Улога алкохола у животима и каријерама славних фудбалера: Од Гаринче до Чаве Димитријевића и даље

Иако су спорт и алкохол забрањена веза, та веза се упорно одржава упркос медицинско-научним доказима о њеној штетности и погубности за спортисте. Ради се о планетарно одавно раширеној појави, а списак великих асова и шампиона који су за шанком „клонули“ или у алкохол „потонули“ је, нажалост, врло дуг. За младе такмичаре веће зло од алкохолизма је само употреба наркотика, а највећа је спајање та два порока, што је све учесталија пракса.

Не постоји спорт у коме се није појавио „истакнути“ алкохоличар са мање или више драматичном или трагичном животном причом. Тако је данас, а исто је било и раније. Изузеци, они којима малигани нису могли ништа, чести су као снег на Нилу.

Пијанаца је, иако звучи невероватно, било и међу возачима Формуле 1. Упечатљив је пример Британца Џејмса Ханта, из седамдесетих година прошлог века, који је свој  раскалашни живот почесто „улепшавао“ прекомерним уживањем у алкохолу, а потом и у дроги. Побеђивао је и легендарног Никија Лауду, али није успео да савлада ђавола у себи који га је вукао у кафане и пабове: умро је у 46 години, остављајући најближима чврсто уверење да га је – однео алкохол.  

 „Алкохол јунајтед“ 

Највише прича о спортистима алкохоличарима је из фудбала, чему је разлог чињеница да је реч о планетарно најпопуларнијем спорту. Један британски портал недавно је објавио идеални тим од 11 светских фудбалера који су, осим по умећу на зеленом правоугаонику, где су се истицали головима,  дриблинзима и одбранама, били познати и као страсни уживаоци у доброј капљици.

Први на тој листи је Бразилац Гаринча, а следе га Џорџ Бест, Дијего Марадона, Пол Гаскоjн, Ласло Кубала, Тони Адамс, Џими Гривс, онда још два Бразилца, Сократес и Адријано, па Украјинац Артјом Милевски и Рус Роман Широков.

Заједничка карактеристика свих је да су били признати фудбалски мајстори, да су имали све, осим способности да одбаце алкохол чије их је конзумирање скупо коштало. Неке и прераног одласка са овог света у коме су, због својих лопташких враголија, били вољени до обожавања и добро плаћани.

Бразилски фудбалски пијанци

Тамнопути Гаринча, први на поменутој неславној листи, у легенду се преселио у педесетој години: живот му је прекратио алкохол. Умро је пијан, сиромашан и сам, иако је имао четрнаесторо деце. Са Бразилом је два пута био светски првак, на Мундијалу 1962. проглашен је за најбољег фудбалера, а сматра се и првим играчем „кариока“ после „краља“ Пелеа.

Иако прилично инфантилан, са кичмом и ногама које му је у раној младост искривила парализа, успео је да се вине међу светске асове. Био је незадржив на терену, али и у помамној јурњави за алкохолом и женама, чега се није одрекао до краја кратког живота. Страст према алкохолу, говорило се, пресадио му је отац уз ког је рано почео да конзумира кашасу, врсту бразилског рума. Малигани су га разарали полако, али сигурно.

Алкохол је омађијао и његовог земљака Сократеса, звезду и капитена бразилске репрезентације из седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Иако лекар по занимању, познат и по чврстим филозофским ставовима и политичком активизму, овај перфектни везиста је слаб био само на „чашицу“.

У једном интервјуу, алкохол је назвао својим „компањоном“, истичући да редовна конзумација жешћих пића није утицала на његов учинак на терену.

Други су мислили другачије, попут неких његових саиграча који су тврдили да би његов фудбалски учинак био много већи да се клонио алкохола и цигарета. Необичан је био и по томе што његови идоли, као већини младих Бразилаца, нису били Пеле и Гаринча, него Фидел Кастро и Че Гевара, које је називао херојима.

Кад је 2011. преминуо у својој 57. години, председница Дилма  Русеф је рекла да је Бразил изгубио „једног од највољенијих синова“. Жалила га је цела земља, а њему је остао жал што се репрезентација коју је предводио као капитен ниједном није окитила титулом светског шампиона.

За Адријана (Леита Рибеира) они коју су га гледали у најбољој селекцији Бразила и неколико бразилских и италијанских великана тврде да би, да није било алкохола, био успешнији од сународника „Зубе“ Роналда, чија је слава за њега остала недостижна. Висок (189 центиметара), снажан и интелигентан, с лакоћом је „цепао“ мреже својом громовитом левицом.

„Могао је да шутира из сваког угла, нико није могао да га ухвати, био је права животиња“, речи су Златана Ибрахимовића о Адријану, комe се овај балкански Швеђанин искрено дивио. На жалост обојице, успон тог чудесног Бразилца ка звездама зауставиле су „чаше и флаше“, односно пречесто конзумирање алкохола.

Томе је, како су писали медији, повремено додавао и дрогу због које је једном био и хапшен, али је ослобођен кривице. На начин чест у случајевима кад се кривица припише познатим и популарним личностима – „због недостатка довољно доказа“.

Џорџ и Газа

У поменутом „Алкохол јунајтеду“ највише играча – чак четворица – фудбалску славу су стекли у лиги Енглеске, где су се „прославили“ и као неумерени конзументи алкохолних пића: Џими Гривс, Тони Адамс, Џорџ Бест и Пол Гаскоjн. Иако полемика о томе ко је од њих био најбољи фудбалер има смисла, несумњиво је да су Џорџ и Пол по количини потрошених малигана испред Џимија и Тонија.

Темпераментном Ирцу Бесту су и каријера и живот били кратки због зависности од алкохола. Био је највећа звезда  Манчестер јунајтеда када су „црвени ђаволи“ први пут постали прваци Европе (1968), а две године касније проглашен је за најбољег фудбалера Европе.

Као сјајан дриблер, пакер и голгетер сматран је једним од најбољих играча света, али је то кратко трајало јер је рано почео да тренинге замењује дугим боравцима у пабовима, где је увек био окружен лепим женама и пријатељима који су волели да „цугају“. Клуб га је због тога кажњавао, али санкције нису имале жељени ефекат. Као ни боравак у затвору ког је допао због вожње кола у пијаном стању и напада на полицију.

Одбијао је да се озбиљно посвети одвикавању од алкохола. Први Џорџов боравак у стационару његова супруга је овако описала: „Све што је тамо учинио било је да води љубав са једном пацијенткињом која се тамо лечила.“ Почетком 2000. обављена му је трансплантација јетре, а умро је 2005. Имао је 59 година. Био је идол богатих и сиромашних, у Северној Ирској имао је статус божанства, а аеродром у његовом родном Белфасту добио је његово име.

У Београду је упамћен по необичном гесту на полуфиналном мечу Купа европских шампиона између Партизана и његовог Манчестер јунајтеда. Кад су црно-бели, после филигранске акције, повећали своје вођство на 2:0, Џорџ је, попут 55.000 гледалаца, запљескао. Није, наравно, био пијан него очаран акцијом великог ривала.

Куриозитет је податак да је Бест умро истог датума – 25. новембра – као и славни Аргентинац Дијего Армандо Марадона који је, као и он, важио за алкохоличара. Марадона, за многе најбољи играч света свих времена, био је познат и по употреби наркотика. Са Аргентином је био првак света, а учествовао је на још три Мундијала. У вечност се преселио 2020, у 60. години.

За Пола Гаскојна, популарног Газу, се говорило да увек има мало алкохола у себи, а фудбал у „малом прсту“. Због овог другог навијачи су га обожавали опраштајући му ово прво, називајући то његовом приватном ствари.  

Због играчког умећа опраштани су му и многи некултурни гестови који често нису били последица пијанства, него његове намере да иритира и нервира оне до којих му није било стало. Као фудбалског мајстора поредили су га са Џорџом Бестом, али и називали „Бестом без мозга“, због инцидената које је правио.

Источна „браћа по чашици“

У овде поменутом идеалном тиму фудбалера алкохоличара су и три аса са европског Истока: Ласло Кубала из Мађарске, Украјинац Артјом Милевски и Рус Роман Широков.

Кубала, од оца Словака, рођен у Будимпешти, имао је мађарско и чехословачко држављанство, а касније, кад је „из комунизма“ избегао на Пиринејско полуострво, добио је и шпанско. Играо је за три репрезентације и десет клубова, а најзначајнији траг оставио је у Барселони где је, поводом века клуба, од навијача проглашен за њеног најбољег играча свих времена.

Дугу и успешну каријеру, говорило се, није могло да му спута ни уживање у алкохолу, чему се често препуштао. Понекад је у Шпанији, није се знало да ли у шали или озбиљно, говорио да му „флаша“ помаже да убије носталгију за своје „две прве домовине“, Мађарском и Чехословачком.

Они који су га добро познавали тврдили су да је подједнако добро жонглирао са „флашом“ и лоптом. И празнећи флаше пунио је мреже, писали су медији о њему.

За Артјома Милевског (39) дуго се сматрало да би могао  надмашити најбољег фудбалера Украјине свих времена Андреја Шевченка. Та нада се, међутим, коначно угасила пре петнаестак  година када је тај суперталентовани момак почео опасно да тоне у алкохол, са којим се „дружио“ још од тинејџерског доба.

Једно време био је „на оку“ Црвене звезде, али је отишао у сплитски Хајдук. Тамо је навијачима у сећању више остао по „партијама“ у кафићима и винаријама, него на травњаку „Пољуда“. Звали су га „Миле виски“. Прошлог лета је, због проблема са алкохолизмом, дуго лечен у Кијеву.

Кад је реч о фудбалерима из Русије и алкохолу на ум ми пада одговор Лава Јашина на новинарско питање шта га чини увек мирним и концентрисаним између статива. „Пре утакмице попушим цигарету да смирим живце и 'дрмнем' једну вотку да размрдам мишиће“, одговорио је славни голман, и данас сматран најбољим на планети икада. Многе његове колеге, руске и неруске, нису биле тако умерене, а тога има и данас.

Селектори „Алкохол јунајтеда“ су у свој „тим“ из Русије уврстили Романа Широкова, бившег репрезентативца који је играо за све најбоље клубове највеће земље света – московске прволигаше ЦСКА и Спартак, затим за Зенит, Казањ и Краснодар.

Као централни везни играч увек је био покретач акција својих тимова, тако да би се по томе тешко могло закључити да је био склон „чашици“, а био је. Због тог порока је у свим клубовима чији је дрес носио, а било их је петнаестак, осим у Зениту, играо најдуже две сезоне.

Упркос пороку ког није могао да се ослободи, Широков је за државни тим одиграо 57 утакмица и дао 13 голова. Неки овај податак узимају за доказ да је њему алкохол помагао да добро игра. Они озбиљнији на то одмахују главом и жале што Роман није био алкохолни апстинент, јер би му слава, кажу, била и већа.    

Наши примери

Било је, наравно, и код нас, у Србији и бившој Југославији, спортиста у чијим је житијима забележено да нису успевали да одоле зову малигана, и да им је алкохол, мање или више, окрњио каријере, па и живот. И овде су, судећи по публицитету у медијима, предњачили фудбалери.

У причама на ову тему старијих љубитеља најпопуларнијег спорта неизоставна су имена Зорана Миладиновића, Зорана Чаве Димитријевића, Стјепана Ламзе, Бранка Зебеца, Жике Јефтића, Сеада Сушића, Зорана Ризнића, Србе Стаменковића, Добривоја Тривића, Фрање Владића...

У генерацији чувених Партизанових „беба“, финалисте  КЕШ, најдаровитијим је сматран Јован Зоран Миладиновић, али он тај дар није развио до краја. Разлог је била његова јака склоност алкохолу. Био je all-round играч, врхунски у одбрани и нападу, репрезентативац, шармер на терену и изван њега, један од оних које воле и фанови противничких клубова. Алкохол је био узрок његовог прераног одласка са животне сцене: умро је 1982, у четрдесет и четвртој години живота.

Само толико година проживео је и Зоран Чава Димитријевић, несташно дете Партизана из осамдесетих прошлог века и велика нада југословенског фудбала, никад исказан до краја, јер уживање у игри није могло да га одвоји од уживања у алкохолу. Био је љубимац „гробара“, али и навијача суботичког Спартака, загребачког Динама и француског Нанта, у којима је такође играо, а жртва властитог порока.

Свој боемско-кафански живот својевремено је објаснио необичном реченицом: „Зар да због фудбала изгубим  младост?“, којом је, у ствари, дигао глас против аскетског професионализма.

За репрезентативца Југославије из мостарског Вележа Фрању Владића тврдило се да најбоље игра кад, на дан утакмице, „сручи“ литру чувене жилавке. Звездине „делије“ су свог љубимца Зорана Ризнића, који је живео између терена и кафане, понекад поздрављале транспарентом на ком је писало „Ризна, живели“.

По склоности „чашици“ познат је био и перфектни бек из Џајићеве генерације Жика Јефтић. Због бриткости на терену добио је надимак „Жика силвер“, а због чешћег залажења у кафане „Жика шприцер“. „Да је уредније живео, био би незаменљиви репрезентативац“, рекао је једном за Жику његов тренер Миљан Миљанић.

За Сеада Сушића, који је играо у Сарајеву и Црвеној звезди, многи тврде да би имао блиставију каријеру од свог млађег брата Сафета да је, попут њега, живео по свим правилима спортског професионалца. Сеад је, међутим, уживања налазио не само у фудбалском, него и у кафанском простору.

Исто је важило и за сјајног Динамовог дриблера Стјепана Ламзу, једног од највећих хрватских ногометаша свих времена који је каријеру окончао после пада са балкона. Догодило се то након бучне прославе уласка „Модрих“ из Максимира у финале (некадашњег) Купа велесајамских градова Европе 1967. године. Сам је казао да је после веселе ноћи и кратког спавања, а пре доручка, попио литру рума која га је „гурнула“ у несрећу.

Било је спортиста који су тврдили да за алкохолом посежу да би се ослободили треме. Занимљив случај убијања треме малиганима догодио се на Европском првнству у фудбалу 1968, у  Италији.

Југославија је у полуфиналу за ривала имала Енглеску, актуелног светског првака, предвођеног Бобијем Чарлтоном, тада једним од најбољих фудбалера планете. Спремајући тактику за велики окршај, наш селектор Рајко Митић је за Бобијевог чувара одабрао Добривоја Тривића, упорног везисту из новосадске Војводине, за кога се знало да, „као сви прави Сремци“, воли да попије.

Суочен са великим изазовом, популарни Трива се одлучио за недозвољени стимуланс. Знајући да физиотерапеут репрезентације, чувени Милан Аранђеловић Раки у својој медицинској торби, међу кремама и завојима, увек, а за своју душу, носи и по једно „унуче“ вињака, Трива је смислио да би му макар гутљај алкохола помогао да сигурнији изађе на мегдан Чарлтону.

На његове склопљене руке и изговорену молбу да му дадне да „тргне“ мало вињака, Раки је, кад их нико није видео, попустио. Епилог је био најбољи могући: Трива је Чарлтона „ставио у џеп“, а Југославија је савладала Енглеску. Тајну је, више од четврт века касније, открио сам Трива. Раки ми је потом испричао да Тривићев цуг није био „шкрт“. 

Баркли и остали

Легенда НБА лиге Чарлс Баркли, склон алкохолу током играчке каријере али и после, открио је да је на једној важној утакмици наступио – „потпуно пијан“. Према писању америчких медија, толиком његовом опуштању допринела је вест од менаџера да су славни Лејкерси одлучили да га из Филаделфије преведу у своје редове. Од трејда касније, ипак, није било ништа, а Баркли је ту ујдурму запамтио и по добром напијању.

Кад је престао са убацивањем лопте у кош, легендарни играч није престао и са конзумирањем „ватрене водице“. Због тога је више пута имао посла са саобраћајном полицијом.

Барклијев колега из најјаче кошаркашке лиге света Мета Ворлд Пис (Metta World Peace), раније Рон Арест, је на почетку каријере у Чикаго булсима у великим количинама „таманио“ вињак, који је куповао у радњи поред дворане за тренинг. Упркос тој лошој навици, био је успешан у више клубова НБА, а са Лос Анђелес лејкерсима освојио је НБА лигу 2010.

Љубитеља добре капљице било је и у другим америчким лигама, као што су лига америчког фудбала НФЛ и хокејашка НХЛ. Један од најбољих квотербекова Џо Немет је, кружила је прича, на неким утакмицама осим веће количине адреналина у крви имао и већу количину алкохола.

Рус Александар Овечкин (38), најплаћенији хокејаш у историји, још активан у редовима Вашингтон капиталса, не воли савете да се мане пића. „Гледајте само како играм, а не како пијем – важно је једино како изгледам на леду“, његова је порука душебрижницима.