Како је фудбал победио Ирце: Ирски случај култивације националних спортских разбибрига 

Нападач Брајтона Еван Фергусон је протеклог викенда постао тек четврти 18-годишњак у историји Премијер лиге који је постигао три гола на једној утакмици. Са осам голова и две асистенције, он је тек други фудбалер ван Енглеске који је у овим годинама оволико пута учествовао непосредно у постизању гола.

Еван Фергусон је заиста дивно талентовани фудбалер из Ирске. А то је увек посебно интересантно, јер мало које друштво је имало слојевитији, па чак и директно непријатељскији однос према фудбалу, него оно из кога долази Фергусон… 

Како су Ирци замрзели фудбал

Необичност у историји фудбала јесте да је ова игра на многим местима испрва и истрајно одбацивана. Када је фудбал напустио обале Британског острва, најпре је стигао у делове царства где су освајања пратиле и велике миграције становништва. У такозваним „белим доминионима”, дакле у Канади, Аустралији, Новом Зеланду, у белом стратуму Јужне Африке који је говорио енглески, сама удаљеност од Лондона или потреба да се та удаљеност што више нагласи навела је фудбалере да играју друге фудбалске кодове, као што су верзије рагбија или аутохтоне верзије фудбала какве су се играле у Аустралији или Канади.

Али Ирска… Ирска је фудбал одмах одбацила експлицитно и љутито, не зато што је Енглеска била далеко, већ управо зато што је била близу. Преблизу и предуго.  

Фудбал је у 19. веку био енглески спорт, а Енглеска (или, мало шире, Британија) била је за Ирце мрска империја. И више од тога. Англицизација је била третирана као патологија. Када читате ирске националисте из овог периода стичете утисак анамнезе, не политичких памфлета. Све енглеско је ваљало игнорисати, просто не додиривати.

Фудбал се играо само на протестантском северу, у Белфасту, типичном индустријализованом лучком граду, повезаним са западом Шкотске у коме је фудбал већ тада био сулудо важан. Године 1880. овде је основана Фудбалска асоцијација Ирске (једина спортска кровна организација која није имала седиште у Даблину него у Белфасту), а од 1881. године игран је Ирски куп.

Али фудбал није могао заиста да се прими на Ирском острву, у земљишту утабаном ратничком чизмом. Ирски устанци против британског завојевача смењивали су се као пилоти каквих серија, са другачијим приступом, истина, али са истим исходом отказивања, односно неуспеха. 

Ускршњи устанак

Мало ко током 20. века у Европи није покушао пушком да одагна све недаће и проблеме, па и Ирци. Године 1916. избио је у Даблину Ускршњи устанак, који је, иако брутално угушен, учинио пут ка независној ирској држави видљивим и проходним.

Идеје сличне оној која је покренула Ускршњи устанак биле су на прелазу векова присутна широм континента. У времену у комe су италијански футуристи, један од првих авангардних покрета (и једини такав десно оријентисан) говорили о рату као о „јединој хигијени света”, Патрик Перс, ирски учитељ и песник, виђенији главешина Ускршњег устанка, маштао је о „крвавој жртви”. „Старо срце земље мора да се угреје црвеним вином бојишта”, писао је он.

Па, како играти онда фудбал – „њихов фудбал”? Ирци га углавном и нису играли… 

Култивација националних разбибрига 

У граду Турлс 1884. године, сходно замислима ирског учитеља и „романтичног националисте“ Мајкла Кјузака, који је, по свој прилици, био инспирација за лик „Грађанина” у роману Уликс Џејмса Џојса, основана је Гелска атлетска асоцијација (ГАА), са циљем „очувања и култивације националних разбибрига”.

Клубовима из Асоцијације који су играли друге спортове (читај, енглеске) било је прећено избацивањем – на теренима ГАА било је недопустиво играње спортских игара које нису ендемске. Ирско републиканско братство, најмилитантније крило ирског бунта у то време, које ће потом и покренути Ускршњи устанак, практично од самог старта било је део владајуће структуре ГАА.

Иако је ирска традиционална игра caid представљала једну верзију фолк фудбала који се играо у Ирској вековима, остаје чињеница да се модерни фудбал доводио у питање, и то зато што се његова основна идеја делила са играма Енглеске и Енглеза.

Хурлинг, спорт са палицама и лоптом, који личи на хокеј на трави или лакрос, много је „ирскији” ирски спорт, сматрало се. Али фудбал – „гелски фудбал“, наравно – ипак није било могуће игнорисати.

У Ирској је, дакле, игран не енглески, него гелски фудбал. Овај спорт се умногоме променио у односу на прва правила из 1885. године. То наравно није необично, јер се и фудбал који ми данас играмо и гледамо променио у односу на фудбал лондонске Фудбалске асоцијације из 1863. године – за разлику од тада, ми данас имамо пречку, голмане, веома измењено офсајд правило и ударамо лопту главом (некада је лопта у ваздуху хватана рукама, а овај, такозвани fair catch, доносио је екипи слободни ударац). 

Гелски фудбал био је игра са головима који, сасвим буквално, изгледају као амалгам гола за фудбал и рагби. Лопта се шутирала, али и носила руком, морала је да се тапне о тло или спусти на стопало како би се поново шутнула у наручје. Метод додавања јесте и да се лопта удари ка саиграчу дланом. То је била игра чију привлачност или атрактивност не би било претерано тешко оправдати.

Али, постоји тренутак у историји његовог развитка, када је гелски фудбал – крвљу, како другачије у оваквој једној причи – постао део ирског националног бића као мало шта друго. 

Крвава недеља 

У недељу, 21. новембра 1920. године, у јеку све успешнијег Рата за независност, обавештајно крило Ирске републиканске армије, које је организовао Мајкл Колинс, извело је неколико убистава у Даблину. Жртве су биле чланови такозване „Каиро групе”, скупине енглеских и енглеској власти лојалних агената који су се окупљали у кафеу истог имена.

Поподне тог дана локална полиција је упала на меч гелског фудбала између Даблина и Типерерија, пратећи дојаве да се неки чланови ИРА-е налазе у публици. Разлози остају нејасни а сведочанства опречна, али убрзо је отворена ватра по навијачима, али и не само по њима. Међу 13 погинулих био је и један фудбалер.

Многи чланови Гелске атлетске асоцијације учествовали су у Ускршњем устанку. Ирски национализам је био толико део ове организације да се финале једног такмичења играло у велшком затвору, где је велики број њених чланова био заточен после оружане побуне.

На сахрани једног од бораца из Ускршњег устанка, који је преминуо од последица присилног храњења у затвору, ношени су штапови за хурлинг. Додуше, били су тако окренути да је дебљи крај био окренут надоле – како би личили на пушке.

Али Рат за независност је прошао. И Ирски грађански рат, који је уследио, такође је прошао. 

Гелски и други фудбал

Гелски фудбал се играо и игра се и даље. На Корк парку, стадиону названом по епископу Томасу Корку, једном од најјачих гласова ирске националне идеје током њеног артикулисања у 19. веку, играју се финала Свеирског шампионата пред 80.000 људи.

У овогодишњем финалу Даблин је победио Кери резултатом 1-15 према 1-13 (однос броја голова у постигнути у део гола испод пречке који брани голман и у део гола изнад пречке, аналогно рагби голу у одређеном смислу).

Али поред гелског фудбала ту су сада подједнако прихваћени, умногоме и популарнији, и други фудбали, рагби јунион и, изнад свега, она верзија коју просто зовемо „фудбал”. 

Фудбал вероватно никада није ни одлазио из Ирске. Као хрид која се појављује после плиме, и фудбал се појављивао сваки пут после сукоба и по повлачењу ирско-енглеских непријатељстава Било би сулудо другу половину 20. века на Ирском острву назвати мирним, али свакако су околности више погодовале фудбалу. Као некој скромној кућној биљци, њему више од тога и не треба.

Фудбалери са зеленог острва

Примера је много. У турбулентнијим годинама првих деценија 20. века Артур Џонсон је био први тренер Реал Мадрида, док је Патрик О’Конел освојио прву и једину титулу са Бетисом, а онда са успехом водио Барселону. Касније, Тони Дан је момак из Даблина који је освојио Куп шампиона са Манчестер Јунајтедом, Стив Хајвеј је био један од највећих и најуспешнијих играча који су икада играли у Ливерпулу, Рој Кин је био капитен Јунајтеда, а његов саиграч је био и Денис Ирвин, који је као дечак играо гелски фудбал, али и хурлинг.

Сада ирски национални тим прате можда и најбољи навијачи на свету (уз аргентинске), а на утакмицама се пева „Fields of Athenry“. На Мундијалу 1994. године, са селектором Џеком Чарлтоном, шампионом света са Енглеском, Република Ирска је играла четвртфинале.

А ту је и момак са којим смо почели ову причу, Еван Фергусон. Као нападач Брајтона, екипе која игра један од три или четири најпрогресивнија и најразвијенија фудбалска модела на планети, он се налази на првом таласу фудбалског развитка.

„Ако сам видео даље, то је само зато што сам стајао на раменима дивова”, написао је Исак Њутн једном. Његови увиди грађени су на увидима претходника. Али ирски фудбал свакако има једну посебну тежину, можда и другачију врсту лепоте, ако знамо да његови данашњи успеси нису изграђени на претходним. Фудбал је у Ирској млађи него у већем делу Европе и то му, и даље, даје неку аутсајдерску улогу. А Ирци, барем је то јасно, ту улогу играју боље и успешније него било ко други…