Стоти рођендан Саве Гроздановића: Патријарх српске и грчке одбојке štampaj

Сава Гроздановић је рођен 23. новембра 1925. године у Јелашници код Нишке Бање. Одбојку је почео да игра по завршетку Другог светског рата у београдском Радничком. Са Црвеног крста је, са целом екипом, прешао у такође престонички Железничар, а онда се врло млад, у својим раним двадесетим, одлучио за тренерски позив.

Да је у том послу био веома успешан сведочи податак да је женска одбојкашка репрезентација Југославије, коју је он припремао, на Европском првенству у Паризу 1951. године освојила бронзану медаљу. Било је то прво одличје за нашу одбојку на шампионатима Старог континента. Друго – такође „бронза“ – стигло је тек 1975, када је мушка селекција, чији је селектор био Савин млађи брат Лазар Гроздановић, успела да дође до трећег степеника победничког постоља.

Педесетих година прошлог века водио је мушку екипу „свог“ Железничара и одбојкашице Црвене звезде, након чега је прешао у Партизан и црно-белим девојкама, међу којима је била и његова супруга Радојка-Рајка, репрезентативка Југославије, донео шампионску титулу (1960). Све то време био је ангажован у Одбојкашком савезу Југославије (ОСЈ) као тренер, савезни капитен, члан Комисије за припреме државног тима и у Збору судија, где је биран и за председника.

Годину и по дана, од средине 1961, као кадар ОСЈ радио је у Грчкој где је послат да помогне развоју одбојке у тој „братској земљи“ и води државни тим. По повратку у домовину поново је тренирао одбојкашице Партизана, и био у стручном штабу одбојкаша црно-белих. Тада је, на конкурсу, изабран за првог професионалној тренера у ОСЈ, али није прекинуо рад у клубовима.

Године 1964. је био државни првак са одбојкашима Железничара, а 1967. са одбојкашицама Звезде. На основу тога и податка да су одбојкаши Југославије, с њим на челу, били „златни“ на Медитеранским играма (1963. и 1967) и на Универзијади 1969, настао је слоган: „Где је Сава, ту су и трофеји.“

Одлазак у Грчку на наговор Бобека

Године 1969. Сава Гроздановић је поново стигао у грчку одбојку и то на доста занимљив начин. „Проводаџија“ му је, како је причао, био наш славни фудбалер и тренер Стјепан Бобек који је, након великих тренерских успеха са Партизановим „бебама“ (три узастопне титулу првака Југославије), неколике године био шеф струке у атинском Панатинаикосу коме је, такође, доносио трофеје.

„Људи из Панатинаикоса замолили су Бобека да ме убеди да дођем у њихов одбојкашки клуб. Није ми се ишло, јер сам управо очекивао да добијем дуго чекани стан. Притисак Грка и Бобека покушао сам да одбијем захтевом да будем плаћен као њихов фудбалски тренер, уверен да на то сигурно неће пристати. Преварио сам се. Само пар дана пошто сам поставио 'немогући услов', позвао ме је Бобек и рекао да се  пакујем јер ћу добити оно што сам тражио. Нисам имао куд, због њега и због свог образа, па сам брзо стигао у Атину“, причао је Сава увек додајући да се никад није покајао због одласка у Хеладу, у којој је и остао да живи.

Грчка одбојка није тада била на високом нивоу, а једно од њених битних обележја, као и у другим спортовима, било је љуто ривалство атинских великана Олимпијакоса и Панатинаикоса, идентично оном између Партизана и Црвене звезде код нас.

Пре Савиног доласка под Акропољ, Олимпијакос је био успешнији одбојкашки колектив од Панатинаикоса: „црвено-белима“ из Пиреја „зелени“ ПАО није био дорастао ривал, али је Гроздановић, врло брзо, „окренуо ствари“. Под његовим вођством, и одбојкаши и одбојкашице Панатинаикоса, за које је наступала и његова животна сапутница Рајка, били су прваци Грчке од 1970. до 1973.

И сами одушевљени радом „мага из Београда“, челници Олимпијакоса понудили су „брдо пара“ да пређе код њих. Није вредело: ПАО је већ био постао његова друга кућа, као и Грчка друга домовина. За Атину га је, осим клуба, везивало и то што је, у међувремену, основао туристичку агенцију коју већ дуго воде његови син и ћерка, односно њихове породице.

После скоро три деценије непрекидног рада, Сава је 1974. године узео први „тајм аут“ у тренерском послу, али се старој љубави одбојци вратио после пет година и то на спектакуларан начин: са Панатинаикосом  је стигао до европског финала Купа победника купова, што је до данас највећи успех атинских „зелених“ у њиховој историји.

Успеси, признања и успомене

Тренерску каријеру Саве Гроздановића обележила је и чињеница да су екипе које је он водио освојиле чак 35 трофеја и медаља, и да је „створио“ велики број репрезентативаца и репрезентативки. Он сам као куриозитет истиче да је био тренер својој супрузи Рајки, свом брату Лазару, али и Грку Каролосу Папуљасу који је, после одбојке, отишао у политику у којој је „догурао“ до председника Грчке, након што је претходно био борац против војне хунте, парламентарни посланик и министар спољних послова.

Папуљас је умро 2021. године, а до краја живота му је у лепом сећању остала одбојкашка епизода са Савом. Осим одбојком, у младим годинама се бавио и атлетиком – био је државни рекордер у скоку с мотком. Као дописник из Атине, један новинарски сусрет с господином Папуљасом искористио сам да га упитам о „вези“ њега и нашег истакнутог одбојкашког стручњака. „Сава је био бољи тренер, него ја играч“, скромно је рекао.

За успехе у одбојци, Сава Гроздановић је 1965. године добио Октобарску награду града Београда, а исто признање је припало и његовом брату Лазару, који није крио да га је старији брат „повукао“ у одбојку и да је од њега највише научио о том атрактивном спорту, у коме се и сам прославио као тренер и селектор.

Несвакидашњи детаљ из Савине каријере је и то да је често, паралелно, водио по један мушки и женски тим и да је са оба освајао трофеје. Са братом Лазаром аутор је запажене књиге „Одбојка А Б Ц“, својеврсног одбојкашког уџбеника за најмлађе играче и играчице. Током живота у Атини, дуго је извештавао за београдске листове „Политику“ и „Спорт“ о најважнијим спортским догађајима у Грчкој.

Поводом деведесетог рођендана (2015), заједно са вршњаком Бором Станковићем, једним од „очева“ наше кошарке, Сава Гроздановић је добио посебно признање Владе Србије за допринос развоју спорта у нашој земљи. Тадашњи министар спорта и некад најбољи ватерполиста света Вања Удовичић, уз захвалност за њихов минули рад у спорту, поздравио их је речима:

„Ви сте наши узори, сви смо учили од вас и желели да постигнемо макар део ваших успеха.“