкоћама, својом вољом и радом успева да се издигне из гета, отвори врата великог света и оствари свој сан. Златанова каријера била је дуга и Шведска са њеног почетка и ова са њеног краја прилично су различити ентитети. Бољи мит о интеграцији и успеху потпуног аутсајдера није створен.

Јасно је, такође, да ће чување мита о Златану бити деликатна мисија. И зрели Златан је, сам по себи, у много чему контрадикторна личност. У својој исповести „Адреналин“ из 2021. године више пута с пуним уверењем тврди потпуно супротне ствари (које се међусобно искључују). Таквих примера – где сам себи ускаче у уста – има „колико волиш“. Није зато о њему лако одржати кохерентан наратив. Ни Шведска, с друге стране, није више „кохерентна“ као што је била; у њој се сада више него икада пре питају они који Златана никад нису ни прихватали као Швеђанина...  

Споменик у гету

Грандиозни трометарски кип Златана Ибрахимовића од 500 кила бронзе, који је по наруџбини Фудбалског савеза Шведске урадио скулптор Петер Линде, свечано је откривен 8. октобра 2019. године. Већало се где га поставити, у игри је био и Стокхолм (јер реч је о националном, а не само локалном хероју), али је одлука ипак пала на град Златановог рођења у којем је и започео своју осебујну каријеру. Малме је, такође, град са процентуално најбројнијом „invandrare“ (дошљачком) популацијом у земљи, па је та „ситница“ можда и пресудила. Ту је највише оних који би „Златановим путем“ – од гета до великог света.

„Кад дођете у Њујорк дочекује вас Кип слободе. Кад дођете у Шведску, дочекује вас Кип Златана“. Овај „златанизам“ Ибрахимовић је изрекао приликом откривања споменика у Малмеу. У то време играо је у Галаксију из Лос Анђелеса, али није пропустио прилику да присуствује свечаности сопственог „успоменичења“. „Златанизмом“ је частио медије жељне његових ексцентричности, али скоро све друго што је говорио тог дана било је „друштвено одговорно“:

„Ја нисам већи од било кога другог... Нисам изабран или посебан ни на који начин. Борио сам се и веровао сам у себе. (...) Када сам почео каријеру, није било никога ко је пре мене пролазио то кроз шта пролазим, никога коме бих могао да се обратим. Сећам се да сам питао Хенрика Лашона: 'Шта би требало да радим? Како да радим? Објасни ми...' Рекао је једноставно: 'Нико није био у твојом ципелама, нико није био у твојој ситуацији. Шта би требало да радиш? Сам ћеш наћи свој пут.' Значи, нисам имао никога на кога бих могао да се ослоним или да се посаветујем. Нико није могао да ми објасни како све функционише. Морао сам сам да пронађем баланс, да изградим самопоуздање, да нађем сопствени пут. У свим овим аспектима изабрао сам да будем то што јесам.“

Исто то само мало другачије Златан је често понављао као песмицу. Та песмица је нека врста неписаног „консензуса“ између њега и Шведске.  Понављајући је, Златан је играо и игра своју „друштвену улогу“ дајући допринос (какав се од њега очекује) мотивисању младих и „интеграцији“, што је вечна тема у земљи са стотинама хиљада дођоша... С друге стране, толерисано му је и гледано кроз прсте што другима не би било. 

Нико као он

Спортисте и лика попут Златана Ибрахимовића у Шведској раније није било. То дословце каже Давид Лагеркранц, аутор Златанове аутобиографије „Ја сам Златан“ (објављене 2011. године). Та вешто скоцкана књига није важна само као међународни бестселер; она је избрусила наратив имигрантске приче са хепи-ендом, кроз који ће Златан бити перципиран и тумачен.

Лагеркранц можда није створио мит, мит се „ваљао“ кроз медије и раније, али он га је он дефинитивно уобличио и зацементирао. Својевремено је изјавио како је неке цитате из књиге сам креирао (и ту праксу бранио говорећи да је због разлике говорног и писаног језика било неопходно модификовати неке Златанове реченице).

Било како било, књига „Ја сам Златан“ преведена је на двадесетак језика, продавала се као алва и доживела је велике похвале. Поредећи је са „Портнојевом бољком“ Филипа Рота, Сајмон Купер из Фајненшал тајмса оценио је како је то универзална имигрантска прича (која без проблема комуницира транснационално) и сам врх имигрантске прозе. И многи други су је хвалили као најуверљивију аутобиографију неког фудбалера и спортисте.

Лагеркранц у њој, а и мимо ње, потцртава Ибрахимовићев индивидуализам; то је по њему differentia specifica која Златана разликује од Стенмарка, Борга и других шведских спортских звезда „које су биле досадне, јер их је гушила јанте култура, због које нису смеле да се истичу“. 

С оне стране закона града Јантеа

Такозвани Јантеов закон није никакав писани закон већ неписани друштвени кодекс којим се имплицитно намеће групно понашање и подређеност појединца групи, тиму, заједници... Таква „етика неистицања“ сматра се инхерентном егалитаристичким вредностима на којима су скандинавска друштва (шведско, данско, норвешко) дуго била утемељена. Том етиком објашњава се и тежња за својеврсном униформношћу како у појавности, тако и у понашању.

Другим речима, није случајна тенденција да се људи слично (H&M) облаче, да станове уређују на сличан (Икеа) начин, да „прописано“ слично (и политички коректно) резонују о „важним“ темама... Реч је о својеврсном „невидљивом“ утицају околине. Критичари кажу да неписани Јантеов закон има и другу страну медаље и да представља главни извор опресије у тим друштвима; услед параноје од санкција, људи свашта сабијају у себе и па онда пуцају „изнутра“.

Златан је свој имиџ, идентитет и бренд изградио на индивидуализму и одступању од Јантеовог закона. Није крио амбиције да буде најбољи, није се устезао хвалисања, волео је да се пошепури својим поршеима и фераријима, о себи и даље уобичава да говори у трећем лицу...

Један илустративан пример Златановог непоштовања неписаног кодекса који су медији су ових дана извукли „из нафталина“ је детаљ са квалификационе утакмице за Европско првенство између Шведске и Сан Марина из 2003. године. При резултату 4:0 досуђен је други пенал за Шведску. За извођење пенала задужен је био Ким Калстром, који је већ извео један пенал на тој утакмици. Очекује се да ће он извести и овај други. Али, Златан, који тада има 21 годину, узима лопту – јер он је био тај који је фаулиран – намешта је, шутира, и даје гол... Саиграчи су суздржани, не славе са њим. Прекршио је правило и табу. Чак и сада, пост фестум, замера му се да је себе често стављао изнад тима.

Евидентно је да је Златан временом куд и камо олабавио и обуздао свој его-трип – мало захваљујући годинама и животном искуству, а мало (или мало више) под утицајем своје жене Хелене, која га је утеривала у оквире шведског бонтона и прагматизма. Златану се спочитава и веома лабава лојалност клубовима за које је играо, јер променио их је много; захваљујући пре свега Хелени и њиховој деци, Златанова спона са Шведском остала је чврста и неупитна. 

Споне се на северу граде „рационално“. И Златанова сарадња са Давидом Лагеркранцом на књизи „Ја сам Златан“ може да се објасни у том кључу – као обострано прагматичан дил – трампа популарности и (друштвеног) престижа.

Златанов биограф

Давид Лагеркранц (1962) је дете племићке породице чији су чланови у више генерација били crème de la crème друштвеног, интелектуалног и уметничког живота Стокхолма и Шведске. Давидов отац Улоф Лагеркранц (1911-2002) као писац, критичар (аутор Стриндбергове критичке биографије) и дугогодишњи уредник најутицајнијег дневног листа Дагенс нихетер, био је културни арбитар par excellence; својим „пресудама“ буквално је одређивао судбине аутора којих би се дохватио. Ингмар Бергман, на пример, у својој аутобиографији пише како га је отровна Лагеркранцова критика филма „Осмех летње ноћи“ озбиљно уздрмала. (Лагеркранц је, поред осталог, написао како га је срамота што је гледао тај и такав филм.)

Татин син Давид већ је био ушао у зреле године, али из сенке оца није излазио. Носио је звучно презиме (које само по себи значи друштвени статус), писао је, трудио се, али његов опус није наилазио на шири одјек. Све док га „судбина“ није спојила са шведским и светским суперстаром Златаном. Искрен је зато када каже како је Златан значио све за његово писање и како је са књигом „Ја сам Златан“ добио све. Књига се продала у милионском тиражу, он је зарадио као никад до тад, а његово име постало је међународно познато.

На конто тог успеха „судбина“ ће хтети да баш он добије дубиозну „концесију“ за дописивање планетарно популарне трилогије „Миленијум“ прерано преминулог Стига Лашона. Иако је Лашонова невенчана супруга Ева Габријелсон била изразито против комерцијалне злоупотребе Лашоновог имена и дела, њу нико није зарезивао, а Давид Лагеркранц није имао морални проблем да се посвети лукративном списатељском пројекту.

Данас је он познат, признат и богат писац из кога исијава самозадовољство. Не само да је изашао из сенке оца, него је бар на међународној сцени добацио много даље од њега. Златан му више није неопходан, па може сада и да га пљуцне у складу са преовлађујућом друштвеном и медијском климом. Каже како му је много дражи „млади Златан“, него овај који „хвали Катар“. 

Некоректност и последице

Та прича о Златановом „хваљењу Катара“ такође је вишеструко парадигматична и добра је илустрација шведског јавног дискурса, у коме је Златан често бивао попут оног детета из „Царевог новог одела“.

На некој прес конференцији после Светског првенства у Катару (за које се Шведска није ни квалификовала), Златану је постављено питање шта мисли о организацији Светског првенства. Он је, не размишљајући превише, одговорио „Било је за десетку“. На (моралистичко) ишчуђавање новинара, Златан је додао како је то тамо „систем који функционише“.

То је изазвало масовну констернацију и душевни немир. Јер, како је могуће да аутократија, која гази људска права ЛГБТ заједнице и разна друга, буде „систем који функционише“. Мада ни Златан по питању Катара није мала маца, јер још из времена Пари Сен-Жермена има своје приватне и пословне везе и аранжмане са тамошњом „елитом“, медијска кампања моралистичке правоверности против њега потпуно је гротескна, а поготово кад постоје „слепе мрље“ у погледу продаје оружја Саудијској Арабији и сличнима... 

И друге Златанове изјаве знале су да направе сличне „буре у чаши воде“. Кад је својевремено долазио у Шведску да прими Златну лопту, новинари су га питали да ли ју је заслужио, с обзиром да је нека шведска фудбалерка те године освојила више трофеја од њега, на шта он као из топа одговори у стилу: „Када дођем у Италију или Шпанију пореде ме с Месијем и Роналдом, а када дођем у Шведску – пореде ме са женама.“ Онда шведски медији и јавност о томе наклапају данима и недељама.

Златан је уговорима и „комбинацијама“ толико везан за „крупни капитал“ да је у позној фази каријере „бренд“ односио превагу над живим човеком. У Америци је прозивао Леброна Џејмса због оглашавања током протеста „Black Lives Matter“, када се овај усудио да прозбори нешто на тему расизма, друштвене неједнакости и неправде.

„Спортисти уједињују свет, политика га дели. Наша улога је да уједињујемо свет радећи оно у чему смо најбољи. Спортисти треба да буду спортисти, а политичари треба да се баве политиком“, ингениозна је Ибрахимовићева изјава из тог времена.

Пошто и у „Адреналину“ више пута понавља како у животу није прочитао ниједну књигу, дискутабилно је колико би био у стању да формулише неки комплекснији политички став. Али, ето, и такав какав је, у шведској јавности био је фактор полемике. 

Споменик слободном човеку

Кип Златана у Малмеу оскрнављен је само месец дана по свечаном откривању октобра 2019. Скрнављење се затим наставило, малтене из дана у дан. Кип је заливан фарбом. Исечен му је нос. По њему су исписивани графити; најкрупнији је био: „Јуда“. Покушавали су да га запале. Тестером му је ампутирана једна потколеница... Почетком јануара 2020, три месеца пошто је откривен, бронзани Златан са рукама дигнутим у ваздух срушен је на земљу. Комунална „хитна помоћ“ однела га је „на поправку“.

Неки су мислили да му после тако великих оштећења нема спаса. Скулптор Петер Линде био је ужаснут. За њега то је споменик слободном човеку „који моћним кораком гази преко Земље и прелази све границе одлазећи у непознато...“

Није зато хтео да дигне руке од свог животног дела. „Слободном човеку“ заварио је нос и потколеницу, очистио је са њега заливену фарбу и исписане графите, санирао му остале ране и повреде. Успео је да га вертикализује. Уградио му је и аларм, да запишти ако га неко опет буде дирао. Ускладиштен на сигурном, трометарски бронзани Златан већ неко време чека да поново „истрчи“ у јавни простор, међу људе.

Навијачи Малмеа потписивали су петицију у којој траже да се „бронзани“ пошаље у Стокхолм; потписницима више не треба. Град Малме, који је „бронзаног“ добио на поклон од Фудбалског савеза Шведске, уз обавезу да о њему брине, одлучио је да не услиши жељу навијача. Кип Златана ће остати у Малмеу. Још увек се, међутим, не зна где ће му се наћи ново место...

Зашто је Кип Златан разлупан и оскрнављен? Званична верзија је позната: Златан је уложио новац у стокхолмски Хамарби, а Малме и Хамарби су љути ривали... И ето, десио се белај.

„Власници ЛА Галаксија су ми предложили ту куповину док смо преговарали о обнови уговора“, објашњавао је Златан у „Адреналину“ овај случај. „Они су поседовали одређен број деоница, а ја сам купио 25 посто. То ми је изгледало као добра прилика да урадим нешто корисно у Шведској, за мене је то био чин захвалности према својој земљи. Уместо тога, навијачи Малмеа су то примили трагично. Не толико због саме инвестиције, већ због реченице коју сам изрекао у јавности: 'Направићу од Хамарбија најјачи клуб у Скандинавији...'“

Класна издаја 

У тој његовој причи недостају неки „детаљчићи“ да би била јаснија. У међународној штампи остаје нејасна природа тог „ривалства“ између Малмеа и Хамарбија. Откуд то да је оно толико „љуто“ и откуд да Златанова инвестиција у Хамарби „није спаљивање мостова, већ разношење моста атомском бомбом и остављање за собом пустоши и дубоког понора“, како се наводило.

Није то пуко ривалство два фудбалска тима, или два „ривалска“ града. То је „ривалство“, ако уопште може тако да се назове, између две потпуно различите Шведске – једне која је прокажена и сегрегирана и друге, престоничке и привилеговане која је као јако кул.

Розенгорд, део Малмеа где је Златан одрастао, и даље је, полицијском терминологијом речено, „веома осетљиво подручје“; то је огромно бетонско насеље тзв. милионског програма које је синоним за неинтегрисаност, социјалну изопштеност, криминал... Хамарби је, пак, са стокхолмског Седермалма, Јужног острва, што је данас џентрификован крај где воле да скрасе шведски еквиваленти „алтернативних јапија“. Не живе ту најбогатији и најпривилегованији Швеђани, али то јесте у великој мери епицентар из ког се емитује слика пожељног (самозаљубљеног) „швеђанства“.

У Златановом случају, пословни аранжман у Хамарбију може да се тумачи као покушај куповине „кула“ и уласка у други класно-социјални круг. Са становишта оног ко се из Розенгорда извукао, тако нешто може да изгледа савршено легитимно и природно. Са становишта заробљених у Розенгорду, и Розенгодима, то је равно чину класне издаје. 

Поред Малмеа, Златан је играо и живео у Амстердаму, Торину, Барселони, Милану, Паризу, Манчестеру и Лос Анђелесу. Мало је људи у Шведској, али и другде, који могу да се похвале тако космополитским искуством. Типове тог калибра тешко је уклопити у националне оквире, како год да су постављени и дефинисани. Знајући Шведску, а знајући (колико-толико) и Златана, не треба сумњати да ће између њих и будућности бити склопљен некакав прагматичан дил на обострану корист. Каква ће бити природа тог дила посредно ће рећи и будућа судбина „бронзаног“ Златана.