Пут Тијане Бошковић, најбоље одбојкашице света: Од Билеће до звезда štampaj

Одлука најбоље одбојкашице света Тијане Бошковић да, као тинејџерка, одбије понуду да се из родне Херцеговине, „за куле и градове“, пресели у Турску и добије пасош те земље, са становишта наше одбојке представља срећно историјско „не“, јер је баш она касније, током минуле деценије, била најзаслужнија за највеће успехе Србије у том спорту, међу којима су и две узастопне титуле првака света.

На тај чин, и каснија спортска достигнућа популарне Тиће, најпоноснији су житељи Билеће, града у херцеговачком камењару, из кога је 2011. као супер талентована четрнаeстогодишњакиња стигла у Београд, где је прво постала велика српска, па светска одбојкашка звезда.

За Билећане, она је спортска икона коју редовно помињу уз друга велика имена везана директно или пореклом за њихов крај, као што су глумац Младен Секуловић (по америчком Карл Малден) и редитељ Душан Вукотић, обојица оскаровци, младобосанац Владимир Гаћиновић, географ Јефто Дедијер, писци Меша Селимовић, Момо Капор и Радослав Братић и славни редитељ, Емир Кустурица.

„Нашу Тићу, и светски славну, сматрамо наславнијом женом у историји Билеће“, каже Миодраг Михи Дунђеровић, београдски новинар пореклом из Билеће. Његову тврдњу поткрепљује чињеница да се два објекта у њиховом граду већ зову по Тијани Бошковић. Реч је о спортској дворани и вишенаменском спортском центру на отвореном. Она је и предводник Билећана на традиционалном ходочашћу до манастира Острог.

Фудбал, карате, па одбојка   

Тића није полетела из великог одбојкашког грма, јер Билећа њеног детињства није имала не само одбојкашку традицију, него ни ваљанији терен или салу за игру „преко мреже“. Зато је њен први спорт био фудбал (!), и то са дечацима којима крупна, чврста и упорна није давала пардона. Пре него што ју је старија сестра Дајана, касније репрезентативка Босне и Херцеговине, одвела у локални одбојкашки клуб Херцеговац тренирала је и карате, јер је силну енергију коју је носила у себи од малих ногу морала негде да потроши.

„Као мала, била је баш баксуз, како ми овде кажемо, јер је знала и да се, у игри, потуче с момчићима“, рекао ми је Тијанин отац Љупко, бивши официр, а у младости добар фудбалер. Ћерке су наклоност ка спорту наследиле од њега, пошто њихова мајка Весна није много марила за ту „беспослицу“. Исто важи и за млађег брата Вука, кошаркаша који је после наступа за Игокеу и Борац из Бањалуке каријеру наставио у САД-а, на колеџу у Сан Дијегу.

Љупко ми је детаљно причао како су Турци били наумили да врло младу Тијану, у „пакету“ са три године старијом сестром, одведу у своју одбојку где би им осигурали и све потребне папире, укључујући и пасош, да би, евентуално, могле да заиграју за њихове репрезентативне селекције.

Та акција је уследила после одбојкашких Балканијада за кадеткиње и јуниорке, одржаним 2010. у Бару и Бањалуци, где су тренери селекција Турске првенствено бацили око на млађу од сестара Бошковић која је, иако најмлађа у репрезентацији БиХ, на оба турнира, снажним смечевима показала велики таленат, брзо стичући наклоност публике и скрећући на себе пажњу стручњака.

„Један члан турског савеза, иначе функционер истанбулског Галатасараја, рекао ми је да би његов клуб обе моје ћерке радо видео у својим редовима, али то није била званична понуда, нити су помињани услови под којима би евентуални трансфер био остварен“, запамтио је Љупко.

„Куле и градови“

Недуго потом из Истанбула га је телефоном позвала некадашња репрезентативка Србије Весна Читаковић, тада чланица Галатасараја, и рекла му да би руководство клуба веома желело да он и његова породица дођу на Босфор ради разговора о евентуалном преласку Тијане и Дајане у богату „Галату“. Био је то знак да су били добро „загризли“ за појачања из далеке Билеће.

„Отишли смо након претходног договора да одговор на могуће понуде дамо тек по повратку кући, док добро размислимо о изненадној прилици. Домаћини су, поштено је рећи, били врло коректни и издашни“, чуо сам од Љупка. „Дајани и Тијани је одмах дата прилика да тренирају са најбољом екипом 'Галате' у којој је, осим Читаковићеве, тада била и Ивана Ђерисило, такође репрезентативка Србије и наша Херцеговка. Мојим девојчицама је предочено да би биле уписане у америчку школу у Истанбулу као и да би имале свој стан, најбоље услове за тренинг и сигурна средства за живот у милионском граду. Челни људи клуба нису крили ни жељу да им дају држављанство, што је у то време, значило и промену имена и презимена.“ 

„Турнеја“ породице Љупка Бошковића постала је тема не само за њихову ширу фамилију, него и за Билећу, што је пракса у мањим срединама у којима је строга приватност много ређа, а комшијска размена мишљења много чешћа него у великим градовима.  

Када је подвучена црта испод свега што су чули у Стамболу и по повратку у Билећу, испало је да су обећања из Турске најмање импресионирала Тијану, јер нису угасила њену силну жељу да одбојкашку каријеру настави у Србији и да заигра за њену репрезентацију. Та жеља је сувише дуго бујала у њој да би је распршио један позив из земље о којој је врло мало знала.

Годинама је, гледајући на телевизији утакмице одбојкашица Србије, маштала о томе да им се једног дана придружи на терену у истом дресу и да се, у победничком заносу, грли са Мајом Огњеновић, Јованом Бракочевић, Јеленом Николић и осталим  репрезентативкама Србије, које су већ биле део светске елите као шампионке Европе и „бронзане“ на првенству света. И њени узори.

Тијанин резон зашто одбити Турску и отићи у Србију, утемељен на јакој и искреној емоцији, прихватила је цела породица која, такође, упркос понуђеним погодностима, није била за селидбу за коју је услов био да, у суштини, прихвате стране „папире“ и оду из завичаја. Време је показало да је такво решење било пун погодак, пре свега за Србију, али и за њих: Тијана Бошковић је, релативно брзо, постала најбоља и најбоље плаћена одбојкашица на планети.

Репрезентативка Србије

Тијана је имала само 14 година када је, заједно са сестром Дајаном, стигла у београдску Визуру где је, по речима клупских тренера, имала „свакодневни напредак у игри“. Са Визуром је, играјући на месту коректора, освојила две титуле првака Србије, један куп и два супер купа. Са јуниорском репрезентацијом Србије је 2014. освојила прво место на Првенству Европе и била проглашена за најбољу играчицу.

Тај бљесак јој је, исте године, донео прекоманду у сениорску селекцију која се спремала за наступ на светском првенству у Италији. Поверење јој је указао најтрофејнији селектор наше женске репрезентације Зоран Терзић, мада је било и стручних мишљења да је то прерано за седамнаестогодишњу Билећанку обдарену са 194 центиметра висине.   

На „Чизму“ је отпутовала са саставом у коме су углавном биле девојке које је знала само са ТВ екрана. А да Терзић није погрешио с њеним избором и да је већ равна са девојкама које су јој били идоли показала је у првом мечу шампионата против Турске, освојивши 22 поена и звање МВП-а.

Тада није стигла до медаље, али је наредне 2015. освојила чак три: бронзану на њеним првим Европским играма и шампионату Европе и сребрну на Светском купу која је нашим „орлицама“ дала прилику да оду на ОИ у Рио де Жанеиру 2016. Новинари су у чуду бележили Тијанин учинак на овом турниру против екипе САД-а, актуелног првака света.

„Звезда је рођена“, сложили су се извештачи, наши и страни. Није чудно што је Тијана Бошковић те година почела и међународну каријеру. Отишла је у турски Езечибаши, једну од најјачих светских екипа којој ће остати верна читаву деценију.

Жетва медаља и признања

Освојена одличја у 2015. означила су почетак богате жетве медаља и признања Тијани Бошковић, којој се крај још не назире. Поменућемо само највредније, као потврду њене играчке вредности и оправданости звања најбоље планетарне одбојкашице.

Има укупно пет европских медаља – две златне, две сребрне и једну бронзану, затим два „злата“ са светских првенстава и „сребро“ и „бронзу“ са Олимпијада. Оба пута кад је Србија постала светски шампион, она је била МВП турнира. С њом у саставу, Езечибаши је три пута покорио свет, а она сва три пута била МВП завршног „бала“. Европска одбојкашка федерација (ЦЕВ) проглашавала ју је за најбољу играчицу на Старом континенту, а у Србији је два пута изабрана за спортискињу године.  На ЕП у Београду (2021) поставила је светски рекорд у брзини смеча – 110,3 километра на сат.

После свега набројаног, веома важно је истаћи и чињеницу да је Тијана и шампион скромности и спортског фер плеја. Ту „титулу“ добила је од клупских другарица, ривалки на терену, одбојкашке публике широм света и новинара чији текстови је представљају као тиху девојку благог осмеха и громовитог смеча за који, најчешће, нема одбране.

Тијана је од ове године члан другог турског гиганта, Вакифбанке. Уз то је и даље репрезентативка Србије, и то она најбоља. С њом у саставу наша женска одбојка и даље припада светској елити и с правом рачуна на нова одличја на међународној сцени. У марту идуће године, баш на Дан жена, ова Билећанка ће напунити 29 година, што значи да је пред њом још година играња одбојке на највишем нивоу.