Милан Аранђеловић Раки, легенда ОФК Београда, физиотерапеут који је лечио повреде и душу štampaj

Било је то 18. јула 1971. године, на чувеном стадиону „Маракана“ у Рио де Жанеиру, на Пелеовом опроштају од дреса бразилске репрезентације. По жељи „краља фудбала“, ривал Бразилу била је Југославија, тада сматрана „европским Бразилом“.

У емотивној атмосфери, обележеној песмом, плесовима, аплаузима и сузама, незаборавни тренутак славе доживео је и Србин Милан Аранђеловић Раки, масер наше репрезентације, у младим годинама спринтер и неизбрушени фудбалски драгуљ Црвене звезде. Шта се догодило?

Спринт за овације

У жару утакмице, након, наизглед, теже повреде нашег халфа Драгана Холцера, на травњак светског фудбалског храма, попут метка, улетео је Раки, носећи у руци своју медицинску торбу. Његова спринтерска деоница била је дуга око 70 метара. Предуга за сваког четрдесетдвогодишњака са већ заобљеном стомаком, осим за њега.

После интервенције, и пошто је помогао Холцеру да стане на ноге, Раки је у пуном спринту, да не задржава фудбалски карневал, појурио са терена. Када је стигао до наше клупе, проломио се аплауз, праћен поклицима одушевљења. Аплауз је био упућен њему, за показану брзину и ревност. Аплаудирало му је 160.000 људи и то неколико секунди. „Браво Раки, добио си већи аплауз од Пелеа“, честитали су му резервни играчи и руководство нашег државног тима за које је он и пре тог тренутка био – Џеси Овенс.

Тај догађај, незабораван за Ракија, али и за целу југословенску експедицију на Пелеовом последњем репрезентативном „балу“, додатно је учврстио његову већ стечену велику популарност.

Иако није био ни играчка звезда, ни тренер, ни селектор, нити менаџер или неки од људи који су, „крунисани“ високом политичком функцијом, „дрмали“ нашим фудбалом као председници клубова или чланови клупских управа, Раки је осигурао место у Пантеону нашег фудбала. Славу су му донеле „златне руке“ и масерско умеће, односно помагање  повређеним фудбалерима.  

О њему се почело причати и писати још у време Бобека и Митића, а многи га, зато што им је ваљао у невољи, и данас радо  помињу, иако је са овог света испраћен пре шест година, као јединствена фигура у српском и југословенском фудбалу и ретко омиљена личност. Доказ за то је и одлука Драгана Џајића да своју „једанаестицу“ са опроштаја од фудбала поклони баш Ракију. „Овај дрес ти поклањам зато што ми је твоја помоћ увек пуно значила“, рекао му је „најбољи међу најбољима“ и отишао у – легенду.

Лечење повреда и душе

Фудбалски савез Србије (ФСС) је званично саопштење о Ракијевој смрти (2017. године) почео реченицом: „Преминуо је човек кога су сви волели“. А ти „сви“ били су не само „његови“ фудбалери, колеге из медицинске струке, новинари и навијачи, него и многи обични грађани и доста ВИП личности, којима је помагао својим уникатним терапијама и увек благом речју.

Телеграми саучешће стизали су из свих држава насталих распадом Југославије, али и из многих других, где су га знали само по надимку, што је привилегија најбољих у занату – био то спорт, шоу бизнис или неки „нормалан“ посао.

У званичној статистици стоји да је Раки „био физиотерапеут“ (он лично је више волео израз масер, како се некад говорило) на 2.200 утакмица његовог ОФК Београда и 350 репрезентативних. Учествовао је, између осталог, на четири европска и четири светска првенства.

„Променио“ је двадесетак селектора. На клупи државног тима био је уз Александра Тирнанића Тиркета, Љубомира Ловрића, Рајка Митића, Миљана Миљанића, Анту Младинића, Вујадина Бошкова, Марка Валока Стевана Вилотића, Ивана Топлака, Славка Луштицу, Дражена Јерковића, Тодора Веселиновића, Милоша Милутиновића, Ивицу Осима, Слободана Сантрача, Милана Живадиновића, Милована Ђорића, Илију Петковића и Дејана Савићевића.

Неки од овде побројаних су ту  функцију обављали у више наврата, а био је и уз десет селекторских комисија. Отуд и давна пошалица: „Раки је као Тито – само су њих двојица  незаменљиви“.

На последњем Мундијалу – 2006. у Немачкој – имао је 77 година, и био његов најстарији учесник. Зато је био и мета многих страних новинара зачуђених његовом виталношћу. На најчешће питање, докле ће да се бави масерским послом, давао је кратак одговор: „Док сам жив“. Тако је и било.

За посао у репрезентацији први га је ангажовао Александар Тирнанић, чувени Тирке, звезда предратног југословенског фудбала. Било је то уочи Олимпијских игара у Риму 1960, када је Тирке био члан селекторске комисије. Раки, ипак, није отишао у „Вечни град“, а разлог је била – беспарица: новца је било само за лекара. Није се, међутим, штедело на захвалности Ракију за припрему репрезентативаца који су се из Италије вратили са златном медаљом.

Тада се већ почело говорити да он не лечи само повреде фудбалера, него и душе. И да је „не само масер, него и психолог“. Увек спреман да помогне, никад љут или уморан, спреман да слуша и саветује, Раки је брзо и лако освајао симпатије играча, постајао њихов пријатељ, некима и кум. А „кум“ за његов надимак био је некадашњи голман ОФК Београда и репрезентативац Перица Раденковић који је, касније, сјајну каријеру имао у Немачкој, где је једно време био „популарнији од Битлса и Ролингстоунса заједно“.

Посвета Добрице Ћосића

„Од оца Видојка, солунског ратника и жандармеријског наредника, научен сам раду, реду и дисциплини, али и убеђен да човек може постати цењен и вољен без обзира какав посао обављао, ако га обавља часно и поштено“, рекао ми је док сам писао књигу о њему, под насловом „Раки – једна каријера“.

Открио ми је тада и да су у његовом послу најважније ствари бескрајна стрпљивост и велики оптимизам као седатив за пацијенте. Тога се, говорили су његови зналци, држао кроз све деценије свог посла, обављаног на перфектан начин. Својеврсна потврда тога је и посвета коју му је Добрица Ћосић, иначе породични пријатељ, на својој књизи „Грешник“ коју му је поклонио, свео на две речи – „Безгрешном Ракију“.

За преданост и безгрешност у послу, Раки је добио више признања. Још у Титово време „закићен“ је Орденом заслуга за народ, а ФСС му је, поводом 100 година фудбала у Србији, међу првима доделио Плакету захвалности. На првом примерку монографије „Романтичара“ са Карабурме, тадашњи генерални секретар клуба Звездан Терзић је написао: „Највећој легенди у историји ОФК Београда господину Ракију Аранђеловићу, с љубављу“.

У Кувајту, где је масирао фудбалере, али и крунисане главе, од нашег амбасадора Петра Костића добио је захвалницу „за подизање угледа Југославије“ у тој земљи. Тамо је стигао на позив Миљана Миљанића, због кога је одбио истовремену понуду Муамера Гадафија, доларски знатно „тежу“. Између Миљана и Муамера, одлучио се за старог зналца из младих година.

У Кувајту је радио и са потоњим селектором Бразила Фелипеом Сколаријем кога је научио да псује по српски и певуши песме Лепе Брене, и навадио на наш кајмак и ајвар, који су му ЈАТ-ове стјуардесе доносиле из Београда. У Јапану га је спортска штампа прогласила „личношћу године“ због неуморности и стила рада. У Земљи излазећег сунца у то време је „фудбалски бог“ био садашњи селектор Србије Драган Стојковић Пикси.

Ипак, Раки никада није желео да остане у белом свету, упркос богатим понудама. Увек су му фалили његова ветровита Карабурма, српска кухиња, овдашњи пријатељи који су, и у „вуненим временима“, знали да с њим запевају „Ој, војводо Синђелићу“, „Марш на Дрину“ и „Марширала краља Петра гарда“. Као и стари клијенти са којима се био зближио као са најрођенијима.

Један од таквих био му је и Оскар Давичо који му је, лежећи на столу за масирање, говорио своју поему „Србија“, којом је Раки био очаран. Од великих писаца клијент му је био и Меша Селимовић кога су дуго мучила леђа.

Најтежи пацијенти – највећи пријатељи

Међу хиљадама фудбалера којима је помагао да се опораве од тежих или лакших повреда, Раки је увек издвајао двојицу: Драгослава Шекуларца Шекија и Илију Петковића којима је, како се говорило, „спасао каријере“, после чега су постали велики пријатељи. 

Шекуларац је шездесетих година прошлог века, када је већ важио за светску звезду, имао тежу повреду кичме чија је последица било и „падање“ стопала. Било је питање да ли ће се икада вратити на терен, а лечење је било дуго и неизвесно. Са славним асом, страховала је и огромна армија навијача задивљених Шекијевим умећем и враголијама са лоптом.

Више од три месеца Раки је долазио код Шекија у стан и помагао му да се, кроз сложене вежбе, поврати у нормалу. Успели су захваљујући гвозденој вољи обојице и, наравно, Ракијевом умећу.

Петковић му је био још тежи „случај“, јер је требало да га врати фудбалу после разбијене чашице и покиданих лигамената колена. Дуго је популарни Петко лебдео између фудбалског живота и фудбалског нестанка док нису стигли до хепиенда. После те тешке епизоде, Петко и Раки су се волели и поштовали као отац и син.

Раки је с подједнаком пажњом пружао помоћ повређеним играчима из своје и противничке екипе. Дуго се препричавало како је на једној утакмици, посла судара играча из његовог ОФК-а са противником из Спартака, прво пришао да помогне гостујућем фудбалеру, пошто је проценио да је тај више настрадао. Када му је неко са ОФК-ове клупе довикнуо: „Знаш ли ти Раки с ким имаш уговор“, окренуо се и љутито одбрусио: „Знам, са Хипократом“. 

Ракијеви ВИП пацијенти

Дуга је, врло дуга и листа Ракијевих пацијената који нису били из фудбала, нити спорта уопште. Са неким од њих се срео још док је, на почетку каријере, био запослен на ВМА, а онда су остали у „контакту“ и када је Раки потпуно припао фудбалу.

Кроз руке је „пропустио“ готово цео политички и војни врх комунистичке Југославије. Масажама је помагао Кочи Поповићу, Петру Стамболићу, Милошу Минићу, Рати Дугоњићу, Светозару Вукмановићу Темпу, Фадиљу Хоџи, Мики Шпиљаку, Џемалу Биједићу, Веселину Ђурановићу... Поред њих и групи генерала и адмирала: Пеку Дапчевићу, Ивану Гошњаку, Николи Љубичићу, Мати Јерковићу, Бранку Мамули...

Када би одлазио код неког од њих, супрузи Зорици није желео да открива код кога тачно иде. Рекао би само: „Идем у Прву пролетерску“, и она би знала да га чека неко од важних другова, бивших партизана и ратника.

Од другова „с врха“, током масаже, најчешће је разговарао са председником Владе Џемалом Биједићем. Мостарцем који је био заљубљен у свој град, а још више у Вележ, у коме је тада играо чувени трио „БМВ“, репрезентативци Југославије Бајевић, Марић и Владић.

Тита никада није масирао, а разлог је саопштио лаконски: „Маршал је тражио само масерке“. Ипак, био је на услузи неколицини Брозових пријатеља из света и то у време београдске конференције Покрета несврстаних 1961. године.

Најдуже су му у сећању остали детаљи из сусрета са лидером Индонезије Ахметом Сукарном у хотелу „Метропол“ где је цео спрат, са собама и апатманима, био резервисан за његову свиту. Прво су га детаљно претресли наши безбедњаци, а онда, пре уласка у Сукарнов апартман, и његова телесна гарда.

Масажу је обавио уз присуство два крупна момка, ледена као споменици, који су помно пратили сваки његов покрет, спремни да му се баце на леђа ако им било шта постане сумњиво. Када је завршио посао, Сукарно му се, уз широк осмех, захвалио наклоном, али без руковања. А један од оних „споменика“ му је, мрк и званичан, само тутнуо новчаницу од 20 долара, такође избегавши руковање. Бакшиш је уредно пријавио државном Протоколу који је, такође уредно, преузео новац.

Најлепше ноге и највећа трема

Најлепше ноге које је Раки масирао „припадале“ су једној балерини. Реч је о Душанки Душки Сифниос, српској примабалерини светског гласа. Био је то и посао током којег је, како је сам признао, имао и највећу трему у каријери. Како, зашто?

Сифниосова је на дан пред премијеру „Жизеле“, којој је требало да присуствује и једна висока страна делегација, повредила ножни зглоб. У насталој паници, некоме у управи Балета је пало на памет да у помоћ позову – „чувеног Ракија“. Oдмах се одазвао, иако је страховао да би, навикнут на тврде ноге фудбалера, могао и да погорша повреду крхке уметнице.

Опрезно је приступио послу, помно региструјући сваки уздах и покрет нежне пацијенткиње, и мислећи да до премијере имају само четрдесетак сати. На обострано задовољство, имали су срећу: повреда је санирана. Душка је била одушевљена, као и публика њеном изведбом. У гледалишту је био и Раки. „Спорт“ је сутрадан објавио текст о том догађају под насловом „Раки спасао 'Жизелу'“.

Кемпес у Београду

Марио Кемпес, најбољи играч Светског првенства у фудбалу 1978, када је његова Аргентина освојила „златну богињу“, само је један од већег броја странаца који су захвални Ракију што им је помогао да санирају незгодне повреде. Убрзо после Мундијала повредио се играјући за шпанску Валенсију, где је доведен као светска екстра класа. Шпански лекари и физиотерапеути никако нису успевали да га ослободе бола у леђима.

Тада је тренер Валенсије, наш Миљан Миљанић, предложио дугокосом Кемпесу, већ погуреном и депримираном, да оде у Београд и помоћ потражи од Ракија, о коме му је, претходно, причао „бајке“. Иако сумњичав, Аргентинац је брзо долетео у престоницу Србије.

Уследили су дани упорних терапија и вежби чији је пролазак најављивао долазак потпуног опоравка. За мање од месец дана Кемпес се вратио на терен, а убрзо је и играо на ранијем нивоу, маштовито и ефикасно, дајући голове као од шале. Шпански и аргентински листови су Ракија тада називали „чудотворцем“. 

Тај звучни атрибут су му, још раније, „лепиле“ и неке друге фудбалске звезде, осетивши енергију и спретност његових прстију – Пушкаш, Еусебио, Нецер, Кројф... Али и фудбалски тренери и функционери, попут чувеног селектора Немачке Хелмута Шена и Швеђанина Ленарта Јохансона, некадашњег председника Европске фудбалске федерације (УЕФА).

„Освета“ судији Динсту  

Посао у клубу и репрезентацији, везан за честа путовања, плус многи клијенти којима је најчешће одлазио „на ноге“, годинама су чинили да Раки ретко буде са најближима. „Раки је човек са најмање недељних ручкова с породицом у Србији“,  изјавио је једном његов велики пријатељ Илија Петковић. А новинар Ђуро Загорац је причао да је једна Ракијева ћерка, као мала, угледавши оца на ТВ екрану, звала маму вичући: „Ено оног чике што понекад долази код нас!“

Ракију посао никада није представљао проблем, макар трајао од јутра до сутра. Тешко је, међутим, подносио повреде играча и поразе, а најтеже судијске неправде, којих се нагледао у свом дугом раду. Једна га је толико избезумила да је учинио нешто што му никако није приличило као озбиљном и цивилизованом човеку. Било је то на финалу Купа Европе 1968. када је Југославија, због пристрасности швајцарског арбитра Готфрида Динста, поражена од Италије.

У метежу насталом у тунелу испред свлачионица, Раки је тако снажно нагазио кочоперног Динста да је он гласно јаукнуо. Све се, међутим, мирно окончало, јер је Раки, уз свештеничку благост лица, потапшао Швајцарца и нежно изговорио: „Sorry“.