Кад је Албанија помогла Југославији да постане вицешампион Европе у фудбалу 1968. године: Чудо у Тирани

Предстојећу (7. јуна) утакмицу фудбалских репрезентација Албаније и Србије у Тирани, у квалификацијама за Мундијал 2026. године, Светска фудбалска федерација (ФИФА) прогласила је мечом високог ризика, што је последица мешања спорта и политике у поремећеним односима српског и албанског народа, чему узроци леже у дубљој балканској историји, још више у добро познатим политичким околностима нашег доба.

Исту етикету (мечева високог ризика) носили су и дуели ове две репрезентације у квалификацијама за Европски шампионат 2016. Први је  одигран на стадиону Партизана у Београду 14. новембра 2014.

Домаћи навијачи дочекали су госте стандардним репертоаром (звиждање химни, погрдно скандирање), да би се крајем првог полувремена десио незамислив скандал – изнад стадиона у Хумској појавио се „дрон“ са заставом Велике Албаније (чији део је и Космет), на којој су били ликови личности из албанске историје Исе Бољетинија и Исмаила Кемалија.

Настао је хаос, навијачи су улетели на терен, енглески судија Мартин Еткинсон прекинуо је меч. У медијима се појавила вест да је брат премијера Албаније Едија Раме Олси Рама, који је седео у ВИП ложи, био приведен јер је управљао беспилотном летелицом, али је убрзо пуштен и касније је негирао све оптужбе. Регион се усталасао, забележени су инциденти у Македонији, Албанији, на Косову, где су албански навијачи славили као да је њихова репрезентација убедљиво тријумфовала, Албанци и Срби сукобили су се и у Бечу.

Потом је уследила одлука Дисциплинске комисије, па пресуда Суда за спортску арбитражу у Лозани којом је Албанији додељена победа (0:3), а Србији одузета још три бода.

У Елбасану је 8. октобра 2015. године одиграна друга утакмица репрезентација две земље. Пре меча аутобус репрезентације Србије је каменован, неколико сати пре почетка утакмице албанска полиција је користила водене топове да растера демонстранте, али сама утакмица је протекла без великих тензија, осим стандардног звиждања химни гостију, јер су на стадиону биле уведене јаке мере обезбеђења.

Србија је победила (2:0), али је Албанија кроз квалификације први пут прошла у завршну фазу првенства Старог континента, а наш државни тим остао је код куће. Од тада, фудбалске репрезентације Албаније и Србије нису се састајале у међусобним мечевима.

Кад су Албанци „одиграли за нас“ 

Мање „вруће“ квалификационе мечеве са Албанцима најбољи фудбалери Југославије одиграли су у борби за финални турнир ЕП 1968, мада ни тада односи ове две државе нису били на високом нивоу. У те две утакмице су „Плави“ тријумфовали и на домаћем и на гостујућем терену.

Тада се догодило и оно што, са данашњег становишта, изгледа незамисливо: Албанци су „помогли“ нашем државном тиму да се пробије на завршни турнир, где се окитио титулом вицешампиона Европе и сребрном медаљом.

Давне 1967, у истој квалификационој групу за ЕП које је одржано годину дана касније у Италији, „Плави“ су били са увек неугодним Западном Немачком (СР Немачка) и аутсајдером Албанијом. Само најбоља репрезентација је добијала шансу да се накнадно, успехом у  четвртфиналу, запути на „Чизму“. Општа прогноза је била да ћемо ту шансу добити ми или Немци, с тим што су бољи изгледи давани „Панцерима“, званичним вицешампионима света из Енглеске 1966.

Југославији је кренуло добро: у Београду је „пала“ Немачка (1:0), предвођена „кајзером“ Францом Бекенбауером, голманом Сепом Мајером, Волфгангом Овератом и неумољивим голгетером Гердом Милером, а у Тирани Албанија (0:2). Немци су претходно на свом терену, према очекивању, „испрашили“ Албанце са 6:0.

У селекцији „Плавих“ које је, као селектор, предводио Рајко Митић, тада се веровало да ће реванш са „Панцерима“ у Хамбургу одредити која ће репрезентација у четвртфинале, преко ког се стизало на завршни турнир четири најуспешније земље у Риму и Фиренци. Зато су сви били депримирани и тужни кад су се из Немачке вратили поражени са 3:1, чиме су Немци високо одскочили са гол разликом.

Нова победа над Албанијом у Београду (4:0) није им вратила осмех на лице, јер је до краја квалификација била остала само утакмица Албанија – Немачка у Тирани. Изгледало је сувише наивно и нереално очекивати да би Албанци могли победити или бар одиграти нерешено. Новине широм Југославије су писале да су „Плавима“ све лађе „потонуле у Хамбургу“.

Чудо у Тирани

Очекивање лаке победе Немаца у „Земљи орлова“, која би Југословенима пресекла пут ка Италији, подстакло је наше репрезентативце Владицу Ковачевића, Бранка Рашовића и Славена Замбату да обуку војничку униформу, пошто су облачење дреса са државним грбом на ЕП у Италији доживљавали као неостварив сан. 

Рачуница им се, међутим, показала погрешном. Као и свима који су мислили као они и већ видели фаворизоване Немце у четвртфиналном окршају, преко ког би стигли до Италије где би имали прилику да се реванширају Енглезима за пораз у финалу СП 1966. на лондонском Вемблију (4:2, после продужетака), по многима сумњив и незаслужен.

Погрешно су калкулисали и „Панцери“ заборављајући на правило, важеће и у фудбалу, да је све готово тек кад је стварно готово. У дуелу Албаније и Немачке тада се догодило изненађење које и даље важи за једно од највећих у историји европског фудбала. Многи мисле и светског.

По истеку 90 минута игре „мачке и миша“ резултат је био за неверицу, за алманах фудбалских чуда: Албанија – СР Немачка 0:0. Немци су елиминисани из борбе за пехар УЕФА. „Бункер“ домаћина, тврд попут бункера које је по њиховој земљи био расуо режим комунистичког диктатора Енвера Хоџе, издржао је све ударе немачких „бомбардера“ у копачкама који су трајали током целе утакмице, коју је домаћа публика пратила у бучном трансу.

„Ми смо се после пораза у Хамбургу били помирили са судбином, односно неодласком у Италију. Зато смо резултат из Албаније у првом тренутку примили са неверицом, без радости. Потом, кад се све 'разбистрило', упали смо у праву еуфорију – ми, играчи, као и читава Југославија“, сећао се тог времена тадашњи члан „Плавог“ тима Радослав Заза Бечејац.

Пут до финала Европског првенства

Силна позитивна енергија, добијена „чудом“ из Тиране, омогућила је репрезентацији Југославије да у два меча четвртфинала „прескочи“  Француску: у Марсеју је било 1:1, а у Београду 5:1 за „Плаве“. На Стадиону Црвене звезде величанствен деби имао је двоструки стрелац Илија Петковић, касније и селектор нашег државног тима. 

Французи су тада били толико опчињени нашим асовима да су њихови клубови касније купили скоро цео састав „Плавих“ који их је у Београду разбио „петардом“. „Ухлебљење“ у Француској нашли су Драган Џајић (Бастија), Илија Петковић (Троа), Добривоје Тривић (Лион), Ивица Осим (Стразбур), Илија Пантелић (Париз Неји), Вахидин Мусемић (Ница) и Љуба Михајловић (Лион).

У шали, не без збиље, тада се говорило да ни другог места репрезентације Југославије у Европи 1968, ни трансфера њених асова међу „Галске петлове“ не би било без сензационалног „ремија“ Албаније са СР Немачком. Тај историјски „реми“ у Србији је и данас, повремено, тема фудбалских разговора као меч „у ком су Албанци пропустили прилику да нас елиминишу са Европског шампионата“.

У завршници ЕП у Италији, јуна 1968, Југословени су у полуфиналу победили актуелне светске прваке Енглезе (1:0), док су у финалу, након поновљене утакмице, поражени од Италијана. У првом сусрету је било 1:1, а у другом су наши поражени са 2:0. Четврти учесник завршног турнира била је селекција СССР-а. 

Репрезентацији Албаније је за трајно сећање остао бод освојен у дуелу са Немачком, а немачким репрезентативцима и њиховим навијачима вечна срамота.

Наде и стрепње

Србију и Албанију сада чекају два међусобна меча у квалификацијама за Мундијал 2026. у САД, Канади и Мексику, у којој су са нама у групи и Енглеска, Андора и Летонија. Директан пласман обезбедиће само победник групе, док ће другопласирана репрезентација имати шансу да се мундијалске визе домогне кроз бараж.

Остваре ли се већинске процене фудбалских зналаца, прваци групе  биће Енглези, а за место у увек стресном баражу, као утешну награду, бориће се наши и албански „орлови“. И то у условима наде у успех и страховања од могућих нереда и провокација.

Сигурног фаворита нема, иако Србија (рачунајући и резултате Југославије) има бољи скор: пет победа, „реми“ и пораз, који није доживела на терену него (већ поменутом) судском одлуком.

Поводом првог меча 7. јуна, на Арени Комбетаре у Тирани, Фудбалски савез Албаније је спремио пакет мера за осигурање реда и безбедности на стадиону и око њега. Посебно занимљива је одлука да се, у циљу онемогућавања присуства насилних навијачких група на „ризичној“ утакмици са Србијом, организује лутријска продаја улазница са компјутерским извлачењем.