Сећање на најспектакуларнији трансфер југословенског фудбала: Прелазак Радослава Бечејца из Партизана у Олимпију

Кад се, касних шездесетих година прошлог века, у социјалистичкој Југославији појавио филмски „црни талас“, као реакција на серијал партизанских филмова с „пренашминканом“ НОБ и њеним вођом, у фудбалу смо већ имали „црне фондове“, који су поменутом вођи – а он се звао Јосип Броз Тито – изгледа, мање сметали од вредних дела редитеља Душана Макавејева, Саше Петровића, Живојина Павловића, Желимира Жилника..., на које се одмах дигла државна кука и мотика.

Ипак, 1967. је одлучено да се удари и на тајне фудбалске касе. Taj дуго скривани тунел кроз који су отицале „реке“ клупских, односно друштвених пара, нерегистрованог порекла, за куповину ногометних звезда са лажним беџом аматера. У јуну те године, непосредно пред летњи прелазни рок, одлучено је да будућа пазарења на фудбалској пијаци буду јавна. Да више не буде куповине играча испод руке или испод жита, него да народ све белодано види.

Био је то, како се могло чути у овој земљи пуној историје, нови историјски тренутак којим је означен улазак професионализма у наш најпопуларнији спорт. Промена је остварена с вером да ће препреке евентуалним прекомерним трошењима бити морал социјалистичке заједнице и одговорност челника највећих клубова, по правилу кадрова партије, једне и једине, која се звала Савез комуниста.

Нажалост, већ прве дане прелазног рока, уместо бонаце, обележила је бура. Разлог су били милионски трансфери који су узнемирили и озлоједили све Југословене. Посебно, писале су новине, радничку класу која је, по дефиницији свог пролетерстког чистунствa, сматрана најосетљивијим слојем социјалистичке заједнице на расипиштво али и све друге врсте  неправди.

Милиони као конфете

Симбол те неуспеле транзиције и мета националног гнева постао је, ни крив ни дужан, фудбалер Партизана и истакнути репрезентативац Радослав Заза Бечејац, и то зато што је његов трансфер из табора београдских црно-белих у љубљанску Олимпију био најскупљи – износио је 60 милиона динара, што је у то време био огроман новац. Иако су, у међувремену, многи наши спортисти, у земљи и иностранству, потписали мноштво, по парама, „тежих“ уговора, Бечејчева одисеја од Авале до Триглава још се држи у зони дугог сећања на читавом простору пропале Титове Југе.  

„Тог лета '67 мрзела ме је цела Југославија“, рекао ми је прошле седмице увек осмехнути, Заза, радо пристајући на разговор за портал „Око“ РТС-а, чије програме често прати у Љубљани, где живи више од 55 година. „Био сам, малтене, попут оног америчког мафијаша Џона Дилинџера, проглашен за државног непријатеља број један. А зашто – за ништа“.

На питање како се бранио, каже: „Нисам се бранио. Не, јер не би вредело. А нисам ни имао због чега да се правдам и браним. Био сам плаћен по прописима, по закону је био обештећен и мој претходни клуб, Партизан, а државни органи нису низашта теретили ни Олимпију, као мог купца.“

На констатацију да је народ био бесан, одговара: „То је тачно. Људи, који су тада прилично тешко живели, одједном су уочили како милиони, као конфете, лете изнад фудбалске пијаце, иду у џепове нас фудбалера или у клупске касе. Звучи парадоксално, али је испало да је њима више одговарало време 'црних фондова' кроз које је, то су и врапци знали, ранијих година, прошло много више милиона за куповину играча, него тог лета '67, кад је почело да се ради на нов начин, а то значи да се плаћа јавно“.  

Партизанове бебе

Бечејац је у Партизан дошао 1963. године. Из зрењанинског Пролетера, јаког друголигаша, где је био главни играч и две сезоне голгетер Друге лиге. Тада је играо шпица, а касније је постао везњак. За четворогодишњи уговор добио је пет милиона динара и стан. Не крије да је и он знао, „као што су знали сви“, да је већи део те суме потицао из „црног фонда“ црно-белих у ком су главну реч водили војни генерали. Исто би се десило и да је отишао у Црвену звезду, над којом је бдела полиција, „јер је то тада била уобичајена пракса“.

Иако је био навијач Звезде, у Хумску га је привукло то што је тамо већ био његов Зрењанинац Милан Галић, ког је веома ценио као играча и човека. У Звезди су за његово довођење у  Љутице Богдана били задужени Драгослав Шекуларац Шеки и велики глумац Љуба Тадић. Лепо су разговарали неколико пута, чак и онда кад је он већ био „преломио“ да неће међу црвено-беле. Љуба га је, на крају, позвао да, где год да оде, долази у позориште. То је прихватио.

За четири године у Партизану, Бечејац је доживео пуну афирмацију. Постао је стандардни првотимац, али и репрезентативац. С посебним поносом се сећа Партизановог наступа у Купу европских шампиона 1965/66, завршеног поразом (незаслуженим) у финалу од Реал Мадрида (1:2), иако су црно-бели, након сат игре, имали вођство.

Посебно је запамћена његова изврсна партија из првог меча полуфинала тог такмичења, у Београду, кад је „ставио у џеп“ чувеног Бобија Чарлтона и још стигао да дâ један гол његовом Манчестер Јунајтеду. Није то било ништа чудно, иако је Чарлтон био великан светског фудбала, јер је Шекуларац, иначе Бобијев пријатељ, често истицао да се онај кога чува Заза Бечејац „неће наиграти фудбала“.

Реченица за коју мој саговорник рече да ју је, што у интервјуима што у обичним разговорима поновио „на хиљаде пута“ од тог далеког финала у Бриселу, гласи: „Несрећно смо изгубили од Реала, јер смо имали  јачи тим – на дуел с краљевским клубом дошли смо после елиминације шампиона Француске, Немачке, Чехословачке и Енглеске. На Стадиону ЈНА смо им дали 12 голова, а нисмо примили ниједан. Звучи као бајка, а није бајка.“ 

После тог несрећног финала, велики Партизан, тим чувених „беба“ се распао. У иностранство је отишло неколико првотимаца. Њему је препрека за одлазак у фудбалску печалбу била младост: имао је тек 25 година, а „ван“ су, по тадашњим прописима, могли само играчи са напуњених 28. Пре прелазног рока 1967. иза њега је била још једна сезона у црно-белом дресу. Не баш успешна за клуб, јер је Партизан завршио на трећем месту. 

Звезда прелазног рока

Пре одласка на годишњи одмор, планирао је да обнови уговор са Партизаном – претходни му је управо истицао. Вољу да остане на Стадиону ЈНА имали су и он и управа. Та воља је, међутим, имала различите нијансе због којих је међу њима, убрзо, „пукла тиква“, после чега је он постао прва звезда прелазног рока, најтраженији, а затим и најскупље продати играч.

„Тражио сам само мало више од оног што сам добио за први потпис“, каже Бечејац. „Шест, па седам милиона, иако су ме саиграчи саветовали да тражим бар дупло више. Рачунао сам на брз и позитиван одговор, али је он изостао. Онда је почело непријатно ценкање, што ме страшно нервирало. Кад ми је прекипело, управу сам, љут и незадовољан таквим односом, обавестио да ћу им за три дана јавити име клуба у који одлазим“.

Вести о ценкању Бечејца и Партизана привукле су велику пажњу навијача свих клубова, али и њихових челника. Прва га је контактирала љубљанска Олимпија, која се тог лета једва спасла испадања из прволигашког каравана. Позвали су га и у госте како би озбиљно попричали о могућности да се пресели међу „Змајчеке“. Са људима из будућег клуба био је на излету у Италији кад су медији објавили да су црно-бели спремни да му одброје десет милиона, двоструко више  у односу на суму која га је довела у Партизан. Он је, међутим, те новине видео тек у повратку, кад му их је показао један цариник.

Олимпија, тада једини прволигаш из Словеније, најбогатије југословенске републике, већ је имала добро попуњену касу за летњи пазар. Генерални секретар клуба Јанез Ругељ јавно се хвалио да их је пуно помогла републичка привреда. Зато и кад је Партизан „зацепио“ да за Бечејца тражи обештећење од 45 милиона динара, у Олимпији није било очајања. У Београд је одмах послат телеграм у ком је кључна реч била – прихватамо!

Остатак посла је био рутински: Бечејац је ставио потпис на уговор са Љубљанчанима на ком је стајала бројка 15.000.000 динара. За њега, наравно. Стан је ишао приде. Звук чепа са боце шампањца био је стартни пуцањ за почетак праве помаме и галаме широм Југославије којом је дочекана вест о Бечејчевој „прескупој сеоби у Љубљану“.

"Случај Бечејац"

Осуде новог прописа о јавности плаћања фудбалера почеле су да стижу из многих средина и са многих званичних говорница. Укљућујући и ону у Скупштини Југославије, где је један посланик затражио „хитну интервенцију СИВ-а“, тј. савезне владе, да се „заустави сулуда игра с милионима“. Радне и партијске организације, сви органи од месних заједница до врха федерације, синдикати и удружења грађана, скупе трансфере су оценили као праксу „која није у складу са друштвеним нормама и односима које развија наша самоуправна заједница“.

Фудбалски форуми, који су скројили ову новотарију, покушали су да се поспу пепелом и направе заокрет, али је било касно. Већ је било опослено још неколико трансфера сличних оном Бечејчевом. Чим је почео прелазни рок, сплитски Хајдук је, на пример, послао 50 милиона динара за обештећење Радничком из Ниша који им је продао своја два аса, Драгана Холцера и Мирослава Вардића. Динамо је свом Рудолфу Белину, како су писале новине, за продужетак верности платио чак 24 милиона, Звезда је добро одрешила кесу за довођење Македонца Кирила Дојчиновског. Зато је и жестоки апел из Мостара, један од више хиљада сличних из свих делова Југославије, да се „безумље и расипање пара хитно зауставе, а одговорни казне“ остао неуслишен.  

Затишја, међутим, није било за Радослава Бечејца. Звали су га и прозивали знани и незнани, не штедећи на увредама па и претњама. За штампу је његов „случај“ дуго био „златна кока“ која им је помагала да пуне своје стране у време уобичајене годишњоодморске осеке информација.

Даљем „закувавању“ допринео је исход жребања за нову првенствену сезону, који је, у првом колу новог шампионата, „спојио“ Партизан и Олимпију. И то на Стадиону ЈНА, са ког је Бечејац, за оне силне милионе, „емигрирао“ у „дежелу“. Њему је тада пало на памет да је такав пар могла да извуче само ђавоља рука. Морао је да се, у дресу новог клуба, појави пред навијачима који су га презрели „због издаје“.

„Знао сам да ће ме дочекати звиждуци, али не баш толико јаки колико су били, и можда мало мање псовки“, рекао ми је Заза, опет уз неизоставни осмех. Потом ми је испричао занимљив детаљ са те утакмице:

„У једном тренутку, близу Партизановог шеснаестерца, у шали упитам Љубу Михајловића да ли да га дриблам или да шутнем на гол. Рекао је да ће ме поломити ако кренем да га  дриблам и ја сам опалио по 'буба мари'. Као из топа избачена, она се, и на моје изненађење, забије у саме ракље Ћурковићевог гола и Олимпија је повела са 1:0. Можете замислити како су ме 'гробари' тада 'частили'. На крају, Партизан је, ипак, победио, а да није... (опет смех)!“

Освета наоштрене публике њиховом некадашњем љубимцу је изостала, али не и она клупска: Партизан је из стана који му је доделио по доласку из Пролетера, иселио његову сестру и – променио браву“.

Дрес репрезентације 

Затечен одијумом гледалаца, Бечејац је сматрао немогућом мисијом своје играње за репрезентацију пред београдском публиком. То је предочио и селектору Рајку Митићу. Искусни стручњак, бивши репрезентативац ког су сви волели, имао је разумевања за његову депримираност изазвану увредама навијача, али му је, ипак, саветовао да се не одриче дреса са државним грбом. Тим пре што је прича о његовим милионима и даље била врло актуелна и праћена коментарима у којима је Заза увек био Педро који треба да виси.

Бечејчеви критичари су  притом, свесно и са лошом намером, занемаривали његов велики допринос пласману „Плавих“ на завршницу Купа европских нација у Италији, остварен „преко“ Француза, Западних Немаца и Албаније. Његово „не могу“ дисциплински суд ФСЈ је експресно превео на „нећу“ и Бечејац је кажњен са пет месеци неиграња за свој нови клуб. Словенци су се, наравно, одмах побунили, помињући, уз остало, да је на делу линч једног примерног младог човека и играча. Тим Олимпијиних адвоката убрзо је, на правном терену, победио колеге из федералног фудбалског савеза и Бечејцу је враћено право на рад, односно на играње фудбала.

Прави губитник био је, може се рећи, селектор Митић који се, како се причало, није усудио да, после читаве ујдурме, врати Бечејца под национални барјак, иако би му и те како добро дошао у Фиренци и Риму оног варљивог лета '68 кад су „Плави“ у полуфиналу тукли Енглезе, а у финалу, после две утакмице, поражени од Италијана. Зато што је рак рана нашег изабраног састава, и због повреда неких селекторових изабраника, био  везни ред, баш она линија тима у којој је годинама „радно место“ имао популарни Заза.

Чак и две године касније он је играо на врхунском нивоу па је, упркос свему што је било, поново постао репрезентативац. И опет код селектора Рајка Митића. Одиграо је, међутим, још само једну утакмицу и то пријатељску, против Аустрије. У скорој смени Митића, он је испао колатерална штета. Нови селектор се окренуо новим именима, јер је Заза већ „трошио“ тридесету.

Змајчци из Бежиграда

Сатисфакција му је била силна подршка коју су му давали навијачи Олимпије. Знали су да цене његово знање и пословичну  борбеност и били су свесни да је он темељ на ком је изграђен моћан тим „Змајчека“ из љубљанског Бежиграда. Уз њега су стасавали даровити Данило Попивода, Бранко Облак и Вили Амершек, потоњи репрезентативци Југославије. Нападачки квинтет Олимпије, којим је он дириговао – Попивода, Бечејац, Пејовић, Амершек и Облак – сматран је једно време најбољим у југословенској Првој лиги.

После пет година проведених у Олимпији, Радослав Бечејац је окушао срећу у иностранству. Отишао је далеко – у колумбијски Санта Фе. Није имао среће, јер га је рано сколала тежа повреда, од које се дуго опорављао. Вратио се у Љубљану и почео да ради са „клинцима“ Олимпије. Из његовог фудбалског „вртића“ изашло је неколико врсних играча. Најпознатији су Миленко Аћимовић (играо у Звезди), Бранко Илић (био у Партизану), па Глиха, Комочар, Пате, Жидан, Новаковић, Цесар, све словеначки репрзентативци.

А Партизан?

„Пуно лепих ствари сам доживео у том клубу“, каже данас Бечејац. „Оно што је било ружно, давно је прошло и заборављено је. Партизан је мој тим, моја младост, моји највећи фудбалски успеси... Долазим у Београд, тамо је доста мојих пријатеља, почев од мог Банаћанина Ненада Бјековића. Већина мојих некадашњих саиграча из 'бриселске генерације' више није међу живима, ми преостали хватамо ретке прилике да се сретнемо. Кад се то деси, углавном причамо о оном што је иза нас, јер се оном што је испред не можемо радовати. Задовољан сам оним што сам доживео и преживео. Пре свега чињеницом да је 1941, кад сам рођен, била баш давно (смех)“.