Организованa магија бразилског фудбала: Англо-афро-јужноамерички корени другачије игре

Tешко не подлећи романтизирању када се прича о бразилском фудбалу. Он је тако леп, опште је место, тако другачији и посебан да није могао да има исти почетак и развој као фудбал на другим местима.

Ипак, преовлађујућа слика о Бразилцима и њиховом фудбалу више је базирана на Најкијевим рекламама него на стварности. Наиме, настанак бразилског фудбала – величанственог, какав свакако јесте – не разликује се у битним цртама од онога што је виђено у другим земљама Јужне Америке када је овај спорт стигао у њу. И као и увек, све што је важно почиње са једним човеком. У Јужној Америци с човеком британских корена. Када је о бразилском фудбалу, реч је о Чарлсу Милеру.

Чарлс Вилијам Милер (1874-1953) је рођен у Сао Паулу у породици шкотског инжењера запосленог у Британској железници и Бразилке енглеских корена. Имао је десет година када су га родитељи послали на школовање у Саутемптон у Енглеску. Тамо је заиграо фудбал, најпре за своју школу Банистер Корт, затим за свој округ Хемпшир, а чак је и пар утакмица одиграо за професионални тим Саутемптон.

У Сао Пауло се вратио 1894. године, са намером да настави да игра фудбал – наравно, са својим друштвеним парњацима из тамошње британске колоније. Наговорио је чланове елитног Сао Пауло Атлетик Клуба, основаног пет година раније, да се поред крикета опробају и у фудбалској игри.

Прва утакмица одиграна је 1895. године на пољу источно од центра града, на коме су, иначе, на испашу пуштане мазге које су вукле трамваје. Пробни меч је проглашен успешним (како и не би). Ускоро ће се појавити и прави противници. 

Други човек важан за бразилски фудбал био је Ханс Нобилинг. Рођен у Хамбургу 1887, играо је фудбал у немачком клубу Германија и с њим освојио првенство Хамбурга, а онда отишао у Бразил, где је у Сао Паулу са другим досељеницима који нису били британског порекла 1899. основао клуб Интернасионал.

У граду затим ничу и други клубови, међу којима се издваја Атлетикo Паулистано, основан 1900. као први клуб потомака локалне елите, деце главешина индустрије кафе у овом делу Бразила.

Већ 1902. године фудбал у Сао Паулу је толико нарастао да је могло да буде организовано и прво градско такмичење. На њему је учествовало пет екипа. Поменутим су придодати дисиденти Интернасионала окупљени у клубу Германија, и клуб састављен од играча блиских америчком Мекензи колеџу. Турнир је освојила Милерова екипа.

Лопта стиже у Рио

Триста педесет килематара западно од Сао Паула, Рио де Жанеиру је фудбал подарио Оскар Кокс (1880-1931), Бразилац швајцарског порекла кoји cе образовao у Лозани. Први меч у Рију одигран је 1901. године са, према тадашњим извештајима, мање присутних навијача него што је било фудбалера на терену.

Разочаран мањком фудбалског ентузијазма у граду, Кокс 1902. године у Рио де Жанеиру оснива Флуминенсе. Као и већина викторијанских клубова у Британији, и Флуминенсе је био превасходно џентлменски клуб и стециште богатих. Фудбалери су били међу најбогатијим члановима тзв. Кариока друштва, а утакмице Флуминенсеа били су пре свега друштвени догађаји: уочи утакмице се испијао чај, после утакмице је следила вечера.

Како је написао Марио Фиљо, новинар по коме највећи стадион у Рију данас носи име, људи окупљени око Флуминенсеа били су напросто људи „навикнути да троше новац“. Дрвене трибине њиховог терена у Ларанжеирасу у Рију увек су биле испуњене онима који су дошли колико да виде шта се одиграва на терену, толико и да буду виђени.

Огледало Бразила

Вреди овде мало застати и осврнути се над слику fin de siècle фудбала у Бразилу. Ма колико слика деловала можда и комично са својим класним оградама и церемонијалним обредима, она показује да се и овде фудбал у својој бити показао као посуда у коју се сливају сви друштвени и културни садржаји места и епохе. Можда више него другде, то је најбоље изражено у ембрионском моменту бразилског фудбала, у коме је сваки faux pas, свака друштвена омашка и даље била значајнија од ма какве грешке у додавању или неком другом ударцу по лопти.

Један од разлога због којег фудбал у Бразилу није у почетку био толико моћан као у Аргентини или Уругвају јесте и тај што је бразилско друштво на прелазу векова било строго фрагментисано. Друштвене промене које ће ускоро запљуснити бразилско друштво, даће овој великој земљи неопходан импулс фудбалском просперитету.

Али искра је упаљена почетком 20. века. У Рију се тада оснивају клубови Ботафого и Америка, а затим и Фламенго. Овај последњи је настао из Фламенго веслачког клуба, чији су се чланови дуго опирали фудбалу, чак су га називали немужевним, али када су дисиденти и отпадници из Флуминенсеа 1911. године пожелели да нађу себи нови фудбалски дом, основан је фудбалски клуб Фламенго, а с њим и једно од највећих ривалстава које овај спорт има.

О тадашњој експлозији интересовања за фудбал у Бразилу сведочи и једно писмо Чарлса Милера из 1904, упућено његовој старој школи у Енглеској, у којој он наводи да у Сао Паулу тада постоји барем 60 фудбалских клубова, да је само у претходних 12 месеци продато 2.000 лопти, те да се на трибинама на свакој утакмици окупља између две и три хиљаде гледалаца.

Али важније од тога, као ветроказ онога где је и колико је важан фудбал у неком поднебљу, јесте силина његовог повратног уплива у културни код једног друштва. Тек када се ту смести, он заузима своје место. Фудбал јесте игра, али игра која увек прича о нечему и на нешто у друштву указује.

Већ 1908. фудбал улази и у бразилску књижевност. Роман „Сфинга“, који је написао Енрике Максимијано Коељо Нето, говори о дечаку по имену Џејмс Маријан, који је имао тело мушкарца и лице жене, те отуд и надимак Сфинга који су му наденули. Његова посебност наглашена је и тиме да је имао обичај да се обуче у бело и оде да игра фудбал, што је изазивало чуђење његових школских другара. (Што се може читати и као показатељ да фудбал, који је био повод ишчуђавања, тада није био популаран као данас.)

Није без значаја ни чињеница да овај роман као једну од тема, уз питање родног идентитета главног јунака, намеће и играње фудбала као његову идентитеску одредницу. Фудбал, у тренутку када постане повод да се говори и о другим, више или мање важним стварима, постаје једна од чворних тачака једног друштва.

Писац „Сфинге“ Коељо Нето је, иначе, аутор химне Флуминенсеа 1915. године, али и протагониста првог у Бразилу забележеног упада навијача на терен. На једној утакмици Фламенга и Флуминенсеа 1916. године, бесан након што је Фламенгу дозвољено да поново изведе казнени ударац, предводио је навијаче који су упали на терен и прекинули меч.

Његов син Жоао, познатији као Прегињо, десетак година касније постао је једно од првих великих имена Флуминенсеа, а затим и капитен Бразила на првом Мундијалу одржаном 1930. године у Уругвају, на коме је постигао први гол за Бразил на једном Светском првенству.

Креирање идентитета

Као и другде на јужноамеричком континенту, долазак фудбала се и у Бразилу поклопио са настанком националних идеологија. Фудбал је напросто постао средство да младе јужноамеричке државе покажу ко су. Проблем је био тај што ни оне саме нису баш биле начисто ко су или шта би моглe да буду. Млада национална свест и фудбал тако су се брзо и чврсто испреплели да скоро да није било јасно ко је у том односу притока, а ко главни ток.

Бразил независност од Португала стиче 1822, када се Педро I, син португалског краља, проглашава за бразилског цара. Ропство се у земљи коначно ставља ван закона 1888. године, укидање монархије и свих веза са португалском империјом наступа 1889. године, а Устав, по угледу на амерички, донешен 1891, Бразил конституише као модерну државу. Бразил је направљен, требало је још створити и Бразилце.

За ту сврху, фудбал је послужио као васпитно-дидактичко средство. Жулијан Афраино Пеишото, чувени бразилски лекар, писац и политичар, у једном говору 1918. године управо је издвојио фудбал као метод моралног и интелектуалног узгоја: „Та фудбалска игра, тај спорт који даје снагу и здравље, учи дисциплини и реду, производи сарадњу и солидарност, ми је веома драг, јер он је школа у којој се бразилски карактер изнова гради.“

Ово није било ништа ново. Војвода Велингтон је знао да каже да је Енглеска победу над Наполеоновом војском код Ватерлоа извојевала још раније, на игралиштима енглеских школа. У тим школама, вековима, играо се фудбал у разним својим облицима.

Узорни дух џентлмена из Коринтијанса 

Најважнији и далеко најдалекосежнији дуели у овом периоду били су против екипе Коринтијанс из Лондона, једне од најважнијих фудбалских дружина које је oваj спорт икада имао.

Основан 1882. године после напора Ен Ел Џексона, секретара Фудбалске Асоцијације, Фудбалски клуб Коринтијанc био је клуб који је себе сматрао, сасвим оправдано, носиоцем духа аматерског етоса.

Аматер, сходно етимологији саме речи, јесте онај који нешто ради искључиво ради уживања у активности коју воли. Аматерски дух у британском фудбалу реактивни је сентимент, настао махом као одговор на све већу партиципацију радничке класе у фудбалу, као и на све већи број људи на трибинама и, наравно, на (тада прикривенo) плаћање фудбалера.

Идеја уживања у самом фудбалу као циљу по себи, ван кога не постоји ништа, подразумевала је непоказивање емоција у поразима или победама (аматерски дух се подсмевао игрању за трофеје), отклон од тренирања и специјализације фудбалера („effortless superiority“, надмоћ без труда, идеал је фудбалера-џентлмена), и фер-плеј, што су само неке од идеја насталих у овом периоду.

Коринтијанс јесу чинили неки од најбољих фудбалера на свету (Гилберт Освалд Смит је био прва „лажна деветка“ у фудбалу), али они су пре свега били аристократе или синови богатих индустријалаца, који су могли себи да дозволе безбрижно играње.

Турнеје Коринтијанса у Бразилу 1910. и 1913. године (турнеју 1914. године и пре почетка прекинуо је рат) у великој мери одредилe су оно што се у Бразилу тада сматрали узорним фудбалером, који треба да буде белац, богат и, наравно, аматер…

Енглези, а нико више него фудбалери Коринтијансa, који су победили у свим утакмица на првој јужноамеричкој турнеји (Флуминенсе је савладан 7:1), били су „они који знају“, они које ваља имитирати.

Деценијама, још откако су игране прве „интернационалне утакмице“ (тимови називани „национални“ и „енглески“ били су сачињени од бразилске и енглеске више класе настањене у Бразилу) оваква врста приредби била је прилика не толико да се покаже фудбалско умеће, колико да се демонстрира еманципованост младог бразилског друштва.

Прва национална селекција Бразила, први seleção сачињен од фудбалера из Рио Де Жанеира и Сао Паула, играо је 1914. године против енглеских професионалаца из екипе Егзитер Сити. Али први „бразилски“ бразилски тим који су Европљани видели био је Паулистано, који је на европској турнеји 1925. године савладао и национални тим Француске.

Али фудбал не лечи проблеме у једном друштву, бар не потпуно. Он их показује и истиче, наглашава, подсећа и – опомиње. Тако је, на пример, Карлос Алберто, син фотографа из Рио де Жанеира, пошто је био мулат, када је играо за Флуминенсе морао је да маже пиринчани прах на лице да би га избелео. С друге стране, Артур Фридeнрајх, фудбалер из Сао Паула, рођен у мешовитом браку, постао је национални херој када је голом донео прву континенталну титулу Бразилу 1919. године. Атмосфера у друштву је била таква да су елитни клубови Рија 1924. године основали сопствену лигу зато што је Клуб Васко да Гама годину дана раније постао шампион са четири црна фудбалера.

Акутност расног проблема у Бразилу је почела да попушта, после година прикривеног деловања, тек када је фудбал у Рију и Сао Паулу постао професионалан 1933. године, исте године кад и у Уругвају а две године после Аргентине, што је повећало могућност учешћа у фудбалским тимовима тамнопутих и фудбалера из радничких породица. Али и поред тога, све до педесетих година 20. века у Флуминенсеу и Гремију, рецимо, нису играли црнци.

Да све ово добије и једну формалну структуру и јаснији израз побринула се струја фудбалске мисли у Бразилу којој су, поред осталих, припадали и Пеишото и Коељо Нето. „Спорт уопште, а фудбал посебно, има способност да створи у нашој земљи нову расу која ће дефинитивно иза себе оставити своју несрећну културну прошлост“, изјавио је Нето. Многи су овај поклич људи који су били поклоници еугенике схватили као позив на смањење афро-бразилског утицаја.

Након што је његов други син Мано, играч Флуминенсеа, преминуо 1922. године од последица унутрашњег крварења после повреде задобијене у једној утакмици, Коељо Нето више није писао о фудбалу, иако је до своје смрти остао његов заговорник.

Радници лоптe

Године 1930. пучем на власт долази син гаучоса Жетулио Дорнелес Варгас, који ће на власти остати до 1945, а затим од 1951. до 1954, када ће у председничкој палати у Рију извршити самоубиство. Нико више од њега није утицао да Бразил постане оно што јесте. На почетку његове владавине професионални фудбал у Бразилу, подстакнут страхом од одласка играча у Италију или потенцијалним директним утицајем Варгасовог режима, није превише личио на оно што ће потом постати.

„Радници лопте“, како су некада називани, нису били ни чланови клубова за које су играли. У њима су богати Бразилци, сходно свом статусу и иметку, имали право гласа и одлучивања, док су фудбалери били су баш то: плаћени радници који нису имали превелику моћ одлучивања ни при напуштању једног и преласку у други клуб.

Фаусто дос Сантос, звани „Црно чудо“ (Maravilha Negra), фудбалер клуба Васко де Гама, потписао је 1931. уговор са Барселоном, да би се годину дана касније вратио у земљу и постао играч Фламенга, клуба који се управо трудио да укључивањем тамнопутих играча стресе са себе елитистички имиџ који би га спречио да постане, као што јесте постао, најпопуларнији клуб Бразила.

Када је мађарски тренер Изидор Дори Куршнер, један од многих који су, такорећи, изливали Дунав у Амазон доносећи идеје централноевропског фудбала у Бразил, тражио од њега да игра као трећи дефанзивац у за то време револуционарној W-M формацији, он је одбио. У неко друго време, то је могло да прође без реперкусија, али не и тада у Бразилу. Када је потом покушао да напусти Фламенго, за то није добио одобрење људи из клубу. Да би повратио њихову благонаклоност, био је принуђен се отвореним писмом јавно извини Куршнеру и руководству клуба, након чега је добио дозволу на поново истрчи на терен. Убрзо је, међутим, 1939. годинe, преминуо од туберкулозе, од које је боловао неколико година.

Професионализам и већа фудбалска инклузија, слажу се бројни аутори, били су у том моменту само још један од „бразилских начина“ да се, мењањем одређених аспеката друштвених и спортских односа, основне класне, расне и полне хијерархије оставе неокрњеним и недирнутим.  

Ипак, идеја „бразилског фудбала“ морала је да сачека бразилски модернизам и – самбу. 

Канибалистички манифест 

Није, и не може бити случајно, то што по многима најбољи немачки тим постаје шампион Европе 1972, исте године када је изашао један од нултих албума краутрока – „Еге Бамјаси“ бенда Кан. Исте подземне воде теку под ногама музичара и фудбалера. 

Подједнако је мало случајно што „Канибалистички манифест“ (Manifesto Antropófago) бразилског песника Освалда Де Андрадеа, издат као оснивачки документ нове, синкретичке и аутентичне бразилске уметности – и не само уметности, већ и саме идеје бразилства – излази 1928. године, непосредно пре него што ће на терен изaћи Домингос Да Гија и Леонидас Да Силва, два најбоља играча Бразила пре Другог светског рата, и уз то – тамнопута.

Као што је Предраг Драгосавац раније овде писао, „Андраде је у свом манифесту устврдио да се највећа снага бразилске културе огледа у томе што је 'канибализовала' друге културе – појела их, сварила, и на тај начин створила нешто ново... Тај хибрид представља највећу снагу Бразила, бразилства, бразилске културе и уметности; нешто што није за презир и омаловажавање, већ напротив, нешто што треба да се слави као особеност и квалитет.“

„Интересује ме само оно што није моје“, каже у манифесту Андраде. Али ово није позив на још јачи пастиш Енглеске и њеног фудбала. Управо супротно…

„Доле са сваким катехизисом“, пише у реду изнад, одмах након изјаве „Тупи или не Тупи, питање је сад“, која у Хамлетову фразу уводи популарни назив за аутохтоне становнике Бразила пре колонизације.

Управо је овај поклич позвао на јуриш према еклектицизму и шаренилу који ће, напослетку, самбу учинити бразилским националним музичким изразом, а бразилски фудбал најбољим на свету.

Пет година након Андрадеовог „Канибалистичког манифеста“ излази капитална књига „Господари и робови“ (Casa grande y senzala) бразилског антрополога Жилберта Фреиреа. „Псеудо-научне расне теорије с краја 19. и почетка 20. века проказивале су расно мешање као главни извор бразилских проблема и заосталости. Фреире ће, на Андрадеовом трагу, преокренути ту поставку наглавачке – уместо да се стигматизује, расно мешање почиње да се слави као сама суштина бразилског културног идентитета и заштитни знак уникатне тропикалистичке цивилизације. Само неколико деценија после укидања робовласништва 1888. године, тзв. 'местизо национализам' замениће до тада званичну доктрину беле супремације.“

Афро-бразилско наслеђе ући ће у национални канон најпре кроз самбу, „најбразилскију од свих уметности“, а онда и фудбал, који ће Фреире први одредити као „англо-афро-бразилски“. 

Португалски фактор 

Фреире је имао и став који може да објасни зашто је у земљи расно и класно стратификованој, стварање новог фудбалског израза ипак било толико успешно. У књизи „Господари и робови“ он говори и о португалским освајачима Новог света као „мутним фигурама, којима недостају боје и контуре других империјалиста“. За разлику од Шпанaца, каже, код њих „нема ратничког пламена“. За разлику од Енглеза, они немају „грубе црте пуританца“. Без „апсолутних идеала и бескомпромисних предрасуда“, истиче Фреире, „португалски трговац робљем могао је много лакше да се приближи онима које је угњетавао“.

Укратко, ипак је постојала каква-таква подлога на коју је Бразил, у свом покушају да се окрене себи и пригрли разноликост своје огромне земље као своју снагу, могао да се ослони. 

Као и у многим другим деловима света, фудбал је растао под теретом пропаганде. Развитак, анаболизам бразилског фудбала – као раст мишића оптерећеног тегом – нагло је започет под Варгасовим режимом који је фудбал користио ради својих политичких потреба, а у сврху јачање бразилске самосвести и идентитета, односно слабљења евроцентричне свести бразилских елита. Министар пропаганде у Варгасовом режиму, некадашњи новинар Луривал Фонтес, предводио је бразилску фудбалску делегацију која је путовала у Италију на Мундијал 1934. године. 

Tемељнe припремe и тактичкe иновацијe 

Таленат је очигледно био ту, али тактички приступ је наглашено заостајао у односу на европске екипе. Да поред лепршавости бразилски фудбал мора да буде и организован, постало је јасно након што је Бразил испао после прве утакмице на Мундијалу 1934, пошто је поражен од Шпаније 3:1.

Селекција Бразила потом одлази у Београд, где игра пријатељску утакмицу са Југославијом која није успела да се пласира на Светско првенство у Италији и бива поражена са 8:4.

Први тренер који је, пре Дорија Киршнера, покушао да у Бразил увезе европски W-M систем био је Жентил Кардосо. Био је пекар, возач трамваја и конобар, пре него што се пријавио у трговачку морнарицу. То му је донело прилику да на путовањима по Европи гледа фудбалске утакмице. И на њима је препознао вредности новог система игре.

Применио га је у домовини када је почетком тридесетих преузео мали клуб Бонсусесо и њега довео Леонидаса. Ипак, Кардосо није схваћен претерано озбиљно као фудбалски иноватор. Имао је два проблема – није био велики фудбалер, што би се можда и могло пренебрегнути, али био је и афричког порекла. Људи, рецимо то тако, просто нису навикли да слушају људе који изгледају као он када говоре о фудбалу.

Организована магија

Фудбал у Бразилу, видели смо, није увек био лепршав. Веома често то није био уопште… Тако је, рецимо, одговор Бразила на фудбал Холандије седамдесетих година био да за селектора доведе Клаудија Кутиња, човека који је био официр и који се превасходно бавио физичком припремом играча.

Али и много пре тога, Бразил је своје фудбалске успехе тражио у темељној припреми и тактичким иновацијама. Зезе Мореира је још крајем четрдесетих у Ботафогу знао да користи примитивну варијанту зонске одбране у 3-3-4 облику, а Бразил је Мундијал 1958. године играo као пионир 4-2-4 формације.

Уколико би противник играo са два нападача, један од везних фудбалера би се спуштао између њих у последњу линију чиме би Бразил увек имао једног играча више у том делу терена. Овај принцип, у својим различитим итерацијама, нешто је што је валидно у фудбалу и данас.

Ту је наравно и утицај, рекосмо, тренера из централне Европе. Тренер Сао Паула био је Бела Гутман, а Јено Медгјеши је водио бројне бразилске клубове.

Први офанзивни бек (вероватно је то био Нилтон Сантос), као и позиција „врх копља“ (ponta da lança), у одређеном смислу идиосинкратична бразилска позиција коју ће боље него ико интерпретирати момак познат као Пеле, дошли су на свет јер су били изнедрени од стране веома развијене фудбалске културе.

Један од најбољих тимова који је фудбал уопште имао, Бразил, шампион света из 1970. године, користио је прототип 4-2-3-1 формације, две деценије пре него што ће је формализовати Шпанци.

Напослетку, Бразил Телеа Сантане, предивни Бразил из 1982. године, који je користио јако специфични 4-2-2-2 систем, у Бразилу познат као „магични правоугаоник“, толико различит од германског система који изражавамо на исти начин (4-2-2-2), био je подлога неким од највећих талената које је фудбал икада видео.

Јако је тешко не подлећи романтизовању, понављамо, када се говори о бразилском фудбалу. Али када се одупремо том иницијалном импулсу и пориву ка поједностављивању, пред нама се отвара прича која је још интересантнија и богатија од непрестаног понављања појмова „самба“ или „плаза“.

Да, наравно да има и тога. Али када би то било све, Бразил не би успео да постане највећа фудбалска култура на свету, што неизоставно јесте.