Ситан фудбалски вез мађарске Лаке коњице и пораз у Берну '54: Најбољи на планети, а никад шампиони štampaj

Уочи Светског првенства у фудбалу, одржаног у Швајцарској 1954, цео свет је „знао“ ко ће бити нови шампион. „Мађарска!“ – хорски су кликтали поклоници најпопуларније игре са свих меридијана, исказујући и на тај начин дивљење тадашњој сјајној селекцији нашег северног суседа, званој „Лака коњица“. Тај необични надимак мађарски државни тим добио је због своје снаге, дисциплине, брзине и незадрживости, чиме је подсећао на формацију војника на коњима са лаким наоружањем и оклопом.

Иако многи и данас сматрају да је то најбоља репрезентација у фудбалској историји света чињеница је да она на врхунцу своје моћи, пре 72 године, није осетила сласт освајања златне богиње ФИФА. А није ни никад касније, пошто су бурни политички догађаји у Мађарској 1956. и неуспели покушај антикомунистичке револуције, довели до распада „Лаке коњице“ због бекства неколико њених асова на Запад.

Хаварија Енглеза

Основ за „тврду“ прогнозу исхода петог Мундијала био је податак да изабрани тим Мађарске у периоду од 1950, кад је створен, до 1954. није  ниједном поражен: од 31 утакмице добио је 27, а четири одиграо нерешено. На Олимпијским играма у Хелсинкију (1952) надмоћно су стигли до златне медаље, победивши у финалу Југославију (2:0). Тада моћну Југославију у саставу за незаборав: Беара, Станковић, Црнковић, Чајковски, Хорват, Бошков, Огњанов, Митић, Вукас, Бобек и Зебец.

Снагу „Лаке коњице“ или „Златних једанаест“, како је још звана та моћна фудбалска дружина, најболније је осетила репрезентација Енглеске која је, уверена у своју надмоћ, нешто раније одбијала међународне утакмице сматрајући да нема достојног ривала. Ту гордост „Гордог Албиона“ Мађари су немилосрдно скршили у утакмици одиграној 1953, пред сто хиљада гледалаца на лондонском Вемблију: било је 6:3 за њих.

Осрамоћени домаћини, уместо честитки бољем ривалу, причали су о свом слабом дану и тражили реванш који ће, како су мислили, потврдити да Енглези нису само изумели фудбал, него и да су доминантни у тој игри. За ту нарцисоидност дебело су платили и годину дана касније, у узвратном мечу на НЕП стадиону (Народном стадиону) у Будимпешти, пред приближно истим бројем гледалаца као на Вемблију, када их је „Лака коњица“ још једном надиграла и прегазила са 7:1, наневши им најтежи пораз у историји.

Неку годину после те утакмице, као дете, научио сам напамет тај страшни састав Мађара, који никад нисам заборавио: Грошич, Бузански, Лантош, Божик, Лорант, Закаријаш, Будаи, Кочиш, Хидекути, Пушкаш и Цибор. Запамтио сам и како се звао њихов селектор – Густав Шебеш. На тај напор натерао ме је комшија у мом Клеку Миле Малешевић, заљубљеник у мађарски фудбал, коме је та страст донела надимак „Бунџак“, по мађарском репрезентативцу с краја педесетих година прошлог века Дежеу Бунџаку. Миле је говорио да онај ко жели да игра фудбал, или да бар прича о фудбалу, а ја сам маштао да постанем велики фудбалер, треба наизуст да зна имена играча мађарске „Лаке коњице“.

Костур тима чинили су првотимци будимпештанског Хонведа, тада најбољег тима на свету и најбољег производа социјалистичке Мађарске. Направљен је био по налогу с државног врха, као што је то био случај и са московским ЦСКА и нашим Партизаном. Геометрију игре Хонведа лако је било препознати у игри „Лаке коњице“.

Почетак СП као потврда прогноза

На старту Мундијала у Швајцарској, на ком је учествовало 11 репрезентација из Европе, три из Америке, Турска и Јужна Кореја, највише пажње привлачила је, наравно, Мађарска, чије је старт обележен очекиваним победничким касом. Прво је савладала Јужну Кореју са 9:0, а онда Западну Немачку са 8:3.

Сматрајући те исходе логичним, фудбалска јавност је потпуно занемарила чињеницу да „панцери“ против Мађара нису наступили у најјачем саставу. Тек после финалног дуела те две репрезентације, који су са 3:2 добили Немци, схватили су да је то била замка њиховог селектора Сепа Хербергера која им је, на крају баладе, донела велики плен – победнички пехар Жила Римеа.

Тај „стари лисац“ Хербергер, ког су ван Немачке због припадности фиреровој нацистичкој странци звали „Хитлеровим тренером“, знао је да за Пушкаша и његове јуришнике мора спремити неко изненађење како би, евентуално, дошао до успеха. Ишао је на то да их „успава“ и појача им утисак о апсолутној надмоћи.

Тешко је тврдити да ли је део тог изненађења био и старт приликом кога се повредио Ференц Пушкаш, због ког је најбољи мађарски и светски фудбалер морао да пропусти наредна два меча и у финале истрчи „ровит“ и на личну одговорност, мада је било и оних који нису искључивали такву могућност. 

Ситним фудбалским везом Пушкаш, Божик, Кочиш, Хидекути, Цибор и остали мађарски асови просто су се поигравали са немоћним ривалима у прве две утакмице. Репризу те надахнуте игре, пуне филигранских тачних акција и неодбрањивих голова, до ових дана нико није извео.

Најближи томе, процена је стручњака, био је холандски Ајакс из седамдесетих година прошлог века, освајач три узастопне титуле шампиона Европе. „Копљанике из Амстердама“ предводио је тада Јохан Кројф.

Четвртфинале и полуфинале   

И наставак турнира Мађари су обележили победама, иако мање убедљивим од почетних. За то су постојала два разлога, поменута повреда Пушкаша и податак да су им ривали биле две најбоље екипе из Латинске Америке – Бразил и актуелни првак света Уругвај.  

Меч Мађарска-Бразил у четвртфиналу био је „прави рат“. Уместо лепе игре, очекиване од две врхунске репрезентације, гледаоци су видели мноштво грубости, рвачких захвата и неспортских гестова. Да би смирио страсти, судија је искључио по једног играча из обе селекције.

„Лака коњица“ је на крају славила са 4:2, а осим резултата је за памћење остао насртај бразилских играча на клупу ривала, што је довело до опште туче. Због свега тога, меч је назван „Битка код Берна“. „Кариоке“ су главним кривцем за настали хаос сматрали енглеског арбитра, па су га оптужили да је био „у служби комунизма, а против западнохришћанске цивилизције“.

У полуфиналу се Мађарска намерила на Уругвај, званичног планетарног шампиона, који је на претходном Мундијалу до титуле дошао срушивши фаворизовани Бразил, и то на његовој препуној „Маракани“. И у овом одмеравању снага противник Уругвајаца је важио за великог фаворита, али они на предају нису ни помишљали.

„Лака коњица“ је повела са 2:0, головима Цибора и Хидекутија, али су Уругвајци са два гола Хоберга у самом финишу осигурали продужетке. Тачку на неизвесност ставио је сјајни мађарски стрелац Шандор Кочиш са два гола, за 4:2 и финале својој репрезентацији. Од тог тренутка завршни „бал“ шампионата чекан је као рутински завршетак највеће светске фудбалске феште на чијем ће се крају, по општем уверењу – „заслужено и очекивано“ – радовати Мађари.

Финале за анале

Немци су, после утакмица у групи, имали лакши пут до финала од оног којим је пројездила „Лака коњица“. Победили су Југославију (сребрну на ОИ у Финској 1952) са 2:0, а потом демолирали тада „озбиљну“ Аустрију са 6:1. Упркос томе, кладионице, огромна већина љубитеља фудбала и медија прорицали су да им је улазак у финале крајњи домет.

Финале је одиграно 4. јула у Берну на стадиону Ванкдорф, пред око 60.000 гледалаца. Падала је киша, због чега је терен био прилично расквашен. Фаворизовани Мађари брзо су показали зашто им је тако чврсто залепљено звање апсолутног фаворита. Голом (иако ровитог) Пушкаша Мађарска је у шестом минуту начела мрежу Немаца, а само два минута касније Цибор је дуплирао предност.

Чувени мађарски радио репортер Ђерђ Сепеши тада је, егзалтирано, поручивао сународницима у домовини да је крајње време да ставе шампањац да се хлади, јер ће славље ускоро да почне. У Будимпешти су још пре Мундијала била изграђена постоља на којима је требало да буду, „за вечност“, постављене бисте играча репрезентације, кад се из Швајцарске врате као прваци света.На брзо вођство Мађара Немци су одговорили на готово идентичан начин: головима Морлока и Рана, у 10. и 19. минуту, стигли су до изједначења. Потом су Мађари поново били надмоћни, али је неколико њихових чистих шанси остало неискоришћено. Стручним очима није промакло да „машина за голове“ не ради пуном снагом и да је разлог томе слабија игра недовољно опорављеног Пушкаша, њеног главног „шрафа“.

Касније је писано да је утицај на коначан исход имала и чињеница су само „панцери“ на копачкама имали крампоне за кишу, које им је дотурио земљак Ади Даслер, оснивач „Адидаса“, произвођача спортске опреме. И он је, иначе, попут Хербергера, био члан нацистичке партије.  

Оно што је после финала названо „чудом у Берну“ и „изненађењем над изненађењима“, догодило се шест минута пре краја. Тада је робусни нападач Хелмут Ран својим другим голом довео аутсајдере у вођство и отворио врата сензацији. „Тor, tor, tor fur Deutchland“ („Гол, гол, гол за Немачку“), викао је у микрофон спикер немачког радија, као да је желео да га чују не само сународници у домовини, него цео свет.

Кад су Мађари још једном „притиснули“ ривала, Пушкаш је успео да изједначи, али је енглески судија Вилијам Линг поништио његов гол, наводно због офсајда. Протести комплетне „Лаке коњице“ нису довели до промене арбитрове одлуке, која је за читаву Мађарску заувек остала Лингова срамна освета за оних 6:3 и 7:1 којима је Шебешова репрезентација понизила „изумитеље фудбала“.  

Крај је био за неверицу, последњим судијиним звиждуком прекинут је дуги низ утакмица „Лаке коњице“ без пораза, а Немачка је на свом првом Мундијалу после Другог светског рата постала победник. На претходном, у Бразилу 1950, због ратне прошлости није ни учествовала. Та прошлост била је разлог што се њиховом успеху, осим њих самих, практично нико у свету није радовао.

Победнички пехар примио је капитен и најбољи играч Немаца Фриц Валтер. Куриозитет је да би и у случају другачијег исхода трофеј такође преузео Немац по рођењу, што је био Ференц Пушкаш. Капитен „Лаке коњице“ је, наиме, по доласку на свет у матичне књиге у родној Будимпешти уписан као Франц Пурцелд. Његова породица се касније, да не би имала проблема са околином и властима, помађарила: узели су презиме Пушкаш и своја имена транскрибовали у мађарску варијанту. Тако је Франц постао Ференц.

Оцене и последице великог финала

Одмах после финалног меча појавили су се приговори да није био регуларан, и то из више разлога. Утисак Мађара да је енглески судија неоправдано поништио Пушкашов изједначујући гол делили су многи на трибинама Ванкдорфа. Неке од анализа обављаних и десетине година касније потврдиле су да је погодак капитена „Лаке коњице“ био чист као суза. Било је недоказаних тврдњи и да су немачки фудбалери били дрогирани, чак и да су допинг добили „од руских лекара“ (!).

Медији у више земаља пренели су и две врло оптужујуће изјаве Пушкаша на рачун Немаца: да је свлачионица „панцера“ мирисала као поље мака и да је, на завршетку финала, рукујући се са Фрицом Валтером, осетио да су његове руке необично „влажне и вреле“. Ова прича је после  финала актуелизована објављивањем резултата анализе Универзитета у Лајпцигу, који су указивали да су западнонемачки фудбалери последњи меч Мундијала одиграли допинговани.

Сенку на то бацала је, међутим, чињеница да је Лајпциг тада припадао Источној Немачкој која је, после подела ратног плена антихитлеровске коалиције, стављена под „кишобран“ комунистичког СССР-а. Писано је и да су неки од играча из Хербергеровог састава одмах по повратку кући из Швајцарске примљени у болницу.  

Било је, ваља и то рећи, процена да су Мађари поражени због Пушкаша, односно због тога што је њихов главни играч наступио недовољно опорављен од повреде. Чињеница је да је током целе утакмице био прилично нервозан и мање агилан него иначе. Гол који је дао био је на самом почетку финала, а проток времена на тешком терену смањио је његову пословичну убојитост и прецизност. „Галопирајући генерал“ у финалу није оправдао тај свој надимак.

Западнонемачки репрезентативци су код куће дочекани као хероји који су нацији вратили достојанство. „'Чудо у Берну' било је надахнуће за читаву земљу“, изјавио је једном и кајзер немачког фудбала Франц Бекенбауер, рођен четири месеца после капитулације Хитлерове солдатеске.

И у више научних радова је истицано да је пехар из Берна променио психу западног дела немачке нације, усадивши јој силан оптимизам и веру у себе и врхунска достигнућа на свим пољима.

Потпуно другачија слика била је у земљи поражене репрезентације. „Лака коњица“ је, по повратку у домовину, дуго чекала да се појави у јавности и Будимпешти у којој су колективна туга и депресија били притисли све улице и тргове. Данима је трајала права национална жалост, а дојучерашњи миљеници нације више ноћи су спавали на туђим адресама. То што су мађарски репрезентативци били убедљиво најефикаснији тим Мундијала и што је Шандор Кочиш био најбољи стрелац са 11 датих голова, никоме није била утеха.

Чак ни нашем славном писцу Данилу Кишу, тада младићу, који је утучен због неуспеха Мађара, за које је навијао, одустао од писања планираног есеја о „страшном голгетеру Шандору Кочишу“.

Утеху Мађарима није донео ни наставак серије успеха после Мундијала у Швајцарској – нових 18 утакмица без пораза. Најтежи пораз њихових живота, онај у Берну, и даље их је болео. Две године касније, у вртлогу антикомунистичке револуције угушене совјетским тенковима „златни тим“ Густава Шебеша се заувек распао, после емигрирања неколико његових звезда у иностранство.Капитен Пушкаш отишао је мадридски Реал, а као репрезентативац Шпаније учествовао је и на Светском првенству у Чилеу 1962. године, где није био ни близу свог ранијег нивоа. Имао је тада 35 година. Шандор Кочиш и Золтан Цибор изабрали су Барселону.

Мађарски фудбал се од тада никада није ни приближио путу славе којим је јурила његова „Лака коњица“. Ваљда је то последица неписаног закона да се толико фудбалских ванземаљаца у једном кратком периоду у малој земљи може родити само једном...