Одлазак Немање Ђурића, легенде југословенске кошарке: Генерација трапавих двометраша који су постали светски шампиони štampaj

Стоје на подбацивању Бил Расел и Немања Ђурић. Скоче, и Расел распали лопту право у контру Оскару Робертсону. Док је Неца доскочио, већ је било 4:0 за Амере – непроверена је легенда о почетку чувене утакмице америчког Oл стар тима и екипе Београда, одигране на Ташу 1964. године. Тачно 61 годину касније, Немања је преминуо, у 89. години. Био је кошаркашки гигант, велики спортиста и пре свега забаван човек. За репрезентацију је одиграо 138 утакмица и убацио 1.400 поена.

Постоји, међутим, прилично проверена кошаркашка легенда да је репрезентација Југославије средином педесетих и почетком шездесетих година, одвајала посебну собу за једину двојицу играча којима је, бар тада, професор Александар Николић дозвољавао да пуше. Били су то Рица Гордић и Немања Ђурић, легенде ОКК Београда и Радничког.

С тим димом који је, наводно, непрестано куљао из Рицине и Нецине собе развијала се и кошарка у тадашњој Југославији – трапави двометраши полако су се дизали у озбиљне играче, а затим и шампионе.

Један од родоначелника те нове југословенске кошарке, без икакве сумње, био је Немања Ђурић, мада његови спортски почеци и нису баш претерано бацали у правцу те игре. Отац му је играо фудбал за предратну Славију, па је и он прво потрчао за фудбалском лоптом. После је играо рукомет и одбојку. Тек са 19 година, на наговор Слободана Пиве Ивковића, јавио се на конкурс Црвене звезде, која је у то време тражила високе младиће за кошаркашку секцију.

Почео је да тренира, али у Звезди ствари баш и нису најбоље штимале, па је годину дана касније прешао у Раднички. После три године постао је репрезентативац и прва играчка легенда тима са Црвеног крста.

За репрезентацију је играо пуних девет година, одиграо 138 утакмица и постигао 1.400 кошева. Два пута је учествовао на Олимпијским играма, две светска и четири европска првенства. Играо је на седам Балканијада и Медитеранским играма и освојио укупно 13 медаља – шест златних, шест сребрних и једну бронзану.

За Раднички је играо десет сезона – од 1956. до 1965. године – и био један од директних криваца што је наредна генерација овог клуба, предвођена Дугим Дамњановићем, Милуном Маровићем, Срећком Јарићем и Драгим Ивковићем Твигијем освојила шампионску титулу. У две сезоне био је други стрелац лиге, одмах иза Радивоја Кораћа.

Генерацију која је уследила, Неца је звао „гуланфери“.

Играо је још и за Ориолик из Славонског брода, Венецију, сарајевски Жељезничар и за Црвену звезду. Као тренер, водио je Црвену звезду, Ориолик, Жељезничар и Раднички.

Од стотина утакмица које је одиграо, највише се помињала она једна из 1964, када су стицајем свакојаких шпијунско-пропагандних и помало геопополитичких околности на Таш дошли Амери предвођени легендом Бостона Редом Ојербахом. За Американце су, тада, играли Бил Расел, Оскар Робертсон, Кеј Си Џонс, Боб Кузи, Боб Петит, Том Хејнсон и Џери Лукас.

За разлику од легенде с почетка приче, у стварности је екипа Београда повела са 4:0, и то после два, наводно, лудачка потеза Рице Гордића. После тога, Бил Расел је налупао банане листом свим играчима селекције Београда, који су модификовали тактику и почели да шутирају са десет метара. Коначни резултат био је 98:51.

Немања Ђурић је један од првих људи ван моје породице којег се заиста сећам. Почетком седамдесетих становали смо, Мароевићи и Ђурићи, соба до собе у сарајевском хотелу „Загреб“ на Маријин двору, пошто су Немања и мој отац Зоран нетом пре тога одлучили да каријере заврше у Жељезничару. Мој отац га је звао „уразумитељ“, јер је упркос изузетној мирноћи и питомој нарави умео да, на свој начин, смири страсти у тренуцима када се то чинило немогућим.

Током вечере, у том сарајевском хотелу, док смо прождирали ко зна који по реду телећи соте у грашку, у ресторан је ушао један чувени боксер о којем је, такође, писано на овом сајту.

Непосредно пре вечере, Зоран и Неца су се видно узрујани вратили са боксерског турнира током којег је та боксерска легенда пуне три рунде млатила неког дечака уместо да га одмах нокаутира. И Неца му је то и рекао, па је боксер кренуо да се разрачуна с њим. То је трајало само док му овај није пришао на око два метра удаљености, када га је Неца дохватио оним „гибонским“ рукама, како их је описао Дуги Дамњановић, и послао у нокдаун.

Последњи пут видео сам га пре пар месеци у Улици Илије Гарашанина. Као дечаку, импоновао ми је висином и снагом. Много година касније, завидео сам му на одбијању да се преда годинама.