Саудијска Арабија ће бити домаћин Светског првенства у фудбалу 2034. године. Остаје само да почетком наредне године Фифа Конгрес ово званично потврди.

Ово није претерано изненађење, као што вероватно није изненађење ни начин на који се то догодило, иако се, заиста, све одиграло веома необично.

Саудијска краљевина је, наиме, била једини кандидат за домаћина највећег спортског (дакле, не само фудбалског) такмичења на планети. Постојала је још једна заинтересована страна, Аустралија, али се ова земља повукла тек неколико сати уочи истека рока за подношење кандидатуре.

Не говори то много тога доброг о процесу одабира домаћина Мундијала – ако немамо гласање, већ само лобирање, не подизање руку, већ шапутање у уво.

И овога пута делује као да је Фифа пропустила лепу прилику. Фудбалу, то ваљда знамо, не фали популарности, присутности или привржености, али и даље постоје места где он није највећи спорт. Ништа не гарантује да Светско првенство у једном таквом поднебљу то може да промени – ништа, то јест, ако већ не постоји полет и замајац.

У Аустралији имамо управо такав један полет. Али Аустралија је повукла кандидатуру за домаћина Мундијала, сматрајући, по свему судећи, да нема превише смисла и да је ствар већ решена.

А то је заиста…

Статус фудбала у Аустралији

Сваке године Центар аустралијског националног речника при Аустралијском националном универзитету бира реч или израз који су обележили претходну годину. Реч која је обележила 2023. годину јесте „Матилда“. Иницијално немачка реч која се користи за снагу у борби, „Матилда“ је надимак женске фудбалске селекције Аустралије. Дуел полуфинала Светског првенства против Енглеске 16. августа ове године био је најгледанији телевизијски програм у овој земљи у неколико последњих деценија.

Ово је додатно импресивно када знамо да је ривалитет Енглеске и Аустралије – углавном отелотворен у крикету и рагбију (Аустралија воли оба рагби кода) – нешто што у великој мери детерминише однос Аустралијанаца према спорту уопште.

Мушка фудбалска реперезентација Аустралије учествовала је на пет последњих Мундијала заредом, од 2006. до прошлогодишњег Светског првенства у Катару, где је у осмини финала изгубила од будућег светског првака Аргентине са 2:1, а у укупном пласману заузела 11. место.

Управо је та, 2006. година, тренутак када је Аустралија прешла у Азијску фудбалску конфедерацију, где игра квалификације за Светско првенство и континентални турнир. Пре осам година, 2015. године, Аустралија је постала првак Азије оставивши иза себе Јапан, Јужну Кореју, па и поменуту Саудијску Арабију.

Уз то, један од најбољих тренера на свету, који са великим успехом ради у најбољој лиги света, јесте Аустралијанац Анге Постекоглу, тренер Тотенхема.

Но, фудбал је морао да прође много тога да би стигао до овог статуса у Аустралији…

Шта је све фудбал

Неопходна су нека претходна појашњења. Прво, фудбал није један спорт, већ заправо група или породица сродних спортова. То је био и од тренутка када је први пут споменут – 1314. године, када је енглески краљ Едвард II издао декрет о његовој забрани. Неколико основних варијанти фудбалске игре које имамо данас су преживели од десетина варијетета какви су играни само у 19. веку.

Али, историја фудбала је толико комплексна да би њено макар и овлашно представљање захтевало превише простора. Задржаћемо се само на томе да је играно много различитих фудбала и да је то био случај и добрано након што су у Лондону  основане два прва фудбалска удружења – Фудбалска асоцијација (The Football Association, 1863) и Унија рагби фудбала (Rugby Football Union, 1871).

Недуго потом, фудбал је, у својој ембрионалној фази, стигао у Аустралију и почео да се развија у овом јединственом биому.

У настанку онога што ће, током деценија, постати аустралијски фудбал, важну улогу играо је Томас Вентворт Вилс, унук друмског разбојника осуђеног на смрт. Преиначење смртне казне је његовог деду одвело на брод за Аустралију, где су његови потомци успели себи да обезбеде лагоднији живот.

Рођен 1830. у кажњеничкој колонији у Новом Јужном Велсу, Вилс је имао 14 година када је отишао у Енглеску и тамо постао ученик Рагби школе. У енглеским елитним школама, ношени идејама „мишићавог Хришћанства“ и потребом да некако дисциплинују и умире ученике чији је друштвени сталеж далеко надилазио њихов, учитељи и директори промовисали су фудбалску игру.

Фудбал је у том време сматран педагошком методом, дидактичким и профилактичким средством против вандализма. Деца владара Британије играла су фудбал. Али свако на свој начин.

Прва писана правила фудбала уопште написана су 1845. године у школи у Рагбију. Правила фудбала на Итону (Eton Field Game) написана су две године касније, а школа у Шрузберију писана правила има од 1855.

Вилс се вратио у Аустралију, али у њу није донео верзију фудбала какву је видео у својој школи у Рагбију. Сви који су желели да играју фудбал у колонији, доносили су своје идеје у вези са начином на који фудбал који они упражњавају и пропагирају мора да изгледа. Било је то време фудбалских агитатора, међу којима је био и Вилс.

И тако, састављен од најразличитијих комадића, у великој мери и ендемских идеја и карактеристика - као, уосталом, и много тога другог на овом континенту - фудбал је у Аустралији почео да добија једну сасвим другачију форму.

Негде у овом периоду и Јужна Африка је имала свој фудбал, али се он није одржао. Када је усељеник из Енглеске Кенон Џорџ Огилви с надимком Гог постао директор Бишопс школе у Кејп Тауну 1861. године, промовисао је своју верзију правила из Винчестер школе, једне од најпрестижнијих јавних школа у Енглеској. Овај и овакав фудбал, називан „Гог фудбал“ или Гогбол није се задржао, а рагби је постао спорт беле популације Јужне Африке.

Слобода развоја

Фудбал се у Аустралији игра барем од 1840. године. Постоје новински наводи из 1845. године који описују фудбал игран током прославе Божића, заједно са пењањем уз масну шипку.

Утакмице између ученика школе Мелбурн Гремер и Сент Килда Гремер у Мелбурну, граду изниклом из златне грознице која је овај регион претворила у највећег извозника злата на свету, сматрају се зачетком фудбалске игре на аустралијском континенту. Али се првом у историји аустралијског фудбала (иако, стриктно говорећи, то свакако још увек није био спорт какав данас познајемо), сматра утакмица између школа Мелбурн Гремер и Скоч колеџ која је одиграна 1858. године.

Ако ни због чега другог, овај меч је важан због тога што је један од двојице судија био Томас Вилс. У то време екипе су давале по једног судију на утакмици. Независни арбитар долази тек касније.

Тројица директора поменутих школа дошла су са различитих страна – из Енглеске, Шкотске и са острва у Ламаншу – тако да нису имали фудбалска правила око којих би се сложили. Фудбал је имао, такорећи, потпуну слободу да се развија.

Исте године основан је Мелбурн фудбалски клуб, а следеће, 1859. године биће написана и прва правила (пун назив овог документа је „Laws of Melbourne Football Club as played in Richmond Paddock“).

Ова правила била су веома концизна, па и штура. Нико ко није имао неко претходно искуство са фудбалом није могао да игра само на основу написаних правила, пошто је много тога било остављено интерпретацији, локалним обичајима или машти. Фудбал је био жива ствар, нестврднуто тесто.

На пример, за разлику од игара из енглеских јавних школа, слободни ударац је додељиван за непоштовање осталих правила. У Енглеској није постојало ништа слично, пошто се сматрало да џентлмену није потребан подстрек ни казна да игра поштено и према договору.

Фудбалери на дуге стазе

Фудбал у Аустралији је производ земље на којој је израстао. Као такав, делује да није могао ни да буде другачији него какав је испао.

Поља и паркови у околини Мелбурна дозвољавали су, или наметали, велики простор за игру. Постоје индиције да су први мечеви играни на теренима дугачким 730 метара (800 јарди), да би се касније то спустило на око 275 метара (300 јарди).

Играло се не као данас на овалним теренима (први стадиони били су за крикет), већ и на јавним зеленим површинама. Сваке суботе на терену биле би пободене стативе за гол и мањи стубови као граничници, који би после меча били само покупљени. Понегде би се на терену нашло и неко дрво, а своје место под њим би налазили и навијачи који би улазили на терен како би што боље видели игру.

Играло се суботом, док се не смркне. Голова је у почетку било мало, а мечеви би често трајали и по неколико субота. 

Гол је важио само ако лопта не додирне стативу или окрзне неког од одбрамбених играча. Лопта је могла да се подигне са земље рукама, али да се носи само онолико колико је потребно за шут. Али ни то није стриктно поштовано, па су се многи играчи прославили као тркачи са лоптом у рукама.

Правила из 1866. године дозволила су „доџерсима“ (како су играчи називани) да трче са лоптом, али само ако је на сваких неколико јарди тапну о земљу – у време необрађених терена то је требало да их успори.

Седамдесетих година дошло се до идеје да оборени играч мора одмах да испусти лопту, а да онда она после тога може само да се шутне. Тек након тог шута могла је опет да буде ухваћена. Ово су одлуке које су додатно убрзале и „отвориле“ аустралијски фудбал, одвајајући га од рагби фудбала.

И за аустралијски фудбал важна ствар – није било офсајда. Није најјасније да ли се од њега одустало од почетка, али остаје чињеница да овај елемент, градивно ткиво фудбала и рагбија, белег његовог развоја из јавних школа Енглеске, није био део фудбала у Аустралији. Победник, тих раних дана, углавном је био тим који би постигао два гола.

Крајем 19. века уведен је behind, алтернативни начин постизања гола (као и за њега намењене додатне стативе). Треба рећи да је алтернативних начина постизања голова и те како било и у фудбалу у Енглеској (називан је руж или тачдаун, интерпретиран на разне начине у различитим правилима), од Шефилда, преко Кембриџа и Итона до Квинс Парк клуба у Глазгову (вероватно најважнијег клуба у историји фудбала, ако вас неко пита). 

Каледонијан Сосајети је организивао Куп такмичење 1862. године, у коме је победник бивао принуђен да прихвата изазове екипа који би да преотму то звање. Мелбурн је, у мечу коначно одиграном 1863. године, након неколико одлагања, победио екипу Универзитета, али је брзо, тек коју седмицу касније, морао да преда трофеј екипи Џилонга.

Све ово се дешавало скоро деценију пре првог ФА Купа у Енглеској (1872. године, на Кенингтон Овалу, јасно, крикет терену, Вондерерс је победио Ројал Енџенирсе). Шефилд је каснио пар година, јер је тамо Јудан Куп одигран 1867. године.

Ово је адекватан повод за још нека поређења.

Најстарије фудбалске културе

Шефилд је прва велика фудбалска култура на свету. Друга велика култура није Лондон, већ управо Мелбурн. Ако помислите да то није исти фудбал, јер се већ у овом периоду јако разликују, погрешили бисте.

Фудбал лондонске Асоцијације се веома разликовао од данашњег фудбала. Након трећег од шест састанака приликом оснивања организације, договорено је правило према коме је фудбалер смео да трчи са лоптом у руци. Све до 1866. постојао је фер-кеч (fair catch), према коме је играч добијао слободан ударац ако ухвати лопту пре него што ова падне.

Фудбал је јако дуго био аморфна маса, способан да мења облик као течност сходно посуди у коју се сипа. Шефилд и Лондон су почели да играју према истим правилима тек 1877. године.

Есендон и Сент Килда, ни близу групе најстаријих клубова аустралијског фудбала, имају више година него најстарији релевантни фудбалски клубови једне Немачке или Аргентине. Колингвуд, млади клуб за стандарде Аустралије, старији је од Ђеное, најстаријег великог клуба Италије.

А што се тиче саме популарности, дуел Саут Мелбурна и Џилонга 1886. године пратило је 34.000 људи. До тог момента, то је најгледанија фудбалска утакмица у историји. Тек је 1893. године финале ФА Купа између Евертона и Вулверхемптона привукло више људи. Када су финала ФА Купа почела да се играју на Кристал Палас стадиону у Лондону читава ствар се захуктава, па тако 1899. године на трибинама имамо 74.000 људи, а две године касније 111.000.

Али када су се ствари коначно мало искристалисале, зашто се фудбал, association фудбал, најпопуларнији спорт на планети, масовнији него сви остали спортови заједно, није примио у Аустралији?

Осим, наравно, познате чињенице да је јако тешко истиснути и збацити већ етаблиране спортове, као, уосталом, и многе друге културолошке појаве једног поднебља.

Крикет против фудбала

Једна важна ствар – у крикету је Аустралија већ пред крај 19. века била конкурентна интернационално, посебно у окршајима са Енглеском, што је у овом контексту далеко најважније. У фудбалу то није била јако, јако дуго.

Први, какав-такав међународни меч у фудбалу одигран је 1904. године, када је селекција Западне Аустралије играла против играча који су, заправо, били на крикет турнеји. Сусрет је завршен убедљивим поразом домаћина. Енглеску је ваљало побеђивати, па је сходно томе ваљало и бирати активности које би то допуштале.

Фудбал, како се некада каже, није успео званично да постане институција Империје. Њега су мање проносили планетом, дакле не само оним делом над којим се надвијала британска застава, официри или ма какви високи администратори, већ морнари, инжењери, учитељи…

Распростирање је било спонтано и када би лопта од једног или другог Британца стигла до некога, није било извесно каква ће то фудбалска лопта бити и каква ће фудбалска правила њу контролисати.

Тако је први фудбалски меч у Окленду, на Новом Зеланду, игран са посадом брода „Росарио”, послатом у ове воде како би се борила против киднаповања становника острва Јужних Мора, који су потом слани на присилни рад. Правила под којима је игран овај дуел 1870. године била су модификована правила енглеске Вестминстер школе.

На Јужном острву, да заокружимо пример са Новим Зеландом, прво помињање фудбала у Крајстчерчу имамо 1854. године, као дела манифестације у оквиру прославе годишњице оснивања града.

Осам година касније, у Крајстс колеџу, Џорџ Харпер пише правила фудбала по угледу на Редли школу у Енглеској. Према неким изворима, лопта је могла да се баци измећу статива. Годину дана касније, 1863, основан је фудбалски клуб Крајстчерч, који је прихватио ова правила. Рагби варијанта фудбала ће Новим Зеландом, јасно, завладати ускоро.

У случају Аустралије, постоји идеја да су први дошљаци били обесправљени или мање срећни становници Британије или Ирске, наравно и затвореници. Они нису желели да чувају везе за престоницом и матицом, већ да их пресеку и забораве. Ова претпоставка не делује сасвим исправно, ако ни због чега другог, а онда због тога што не успева да објасни велику популарност крикета.

Такође, верује се да је највећи број имиграната у почетку стизао из сиромашнијих крајева Лондона, са руралног југа Енглеске, Ирске и из шкотског Хајлендса. Да су долазили нешто богатији становници Лондона, и Енглези из Мидлендса или са севера Енглеске, као и Шкоти из средњег појаса (треће велике глобалне фудбалске културе), фудбал би стигао са њиховим ногама.

Страно тело

Association фудбал постаје релативно стандардизован и униформан последњих деценија 19. века. Године 1882. одржан је састанак представника Фудбалских савеза Енглеске, Шкотске, Велса и Ирске, ради уједначавања правила. Сходно тим напорима, 1883. године се игра  први интернационални турнир – British Home Championship. Само коју годину касније, 1886, ове четири савеза оснивају ИФАБ, који до данас остаје задужен за правила фудбалске игре. Она би, модерном оку, била доста препознатљивија, а као таква  стижу и у аустралијске градове у овом периоду.

Фудбал је ускакао као релевантан чинилац на спортску сцену Аустралије спорадично, са различитим таласима миграција које су га носиле, почевши са онима из 1880-их, па све до оног на крају Другог светског рата. Фудбалски колективи који су у Аустралији настајали после тих таласа имали су носталгични карактер (клубови са именима попут Селтик или Ренџерс), или пак етнички. Тако је један од водећих клубова у Аустралији у другој половини 20. века био ЈУСТ, односно Yugoslav United Soccer Team. Али управо та идеја нечег донетог и, зашто не рећи, „неаустралијског”, успорила је раст популарности фудбала у овој земљи.

Као спорт дошљака, у том периоду углавном из источне и јужне Европе, који су пежоративно називани „wogs”, и фудбал је називан „wogball”.

Чак и у свом изостављању и обесправљивању, (association) фудбал и даље беспрекорно осликава друштво које га окружује. Постојала је, слажу се многи аутори, наглашена ксенофобна црта у Аустралији у том периоду. Фудбал то, наравно, није могао да реши, ништа више него што данас може да реши проблем расизма на трибинама.

Међутим, имамо право да претпоставимо да је само друштво у Аустралији последњих година постало пријемчивије за фудбал, иако је то овде и даље „онај други” фудбал, увезен а не узгајан.

Прилика је, стога, заиста пропуштена. Светско првенство би на једном оваквом месту, након свега, био спектакуларан догађај. Ко зна како би ствари после тога могле даље да се развијају…