Повратак нашег најтрофејнијег тренера: Зоран Терзић поново на челу женске одбојкашке репрезентације Србије

Крај 2024. године, у којој је заокружен век играња одбојке у Србији, обележен је изузетно значајном вешћу: на чело женске репрезентације вратио се Зоран Терзић (58), њен најтрофејнији тренер, уједно и најтрофејнији селектор у историји српског спорта уопште.

„Дошао сам да поново освајамо медаље“, рекао је популарни Терза, који је, током две деценије рада са нашим одбојкашицама, освојио укупно 20 одличја на највећим светским такмичењима.

Нимало случајно, четворогодишњим уговором обухваћена је и олимпијска 2028. у којој ће Терзић са својим новим тимом, чији ће „костур“ чинити неке његове већ доказане „орлице“, покушати да на ОИ у Лос Анђелесу освоје једину недостајућу златну медаљу.

Зоран Терзић у богатој колекцији већ има сребро и бронзу са Олимпијских игара, злато и бронзу са светских првенстава, сребро са Светског купа, три бронзана одличја са Гран прија. Највише медаља освојио је на првенствима Европе – укупно шест: три златне, две сребрне и једну бронзану. У Европској лиги је стигао до три злата и једног трећег места, бронзу има и са Европских игара, а са Универзијаде сребро. Два пута је (2018. и 2021) проглашаван за најбољег тренера Европе, и то у избору најкомпетентнијих – Европске одбојкашке федерације (ЦЕВ).

После Црвене звезде, у којој је почео тренерску каријеру, успешно је предводио и неколико иностраних екипа, а нови мандат селектора сениорске екипе Србије преузима после двогодишњег вођења женске репрезентације Русије (2022-2024).

Заробљеник одбојке

Зоран Терзић је рођен у Београду 9. јула 1966. Одбојком је почео да се бави као тринаестогодишњак у Црвеној звезди, у којој је прошао све узрастне категорије, а нешто касније постао и тренер.

Године 1998. дипломирао је на београдском Факултету за физичку културу, где је његов дар за успешан тренерски посао уочио професор Драго Томић, познати одбојкашки стручњак, селектор репрезентације Југославије окићене (1979) бронзаним одличјем на Европском првенству у Паризу.

После четири „пионирске“ године тренерског рада у новобеоградском ИМТ-у (1986-90), вратио се у своју Звезду. Прво је радио са јуниорима, па са сениорима, где је био помоћник прослављеном асу југословенске одбојке Ласлу Лукачу, који често истиче Терзићеву ретку посвећеност одбојци. Године 1999. почео је да води женску сениорску екипу, иако је пре тога дуго тврдио да га занима само рад са одбојкашима.

На промену тог става приволео га је Александар Боричић, „алфа и омега“ Црвене звезде, бивши репрезентативац Југославије, годинама председник нашег Одбојкашког савеза,  затим председник Европске одбојкашке федерације.

Терза се касније покајао због поменутог „нећкања“ и рекао: „Мислио сам да је одбојка коју играју жене неки други спорт, а онда сам увидео да то није тако. Схватио сам да су оне у неким играчким стварима чак и боље и јаче од мушкараца, да су приврженије и посвећеније игри.“

Долазак на чело репрезентације

На почетку Терзићевог тренерског мандата са девојкама  београдских црвено-белих, на југословенској одбојкашкој сцени доминирале су одбојкашице Јединства из Ужица. Имале су Ужичанке чак осам узастопних титула када их је, у сезони 2001/2002, са трона скинула управо Терзина Црвена звезда, која је владавину у првенству државе наставила и наредне две године.

Бљесак Београђанки био је не само потврда Терзићевог успешног рада, него и разлог да му Александар Боричић, као челник националног одбојкашког савеза, 2002. понуди вођење женске сениорске репрезентације. Млади стручњак је био затечен пруженом шансом, као и многи познаваоци одбојке, али му сугестивни и увек добро промишљени Боричић није дозволио да се дуго двоуми хоће ли или неће прихватити изазов. Убедио га је да он то може и обећао пуну личну подршку и сваку помоћ Одбојкашког савеза.

Зоран Терзић је имао само 36 година када је промовисан у селектора. Уз нову дужност задржао је и стару: остао је и на челу ЖОК Црвена звезда. Пред њим су била два нимало лака путића. Ваља овде подсетити да је наша женска репрезентација (тадашња Југославија), пре прегршти медаља из Терзине ере, имала само једну бронзу са ЕП, освојену давне 1951. у Паризу.

Терзићев долазак на место селектора пао је у време када су Боричић и људи у тадашњем ОСЈ испланирали убрзан рад на подизању квалитета женске репрезентативне одбојке, која је по резултатима увелико заостајала за мушком селекцијом, већ власником европске бронзане медаље из 1995. и бронзаног и златног одличје са Олимпијада у Атланти (1996) и Сиднеју (2000).

Браћа Грбићи, Вујовић, Ковач и остали њихови репрезентативни саиграчи, великани европске и светске одбојке, били су истински узори колегиницама које су носиле дрес са истим грбом. Оне су тада, показало се погрешно, мислиле да никада неће достићи, а камоли надмашити своје идоле.

Кадa се 2003. године, први пут после распада СФРЈ, нашла на Европском првенству у Турској, наша женска репрезентација, под именом Србија и Црна Гора, није била ни међу првих сто на планетарној листи. А њихово брзо пењање на врх многим познаваоцима тог спорта изгледало је реално колико и пентрање на Хималаје без алпинистичке опреме.

Упркос томе, новој генерацији наших одбојкашица није мањкало воље да што пре заиграју у колу најбољих репрезентација на свету. Та амбиција красила је, наравно, и њиховог предводника – увек оптимистичног Терзу од кога су, између осталог, добро научиле да је вера у успех – пола успеха.    

Иако на ЕП у Турској није било разлога за отварање шампањца – освојено је тек 9. место – видело се да Терзићеве грације имају потенцијал и за више. Две године касније то се потврдило: на шампионату Старог континента у Загребу стигле су до седмог места.

Почетак богате жетве медаља

Тај скок подигао је оптимизам у репрезентацији и Савезу. А кад је наша селекција, на опште изненађење, 2006. године на Светском првенству у Јапану освојила бронзану медаљу, наша женска одбојка је почела да постаје масовни спорт, што је било од изузетног значаја за њен даљи развој. Многе дугоноге девојчице тада су, уместо на балет и манекенске писте, почеле да хрле у одбојкашке дворане, а квантитет је доносио и квалитет.

Резултат је био фасцинантан: у Србији је убрзо од укупног броја  девојчица опредељених за спорт, скоро 70 одсто изабрало одбојку. За то „чудо“ најдиректније су били заслужне Терзине „орлице“ чији су успеси, за разлику од претходних деценија, женску одбојку одомаћили и на малим екранима.

Треба рећи да је у Јапану светска „бронза“, званично,  припала селекцији Србије и Црне Горе јер је то име, важеће на почетку квалификација за планетарни шампионат, задржано до његовог краја, иако се СЦГ пола године раније бесповратно распала. Поменути успех оствариле су, дакле, само девојке из Србије.   

На путу до своје прве светске медаље, Терзићева екипа је „почистила“ и Италијанке, које су у Јапан дошле да одбране трон. На победничком постољу испред Србије биле су само селекције Русије (земље са 150 милиона становника) и Бразила (у ком живи око 200 милиона људи). Мала Србија се, под Терзићевим вођством, „угурала“ међу великане.

После тог успеха, одбојкашице Србије су се први пут попеле на чувени балкон Градске куће у Београду, где се појављивање „плаћа“ освајањем медаља на највећим такмичењима. На питање чиме објашњава достигнуће своје екипе, увек скромни и на речима шкрти селектор Терзић је одговорио: „Преданим радом и вером у себе.“  

Управо у тих неколико речи била је сложена сва филозофија тог младог стручњака, који је још додао да је Јапан само почетак и да ће име Србије дуго пуно значити у одбојкашком свету.

Сигуран лет „орлица“

А да ништа не успева тако брзо као успех, али онај утемељен на упорном раду, показало се на ЕП 2007. одржаном у Белгији и Луксембургу. Зоран Терзић, тада тренер „Метала“ из румунског града Галација, где га је донео ветар успеха на СП у Јапану, успео је да репрезентацију Србије доведе до сребрне медаље, после чега је изјавио: „Бићемо дуго у врху, европском и светском.“

Иако наступи Терзићевих изабраница на ОИ у Кини (2008), ЕП у Пољској (2009) и СП у Јапану (2010) нису обележени стајањем на неком од места на победничком постољу, Србија се задржала у кругу најбољих светских репрезентација зато што је била финалиста Универзијаде (2009) и освојила најсјајнија одличја у Европској лиги (2009. и 2010).

Селектор је тада, на основу свог дугорочног плана, прибегао извесном подмлађивању екипе, спремајући је за нове изазове. Био је, као и увек, сигуран да ће Србија трајати као одбојкашка велесила.

Пуна снага његовог, у међувремену измењеног тима виђена је 2011. када је узето још једно злато у Европској лиги, али и прва златна медаља на Европском првенству. Тај шампионат, одржан у Београду, био је, не само због успеха наших девојака, него првенствено због квалитета утакмица, прави спектакл. Посебно занимљив и динамичан био је полуфинални расплет у коме су се наше даме намерила на Туркиње, док су други пар чиниле Немице и Италијанке.

Прво европско и прво светско „злато“

Бодрене од више од 8.000 бучних навијача у препуном „Пиониру“ (сада дворана „Александар Николић“), Српкиње су против ривалки са Босфора брзо повела са 2:0 у сетовима. Туркиње се нису предавале, а кад су изједначиле на 2:2, утишале су „Пионир“ и страхом увелико паралисале наше најбоље одбојкашице.

Савети које им је пред тај-брејк дао тренер Терзић били су нешто најчудније што су икада чуле. Њихов „коуч“ тада није употребио ниједну од најчешћих речи из свог тренерског вокабулара – сервис, блок, смеч, „кување“, контра, „пајп“, игра у одбрани, транзиција...

„Смејте се“, загрмео је пред својим поколебаним пуленкама, показујући склопљеним рукама да не наређује, него моли. „Најбоље сте кад се смејете“, поновио им је неколико пута тај свој необични психотерапеутски рецепт, враћајући их у игру.

Чудни савет је, на основу потом виђеног, имао утицаја: иако су Туркиње у петом, скраћеном сету повеле са 5:1, наше девојке су заиграле опуштеније и сигурније, а преко смркнутих лица почели су да им прелазе осмеси. Стигле су до 9:9, затим повеле 13:12, а онда додале и два победничка поена за финале.

Ни у финалу с Немицама, Српкињама није било лако. Победа од 3:2, први пут их је дигла на одбојкашки кров Старог континента. Шест година касније дошло је друго европско злато, а 2019. и треће. Сребру из 2007. у истом такмичењу придружено је оно из 2021, а у том „пакету“ им је и бронза из 2015.

После два кикса на Олимпијским играма (2008. и 2012), Терзићева репрезентација је освојила одличја на Играма у Рио де Жанеиру 2016. (сребро) и у Јапану 2021. (бронзу).

Између та два највећа такмичења, Србија је, и даље са Терзом на челу, 2018. у Јапану први пут постала првак света. Повратак шампионки у Београд обележио је редак гест селектора Терзића: своју златну медаљу поклонио је председнику Александру Вучићу, који је за њих приредио свечани пријем. „Ово је поклон пријатељу одбојке“, објаснио је Терза оно што је учинио, па додао да он и његове изабранице знају да председник с њима преживљава сваки поен, што им значи „више од било каквог новца“.

Друга планетарна титула „орлицама“ је припала 2022. Екипу је тада предводио Италијан Данијеле Сантарели, али су у њој биле скоро све играчице које је дуго спремао њихов „најдражи учитељ“ – Терза, који је те године био преузео репрезентацију Русије.

А да ово „најдражи учитељ“ није фраза, потврдило се одмах после објаве вести из ОСС да ће Зоран Терзић поново водити најбоље одбојкашице Србије. Одлуку су листом поздравиле и раније и актуелне репрезентативке.

Обострано поверење

„Он је најбољи избор за наш менталитет... И онај Сантарелијев златни тим био је 'Терзин' тим“, рекла је Јелена Благојевић, некад чланица Терзићеве екипе. „Драго ми је да се Зоран Терзић вратио тамо где припада, јер ће младе играчице од њега моћи пуно да науче. И знам да ће вратити нашу одбојку на прави пут“, истакла је бивша репрезентативка Милена Рашић, у време Терзићевог вођења српске репрезентације најбољи блокер Европе.

Маја Огњеновић, дугогодишњи капитен у одбојкашкој репрезентацији, никад није крила да је Терзић за њу тренер над тренерима. Због њега је из Зрењанина дошла у Звезду, са њим је отишла у свој први инострани клуб, он ју је први позвао под репрезентативни барјак, он је одредио да годинама носи капитенску траку.

Давно је рекла и више пута поновила: „За мојих четврт века у одбојци, највише сам научила од Зорана Терзића. Нисам имала ни двадесет година кад ме је позвао у репрезентацију. Тада ми је дао снажан мотив да наставим да радим. Знао је да подстакне, али и да смири, да разуме. Увек је стајао иза нас.“

Доказ за ову последњу Мајину реченицу је оно што је Терза 2021. рекао репрезентативкама Србије када је било извесно да ће изгубити финале ЕП од Италије пред 20.000 гледалаца у београдској Арени. При резултату 2:1 у сетовима за Италијанке и њиховом вођству од 14:4 у трећем сету, затражио је тајм аут и казао својим пуленкама: „Хало, екипо. И кад се побеђује и кад се губи, и кад је добро и кад је лоше, ви сте мени најбоље на свету...“ 

Пријатељски растанак

Терзићев растанак са репрезентацијом Русије последица је рата у Украјини, односно санкција због којих њене спортске селекције нису могле да учествују у међународним такмичењима. За две године, колико је Терзић био селектор, одбојкашице Русије нису одиграле ниједан званичан меч.

Зато је растанак био једина разумна опција, а остварен је као принудно растајање искрених и великих пријатеља. Терзић је, том приликом, истакао да му је веома жао што је његов селекторски мандат истекао „без правог посла“, нагласио да је у Русији „стасала феноменална генерација одбојкашица“ и да би руска репрезентација „имала оно што нема ниједна друга на свету“. Наш нови селектор ће, међутим, и даље остати у Русији као тренер тамошњег шампиона Динама из Казања.  

А кад је Србија у питању, Терзићу предстоји формирање стручног штаба и прављење плана рада. Из његових првих изјава по повратку у селекторску фотељу може се закључити да ће се, углавном, окружити сарадницима из ранијих година. Наша јавност очекује, и верује, да ће и његови резултати са најбољим одбојкашицама Србије бити онакви какви су били током његовог претходног мандата. А то значи врхунски и на радост читаве нације, којој су он и његове „орлице“ одавно заробили срца. Добродошао Терзo!