Југоисточна Азија после Абеовог убиства: Страгегија америчко-јапанске доминације на Пацифику и ломљење антикинеског „дијаманта демократске безбедности“

Шинзо Абе био је премијер снажне проамеричке, националистичко популистичке оријентације, чија геополитика је била зачетник антикинеске архитектуре на Пацифику.

Ако се сада питамо ко стоји иза Абеовог убиства и ако на то питање не можемо да дамо одговор, са сигурношћу можемо да кажемо да су на губитку све оне снаге које су имале политички и геополитички ослонац и савезништво код овог најдуговечнијег јапанског премијера. Пре свих, то је проамерички камп у којем су се нашле западна Европа, заједно са антикинеским азијско пацифичким блоком - Аустралијом, Новим Зеландом и Јапаном.

Бивши јапански премијер Шинзо Абе био је прави мозак иза америчке индо-пацифичке стратегије. Од његовог приступа „два океана" који је геополитички концептуализовао Тихи и Индијски океан, до његовог азијског „безбедносног дијаманта демократија" и истомишљника - његово наслеђе је огромно. 

Роналд Реган Далеког истока

Американци признају: Шинзо Абе је био велики човек - најстратешкији вођа „велике демократије" од Регана. После свог кратког првог мандата на месту премијера 2006-2007, био је „ласерски" фокусиран на повратак на сцену како би испунио своју мисију: да врати Јапан у центар геополитике.

Као син бившег министра иностраних послова Шинтара Абеа и унук бившег премијера Нобусукеа Кишија, Абе је рођен у политичкој династији. Осећао је да је његова мисија да настави задатак својих предака: да учини Јапан јаким, великим и силним и трансформише га у земљу на коју треба рачунати на међународној сцени.

Угледао се на Кишија, који је тежио да ојача економску власт Јапана над Кином и Манџуријом током Другог светског рата. Киши је био задужен за наоружање у Другом светском рату, био је јапански Алберт Шпер, а затим је био кључан у стварању политичке доминације Либерално-демократске партије (ЛДП) у Јапану. Утицај његовог деде је такође допринео Абеовом отпору појави Кине као доминантне силе у Азији, ојачавајући своје уверење да Јапан треба да створи противтежу и постане војна сила способна да се сама брани.

Водио је кампању за „лепу земљу", како је насловљена његова најважнија књига, и побринуо се да се млади људи у школама све више уче да воле своју земљу. И редовно је ходочастио у храм Јасукуни, контроверзни споменик у Токију где се главни осуђени ратни злочинци из Другог светског рата обожавају као шинтоистичка божанства.

Поново је потврдио позицију цара у грађанском животу Јапана (уводећи нову еру „Реива" и нарочито помогао у управљању транзицијом на новог цара након абдикације цара Акихита у априлу 2019); удаљио се од претерано самокритичних историјских наратива у средњошколским уџбеницима; и настојао (на крају безуспешно) да ревидира послератни устав земље. Својим ставом „јастреба" у одбрани и спољној политици, Абе је поновио важност да буде равноправан савезник и партнер са САД и другим западним силама.

Абе је био први који је повезао безбедност Јапана са безбедношћу Тајвана и био је тако најтврђи противник кинеске политике политике према Тајвану, што је у Кини примано с највећим незадовољством и огорчењем. Отуда се у кинеским ноћним клубовима прославља Абеова ликвидација.

Према новинској агенцији „Кјодо", Абе је био први јапански лидер који је сугерисао да је „напад на Тајван истовремено и напад на Јапан", упозоравајући председника Сија да то не би смео „погрешно да процени".

Јапанска безбедносна политика

Јапанска безбедносна култура у већини је мешавина антимилитаристичких сентимената с високим идеализмом у очекивањима од УН. Игнорисање УН у глави обичног Јапанца је велики прекршај јер су УН симбол поверења и међузависности света.

Расправа о безбедности у послератном Јапану имала је неколико стадијума. Шездесетих се водила велика дебата о томе да ли су одбрамбене снаге уставне или нису, седамдесетих је стигао пацифизам кога наслеђују прозападни сентименти, да би крај осамдесетих и почетак деведесетих донео код извесно самозадовољство и жељу за ширим ангажовањем у свету. То је била последица великог јапанског економског раста и на њему заснованог политичког оптимизма.

Прва деценија на почетку миленијума није донела никаква решења. И даље се све свело на питање какву улогу треба да игра Јапан? Јасно је да треба да игра војну улогу, али како у томе наћи баланс? Јапански суседи, а посебно Кина, ту су веома осетљиви.

Истовремено је и читаво јапанско друштво, укључујући и политику, захваћено својеврсном детабуизацијом која је дошла крајем Хладног рата. Абе је увидео да се питање безбедности, односно питање јапанске улоге у новој безбедносној структури југоисточне Азије и Пацифика, поставило у новом светлу од када је постало јасно да САД неће више војно да штите и помажу своје савезнике као што су то чиниле у доба Хладног рата.

„Наш регион карактерише велика разноврсност, већа него у Европи, која има јасно хришћанско порекло", указао је јапански ескперт за националну безбедност, Таисуке Мибае. „Док је у Европи постојала једна линија која је раздвајала пријатеље од непријатеља, у Азији није било тако. У Хладном рату ми смо желели да будемо осигурани, али нисмо имали довољно средстава и  зато смо изабрали САД за свог билатералног савезника. До краја Хладног рата, питање безбедности за нас је било табу тема, јер је читава генерација била под импресијама окончаног Другог светског рата, али сада је то питање постало скоро егзотично и млади политичари често о њему дискутују."

Све ово допринело је формулисању Абеовог дуготрајног циља - ревизије послератног пацифистичког устава Јапана како би коначно могао да постане „нормална земља". Јапански конзервативци виде овај устав - који су израдиле САД - као подсетник на понижавајући пораз јапанских трупа у Другом светском рату.

Антикинески дијамант

Ове националистичке и милитаристичке платформе стварале су дубоке поделе, плашиле су делове становништва који негују пацифистички устав, јер се давао глас, па чак и кредибилитет, оним очитим ревизионистичким и националистичким групама и осећањима која су дуго времена у послератном Јапану била мањина и постојале само пригушеним тоновима. Када је 2015. године јапанска влада извршила промену у одбрамбеној политици, рејтинг одобравања Абеа је пао на чак 37 одсто.

Идеју о азијском „дијаманту демократске безбедности" Абе је пласирао као премијер Јапана 2007, обраћајући се индијском парламенту. Тада је употребио и фразу о „ушћу два мора" коју је извукао из наслова књиге коју је написао могулски принц Дара Шико давне 1655. године. У суштини, реч је о „антикинеском дијаманту".

Када се вратио овој идеји пет година касније, 2012, Абе је упозорио на опасност да ће Јужно кинеско море све више да личи на „пекиншко језеро", које ће за Кину бити оно што је Охотско море било за совјетску Русију: море довољно дубоко да у њему буду базиране кинеске нуклеарне подморнице, а новоизграђени носач авиона кинеске морнарице биће уобичајен призор - што је више него довољно да уплаши кинеске суседе.

Јачање веза Јапана са Индијом и Аустралијом овоме треба да служи, а Абе је позвао Француску и Британију да се придруже овој мисији.

Абеовим убиством сломљен је овај дијамант који је требало да буде драгоцена огрлица која онемогућава Кину да поремети постојећи однос снага и доведе у питање америчко-јапанску доминацију на Пацифику. 

У складу с том идејом, Абе је поставио темеље својој политици тако што је 2007. године, током свог првог премијерског мандата, створио чувени „Quad" или Квадрилатерални безбедносни дијалог. Абе је урадио нешто што се до тада сматрало веома нејапанским: преузео је дипломатско вођство.

Препознајући ратоборнији заокрет Кине раније од скоро било кога другог, Абе је намамио Индију у формални безбедносни однос са Јапаном - први пут.

Лук слободе и просперитета, од Вијетнама до Украјине

Професор на јапанском Кејо Универзитету Соје Јошихиде наводи да јапанска жеља за аутномном улогом уопште не значи развијање једне независне стратегије, онакве какву имају Русија, Кина или САД, те да таква опција представља анатему за већину Јапанца који не желе понављање лекција из историје и остају уверени да Јапан никада више не треба да обнови улогу војно независне земље.

Растућа спремност да се размотри члан 9 Устава којим се Јапану забрањује развој ратних потенцијала, није корак који би водио стварању Јапана независног у војним пословима. Већа аутономија никако не би водила слабљењу америчко-јапанских веза, јер је за све Јапанце јасно да ће САД бити први војнички партнер и избор таквог Јапана, закључује професор Јошихиде.

Четвороугаони шаблон је добио идеолошку компоненту 2006. године, када је тадашњи кандидат Шинзо Абе предложио „Лук слободе и просперитета". „Лук" је предвиђао мрежу држава широм евроазијског континента повезаних новим проширеним јапанским дипломатским напорима да промовишу слободу и владавину закона.

Министар спољних послова Таро Асо такође је посветио значајну пажњу демократској, слободно-тржишној природи будућег „Квада", али са знатно проширеном мрежом која је обухватала државе од Вијетнама до Украјине.  Било је то у децембру 2006. Током посете Токију, индијски премијер Манмохан Синг је у заједничком саопштењу објавио да обе земље желе да започну дијалог са другим „земљама истомишљеника у азијско-пацифичком региону" како би се позабавиле темама од „заједничког интереса".

Налет дипломатских активности започео је почетком 2007. године, када је потпредседник САД Дик Чејни сигнализирао амерички интерес за дијалог Квада. Након што се Чејни консултовао са аустралијским премијером Џоном Хауардом о потенцијалу за „Квад" током посете у фебруару 2007, Хауард и индијски министар иностраних послова Пранаб Мукерџи је убрзо отпутовао у Токио да поново потврди замах групе за дијалог. Асоове и Абеове посете Индији и Вашингтону у априлу закључиле су договор за први квадрилатерални састанак. 

Поготово од руске инвазије на Украјину у фебруару, Абе је заиста оживео. Заборавио је мушко пријатељство са руским председником Владимиром Путином, које је гајио као премијер. Уместо тога, искористио је гнев својих сународника на руску агресију и водио кампању за јачање војске. Није имао на уму само Русију, која са севера дише Јапану за врат, већ и Кину, главног ривала његове земље. Абе је немилосрдно упозоравао да ће кинески напад на Тајван увући и Јапан у рат.

Јапанска атомска бомба

Уочи украјинске кризе Абе је затражио да би Јапан требало да размотри споразум о заједничком нуклеарном оружју са САД. Узео је за пример неке земље чланице НАТО-а, рекавши да НАТО аранжман о подели нуклеарног оружја омогућава САД да задрже своје нуклеарно оружје у Европи под својим надзором. Тврдио је да „не треба да стављамо табу на дискусије о стварности са којом се суочавамо", упркос учешћу Јапана у Споразуму о неширењу нуклеарног наоружања и три принципа: да нема производње, нема поседовања и нема дозволе за размештање нуклеарног оружја на својој територији. Упркос нејасности његових речи, Абеова намера је била јасна: он жели да крене ка потрази за нуклеарним оружјем.

Сам Абе је, на пример, у мају 2002. године, када је био заменик главног секретара кабинета, рекао да „није нужно неуставно" да Јапан за одбрану користи тактичко нуклеарно оружје. Када је 2014. био премијер, Јапан је био ухваћен у озбиљном скандалу око 640 килограма плутонијума који „није пријавио". Штавише, Ичиро Озава, тадашњи лидер јапанске опозиционе Либералне партије, такође је тврдио да би Јапан могао да направи велики број нуклеарног оружја „преко ноћи", како би обуздао Кину.

Није само иронично, већ је и огроман реалан ризик да група људи у јединој земљи на свету која је бомбардована атомским бомбама позове на распоређивање нуклеарног оружја на сопственој територији. Јапански десничарски политичари су фанатичнији према нуклеарном оружју него политичари у било којој другој земљи на свету.

Оно што је још алармантније јесте чињеница да Јапан има производне капацитете за нуклеарно оружје. Јапан је високо индустријализована земља са једним од најбољих светских компјутерских система великих размера и способношћу да симулира нуклеарне тестове.

Како су раније писали јапански медији, Јапан у земљи и иностранству држи 47 тона плутонијума, који би само по количини могао да произведе око 6.000 нуклеарних бомби. Штавише, Јапан има значајне могућности и у развоју носача нуклеарних бојевих глава. Док је био потпредседник САД, Џо Бајден је 2016. рекао: „Јапан има способност да набави нуклеарно оружје практично преко ноћи", а амерички нуклеарни стручњак је једном рекао да је Јапан „мало више од шрафцигера удаљен од нуклеарног оружја".

САД су свесне десничарског покрета у Јапану, али ту земљу виде као најважнију полугу за противтежу Кини у источној Азији. Као резултат тога, коришћење Јапана за обуздавање Кине постепено постаје приоритет за Вашингтон. Ово је омогућило јапанским десничарским политичарима да искористе све како би олабавили стратешка ограничења која су их везивала скоро 80 ​​година, а нуклеарна способност ће вероватно бити њихов крајњи циљ.

У том контексту појављује се као важно и питање историје. 

Сенке Другог светског рата

За „питање историје" сматра се обично питање одговорности и размера злочина у прошлом светском рату. Кинеско-јапански односи имају својеврсни „азијски Јасеновац", односно злочин који у јапаски војници починили у Нанкингу у зиму 1937-38.

Пекинг и Токио често укрштају копља поводом броја жртава. Када је у Токију одржана конференција на којој је изнето да је било „свега неколико хиљада" жртава јапанских војника у кинеском граду Нанкингу, уместо 150 и 200.000 убијених, мада има историчара који иду и до 300.000. Осим званичних владиних нота, љутња међу Кинезима је била толика да су одбијали чак да точе бензин власницима јапанских аутомобила, а у појединим провинцијама је званично констатовано како на улицама има „превише јапанских аутомобила".

Абеови националистички ставови често су стварали напетости и сукобе с Кином и Јужном Корејом, посебно након његове посете светилишту Јасукуни у Токију 2013, контроверзном месту повезаном са милитаризмом Јапана пре и током Другог светског рата.

Кинески портпарол Министарства спољних послова Ћин Ганг тим поводом саопштио је да „кинеска влада изражава снажно огорчење због понашања јапанског лидера које грубо гази осећања кинеског народа и других азијских народа који су страдали у рату и отворено оспорава историјску правду и људску савест, те улаже снажан протест и оштру осуду јапанске стране".

Ганг је подсетио да је „агресорски рат који је водио јапански милитаризам донео не само неизрециве катастрофе Кинезима и другим азијским народима, већ и дубоке патње јапанском народу", а саму посету назвао је „перверзним чином јапанског лидера" који је „још једном направио озбиљан инцидент по питању историје, подижући тако нову велику политичку баријеру за унапређење и развој билатералних веза".

Кинеско-јапански односи су оптерећени сталним, озбиљним потешкоћама откако је јапанска страна, како каже кинески портпарол, „направила фарсу о куповини острва Диаоју". Она је то учинила 18. септембра 2012, на дан када се обележавала 81. годишњица почетка јапанске инвазије на Кину. Наиме, на тај дан 1931. године догодио се инцидент у Мукдену, који је Јапанцима послужио као изговор за окупацију делова Кине, и управо на тај дан Јапан је одлучио да изврши национализацију острва Диаоју са њему припадајућим острвима, која је „купио" од једне јапанске породице, при чему је „избор датума за такозвану национализацију острва Диаоју, 18. септембар, само провокација", саопштио је Ганг.

Да ли онда Јапанци постају националисти?

„Код нас постоји велика антипатија према свим догађајима из прошлог рата. То сигурно неће никада добити подршку у јавности", закључује угледни јапански спољнополитички експерт, Хисаши Озава. „Наши суседи сматрају да постајемо више националисти јер смо, рецимо, нашу заставу назвали јапанском националном заставом. До скора, она је била само застава, без икаквог обележја чија је је и чему служи. Тачно је да постајемо на неки начин већи реалисти јер се пред нас поставља све више проблема које морамо сами да решавамо."

Амерички неоконзервативци демонстрирају да је Абе био светски државник по њиховом укусу. Радије га описују као „великог интернационалисту своје ере", а не као јапанског националисту који је био водећи архитекта колективне безбедности у индо-пацифичком региону и који је током четири америчка председништва - Џорџа В. Буша, Барака Обаме, Доналда Трампа и Џоа Бајдена - настојао да обезбеди позицију Јапана против Кине изградњом регионалних безбедносних савеза.

На сам дан Абеовог убиства, јапанске поморске снаге су учествовале у највећој војној вежби икада одржаној у Тихом океану, познатој као RIMPAC 2022, заједно са снагама укупно 26 нација.

Тзв. бесмислена убиства

За Абеово убиство може да се пронађе еквивалент у низу тзв. бесмислених убистава или аката политичког насиља за које не постоје јасни мотиви, нити су починиоци у било којој јасној вези са жртвом, али која дубоко мењају однос друштва према насиљу, схватању рата и мира и присиљавају га да реагује одбрамбено. Најпре тако што ће да прихвати и легитимише насиље, у почетку бар као нужну самоодбрану, а затим промени очекивања од апарата насиља, војске и полиције, тако што ће постати природно да они буду активни и делатни чиниоци друштвеног, политичког и безбедносног живота.

Таква су била „скандинавска убиства" од Улофа Палмеа 1986. преко Ане Линд 2003. и Брејвиковог масакра у Норвешкој. Сада имамо целу Скандинавију у НАТО, спремну да ратује ако треба, као што је била спремна да су суочи са исламским тероризмом и опасношћу од ислама на коју је на драконски начин, бруталним убиствима, пажњу скренуо Брејвик, позивајући се на своје „српске узоре".

Почетак овог типа убистава може да се прати уназад до 1969. када је без икаквог посебног мотива убијена трудна хипи-икона Шерон Тејт са још троје пријатеља, а починиоци су били чланови групе Чарлса Менсона. Тада је Америка презирала рат због Вијетнама, мировни покрети су се ваљали аулама универзитета и улицама великих градова. Поверење у униформу било је на најнижем нивоу. Ово убиство, наоко без разлога, поново је уверило људе да треба да купују пушке и да их држе у кући, да плаћају полицајце и пристају на претресе и испитивања.

Могућно је претпоставити да ће се из шока Абеовог убиства појавити промењени Јапан. Јапан је екстремно пацифистичка, најмирољубивија нација на свету. Јапанска полиција не носи пиштоље и наоружање. Главни посао јапанске полиције је да враћа изгубљене ствари грађанима, што она успешно чини. Прошле године највише је било кишобрана. Пиштољ није уопште једноставно да се набави. Употреба пиштоља у насилне сврха је веома ретка. У земљи од 180 милиона становника, пре две године пиштољ је у насиљу употребљен свега три пута.

Абе је целог живота настојао да поново наоружа и милитаризује Јапан. То му није успело док је био жив. Највероватније ће му то успети сада када је мртав. Да је знао да ће ова његова жртва да доведе до резултата о ком је целог живота и своје политичке каријере сањао, можда би и сам вољно прихватио свој усуд.