Прехрамбени рат и ЕУ: Нема нафте. Нема гаса. Нема хлеба. Како то мислиш, нема?

Рат у Украјини је управо прешао магични број од 78 дана колико је у стеченој психологији Европљана последњих дана подношљив отпор слабијег од јачег. Седамдесет осам дана је Србија бомбардована пре него што је капитулирала. Седамдесет осам дана је трајала опсада Вуковара пре него што је град пао. То је рок који европски медији разумеју као максимално подношљиву границу за упорност нападнутог и одлучност нападача. После тог рока, Европљани стоје на непознатој земљи. И више од тога. Ако се  уваже глобалне последице руско-украјинског рата на снабдевање енергентима и житом, Европљани стоје на непознатој Земљи.

Једног дана, негде пред крај наше друге године у Бечу, нестала је струја. Само по себи, ништа необично за нас из бивше Југославије. Нестанак струје је у Југославији био лиминално искуство, иницијација за све младе људе. Планирана искључивања струје учила су нас понизности боље од религије. Како религија није била забрањена, али свакако згурана на маргине друштва, искључивања и драстичне несташице свега и свачега биле су главне ванидеолошке методе којима је систем учвршћивао колективни морал у ендемској култури оскудице.  

Систем се бринуо да у немању буде система. Бринуо се за добру и ефикасну организацију оскудице. Рецимо, као студенткиња сам радила у сервисној редакцији Радио Београда 202, где смо у сменама одговарали на телефонске позиве људи заинтересованих да сазнају кад неће имати струје. Београд је био подељен у неколико група и струја се искључивала плански, по реду. Сећање ме издаје на колико сати тачно, али у сваком случају довољно да људима пропадне све што имају у замрзивачу.

Месецима нам је то био посао. Кад струје неће имати Прва група? Од среде у подне до четвртка у пет. Друга група? Од четвртка у пет до суботе у праскозорје. Пета група? „Ви сместа у Народног фронта!", чујем и данас колегу како уз урнебесни смех редакције одговара на телефонски упит слушаоца.

Али за мог малог сина, који је тог историјског дана у Бечу имао осам година, нестанак струје је био вероватан као и појава ванземаљаца. Да се Спилбергов Е.Т. на бициклу провезао поред њега у парку, да му је Супермен махнуо у ниском лету, мање би био затечен.    

„Шта је то?", питао ме је у шоку, бубица мала.

Нема струје, одговорила сам му. Ту се дубоко замислио, да би после неколико минута питао: „Како то мислиш, нема струје?"

Слично је реаговао и кад му се једно поподне пријатељ из Загреба није јавио на телефон. „Урошева мама каже да је у школи", пожалио се и скупио све своје животно искуство да разуме информацију. На крају је одустао и збуњено питао: „Каква је то школа поподне?".

Имати и немати      

Од селидбе Београд-Загреб-Беч читава породична егзистенција је одређивана кроз сучељавање са речи „нема". Не јављам се за медаљу, то је пут који прелази сваки човек у времену које му је дато. Ствар је само у томе да је дуго, барем до пре десетак година, тај смер кретања поседовао колективну мустру коју је одликовало све мање „нема", а све више „има".

У детаљима, та мустра није стабилна - У Београду и Србији је данас нешто боље него што је било, у Загребу дефинитивно горе, у Аустрији више нема дембелисања, у Немачкој влада дикенсијански Харц IV, али глобално гледано миграциони токови су остали непромењени. И даље воде од истока и југа где нема, ка западу и северу где има.  

Кад се овде говори о „има" не мисли се на лично богатство. Заиста богатих је у Европи мало. Нема ни референце на америчку парадигму о успону од перача тањира до милионера, сад већ до милијардера, јер се она у Европи махом остварује као социјална патологија и кад није криминалног типа.

Европски системи нису постављени тако да одговарају супер богатима. Напротив, смишљени су да теоретски нико не испадне из социјалне мреже, а да пут према вишим сферама капиталистичког стицања свеједно остане проходан. Сиромаштва итекако има, чак и црног сиромаштва, али не упада у очи јер друштвено-политички системи у тим земљама практикују социјалну компензацију у којој основно достаје и за оне који немају.

Генерално, Европа је континент добростојећих, не богатих. Она је колевка идеје о држави социјалног благостања, једино место на свету где се тај концепт у релативном односу и остварује. Образовање је бесплатно, школе раде само у једној смени, здравствено осигурање покрива и најскупље интервенције, за брзи МР термин не треба веза. Градски превоз ради као сат, рафови у продавницама су пуни, цене основних прехрамбених производа стабилно ниске. Путеви се одржавају, фасаде обнављају. Незапосленост постоји, али кејнсијанска држава без скрупула ускаче на тржиште рада и спречава социјалне немире.    

Кад нестане струје, само треба подигнути полугицу на табли с осигурачима, у најгорем случају заменити неисправни тостер или, катастрофа, машину за прање посуђа која је изазвала кратки спој. Вода је чиста и има је колико хоћеш. Грејање није јефтино, то не, али се станови граде тако да је потрошња енергената мала. Облепљени смо стиропором од подрума до тавана. Ове године смо славили двадесетогодишњи јубилеј како нисам укључила радијатор у стану. Муж расипник понекад стави на јединицу кад не гледам, и то је све.

Како је „нема" испало из европског политичког вокабулара

Има и нема су релативне величине, али ни то није ништа ново. Оно што напротив јесте је да се реч „нема" више не разуме у свом темељном значењу. У европској политици јој недостаје фатализам немања. „Нема" овде не значи нема, већ нема сада, нема привремено, нема по тој цени или квалитету, али има заменско и прелазно, од задовољавајућег до савршенијег. Кад овде нема, увек је крив неко, а тек у другом плану нешто. Кад се тај неко пронађе и смени, онда свако „нема" природно прелази у агрегатно стање „има". Има је аутоматика коју прекидају само случајеви лошег менаџмента. 

У ЕУ нема кавијара за све, али има хлеба за све. Европска реакција на руско-украјински рат је ставила тачку на тај аксиом народног благостања, јер у скорој будућности и хлеб постаје упитан. За почетак, не овде у Европи, али другде у Африци или Азији, земљама које не зависе само од увоза украјинског жита, већ и генерално од оперативног стања европских мирнодопских економија, укључујући ту и руску.

Чак и без обзира на војну страну, руско-украјински рат се већ прелио ван граница Украјине, мултипликован као економски, енергетски, трговачки, финансијски и прехрамбени рат. Сад је питање, ако се већ постојећа спирала осиромашења у Либији, Египту или Сомалији убрза новом епидемијом глади, да ли је за то крив Путин или Европска унија? Ако се реч „нема" врати у европски политички вокабулар у свом радикалном значењу, да ли је за то одговоран Путин или напротив земље чланице Европске уније? Путин у принципу води само један рат, ЕУ се за разлику од њега бори на два фронта, против Русије и против темеља властитог економског благостања.

Европско благостање се заснива на јефтиној енергији из Русије, рекао је крајем прошлог месеца бивши аустријски канцелар и социјалдемократа Кристијан Керн у једном интервјуу. Нико га нешто посебно није преносио, не исплати се, јер Керн није оставио много трага у националној политици. Како је мало релевантан, за критичаре је било јефтиније да га игноришу, него да га јавно дезавуишу као још једног „разумевача Путина" (Putinversteher). А и посрамљујуће је некако, мистерију општег европског благостања свести на једну прозаичну реченицу, у моменту кад најпаметније главе с обе стране Атлантика покушавају да докуче Путинове разлоге за напад на Украјину.

ЕУ се дубоким засецањима у властито месо ослобађа извора властитог благостања. Буквално се оперише од доброг живота, исеца га као туморску израслину на властитом телу, пијани хирург и будан пацијент у једном. Прве последице ће осетити неразвијене земље, али ни ЕУ неће дуго чекати да се „има" врати у агрегатно стање „нема".

Украјинско непоштовање споразума „Минск 2" је заборављено. Преписка између Вашингтона и Москве из децембра прошле и јануара ове године о гаранцијама украјинске неутралности је већ заборављена. Never happened! Рат? Мистерија. Благостање, мистерија. Хлеб? Мистерија библијских размера.    

„Најгоре је пред нама"

Европљани су стоички прихватили објаву од прошле седмице да су произвођачке цене у Евроленду прошлог месеца порасле за 36,8 одсто, пише Јозеф Уршиц, економски коментатор аустријског дневника Ди Пресе (6. маја), овог тренутка један од ретких гласова разума у медијима немачког говорног подручја. „Такав пораст цена нисмо имали од Другог светског рата! Неће се све од тога прелити у потрошачке цене, али произвођачке цене остају индикатор тренда. Оне ће се постепено преливати у коначне цене производа. Ако само трећина тог пораста достигне коначног корисника, онда ћемо до лета бројати поскупљења у двоцифреним износима. Најгоре је пред нама. То је знак да инфлациони пожар долази до крова. (...) Улазимо у ситуацију стагнације уз истовремену високу инфлацију."

Дубока стагнација и висока инфлација заједно? Нисам експерт, али на једном од ретких предавања из економије са којег нисам побегла, то је био термин за спиралну рецесију. За индуковано сиромаштво.  

Како у европском контексту реч „нема" изазива реакцију „како то мислиш, нема?", јавности су потпуно несвесне реалних ефеката ЕУ одговора на руски рат у Украјини. Овде је реч о хлебу, како конкретном хлебу из пекаре, тако и о оном синегдохалном где хлеб стоји као иконица за прехрану, пољопривреду, за укупну производњу и продају хране, у крајњој симболици за одржавање живота. А ту је, како каже Касандра Уршиц, најгоре пред нама.

Ако ЕУ рачунамо као једног извозника, Украјина је шести највећи извозник пшенице на свету (успут, Русија је прва, ЕУ друга, Србија десета); трећа у извозу јечма (ЕУ прва, Русија четврта); апсолутно прва у извозу сунцокретовог уља (Русија друга, ЕУ пета, Србија седма); трећа у извозу кукуруза (ЕУ пета, Русија седма, Србија осма). Има и већих произвођача житарица од овде споменутих, Кина, Индија, или Сједињене Државе, али оне хране стотине милиона властитих људи и немају такву улогу у извозу жита као рецимо Русија, Украјина или ЕУ. А рат се води управо на та три простора, што војно, што економски, енергетски и прехрамбено.

Овде је само мали исечак из светске кризе хлеба која се тек спрема. Либија и Либан зависе од украјинског увоза житарица до 60 одсто, Турска око 20 одсто, Египат 30 одсто, Албанија 10 одсто. Велика је и њихова зависност од руског увоза, Турске скоро 70 одсто, Албаније 60 досто, Египта 50 одсто, Либије и Либана до 20 одсто.

Сва четири јахача Апокалипсе ујахала су у амбаре и житна поља европског меког трбуха - Рат на белцу, Глад на вранцу, Смрт на зеленку, Пропаганда на риђану.   

„Русија краде украјинско жито"

Нема сумње, Русија краде украјинско жито, блокира украјинске бродове, користи житну кризу као оружје. Користи гас као средство уцене, нафту као средство притиска. Али зашто Запад конфискацију руске имовине, блокаду руских националних резерви у западним банкама, потапање гасовода Северни ток 2, отимање руских економских постројења и дипломатских представништава не рачуна као крађу са своје стране? Зашто су у Европи сви повређени и понижени кад им Москва тражи да гас плаћају у рубљама, а пре тога су руске банке избацили из интернационалног SWIFT система, легли на руске рачуне и уопште учинили све да униште платни промет са Русијом?    

Клацкалица бесмисла је евидентна. Ево изјаве коју је (29. априла) дао Марио Холцнер, директор угледног бечког Института за интернационалне економске студије (WIIW): „Економски експерти су уверени да је престанак испорука руског гаса Пољској и Бугарској политички мотивисано са стране Москве".

Прво, да ли су за такву дијагнозу заиста потребни експерти? Друго, невероватно али истинито - пет пакета санкција које је до сада прогласила против Русије, шести нафтни у припреми, седми гасни у идеји, Европа не схвата као политичко оружје у обрачуну с Русијом, или уопште као политичке потезе са своје стране! Руси су робу - гас, пшеницу, нафту - претворили у политичко оружје, то је евидентно. Над тим се власти и јавности ЕУ земаља згражавају. Али властити поступци се мере другачије, па се тако долази до става да ЕУ у економском рату не користи робе и финансије као политичко оружје, већ да све њене пакете санкција, сву отимачину руске имовине треба схватити као скуп моралних и васпитних мера.

Аврам, три анђела и камени хлеб 

Проблем с хлебом је да он, кад га се користи ван основне намене, лако добија тамније симболике у распону од политике до религије, од опомене до освете.

Ове године је једна од најзапаженијих аутора на Бијеналу у Венецији била украјинска уметница Жана Кадирова. Њена специјалност је обрада речног камена, облутака различите величине, које онда полира, формира, реже и аранжира у храну. Пре су то биле кобасице, последњих година, као и сада у Венецији, хлеб.

Хлебне инсталације Кадирове су богато конотативне на више планова. Носе збирно име „паљаница" (паляниця), што денотира националну врсту хлеба, ништа више. Али културолошки слојеви паљанице-хлеба нису мирнодопски.

Најпре, у актуелном смислу, Европљани су позвани да са Украјином једу „камени хлеб" то јест да деле украјинску судбину у овом рату. Друго, и у томе је снага уметничке досетке Кадирове, камена паљаница потпуно окреће на главу религиозну изреку о камену и хлебу, претвара је у „ко тебе каменом, ти њега... каменом".

И треће, паљаница је и у ранијим ратовима била такозвана „шиболет" реч, она по којој се препознају закамуфлирани непријатељи. Говорници рођени и одрасли у руском језику нису у стању да ту реч изговоре правилно. Она код Руса аутоматски постаје „паљиница", што их раскринкава као непријатеље.

Лично, читав тај низ конотативног значења сматрам атрактивним и естетски занимљивим, али свеједно примећујем како је он део легитимације за освету библијских размера.

Хлеб је, кад год се појави у уметничким инсталацијама, место раздвајања и дистинкције, чак и кад нема тако директну политичку функцију.

Пре две године је бечка Кунстхале имала изложбу „...о хлебу, вину, аутомобилима, безбедности и миру", коју је као наступну организовала тада нова интендантска тројка из Загреба, Ивет Ћурлин, Наташа Илић и Сабина Саболовић. Кроз изложбу је варирана глобална тема сиромаштва и оскудице, чежња за хлебом и миром, успут нешто мало луксуза преко аута и вина.

Рефрен који се провлачио кроз поставку биле су праве векне хлеба, „штруце" загребачког уметника Младена Стилиновића (1947-2016). Свака векна је била као чамац на којој је пловио по један француски мињон-колачић, алузија на Марију Антоанету и њен чувени узвик „ако људи немају хлеба, зашто не једу колаче?".

На прес конференцији, кустосице су нападнуте - истина од само једне новинарке, али упорно и гласно - јер бацају хлеб по поду и иначе му се изругују кад допуштају да га јашу мињони. Хлеб је да се једе, не да се шутира по поду.  

Уметност провоцира, с правом су се браниле кустоскиње.

Данас је обратно. Уметност не провоцира, већ се провокација политичког активизма представља као уметност. Хлеб наш насушни је постао рат наш насушни.