75 година најутицајнијег немачког недељника и 17 насловних страна „Шпигла" посвећених нама štampaj

Седамдесет пет година најутицајнијег и најтиражнијег немачког, и европског, магазина. Један (просечан) људски век. Недељник изван и изнад сваког просека. Отима се свакој једнозначној дефиницији. Без пандана.

Комшијски Цајт, који такође излази у немачкој „престоници штампе", Хамбургу, може му бити ривал по угледу. Сериозне новине. По изгледу и формату какав је некад био (стари) НИН, пре него га је Фране Барбиери - велико новинарско име - преобразио у њузмагазин. Нема, међутим, ривалства по утицају.

Цајтова клијентела су, углавном, интелектуалци. Шпиглова веома слојевита. Отуд и упадљива разлика у тиражу. Најтиражнији, не само немачки него и европски магазин прескакао је годинама астрономске цифре, преко милион (продатих) примерака недељно.

Печат времену

Времена су се драстично и драматично променила за штампане медије. Шпигл се спустио испод милиона, али није (осетније) пао. Комотно живи са више стотина хиљада примерака седмично, чувајући и даље свој велики утицај у другим и друкчијим формама. Видео и дигиталним.

Седам и по Шпиглових деценија - не превише година, али много, премного историје и њених драматичних обрта. А Шпигл је из седмице у седмицу, без прекида и несустало, сведочио о том времену. И у много чему га, више него било који други медиј, усмеравао и обликовао. Обележио га сопственим „печатом". Својеврстан феномен. Институција.

А све је почело док је још, и буквално, мирисао барут тек завршеног, најстравичнијег и најпустошнијег рата у историји. Планиран да траје хиљаду година, Трећи рајх се управо окончао на згаришту сопствене земље, одакле је све почело, за нешто више од (само) једне деценије. Дванаест година. Премного за толике злочине које је починио свету. Укључујући и монструозну „индустрију смрти", холокауст.

И то је део особене „личне карте" недељника Шпигл: „рођен" 1947, старији је од државе у којој излази. Две немачке државе, Савезна Република Немачка (западна) и Немачка Демократска Република (источна) настаће, наиме, две године касније одлуком „велике четворке" ратних победника, Совјетског Савеза, Сједињених Америчких Држава, Велике Британије и Француске.

Новинар века

Случај је хтео да се један млади Немац, повратник с источног фронта, Рудолф Аугштајн нађе у тиму енгелских официра („Немачки реферат") који су се у британској окупационој зони бавили пропагандом. Долазећи из земље с дугом и снажном новинарском традицијом, имали су, очигледно, медијско искуство. И њух да у војнику Вермахта, који је тек скинуо униформу (једва спасавајући главу на украјинском фронту) открију новинарски „нерв".

То је, уз политичке разлоге, по свему судећи, било одлучујуће да Аугштајн добије „лиценцу" за издавање сопственог недељника. Када је покренуо свој Шпигл Аугуштајн је имао само двадесет три године.

Нико, дакако, није у том часу могао наслутити шта се тим чином промовише: будући најутицајнији немачки политички магазин и - „новинар века".

Тако је, наиме, оснивач и власник Шпигла Рудолф Аугштајн „крунисан" 2000. године одлуком сто најважнијих немачких новинара. Исте године Међународни новинарски институт прогласио је Аугштајна за „хероја слободне штампе".

У „светом писму" новинарске филозофије свог недељника, „Шпигловом статуту", сроченом две године после изласка првог броја, Аугштајн је прецизирао обавезујуће принципе којима ће се руководити његов магазин и његови новинари. Сажео их је у три речи: рећи шта јесте. Та порука, опорука, опомена и (обавезујућа) смерница новинарима Шпигла стоји данас исписана крупним словима у атријуму његове палате у Хамбургу.

Аугштајново „свето писмо"

Ако се после седамдесет и пет година после оснивања Шпигла читају принципи на којима је инситирао његов власник, видеће се, констатује садашњи главни уредник недељника Штефен Клусман, како су „невероватно актуелни". Друго је питање колико су се у међувремену новинари и уредници придржавали Аугштајновог „светог писма". А нису, не бар увек. И не тако доследно и дословце, о чему нешто касније.

Сада, и за ову прилику, још неколико Аугуштајнових (о)порука, које су постале узор новинарима у недељницима широм Европе. Бар једно време и код нас. Ништа, записао је Аугштајн, не интересује људе толико као (сам) човек. Свака добра Шпиглова прича мора имати, дакле, конкретне протагонисте о којима говори: јунаке или државне непријатеље, хазардере или чудо од детета, моћнике и беспомоћне.

Чланци морају служити општим интересима. Морају бити детаљни, чињенично поткрепљени и узбудљиви. Никад површни и нипошто досадни. Шпигл може „допустити да се (пре)позна његов став", али снагом и тежином чињеница, „без подигнутог прста". Уз то: све Шпиглове вести, информације и чињенице морају бити неизоставно тачне. О томе се, поред новинара и уредника, брине читава војска документариста, Тренутно их је више од шездесет. Разних специјалности. Већина с докторским титулама. Још једна особеност овог недељника.

Машина за производњу вести

С поверењем читалаца не сме се коцкати. А онда политичка порука и обавеза: Шпигл неће узмицати пред било каквим ауторитетима, биће „јуришни топ демократије" („јуришни топ" - Sturmgeschutz; реч је, иначе, о убојитом оружју на немачком тенку из Другог светског рата).

Актуелни главни уредник Шпигла каже да су медијски и даље на том „фронту", иако ту своју позицију данас не би тако „милитаристички формулисали". Заветује се да ће и садашњи недељник, који је постао „машина за производњу вести" и који свакога дана „конзумирају" милиони људи (уз штампано, постоји и интернет издање, специјали, портали, подкасти, телевизија...) - бити „независан, пркосан и неустрашив".

Шпиглову машину за прављење вести „хране" 492 новинара и уредника. Просечна старост: четрдесет четири године. Нешто изнад четрдесет процената су жене. Шпигл има стална дописништва у деветнаест земаља. Годинама је имао дописништво и у Београду.

Поводом седам и по деценије од изласка првог броја, садашњи главни уредник немачког недељника Клусман „драгим читатељкама и читаоцима" поручује: „Не правимо магазин за оглашиваче, мецене и моћнике, него за вас. И чинимо то потпуно у складу са Аугштајновим завештањем: правићемо га тако како бисмо га и сами радо читали."

Афере које су потресале земљу

Први број Шпигла изашао је 4. јануара 1947. године. Тираж: петнаест хиљада примерака. За толико је у том часу било папира. Имао је, уз власника, три сарадника. С временом, расли су и тираж и број запослених. Откривао је, готово рендгенски, оно што је другима промицало. И што се није видело на први поглед: Шпигл се специјализовао за откривање скандала и афера које су потресале земљу.

Први велики скок и тиража и угледа донела му је афера у чијем средишту су се нашли сам недељник („Афера Шпигл") и његов власник Рудолф Аугштајн. Октобар је 1962. Немачка је подељена, Хладни рат увелико бесни. И усијава се. Панично се говори о могућем, и застрашујућем, атомском рату. Амерички и совјетски тенкови су се на Чекпоинт Чарлију у подељеном Берлину готово дотакли цевима.

НАТО се грозничаво припрема за најгори сценариј. Организује маневре „Фалекс 62". Војска Западне Немачке на тим маневрима добија најслабије оцене. Према тајном извештају који ће Шпиглу дотурити један пуковник, Бундесверу недостаје практично све: војници, опрема, оружје. Прича о борбеној (не)способности Бундесвера испричана је на седамнаест страна.

Штраусова оставка, пад владе

У влади узбуна. Министар одбране (и тада моћни) Франц Јозеф Штраус, који одавно има „нерашчишћене рачуне" са Аугштајном и Шпиглом, покреће лавину. Полиција и војни обавештајци упадају у редакцију недељника. И у станове једног броја новинара и уредника. Плене све што могу. Хапсе. Међу њима аутора (спорног) текста. И власника Шпигла Рудолфа Аугштајна. У затвору ће провести сто три дана.

Креће, међутим, за власт у Бону очигледно неочекивана побуна грађана. Прва тако масовна и снажна, у одбрану Шпигла. А заправо, први устанак у одбрану слободе медија. Слободе уопште. И демократије. Пред капијама затвора маса демонстраната узвикује пароле: „Смрт (забрана) 'Шпигла' је смрт слободе".

Гневни министар Штраус и такође гневни канцелар Конрад Аденауер говоре о „велеиздаји" и угрожавању безбедности Савезне Републике Немачке. Тужилац прихвата њихову аргументацију. За такво дело прети драконска казна: петнаест година робије.

Да не ширимо причу: Шпигл је извојевао победу. Министар одбране, моћни Штраус поднео је оставку. Кратко време после тога пала је и влада. Шпигл је постао симбол борбе за одбрану медијских слобода и демократије. Увећао углед, утицај и надасве тираж. Једно без другог, у медијском свету, не иде.

Генијални лажов

С непогрешивим смислом за детектовање великих скандала и афера, иза чега је увек стајао упоран истраживачки рад и импресивна енергија, које су политички „одсекле" много дотад угледних глава и успешних каријера, Шпигл се и сам, у једном часу, нашао у вртлогу сопственог, највећег медијског скандала после оног са Штерном и лажним Хитлеровим дневницима из 1983. године.

Један од највише слављених и награђиваних немачких новинара, Шпиглова репортерска звезда Клас Релоцијус је откривен као велики хохштаплер, фалсификатор и лажов. „Уџбенички пример како новинарство никад не би смело да буде", констатовао је тим поводом Холгер Штарк, у то време уредник Цајта а раније, годинама, уредник у Шпиглу.

Утицајни немачки недељник био је принуђен да 19. децембра 2018. године обнародује велику бламажу, која је имала планетарни одјек. На примеру једног од, како се сматрало, најдаровитијих немачких (и Шпиглових) репортера, показало се како између славе и пропасти може бити само један трен. Две седмице пре шокантног открића, Релоцијус је овенчан још једном у низу великих награда: проглашен је, четврти пут, за репортера године. И овај пут уз грдне хвалоспеве: да је просто реч о новинарском генију. И новинарском делу (репортажи) које би могло, и морало, да уђе у уџбенике.

Заразна роба

А онда, од звезда у блато. Уџбенички сјајне Релоцијусове репортаже постале су наједном „заразна роба" еруптивне снаге која је запретила да разори највећи Шпиглов капитал: готово безрезервно поверење читалаца и јавности. Саткане, добрим делом и бројем, од манипулација, конструкција, фалсификата и лажи - измишљене личности, ситуације, сцене, догађаји - оне су удариле на саму срж програмске и уређивачке филозофије недељника. Оно: пиши како јесте. Не измишљај.

Прича која је разорила дотад блиставу новинарску каријеру почела је 26. октобра. После завршеног броја у редакцији се расправљало о темама за следећи. Из Мексика су кретали каравани миграната ка граници са Америком. Тамо су их дочекивале наоружане „грађанске страже". И „лов на Латиносе". Пала је идеја да се тамо пошаљу два репортера. (Нема добре уређивачке политике без добрих пара). Један да опише ситуацију са америчке стране (Клас Релоцијус), други (хонорарац Хуан Морено) са мексичке. И да се све срочи у једну причу.

Кад је видео Релцуцијусов (амерички) део приче, Морено је запазио да „нешто не штима". Упозорио је славног колегу. Узалуд. Коначан текст у обради познатог репортера изашао је у Шпиглу 17. новембра под насловом „Јегерова граница" , по наводном и испоставиће се измишљеном Крису Јегеру, снајперисти, главном јунаку приче.

Морену је требало много упорности и нерава, скопчаних с ризиком да изгуби посао (дуго се веровало да је по среди завист), док коначно није убедио уреднике да Релуцијус фалсификује. Промптно је, да би се предупредила штета и поновила злехуда судбина Штерна (Штерн се никад није опоравио после скандала из 1983. с фалсификатима наводних Хитлерових дневника!) формирана трочлана независна комисија експерата, угледних новинара изван Шпиглове куће.

Новинарство и литература

Њихов извештај је деловао поражавајуће: готово све Релоцијусове репортаже, њих око шездесет, биле су потпуно, или већим делом - даровита (литерарна) измишљотина. Оно што је, међутим, литератури дозвољено и пожељно, бескрајна употреба маште, новинарству је забрањено. У Шпигловој кући је, кажу, после ове експертизе владала атмосфера „као на сахрани",

Малерозни а славни Клас Релоцијус је, после дужег порицања, и сам признао да је у неким његовим, не свим, репортажама превише фантазије и премало чињеница. И успех може да буде опасан. Као дрога. Тражи све јаче дозе. Од једног сјајног новинарског „штофа", сваки следећи је морао бити бољи и квалитетнији. Паклена зависност. Скупа цена. Добио је отказ. И „пукао": потражио је мир и лек у једном санаторијуму.

Морено је и даље само „стално запослени хонорарац". Рушитељи легенди нису (превише) омиљени. Уз нови ризик, који му се бар финансијски исплатио, објавио је књигу о великом скандалу и својој улози у његовом разоткривању. Наслов књиге:Хиљаду редака лажи. Филмска кућа Уфа је, наводно, откупила филмска права.

Шпигл о нама

С глобалним уређивачким амбицијама, Шпигл је, кад је реч о иностранству, највише пажње посвећивао великима. Овим редоследом: Сједињене Америчке Државе, Совјетски Савез - Русија и, последњих година, Кина. Највише текстова с балканског простора објављено је после распада (велике) Југославије. Посебно у време НАТО бомбардовања. С посебним разлогом: био је то први немачки рат после оног Хитлеровог.

Ту је и највише било оног „контроверзног" у Шпиглу: и независни недељник показивао је зависност, мању или већу, од политичке атмосфере у земљи која је улазила у агресивни рат с наглашеним ратнохушкачким тоновима у немачком медијском свету. Истина, у Шпиглу је тога било мањој мери него што је то био случај са немачким дневницима - Франкфуртер алгемајне цајтунгом и Велтом, на пример - који су предњачили у „штампању бомби" (наслов текста у Дојче велеу на српском, у којем је „прелиставано" писање немачких медији од почетка 1999. до првих НАТО бомби). 

Уместо коментарисања онога што је о Југославији и Србији писао утицајни недељник, за ову прилику, ево само овлашне информације о 17 Шпиглових насловница посвећених нама, које би могле бити говорљиве. 

26. септембар 1951: „Ничији слуга на ничијој земљи - партизан Јосип Броз Тито"

У броју од 26. септембра 1951. објављен је текст под насловом „Титова одисеја", који говори о Југославији између два блока након раскида Тита са Стаљином. У њему се, поред осталог, каже: „Под притиском стварности, Тито је морао да се приближи Западу, који му може дати барем материјалну, ако не идеолошку утеху. А Западу је у овој ситуацији потребно да опстане јака Југославија... Тито може да рачуна - што је за њега важно - да је за владе у Вашингтону и Лондону вреднији као шеф комунистичке и 'чврсто уређене земље' него да је премијер буржоаско-демократске владе, из два разлога. Прво, као комуниста - и само као такав - он персонификује крхкост и принудни карактер руског коминтерновског блока. Друго, радикална демократизација Југославије значила би оживљавање бројних националних противречности ове мултиетничке државе и истовремено слабљење њене војне моћи. Запад то не занима - тренутно..."

7. октобар 1964: „Гастарбајтери у Немачкој"

У броју од 7. октобра 1964. објављен је текст под насловом „Per moneta", о гастарбајтерима у Немачкој, поред осталих и из Југославије: „Масовна миграција на платне пакете Западне Немачке достигла је врхунац ове године. Већ 1963. године у Савезној Републици је било запослено више од 800.000 гастарбајтера. Отприлике три четвртине њих долази са Пиринејског полуострва, Италије, Југославије, Грчке и Турске, али упркос овогодишњем масовном доласку радника, као и претходне године, преко 600.000 немачких радних места је још увек непопуњено (...) Бундеспост процењује да су страни радници прошле године рођацима у својим земљама пренели укупно милијарду марака - Италијани 650 милиона марака, Шпанци 119 милиона, Грци 115 милиона и Југословени 48 милиона. У првих девет месеци ове године преко граница је пребачено још милијарду зарада гастарбајтера."

21. јануар 1980: „Југославија после Тита - Следећа светска криза" 

У броју од 21. јануара 1980, у време дакле када је Тито још био жив, објављен је текст под насловом „Нема другог Тита", у коме, поред осталог, пише: „Велики Тито оставља за собом нестабилну, крхку империју. После 35 година владавине, његово животно дело је у суштини неуспело. (...) Пре свега, ова ситуација зависи од односа међу југословенским народима и опасне центрифугалне силе република које се разилазе. Пропали економски модел гомилао је нове експлозиве међу народима, а Тито није могао да их отклони, чак и док је још био доброг здравља. Доказује то и лов на вештице на руководство хрватске партије пре осам година... Нерасположење Хрвата и нешто спретнијих Словенаца - разумљиво је. Две републике, које убедљиво највише девиза зарађују од извоза, туризма и гастарбајтерских дознака са запада, морају годишње да уплате више од пет одсто свог бруто националног производа у државни фонд за развој сиромашног југа. (...) Националисти у Хрватској, подржани од тврдоглавих хрватских прогнаника и на Истоку и на Западу, почели су да пропагирају Хрватску као независну државу и чак су запретили да ће своју земљу отцепити из мултиетничке државе уз помоћ Совјетског Савеза ако буде потребно. Оштра реакција омраженог београдског руководства, који је затворио хиљаде Хрвата, поново је отворио дубоке ране из вековног рата између Срба и Хрвата. Албанци на подручју Косова, који су увек били дискриминисани од стране Срба, траже уједињење са Албанијом... На крају Титове ере, национализам је постао национални спорт у Југославији, а чак ни сви партијски другови нису хтели да чују било шта о унитарној држави Југославији, што је, уз неуспех економског модела, Титов најтежи пораз. На последњем попису становништва из 1971. године, од преко 20 милиона испитаника, тек нешто више од 270.000 изјаснило се као 'Југословени' - пуних 1,3 одсто. (...) Тито је у национализму поново видео 'лошу болест која покушава да се увуче свуда као рак', а коју шире национални глупаци у земљи и иностранству. Албанци и Хрвати у избеглиштву склопили су неприродан савез и послали писмо шефовима свих исламских држава пријатељских Југославији, тражећи да се блокирају испоруке Београду док Тито потискује муслимане код куће. 'Хрватско национално веће у егзилу', чије је седиште вероватно у Аустралији, спремно је да позове чак и своје комунистичке суседе у помоћ ако дође до разградње Титове мултинационалне државе. Радио Београд је пре само неколико недеља критиковао што је Бугарска академија наука примила у своје редове македонског емигранта Венка Марковског. Марковски, обожавалац Стаљина, годинама је заступао тезу да Македонија припада Бугарској, поредећи југословенску партију са нацистима, а Тита са Хитлером. Нису активни само усамљени појединци из мрачних дана раскида са Стаљином. Титови противници, познати у Југославији као 'коминформисти', по Коминформу, савезу који је контролисао Стаљин, чак су основали илегалну, од Москве зависну „КП Југославије" на тајном конгресу пре пет година у црногорском приморском граду Бару. Тајном састанку присуствовали су чланови совјетске амбасаде у Београду. Истог дана када су совјетске трупе умарширале у Авганистан, 'немачка секција' ове стаљинистичке партије издала је меморандум у којем позива на Титово свргавање. Марка пошиљаоца: Главна пошта у Бремену. (...) 'Другог Тита нема. Сигуран сам да ћемо се суочити са већим проблемима него данас', предвидео је Хрват Бакарић у интервјуу за Шпигл 1969. године. (...) На питање колико тромо колективно руководство у кризним ситуацијама може да пружи сигурности у односу на војску, Тито је мрачно одговорио: 'Боље је да наша сопствена војска обезбеди ред него да други то раде уместо нас.'". Од напада Москве на Авганистан, Југословенима се чини већа него икада могућност да то ураде 'други'. За неизлечиво болесног Тита, Авганистан је био доказ да је његова трећа визија, визија несврстаности, дошла до краја..." 

8. јул 1991: „Југославија тамница народа - Терор Срба"

У броју од 8. јула 1991, непосредно након што су Словенија и Хрватска прогласиле независност и пошто је окончан „десетодневни рат у Словенији", Шпигл објављује текст под насловом „Рат до краја", с поднасловом: „Смртоносни братоубилачки рат на Балкану, убијања београдских тенковских комуниста убрзавају распад Југославије. Србија терором покушава да одржи своју превласт у краљевини јужних Словена. Међутим, међународни притисак натерао је за председника буде изабран хрватски представник Месића. Да ли се примирје држи?"У наставку текста, поред осталог, пише: „Избио је и великосрпски шовинизам у Београду. Демонстрирале су присталице екстремисте Вука Драшковића, брадатог Србина Распућина. Драшковић је оптужио владу националсоцијалисте Слободана Милошевића и војску за 'неуспех пред сепаратистичким непријатељем'. Захтевао је хитно стварање свесрпске војске од најмање 200.000 војника која би 'заштитила наше границе'.... Као и његов националистички противник Вук Драшковић, и Милошевић се бори за Велику Србију (...) Уз (великосрпску) Црну Гору, Србија је последњи бастион догматских позиција на Балкану. 38 одсто од осам милиона Срба живи ван своје домовине, која је највећа југословенска република. Распад Титове империје се убрзава како се Словенија и Хрватска удаљавају, а српски лидер Милошевић већ је најавио да ће се бавити само 'својим интересима' - новим границама, наравно. У овој завршној фази југословенске самртне муке, српска војна мафија покуша да формира велики српски блок од банкротиране мултиетничке државе. 'Србија и Хрватска се не могу раздвојити без грађанског рата', уверен је у то Милован Ђилас, бивши Титов главни идеолог, а касније главни југословенски дисидент. Ратиште ће, сматра Црногорац Ђилас, бити Босна јер и једни и други тамо спекулишу о територијалним освајањима. Срби, Хрвати и Муслимани, који се сматрају независном нацијом, живе у шароликој мешавини у Босни. На многим местима то онемогућава територијалне поделе и разграничње без крви. (...) Патолошка мржња између Хрвата и Срба датира још од Другог светског рата. Тада су фашистичко-клерикални кољачки одреди хрватских усташа харали по српским селима и неселективно убијали људе само зато што нису били католици. На подручју Лике или Кордуна и данас стоје рушевине православних цркава у којима су Срби живи спаљивани... Титов биограф Владимир Дедијер написао је 1988. године књигу о зверствима усташа, који су затворенике убијали маљевима или их уморили од глади у злогласном концентрационом логору Јасеновац. То је први пут у Југославији разбило табу који је на ту тему наметнуо Тито. Дедијер говори да је током четворогодишње усташке терористичке владавине убијено око 800.000 Срба, Јевреја и Цигана, а Ватикан је оптужио да је одобравао убијања. Заузврат, Титови партизани су у рату или касније из освете побили око 400.000 Хрвата - широки траг крви који до данас није заборављен у местима дуж некадашње царске и краљевске војне границе између Хабзбуршког царства и Османског царства. (...) Срби су 1914. одиграли кључну улогу у подметању фитиља за светски пожар. И тада је 'Serbia irredenta' распиривала национализам међу 'неискупљеним сународницима' у Хрватској и БиХ, покрајинама Хабзбуршке монархије које су се протезале до Дрине. Пуцњи српског гимназијалца Гаврила Принципа, којима су 28. јуна 1914. године у Сарајеву убијени аустријски престолонаследник Франц Фердинанд и његова супруга Софија, изазвали су ватрену олују. 'Са Србима се мора рашчистити, и то ускоро', рекао је кајзер Вилхелм II и подстицао дунавског монарха на напад. Ватрена олуја се са Балкана проширила на целу Европу. Четири године касније структура моћи Старог света је пропала. Из њених рушевина је настала краљевина Јужних Словена. Србија се борила на страни Антанте, потоњих сила победница, и изгубила скоро пола милиона војника. Та жртва, али још више пуно самопоуздање победника, била је пресудна у томе што су Срби преузели водећу улогу у оснивању нове балканске државе. (...) Национални проблеми су се прво појавили на Косову. Албанци, који су се храбро борили под Титом, осећали су се превареним за награду због ослобођања од фашизма. Одупирали су се континуираном полагању Срба права на власт у покрајини. Да ствари среди, Тито је довео поверљивог човека из партизанских дана: Александар Ранковић, окорели Србин, искористио је функцију министра унутрашњих послова и шефа тајне службе да ликвидира хиљаде побуњених Албанаца. Ранковић је одиграо српску карту и против Хрвата. На све утицајне положаје у Хрватској мамио је српске истомишљенике под образложењем да се Хрватима више не може веровати после усташких зверстава. Ранковић је морао да оде тек 1966. године када је наложио да се поставе бубе у спаваћу собу његовог шефа Тита. Човек који је дошао на власт у Београду после Титове смрти обећао је да ће косовски проблем решити на великосрпски начин: Слободан Милошевић. Рођен као син православног свештеника, са 17 година постао је посвећени комуниста и ватрени обожавалац југословенског лидера Тита... Као и његов националистички противник Вук Драшковић, Милошевић се бори за Велику Србију, за повратак територија које је Тито одсекао. Што је грубље критиковао наводну неправду, Срби су га више бодрили. Вратио је Војводину кући сменом тамошњег руководства и постављањем Србима лојалних званичника. Када исти маневар на Косову није успео одмах, Милошевић је у марту 1989. године у албанску покрајину послао војску у тенковима - уз прећутну сагласност целокупног државног Председништва и београдске Владе. Како се српска хегемонија ширила, Југославија је све више постајала тамница народа. Уколико би Словенци успели да се отргну од вишенационалне државе, вероватно би и Албанци на Косову тражили своју слободу и независност - ако треба и силом оружја..." 

6. јул 1992: „Рат у Југославији - Запад се буди"

У броју од 6. јула 1992, три месеца од почетка рата у Босни, Шпигл објављује текст под насловом „Узмимо ствар за озбиљно". У њему, поред осталог, каже: „Трупе УН на сарајевском аеродрому, снабдевање ваздухом становника опкољеног града под бомбама: Запад, који је стајао кршећи руке више од годину дана, коначно је интервенисао на Балкану. Хуманитарна помоћ би могла бити претходница ризичне војне акције - коју нико не жели (...) Место где је избио Први свјетски рат, Сарајево, претворено је у гето. У босанској престоници око 350.000 људи већ три месеца је опкољено српским добровољцима и војницима и изложено непрестаном бомбардовању и глађу у загушљивим подрумима. Болнице више не могу да брину о повређенима, а копачи гробова више не могу да сахрањују мртве. Срби, који нису могли да заузму град на јуриш, хтели су да искористе свој опсадни терор да га присиле на предају. Дуго је изгледало као да ће цинична игра српског лидера Слободана Милошевића у Београду успети: Европа је остала у стању срамне беспомоћности, више од годину дана у спору око размера опасности на Балкану и одговорности за убиства, неспособна и невољна да предузме конкретне акције за успостављање мира. Али вапај муслимана Изетбеговића коначно је наишао на одјек: шефови држава и влада Европске комисије, окупљени у Лисабону, донели су одлуку да сарајевски аеродром Бутмир, стрељана Срба, отворе за слетање хуманитарне помоћи - ако буде неопходно и уз војну силу. Опет само празна обећања? Саопштење је пропраћено изненађујућим чином: француски председник Франсоа Митеран, који је дуго стајао на путу било каквом бојкоту ЕК против Београда, долетео је у Сарајево претпрошлог викенда како би охрабрио заробљене и симболично се пробио кроз опсадни обруч. У гету је наишао на чист ентузијазам: 'Волимо вас, monsieur', викали су му жене и деца док је шетао градом док су гранате још детонирале. Чак и ако је ова акција великих размера послужила да се подигне његов нарушен углед, Митеранов гест је старој француској браћи по оружју, Србима, послао недвосмислено упозорење: свет више неће стајати скрштених руку и посматрати убијања. Лекција је успела. Прошлог понедељка српске трупе су предале писту аеродрома у Сарајеву канадском генералу УН Луису Мекензију. Запад се, изгледа, коначно пробудио. По први пут након више од годину дана страшног крвопролића на Балкану и беспомоћног кршења руку од стране Европљана, УН и ЕК су се покренуле на интервенцију - обавеза која се сада тешко може поништити. Савет безбедности УН једногласно је одлучио да премести 1.000 канадских плавих шлемова из хрватског града Сирач у босанску престоницу како би се обезбедио ваздушни транспорт (...) УН су најавиле вољу да 'свим средствима' спроведу Резолуције 758 и 761 о отварању сарајевског аеродрома. Министарство одбране САД понудило је подршку америчких ваздушних и поморских снага. Шест бродова америчке 6. флоте са 2.200 маринаца крстарило је прошле среде код острва Ластово на далматинској обали. Изненадна спремност Америке да се војно укључи у балкански сукоб последица је ужаса над 'људским страдањем и убијањима' у Сарајеву, објаснио је председник Џорџ Буш, који више не жели да препусти моралну подршку само Европљанима. Распоређивање трупа је 'сигнал да мислимо на посао'..."  

27. јул 1992: „Навала с Балкана - Ко ће прихватити избеглице?"

У броју од 27. јула 1992, у Шпиглу је објављен текст под насловом „Милион у покрету" у коме се, поред осталог, каже: „Шта радити са стотинама хиљада босанских муслимана? Само брзи договори о пријемним квотама могли би ублажити избегличку трагедију. Али Европска заједница оклева, свако гура непожељне од себе (...) Према последњим подацима УН, више од 2,4 милиона људи бежи из бивше мултиетничке државе Јужних Словена, међу којима је и четврт милиона деце. Стотине хиљада оних који нису могли да оду код рођака или да нађу уточиште лута кроз рушевине разореног Титовог царства.,,, Потреси на Балкану постали су толико разорни да је 382.000 званично регистрованих избеглица у Србији и да је ситуација све гора и гора. Срби избегли из Хрватске и Босне просе по парковима и на београдским булеварима. Тек повремено добијају пакете са храном, крња Југославије је превише исцрпљена. Новчана подршка износи 2,50 марака месечно - цена паклице јефтиних цигарета. У Бањалуци је заглављено 140.000 Срба које је рат протерао из Хрватске. 'Нису видели месо два месеца, многи ће умрети од глади', каже агенција УН за избеглице. Али Београд одбија да им одобри да наставе пут. У Србији више нема могућности за пријем. Терористичке акције 'етничког чишћења' које су спроводили великосрпски стратези у освојеним подручјима Босне и Хрватске и даље повећавају прилив избеглица... Избеглице које су стигле у Аустрију јавиле су о концентрационим логорима у Крајини и у Брчком у Босни, у којима је убијено 3.000 људи. Лешеви су нагомилани у расхладним халама некадашње фабрике меса јер Срби нису могли довољно брзо да сахрањују мртве. Лидер Исламске заједнице Југославије хаџи Јакуб Селимоски је у документарном филму сажео српске злочине над муслиманима. Његов закључак: милион и по је протерано, 40.000 убијено, а судбина још 20.000 је непозната. У апелу Светској исламској конференцији, УН и ЕК, Селимоски наводи српске концентрационе логоре..." 

13. фебруар 1994: „Бомбе за мир - Хоће ли НАТО зауставити Србе?"

У броју од 13. фебруара 1994, након масакра на пијаци Маркале у Сарајеву, где је погинуло 68 људи, у Шпиглу је објављен текст насловљен „Једна граната превише", у коме се каже: „Ултиматумом Србима након сарајевског масакра, западна војна алијанса сигнализира своју одлучност да прекине покољ у Босни силом. Алијанса је под притиском да делује, а Русија је огорчена напредовањем НАТО-а (...) Алијанса се спрема да употреби своје оружје - против убилачких банди српских опсадника који гуше босанску престоницу Сарајево последња 22 месеца. Може ли НАТО бомбардовати за мир? (...) Граната која је у суботу претпрошле седмице погодила сарајевску пијацу усмртивши 68 људи, једна је граната превише. То је изазвало наглу промену расположења на Западу, где је, према анкетама у САД, подршка ваздушним ударима на српски опсадни обруч порасла са 26 на 57 одсто. (...) Застрашујуће слике унакажених људи, откинутих удова и људских торза у локвама крви између тезги на сарајевској пијаци Маркале увукле су се под кожу чак и прекаљеном велемајстору балканског рата. Трзајући фацијалним мишићима, председник Србије Слободан Милошевић мучио се да да кратку изјаву огорчености пред камерама на својој телевизији. 'Ови мртви и рањени у Сарајеву нису жртве рата, већ жртве ратних злочинаца', уз тремоло у гласу је саопштио организатор великосрпске експанзије. 'Сви се надамо да ће злочинци што прије бити приведени правди.' Милошевићев осуђујући наступ био је чисто лицемерје..." 

9. март 1997: „Рудолф Аугуштајн о злочинима Вермахта" 

У броју од 9. марта 1997. Шпигл објављује текст „Атак на 'част' немачког војника?", који је написао оснивач недељника Рудолф Аугуштајн. На насловници овог вроја налази се фотографија немачког официра који убија цивиле у Панчеву 22. априла 1941. Фотографију је начинио службени фотограф Вермахта Герхард Гронефелд, који је као 85-годишњак те године испричао медијима о злочину коме је сведочио, а његова фотографија се нашла на изложби о злочинима регуларне немачке војске почињеним 1941-1944 која је изазвала велику пажњу у Немачкој због претежног веровања да су злочине над цивилима у Другом светском рату чинили припадници СС-а, али не и Вермахта. Аугуштајн у тексту пише управо о злочинима Вермахта у Источној Европи, описујући и злочин у Панчеву, који је забележен и филмском камером.

14. јун 1995: „Господар рата Караџић - Срби против остатка света"

У броју од 14. јуна 1995. објављен је текст под насловом „Србија је божје дело", написан поводом заробљавања 370 припадника Плавих шлемова УН од стране војске Републике Српске. У тексту се, поред осталог, каже: „Један мегаломански српски лидер војнике УН узео је за таоце и објавио је рат међународној заједници. Представа из босанске луднице згрозила је свет. Немоћни шефови влада на Западу имали су само избор између понижавајућих преговора и ризичне интервенције (...) Претпрошле недеље, НАТО је два пута извршио ваздушне нападе на војне циљеве у близини Пала, главног града самопроглашене Републике Српске чији је председник Радован Караџић: били су замишљени као упозорење за наставак напада против муслиманског цивилног становништва Сарајева и осталих пет заштићених зона УН. Караџићеви борци одговорили су најкрвавијим масакром у четворогодишњем рату до сада, кишом граната испаљених на центар Тузле на северу Босне. Погинула је 71 особа, међу којима и много младих. Као да су изгубили све инхибиције, босански Срби су тада узели за таоце више од 370 мировњака, наоружаних само двогледом, и више десетина њих везали на стратешким локацијама као што су улази у складишта муниције и ограде мостова. Они су требало да буду 'живи штит' од даљих напада НАТО-а - тактика коју се диктатор Садам Хусеин такође усудио да употреби у Ираку 1990. године (...) Срби су де факто објавили рат међународној заједници. 8,2 милиона људи против 5 милијарди народа заступљених у УН. Срби против остатка света - апсурдни однос снага, фарса, наставак биоскопског хита 'Миш који риче'. А ипак није реч о представи која би било кога забавила (...) Уколико Милошевић одустане од двојицe босанских гувернера, Караџић и Младић ће се суочити са оптуженичком клупом Међународног суда за Југославију у Хагу. Против њих се већ три седмице воде службене истраге: за геноцид, убиства, мучења, силовања и уништавање културно-историјских добара..."

29. март 1999: „Косово: Рат против убијања - Страх од неконтролисаног пожара"

У броју од 29. марта 1999, неколико дана после почетка НАТО агресије, Шпигл објављује текст под насловом „Сви Срби у рату", у коме поред осталог пише: „Казненим бомбардовањем Југославије, које има за циљ да натера Београд на аранжман са Албанцима на Косову, НАТО ризикује опасну ескалацију: сукоб сада прети да се прошири и на суседне земље (...) Први светски рат почео је у лето 1914. године, изазван убојитим хицима српских националиста на надвојводу Франца Фердинанда, престолонаследника Аустрије, у Сарајеву. И на крају овог века, Балкан је поново европско буре барута, историјска паралела се намеће (...) Бомбе против убијања: НАТО је одлучно ударио у двориште Европе, на само сат времена лета од Минхена. Била је то по много чему јединствена и горка премијера. Западна одбрамбена алијанса је први пут покренула агресорски рат против суверене земље ван свог подручја, и то на сумњивој основи по међународном праву, без мандата УН. То је била и прекретница за немачку спољну политику, јер су немачки војници први пут од Другог светског рата учествовали у нападу на другу земљу, својим 'торнадима'. И то од свих места, на Балкану, где Срби посебно имају најгора сећања на инвазију Хитлерових трупа (...) Чак ни Вук Драшковић, брадати опозициони лидер који је у зиму 1996/97. 'у часу фашистичке агресије' више од два месеца предводио протест за рушење Милошевићевог режима на улицама Београда, више не жели да се позива на своје тадашње речи о 'борбе за младу, цивилизовану, европску Србију'. Потпредседник Владе од јануара, Драшковић се предомислио и позива на 'јединство у рату, јединство свих Срба'. Брзо се укључује у хор ратних хушкача: 'Нема разлике између бомби Адолфа Хитлера 1941. и НАТО бомби 1999.' Дакле, по Драшковићевим речима, 'сви Срби су сада у рату, где год да живе на овом свету'. Србија против остатка света, победа или смрт - ту се поново вије легенда о пониженом херојском народу. Еп који је обликовао српску психу је пре свега прича о разорном поразу - од Турака на Косову пољу пре 610 година (...) Али тада је судбина Србије била запечаћена. Муратов син је истог дана уништио хришћанску војску и Лазару је одрубио главу. Српски школарци до данас уче да је он, постхумно проглашен за цара, уместо капитулације изабрао 'царство небеско' - а такође и да су се Срби на Косову жртвовали за Европу. Заташкава се да су се у то време у Лазаревој војсци борили и Албанци и Бугари. (...) Југославија је требало да постане нова 'Србија'. Требало је елиминисати оне који нису хтели да се потчине овим амбицијама супериорне расе. Из оваквог начина размишљања, подстакнутог безбројним манифестима српских писаца и интелектуалаца о 'нерешеном националном питању', рођена су зверства етничког протеривања и истребљења - у Хрватској, затим у Босни и коначно на Косову. Нерегуларне групе, које су пропагирале масакре у Хрватској и Босни као легитимно средство за 'обезбеђивање српског животног простора', сада су захтевале 'Косово ослобођено од Албанаца' (...) Запад мучи забринутост да ће Слободан Милошевић да се угледа на Садамов пример. Већ се чини упитним да ли се косовска криза може решити пре јубиларног самита Алијансе од 23. до 25. априла у Вашингтону. Било би незгодно за шефове држава да прослава 50. годишњице Северноатлантске одбрамбене заједнице буде засењена ратом који је у току у Југославији..."

5. април 1999: „Косово: бомбе, терор, протеривање - Куда води овај рат?" 

У броју од 5. априла 1999. у Шпиглу је објављен текст насловљен „Духови Вијетнама". У њему, поред осталог, пише: „Након неуспеха руске посредничке мисије, НАТО појачава своје бомбардовање Југославије. Стотине хиљада Албанаца беже са Косова. Хапшење три америчка војника ставља алијансу под притисак (...) Освета и варварство: После осам дана НАТО бомбардовања, првенствено војних циљева у Југославији, Срби немилосрдно чисте своју немирну покрајину. Изнад свега, застрашујуће бригаде четничког вође Жељка Ражњатовића, званог 'Аркан', које су већ учествовале у босанском грађанском рату, пљачкању и убиствима, пре свог новог ангажмана славиле су на патриотским поп концертима 'против НАТО злочинаца' у Београду. Очигледно су озбиљни у погледу страшне претње свог ултранационалистичког потпредседника владе Војислава Шешеља да ће 'Албанци потпуно нестати' ако крену у рат. (...) Док портпароли НАТО-а на својим дневним брифинзима у 15 часова настављају да представљају нове видео снимке са директним погоцима како би демонстрирали успех свог ваздушног рата, политичари и војска у скоро свим престоницама алијансе се питају: куда овај рат треба да води? (...) У Бриселу су страховали да Милошевић жели да ослободи Косово од што је више могуће Албанаца како би ту преселио 120.000 Срба које је Хрват Туђман протерао из Крајине 1995. године... Нико не зна каквим циљевима на Косову на крају тежи Милошевићева београдска клика, 'банда лудака' по речима руског министра спољних послова Игора Иванова - потпуно протеривање Албанаца како би се 'свето тло' населило српским избеглицама, или макар подела покрајине? Тренутно се министар иностраних послова Јошка Фишер и његове западне колеге слажу да је бомбардовање једини начин да се разбије Милошевићев апарат репресије и моћи. Црвено-зелени шеф дипломатије резигнирано пита: „Шта, дођавола, друго можемо да урадимо?..." 

12. април 1999: „Извештаји о страхотама - Шта се заиста дешава на Косову?"

У броју од 12. априла 1999, у тексту „Проклетство победе", Шпигл поред осталог пише: „НАТО се надао да ће са неколико ваздушних удара успети да примора Милошевића да попусти  - грешка у прорачуну. Српски лидер је довео алијансу у дилему својим протеривањем Албанаца. За сада, она још увек избегава копнени рат (...) Још увек не постоји уверљив политички концепт за пацификовање Балкана после рата. Уговор из Рамбујеа је сада застарео, две и по недеље борбе створиле су потпуно нове околности. Ово је ажурирани каталог захтева НАТО-а: прекид свих борби, повлачење свих југословенских трупа, репатријација 900.000 албанских Косовара који су избегли, аутономија Косова и улазак међународних безбедносних снага, ако је потребно и без формалног одобрења Београда. Ово представља успостављање НАТО протектората. Алијанса више не може само да арбитрира и намеће мир, као што се првобитно мислило, већ мора да победи у рату - а сада се бори за себе, јер се плаши да би неуспех најавио њен распад. Од исхода балканске авантуре зависи и кредибилитет Америке као суперсиле под председником Билом Клинтоном и његовом милитантном државном секретарком Медлин Олбрајт. Да је само у интересу Сједињених Држава, без којих рата не би било, НАТО не може себи дозволити да буде изведен пред хладнокрвног диктатора у Београду или да се задовољи трулим компромисом..." 

19. април 1999: „НАТО против Милошевића - Рат без победе"

У броју од 19. априла 1999, у тексту „Из слободног уверења" Шпигл пише: „Немачка влада и њен пут ка новој улози у светској политици: канцелар Шредер се залаже за лојалност савезништву у рату против Југославије, министар спољних послова Фишер саставља мировне планове. Маневарски простор је узак захваљујући Американцима, који мало обраћају пажњу на Русију. (...) Од 24. марта борбени авиони НАТО-а континуирано уништавају циљеве на Косову, у Београду и Нишу - али победа у рату још увек није на видику. Али шта ако Милошевић не одступи упркос свему? Подршка јавности рату, не само у Немачкој, постепено опада. НАТО је био у невољи и јер је погођен цивилни воз у Грделичкој клисури, а затим је колона избеглица случајно погођена ласерски навођеним бомбама - жртве Милошевића, којима алијанса жели да обезбеди право на слободан и миран живот погинуле су као жртве оружја Алијансе (...) Најважнији ратни циљ Американаца од прошле недеље - сматрају Фишер и његови људи - више није спречавање 'хуманитарне катастрофе'; то се догодило давно. Уместо тога, како је рекао портпарол НАТО-а, 'најпре се мора добити ваздушни рат против Југославије'. Очигледно, ни сама бриселска војска не зна тачно колико је ракетних локација погођено, нити колико је уништено српске инфраструктуре..."  

26. април 1999: „Косово: Копнени рат или мир - Одлука"

У броју од 26. априла 1999, у тексту насловљеном „Раздор у ваздуху", Шпигл пише: „После неуспелог посредовања Руса, ескалација кризе изгледа неизбежна - не само на Балкану, већ и у бонској коалицији. Хоће ли Јошка Фишер напустити Зелене ако конгрес странке изгласа излазак из владе? (...) Алијанса, која је себе раније доживљавала као одбрамбени савез, жели да агресивно спроводи 'превенцију криза и управљање кризама' - и 'ван своје зоне', односно ван земаља НАТО-а и, по потреби, без мандата УН. Сама помисао на учешће Немачке у операцијама на Блиском истоку или северној Африци, на пример, обезбедила би експлозив за неколико конгреса Зелене странке Јошке Фишера (...) Европски НАТО партнери би брзо морали да уложе још милијарди у наоружање како би њихова војска могла да држи корак са високотехнолошком америчком војском. У том циљу ће се набавити скупа опрема, као што су шпијунски и комуникациони сателити, транспортни авиони великог домета или заштитна опрема против напада биолошким и хемијским оружјем. Поред тога, НАТО захтева нове ракетне системе за одбрану од балистичких и крстарећих пројектила - као и електронику и специјалисте за једну врсту интернет ратовања ('информационе операције'). Борбена мисија: продрети у рачунарске мреже непријатеља, тамо створити забуну - или их потпуно уништити..."

7. јун 1999: „Косово: Мир? - Цена, ризик, последице"

У броју од 7. јуна 1999, у тексту под насловом „Ценкање за мир", Шпигл пише: „Рат се ближи крају. Европљани славе дипломатски продор, док Америка тражи доказ о Милошевићевом попуштању. Чим мировне снаге од 50.000 војника буду на Косову, избеглице треба да се врате (...) Шта ако Слободан Милошевић, као и често раније од избијања првог балканског рата 1991. године, само привидно попусти НАТО-у? Шта ако Руси и Американци наставе да се свађају око командовања мировним снагама од 50.000 људи? И: да ли се 850.000 избеглица заиста враћа у своја уништена села и градове на Косову? Након што су становнике протерали српска војска, паравојне и полицијске групе, Косово је пустош. Реконструкција, финансирана од стране западних земаља, које су такође бациле бомбе на ту малу земљу, вероватно ће трајати годинама (...) Европа је постала свесна зависности од свог великог брата у Вашингтону. Без војног утицаја америчког ваздухопловства, НАТО не би могао да добије рат. Американци су последично диктирали и начин ратовања... Могуће је да су Сједињене Европске Државе рођене не увођењем евра, већ престанком бомбардовања. На самиту у Берлину 24. марта државници Европе објавили су почетак рата, а на свом скупу у Келну 3. јуна почели су да славе његов крај. Под утиском понекад арогантних војсковођа из Новог света, шефови држава ЕУ су на самиту у Келну неуобичајено једногласно одлучили да будуће кризе решавају сами, ако је то могуће, и ако је потребно и силом оружја. (...) Разлози за рат мењали су се сваке недеље, ратни циљеви су постајали све дифузнији, а извештаји о војним неуспесима све су више подривали морал целе операције... Немци су, као ниједна друга страна, радили на дипломатском решењу сукоба. Стојећи чврсто уз Американце, дошли су на корисну идеју: Руси, последњи савезник Београда, треба да натерају Милошевића да одступи... Руси, који нису одустали од својих амбиција светске силе, у почетку нису били вољни да било какав договор са НАТО-ом поставе као основ понуде Србима. Чињеница да су коначно прихватили водећу улогу НАТО-а била је прекретница на крају вишенедељних препирки око правог пута ка миру. (...) Као цену за коришћење ваздушног и копненог простора, алијанса је у Косовском рату дала Албанији, Македонији, Бугарској и Румунији безбедносне гаранције које су биле једва нешто мање од оних за пуноправне чланице. Било је незамисливо, сматра члан бонског кабинета, да се ратним партнерима каже само 'хвала, то је то' - и да их се заварава обећањима о приближавању ЕУ. НАТО је обећао Србима да ће Милошевића извести пред Хашки суд и усрећити их демократијом - ослободилачким ратом попут оног против Велике Немачке..."

14. јун 1999: Косово: Хитан мир - Инвазија"

У броју од 14. јуна 1999, у тексту „Терет мира", поред осталог стоји: „Одобрење Савета безбедности УН отворило је пут ка можда најопаснијем делу балканске авантуре НАТО-а. Сада се Запад плаши необузданог повратног река избеглица. И руске трупе су похрлиле у Приштину. (...) Током викенда, тешко наоружана претходница мировних снага кренула је у дугим колонама из Албаније и Македоније у разорену балканску покрајину: мировне снаге Косова (КФОР) под командом НАТО-а, са Британцима, Американцима, Немцима, Французима и Италијанима одговорним за пет сектора. Још један, шести сектор на североистоку, био је резервисан за Русе, барем на мапама Министарства одбране у Бону. Руси су претили да ће у супротном склопити 'сопствени аранжман' са Београдом. У сваком случају, Запад је био преварен када се руски конвој са око 300 војника у суботу рано ујутро довезао до главног града Косова, Приштине, поздрављен од хиљада српских житеља и ватрометом. Кроз ноћ су одјекивала скандирања 'Русија, Русија'... Срби пијани од радости попели су се на возила и руковали се са руским војницима. Да ли је ипак постојао сумњив договор између Москве и Београда? (...) Неспретно позирајући испред камина и заставе земље, југословенски председник Слободан Милошевић пожелео је у језгровитом телевизијском говору својим драгим сународницима 'срећан мир' . 'Косово није изгубљено', уверавао је надути суверен и хвалио истрајност својих трупа: 'Показали смо да имамо непобедиву војску.' Трупе сада служе миру на Косову - гротескна представа Срба, који су изгледа једноставно игнорисали мрачну стварност своје разорене земље. Неки од узвика славља из табора победничке Атлантске алијансе такође су деловали еуфемистички и самоправеднички: 'Правда је победила варварство', хвалио је британски премијер Тони Блер, главни јастреб у алијанси, тријумф 'цивилизацијских вредности' у срцу Европе. А амерички председник Бил Клинтон ('Неизмерно сам поносан') изразио је задовољство што се 'победом наших демократских вредности' сада завршава 'крвави век' за Европу и што у 21. век улазимо 'са хуманијим лицем'. Наравно, НАТО није изгубио ниједног војника у једанаестонедељној бици за Косово. Два Американца и један немачки медицински службеник погинули су током операција обуке. Четири авиона вредна милионе долара, укључујући један од најмодернијих, амерички 'стелт' бомбардер Ф-117А, срушила су се - од непријатељске ватре или техничког квара (...) На прагу наредног миленијума, Србија је враћена у прединдустријско доба са више од 23.000 бомби и ракета испаљених на њу током ваздушног рата. Целокупна инфраструктура Југославије је тешко оштећена (...) Колико још може српски цар да остане на власти? Да ли му фрустрирана војска прети државним ударом? ...Милошевић је преживео четири пораза који су постепено смањивали његову империју и довели 700.000 избеглица у Србију. То није било довољно за свргавање деспота. Подељена опозиција сада се нада радикалној промени расположења и ванредним изборима на јесен. Може се десити да се гнев окрене против руководства када истинске размере пораза продру у свест Срба - као што то чини истина о злочинима почињеним на Косову, чије жртве и починиоце већ истражују истражитељи Хашког трибунала..." 

9. октобар 2000: „Финале у Београду - 'Данас пишемо историју'"

У броју од 9. октобра 2000, у тексту „Воља народа", Шпигл пише: „Прекретница у Београду: српска опозиција на јуриш заузела град и збрисала неостаљинисту Милошевића. Збачени деспот прихвата своју судбину и склапа пакт са демократским наследником Коштуницом. Косову прете нови немири. (...) Чак и у часу свог тријумфа, победник београдске битке остаје скроман и смирен, јер таква је његова природа. 'Данас правимо историју', рекао је Војислав Коштуница приликом свог првог појављивања на српској државној телевизији РТС-у, коју су трупе демократске опозиције освојиле после крваве уличне борбе. Самоуверена, поносна изјава. Али код Коштунице то не звучи као најава нове ере, већ као суви резиме једног правног уводног семинара (...) Са неостаљинистом Милошевићем, воља народа помела је и последњи комунистички бастион у Европи. Београдски народни устанак тако поставља завршни чин чин процеса који је почео осамдесетих година прошлог века штрајковима у бродоградилишту 'Лењин' у Гдањску.(...) Београдски пуч не само да даје нову шансу демократији у Србији, већ и читавом Балкану који би могао да постане мање опасно место, а Европа континент где нема алтернативе демократији и људским правима. Једним убиством на Балкану почео је век европских ратова. Кобни хици које су српски националисти испалили на аустријског престолонаследника 28. јуна 1914. године у Сарајеву изазвали су ватрену олују Првог светског рата. У њему је уништен поредак моћи старог света... Други светски рат претворио је Балкан у кланицу. Окупација сила осовине и Хитлеров хрватски вазални режим усташког вође Анте Павелића убили су стотине хиљада Срба, Јевреја и Муслимана. Демократским буђењем Србије сада се завршава деценија југословенских ратова за наследство, који су опустошили државе наследнице уништене вишенационалне државе и однели скоро 300.000 живота... Први рат НАТО-а против једне суверене државе и борба за српску покрајину Косово, правдана хуманитарном мисијом спасавања Албанаца, могли би бити и последњи оружани сукоб у овој катастрофалној спирали насиља. (...) Али сада се поставља питање за шта се заправо Коштуница залаже. Нова политичка звезда нуди нејасне информације о многим питањима. Он жели да промени државу: сви грађани, без обзира на националну припадност, треба да буду слободни и да имају једнака права. Тема Косово? Неће бити освете, нема победника и побеђених. Србе и Албанце треба помирити. Овај демократски београдски регент тешко да ће довести у питање правну припадност покрајине југословенској државној федерацији, инсистирајући на поновном успостављању југословенског присуства тамо. Ово ће сигурно изазвати пометњу међу оним Албанцима који су већ били уверени у независност. Тако се поново најављује невоља у немирној покрајини, коју мукотрпно смирују међународне трупе КФОР-а..."