Утицај лутајућих Баска на фудбал у бољшевичкој Русији: Организовани неред прве совјетске фудбалске револуције

На почетку сезоне у енглеској Премијер лиги, недвосмислено најбољој лиги на свету, тренери четири екипе били су Баскијци. Тачније, сва четворица потичу из Гипуское, једне од три баскијске провинције. Унај Емери води Астон Вилу, Андони Ираола је шеф стручног штаба Борнмута, Микел Артета је, разуме се, тренер Арсенала, док је Хулен Лопетеги још увек био у Вулверхемптону.

Додајте томе да је Ћаби Алонсо, такође из једног градића у Гипускои, шеф струке Бајера из Леверкузена, тима који је у овом тренутку први у Бундеслиги и тек један од три тима у пет најбољих лига Европе који није поражен. Мало шта је у модерном фудбалу тако тешко као бити први у немачком шампионату, колико год то трајало, а не носити име „Бајерн Минхен“.

Па, шта је у питању? Шта је то у Баскији, односно, ако останемо у оквирима примера које смо дали, у Гипускои, што је чини тако фудбалски посебном? Уистину на то није лако одговорити… Али оно што се може рећи јесте да ово није ништа ново. Баскијци су фудбалски учитељи веома, веома дуго. За почетак, одговорни су за прву велику фудбалску револуцију у Источној Европи...

Долазак фудбала у Русију

Фудбал је стигао у Русију кроз луке, као и у многим другим случајевима. Постоје сведочења да је фудбал игран у Одеси већ шездесетих година 19. века, а коју деценију касније био је радо игран у Санкт Петербургу. 

Један од првих фудбалских клубова у Русији настао је у Орехово Зујеву код Москве, при једној текстилној фабрици у власништву енглеске породице Чарнок из Ланкашира. Браћа Клемент и Хари Чарнок били су навијачи Блекбурн Роверса, па су свом клубу, из кога ће касније, 1923, настати Динамо из Москве, наменили плаво-бели дрес.

Званични извештај о настанку Динама из Москве, једног од највећих совјетских клубова као разлог одабира ових боја наводи њихову наводну симболичну вредност – плава и бела као симболи воде и ваздуха, без којих нема живота. Али када се магла пропаганде разиђе, остаје чињеница да су браћа Чарнок волела Блекбурн Роверс.

Због повезаности са овим енглеским клубом, и Атлетико Мадрид и Атлетик Билбао су најпре играли у плаво-белим дресовима. Ови први су касније задржали плави шортс, а ови други су прешли на боје Саутемптона, пошто су то били једини дресови које је један челник овог клуба успео да нађе када је путовао у Британију по спортску опрему.

Године 1909. власник московске јувелирнице и спортски ентузијаста Роберт Фуљда, пореклом Немац, организовао је први фудбалски турнир у Русији, на коме су учествовале четири екипе: Сокољники, Унион, Орехово и Британски спортски клуб, у коме су играли само Британци и који је и освојио турнир. Следеће, 1910. године, званично је утемељена Московска фудбалска лига, а прву шампионску титулу понеће екипа браће Чарнок, и задржати је све до избијања Првог светског рата.

Баскијци у СССР-у

Пошто је стигао релативно касно, фудбал је у Совјетском Савезу веома рано могао да добије врло радикалну форму. Неспутани традицијом и „правим начином“ играња, тренери и играчи су могли да буду много слободнији у интерпретацији својих задужења. Али свакако им је био потребан окидач. И добили су га.

Година је била 1937. Селекција Баскије је била на европској турнеји са циљем скретања пажње на њихову борбу и страдања током Шпанског грађанског рата. Након Француске, Чехословачке и Пољске, стигли су и у Совјетски Савез.

Баскијски тим је, као и већи део континента тада, користио такозвани „W-M систем“, односно формацију 3-2-2-3. У Совјетском Савезу, међутим, игран је фудбал какав им је и донет у 19. веку, са формацијом 2-3-5, званом „пирамида“. За совјетске клубове утакмице са страним екипама, као и ма какав додир са фудбалским светом изван граница земље, били су веома ретки, тако да је долазак Баскијаца представљао велики догађај.

Селекција Баскије је била много квалитетнија од било чега што је пред њу тадашњи совјетски фудбал могао да изведе. Ређали су победу за победом, а последњи дуел био је против екипе Спартака.

Бруку је ваљало спречити. Да је била реч о државном питању – а у оно време све је, ваљда, било државно питање – показује и то да су неки високи партијски званичници уочи меча ноћили у тренинг центру Спартака.

Николај Старостин, тренер московске екипе, позвао је у тим и неколико играча из кијевског Динама, али његов највећи искорак била је смелост да тактички промени начин игре свог тима. Са „пирамидом“ је било готово: одлучио је да Спартак користи систем W-M, баш као и Баскијци. Пошто је овај систем, такорећи, палиндром (исто се „чита“ са обе стране, јер су играчи постављени у формацији 3-2-2-3), Спартак је својим обликом игре пресликао и поклопио ривала.

То је захтевало и мало породичног убеђивања. Центархалф у W-M систему, за разлику од „пирамиде“, био је још један дефанзивац, а не више везни фудбалер. Онај који је морао да се спусти линију ниже био је Андреј Старостин, Николајев брат. Практично, његов задатак је био да под контролом држи Исидра Лангару, нападача Баскије. Није сасвим успео у томе, јер је Лангара постигао гол, али то је био само један од два гола колико су Баскијци дали. Спартак их је постигао шест.

После овог меча тим Баскије је победио Динамо из Кијева, потом Динамо из Тбилисија и тим Грузије. На крају турнеје били су бољи и од изабраног тима Минска. Њихова надмоћ била је неупитна.

„Недостаци совјетског фудбала утолико више боле јер у другим земљама не постоји омладина као што је наша, омладина обасута бригом, пажњом и љубављу партије и владе“, писало је, између осталог, у ондашњој „Правди”.

Организовани неред Бориса Аркадијева

Први који је прихватио врли, нови фудбалски свет који су Совјетима представили Баскијци, био је Борис Аркадијев, велики машталац совјетског фудбала.

Инструктор мачевања које му је, како је говорио, помогло да касније схвати и вредност контраудара у фудбалу, стигао је после Револуције из Санкт Петербурга у Москву, играо у неколико клубова, а онда отпочео тренерску каријеру. Након успешне сезоне са малим Металургом из Москве у првој сезони националне лиге, године 1940. преузео је Динамо.

Било је то у време када је систем W-M, као инвазивна врста корова, виђан свуда по совјетском фудбалу, у различитим тумачењима и применама. Динамо је имао великих проблема, претходну сезону завршио је на седмом месту. Аркадијев се нашао у неприлици. Нико није желео да превише ризикује у фудбалском клубу чији је покровитељ Лаврентиј Берија.

Међутим, уместо да се врати уназад, старим рецептима – фудбалски тренери су еснаф посебно склон сањарењу о Аркадијама и „бољим и лепшим старим временима“ – нови тренер Динама се још смелије устремио напред. Током припремног кампа на Црном мору у фебруару 1940. године одлучио је да спроведе своју замисао са системом W-M какав су играли Баскијци, али у рафинисаној форми.

„Узели смо страни изум и прожели га руском душом“, рекао је нешто налик још једној пароли у друштву које је говорило у паролама и усклицима. Али у овој његовој реченици је заиста било нечега…

Фудбалери су почели да мењају места у нападачкој линији, са идејом да се створи систем ротација позиција који би пореметио дефанзивни поредак ривала. Централни нападач би одлазио на крило, крила би улазила у центар или би голове постизали са оне позиције коју данас зовемо позицијом офанзивног везног (у W-M систему то је био inside-left или inside-right).

У првој сезони са Аркадијевим, Динамо је победио шампиона Спартак са 5:1, а у последњих седам утакмица првенства имали су исто толико тријумфа, уз 26 датих и само 3 примљена гола. Систем назван „организовани неред“ био је, вероватно, нешто најнапредније што је фудбал имао до тада. 

Током ратних година национални шампионат није одржаван, али фудбалска такмичења нису престала.

Динамо у Лондону

Неки историчари совјетског фудбала иду тако далеко да тврде да је Динамо из Москве Бориса Аркадијева први користио четири фудбалера у последњој линији. Исто се говори и за Рапид из Беча Ханса Пресера након њиховог повратка са бразилске турнеје 1947. године. У фудбалу немамо патенте и вероватно није могуће знати шта је од овога тачно, али остаје да је Динамо из Москве био претходница савремене фудбалске игре.

Након рата, дошао је тренутак да то покаже и западном делу Европе. Динамо је кренуо на турнеју по Британији.

Са њима није пошао Аркадијев. Када је Други светски рат прекинуо национално такмичење у Совјетском Савезу, он је прешао у ЦДКА. С овим клубом је освојио шампионат пет пута, све док га Стаљин није угасио и претворио у ЦСКА, јер је њих сматрао одговорним за пораз од Југославије на Олимпијским играма 1952. године. Али фудбал који је Динамо представио британској публици био је фудбал Бориса Аркадијева. И био је нешто што на Острву никада раније није виђено…

Први и најчувенији дуел са ове турнеје био је онај против Челсија на Стамфорд бриџу. Уочи дуела, извештаји новинара заустављали су се на куриозитету – куриозитету за њих, то јест – да, иако нико од гостију не говори енглески, фудбалски термини су им идентични. Офсајд је „офсајд“ и у Москви и у Лондону.

Сва сличност, међутим, ту је престајала. Званично је на трибинама било 75.000 људи. Била је то прва фудбалска утакмицу енглеског против једног страног тима још од 1939. године. Други светски рат окончан је тек пар месеци раније.

Играчи Динама на терен су изашли са букетима цвећа, које су предали супарницима. Обичај чест на стадионима у њиховој домовини, био је неочекиван призор за лондонску публику. Али, за њих су изненађења тек почела. Динамо је био бољи од било чега што су видели до тада.

„Руси су мењали позиције и непрестано се кретали. Нисмо могли да их испратимо“, рекао је Алберт Тенант, дефанзивац Челсија. Меч је завршен без победника, резултатом 3:3.

Након победа над Арсеналом (4:2) и десет голова који су постигли против Кардифа, одиграли су још један нерешен меч, овога пута са Ренџерсом. Но, било је толико јасно колико су испред својих супарника, да је „Дејли Мејл“ изашао са текстом у коме се, између осталог, говорило о „врсти фудбала која у класи, стилу и ефикасности далеко превазилази енглески. А што се тиче забаве коју пружа, много оних који су клицали на утакмицама наше лиге сада морају да се упитају око чега су се уопште узбуђивали“.

Комунистички фудбал

Лако је, пост фестум, фудбалу придавати идеолошку вредност коју он нема. Али причати о фудбалу из једне комунистичке земље као колективистички оријентисаном, лишеном зависности од индивидуалног квалитета фудбалера, било би бесмислено. Ово је био тим у коме су играли Всеволод Бобров, Константин Бесков (касније и сам велики тренер), Василиј Карцев и Леонид Соловјов. Ипак, ово је и даље било време парола и поклича, а фудбал је моћан када се њиме маше са идеолошким намерама.

Михаил Јакушин, тренер Динама који је заменио Аркадијева то је овако описао: „Принципи колективне игре су водећи у совјетском фудбалу. Добар играч сам по себи не значи ништа. Он мора бити добар за свој тим. Стенли Метјуз (један од највећих енглеских фудбалера свих времена) је сјајан индивидуалац, али то је секундарно за нас. Његов стил нам се не допада, јер би тим са њим трпео“, говорио је Јакушин енглеским медијима.

Са коришћењем фудбала за промовисање надмоћи совјетске идеје настављено је и у годинама које су уследиле.

Пре него што је Динамо кренуо на турнеју по Шведској 1947. године, фудбалери су позвани у Кремљ. Добили су инструкцију да победе шведске тимове са 5:0, како би се тиме подсетило на победу Руса у Бици код Полтаве током Великог северног рата 1709, којом је окончано ширење шведске империје и почело уздизање царске Русије. Према сведочењу Константина Бескова, министар је у разговору ипак рекао да Швеђани могу да постигну један гол. У два меча против Гетеборга и Норчепинга, шампиона Шведске, екипа Динама славила је са 5:1.

Без обзира на ма какву ванфудбалску глазуру која му је придодавана, „организовани неред“ је прва велика совјетска фудбалска револуција и претеча свега лепог што ће фудбал у Европи произвести током шездесетих и седамдесетих година прошлог века.

Али све је почело лекцијама које су у лето 1937. Русима поделили лутајући Баскијци…