Улога нафте у променама глобалног поретка: Време великог нереда по Хелен Томпсон štampaj

Да ли живимо у времену кризе? Одговор који даје Хелен Томпсон гласи: не само да живимо у времену кризе, већ сведочимо преклапању три независна процеса који чине време пред нама периодом изазова и нестабилности. На првом месту, потреба за енергијом тестира стара савезништва. Поред тога, нестабилан финансијски систем онемогућава дужу стабилност. На крају, западне демократије пролазе кроз период промена и преиспитивања политика.

Томпсонова, професор политичке економије на Универзитету у Кембриџу, не прихвата уобичајене интерпретације које посматрају наше доба као кризно. Она тврди да посебно заварава просто осликавање последње деценије као времена некаквог популистичког револта или епохе повратка национализама. Сматра једнако неисторијским јадиковање за временом „либералног међународног поретка“.

Тренутна нестабилност не очитује се само у томе што живимо у периоду затегнутих односа између водећих војних и економских чинилаца. Гледајући у прошлост, оваква ситуација није никаква новост. Књига Неред: тешка времена у 21. веку доноси тезу да за разумевања времена у коме живимо треба имати на уму сусретање три процеса који постојање стабилног система чине мало вероватним.

Црно злато

Први процес који Томпсонова прати јесте међуповезаност поседовања и приступа енергетским ресурсима, са једне стране, и политике и економије у последњих сто година, са друге стране. Највећи део њене књиге управо је посвећен овим темама, што и не изненађује имајући у виду да је питање енергије ужа специјалност ауторке.

Почетком 20. века нафта је почела да замењује угаљ као извор енергије. У претходних стотину година, мало је производа који ће тако интензивно обликовати свет.

Нафта и њени деривати покретали су бродове и авионе, на којима ће почивати војна моћ у 20. веку. Без нафте је тешко замислити и производњу и транспорт хране, као и осталих трговачких производа. Оно што се из нафте може произвести, тј. петрохемикалије, наћи ће пут до сапуна, детерџената, ђубрива, полиестера, експлозива и лекова. Значај нафте није могуће пренагласити.

Међутим, промена коју је нафта донела није била само технолошка. У време индустријске револуције, почев од краја 18. века, Европа је уживала бенефите од чињенице да је угаљ био не само широко распрострањен, већ је и био сразмерно лако доступан. Угља је много и до њега је лако доћи. Ова чињеница играла је важну улогу у глобалном успону моћи западне Европе.

Међутим, када је нафта почела да замењује угаљ, за разлику од царске Русије и САД, остале европске државе (са изузетком Аустро-Угарске) нису имале своје изворе нафте. Потреба да се осигурају стабилни извори енергената, снажно је обликовала историју 20. века. Штавише, и данас представља велики изазов за ЕУ и то постаје место на коме је на тесту европско јединство, тврди Томпсонова.

Крајем 19. века у Европи су нафту продавали амерички Стандард оил и две компаније које су нудиле руску нафту. Док је САД, са развојем аутомобилске индустрије и повећањем унутрашње потребе за нафтом,  развијала сопствену индустрију, руска нафтна поља око Бакуа и Батумија уништавана су у време револуције 1905. године, што је на неко време потпуно обуставило експлоатацију.

Убрзо је и Блиски исток доспео у први план светске политике где ће остати до нашег времена. Нафта је у Персији откривена 1908. године. Недуго затим су се геолози растрчали по читавом региону у потрази за „црним златом“. Први светски рат је све променио и то не само зато што су, по речима британског министра спољних послова, „савезници допловили до победе на таласу [америчке] нафте“.

Османско царство се сврстало на страну Немачке 1914. године и пораз који је уследио довео је распарчавања бившег царства, тј. управо оних територија које су садржале највећи познати део налазишта нафте.

Расподела плена била је таква да су британске компаније 1920. године контролисале 50% познатих светских залиха нафте. Уговор из Сан Рема из 1920. године поделио је власништво некадашње државне османске компаније између британских и француских компанија.

Танке црвене линије

По уговору познатом као „Уговор црвене линије“ 1928. године формиран је први картел. Нафта је постајала ресурс коме није могао приступити свако.

Истраживања и експлоатација на територији коју је 1914. године контролисало Османско царство била је de facto под контролом Англо-персијске компаније (данас Бритиш Петролеум). Међутим, САД су ипак успеле да се изборе за истраживање на два места која ће се показати као изузетно богата: Бахреин и Саудијска Арабија.

Томпсонова указује на феномен који је компликовао и компликује односе САД и Европе. У међуратном периоду САД желе Европу која је у довољно добром економском стању да може да врати дугове настале током Првог светског рата.

Након Другог светског рата, САД ће желети Европу довољно развијену и снажну да се одупре утицају СССР-а. САД западноевропским државама нуде поједине олакшице и покушавају да подстакну консолидацију унутар Европе.

Током времена потреба за нафтом је расла. Нафта је 1950. године чинила 20% светске енергетске потрошње. До 1970. године дошло се до 40%.

Питање које се постављало – и које се и данас поставља – одакле ће Европа добијати нафту и гас? 

Амерички председник Труман (председник од 1945. до 1953) гурао је европске државе ка већој конзумацији нафте, на уштрб других извора енергије. То је долазило са ризицима. САД су наметнуле ембарго на совјетску нафту, али то је значило да морају да снабдеју Европу из других извора - идеално са Блиског истока. Труман је желео да нафта из Јужне Америке и САД остане за америчку употребу.

Најповољнији сценарио за САД био је снабдевање Европе са Блиског истока преко америчке инфраструктуре. У разговору са Томпсоновом за РТС дискутовао сам о овом сложеном америчком плану, који је повремено деловао као жонглирање се превише лоптица.

Томпсонова каже: „САД има проблем са структурирањем хијерархије геополитичких циљева: пожељно је да Совјети не буду присутни на Блиском истоку, да се Европи обезбеди приступ, требало би представити себе као савезнике (умерених) арапских национализама и обезбедити један ниво подршке Израелу. Постоји велика тензија између ових циљева”.

У међуратном периоду, требало је одржати Америци наклоњену ситуацију у земљама које су имале нафту али и користити ситуацију насталу војним присуством Велике Британије на Блиском истоку. Са пролазом времена, Британије је постепено било се мање, а САД све више.

Повлачење Британије из источног Медитерана и Блиског истока после Другог светског рата значило је да је пут ка већем упливу САД у овај део света отворен. Упркос протестима других чланова, Грчка и Турска 1952. године постају чланице НАТО. Томпсонова каже да је ово померање северно-атлантског савеза далеко од Атлантика, ка Блиском истоку, једна од несређених противречности унутар европско-америчких односа.

Raison d' état

Годину дана касније, 1953. године, САД помажу државни удар у Ирану и свргавају премијера Мохамеда Мосадеха који је желео да ограничи моћ Англо-иранске нафтне компаније. Потреба за контролисањем извора нафте све дубље је везивала САД за овај део света.

Међутим, иако је акција државног удара у Ирану 1953. године укључивала и Велику Британију, разлике између Лондона и Вашингтона биле су велике.

Када је дошло до Суецке кризе – када су Британија, Француска и Израел напали Египат, након што је египатски председник Насер национализовао Суецки канал – Ајзенхауер је био ужасно бесан. Последња ствар коју је Вашингтон желео био је Египат који је совјетски савезник.

Британија се убрзо након напада на Египат суочила са немогућношћу да преко Међународног монетарног фонда добија доларе и са другим мерама америчког финансијског притиска. Између наклоњености арапских држава и НАТО савезника Ајзенхауер је одабрао прву могућност. Суец је довео до антиамеричког расположења у НАТО. Конрад Аденауер назвао је напад на Египат „гестом европског raison d' état“.

У разговору Томпсонова каже да је Ајзенхауер лоше проценио америчке интересе. Недуго након Суеца Насер ће се оштро окренути против Израела. После рата са Израелом 1967. године, кроз Суецки канал није прошао нити један барел нафте све до 1974. године. Подршка Египту, мотивисана енергетским разлозима, није имала очекиване последице.

Став САД у време Суецке кризе није био без консеквенци ни у Европи. Европске државе брзо мењају став према совјетској нафти. Суочене са некооперативним Вашингтоном, западно-европске државе окрећу се совјетској нафти.

То је убрзо довело до још једне кризе. СССР је почео изградњу нафтовода Дружба – који је и данас један од највећих нафтовода у свету - а за пун капацитет био је неопходан грађевински материјал који су поседовале државе чланице НАТО. САД је могућност извоза блокирао преко Западне Немачке. Европа је (не)вољно учестовала у лимитацији сопственог приступа енергентима.

Енергетска једначина

Кроз целокупан спектар сложених односа на тројној релацији САД-Западна Европа-Блиски исток, Томпсонова указује на парадокс непреклапања енергетских, економских и политичких савезништава. Иако она то нигде дословно не каже, читалац закључује да је Европска економска заједница, а потом и ЕУ, постаје највећи економски пројекат у историји који је, када је реч о безбедности, у потпуности завистан од једне друге организације.

Својим присуством на Блиском истоку САД преузимају одговорност да обезбеде доток нафте, али преклапања других интереса – регионалних, комерцијалних или антисовјетских/(руских) – чине енергетски везе САД и Европе сложеним. 

И када је реч о Блиском истоку, САД имају проблем да сачувају савезништва. САД и Саудијска Арабија почеле су да стварају „специјалне везе“ још од 1940-их. Амерички капитал, као и безбедност који су нудили, отворили су Вашингтону Саудијску Арабију. Тако је 1944. године настала данас највећа нафтна компанија на свету Арамко (Arabian American Oil Co.) Међутим, савезништва, због превеликог броја непознатих у целокупној енергетској једначини, нису била трајна и стабилна.

САД ће, кроз технологију извлачења нафте из уљних шкриљаца током 1960-их постати конкурент Саудијској Арабији. Да би се смањила добит СССР-а од продаје нафте, САД без консултовања арапских држава утичу на смањивање цена. Ово комерцијално ривалство значило је отежавање америчко-саудијског савезништва. Највећа последица била је креирање ОПЕК-а (Организација земаља извозника нафте).

Америчка спољна политика није желела да формалним окупацијама имитира британско царство које се повлачило, али није могло да допусти ни совјетско присуство, па су Иран и Саудијска Арабија, посебно од 1960-их, постајали неопходни савезници. Са независношћу Катара, Кувајта и Бахреина (постају независни у периоду 1961–1971. годинe) присуство САД постаје све веће.

Нови светски поредак

Почевши од 1970-их, Томпсонова прати и други процес за који тврди да доприноси данашњем „нереду“. Када је реч о финансијама, најчешће објашњење промена које су се догађале 1970-их и 1980-их, садржи реч „неолиберализам“. Томпсонова овом термину није толико наклоњена. Она тврди да промену која је наступила треба посматрати не из равни идеологије, већ из равни економских потреба.

Томпсонова наводи: „Седамдесете су крај европског царства на Блиском истоку. Више не постоји свет у коме имамо седам компанија које контролишу готово све изворе нафте у свету. Поред тога САД, за кратко време, од нафтне самодовољности, постају највећи увозник”.

До средине 1970-их СССР је престигао САД и постао највећи произвођач нафте у свету. Да ствар буде гора по САД, арапски свет је у време Јом Кипурског рата 1973. године имао на располагању ново оружје: нафтни ембарго.

Последице за глобалну економију биле су велике. Престанак извоза нафте у оне државе које су подржавале Израел (тј. велики део држава „западног света”) довео је до експлозије цена нафте, инфлације и опште кризе.

Економске промене које су наступиле 1970-их биле су разградња светског економског поретка створеног након конференције у Бретон Вудсу 1944. године. И пре него што је Други светски рат завршен, ова конференција (званично Монетарна и фискална конференција Уједињених нација), поставила је нове темеље финансијског и монетарног поретка.

Последице договора у Бретон Вудсу биле су бројне (споменимо само оснивање Међународног монетарног фонда, Светске банке и Међународне банке за обнову и развој). Циљ је био обезбедити економски опоравак и стабилност.

Томпсонова инсистира да не би требало изгубити из вида да је нови успостављени поредак 1944. године дизајниран према потребама САД. Једино је долар могао да се мења за злато. Била је то предност за САД, јер друге земље нису могле да се окрену девалвацији, а преко ММФ-а Вашингтон могао да инсистира да позајмице буду условљене оним економским политикама које су биле у складу са америчком визијама.

У Бретон Вудсу, САД покушавају да створе правила по својој мери. Међутим, 1940-их, Томпсонова инсистира, САД имају енергетску самосталност и велики трговачки суфицит. Почетком 1970-их, САД су биле на путу да постану највећи увозник нафте.

Нафтна криза изазвана ембаргом ОПЕК-а, дошла је у време и огромног дуга нагомиланог ратом у Вијетнаму. Ричард Никсон, почетком седамдесетих, низом мера није реформисао стари систем већ га је у потпуности демонтирао.

Амерички савезници, који су велики део сопственог злата чували у САД банкама, суочили су се са САД која девалвацијом долара чини исто оно што је својим савезницима онемогућавала. Са друге стране, Америци која ствара дефицит тако што увози нафту било је потребно отварање финансијског тржишта, тј. новац који је лакше и повољније доступан.

Томпсонова каже да је у светлу великог дуга насталог услед рата у Вијетнаму и дефицита изазваног увозом нафте, опције за Вашингтон нису биле бројне. Био је потребан слободнији проток новца, како у, тако и из САД. 

Вашингтон је имао користи од нових правила. Томпсонова каже да је за релативно малу цену, долар ојачао свој примат као средство међународног банкарства и кредита. Настао је и феномен евродолара – доларски депозити у банкама изван САД. Са променама финансијског система, обим овог новца вртоглаво је растао.

Нови изазов можда је најбоље описао политички економиста Џефри Фриден: Ко ће контролисати доларске депозите у власништву немачких банака, који се налазе у њиховим експозитурама у Британији? Одговор је: нико.

Систем након краха Бретон-Вудса нема паралелу у историји; систем у коме ниједна валута није везана за злато био је без преседана. У свету где је један нафтни шок долазио за другим, стабилност је била све ређа, а јавни дуг је растао.

Нови век

Да ли је подсећање на дешавања из претходних деценија важно за године које су пред нама или је просто то само историја?  

Томпсонова показује да неколико савремених трендова има своју предисторију, која показује да решење није једноставно, уколико је уопште могуће.

Енергија постаје најважније питање које доводи до разлика унутар ЕУ. То тестира не само солидарност унутар ЕУ, већ и слагање унутар НАТО. Пре петнаестак година постојали су бројни планови да се Европа опреми са новим гасоводима. Српски читаоци ће се сетити Јужног тока.

У исто време постојао је и концепт гасовода Набуко, који је требало да донесе гас из Азербејџана. Истовремено, Немачка и Русија испланирале су Северни ток. Северни ток пуштен је у рад 2012. године. Као што је добро познато, тренутно, под неразјашњеним околностима и услед саботаже, добрим делом је онеспособљен. Северни ток је био круна немачко-совјетске (руске) енергетске повезаности, успостављене још 1970-их.

Јужни ток онемогућен је, формално преко Бугарске, након Руске анексије Крима. Формалног оправдања се слабо ко и сећа. Бес држава ЕУ које су снажније од Бугарске, а које су изгубиле изворе гаса због гашења овог пројекта, није био мали.

Француско-немачко неслагање око великих питања унутар ЕУ добро се осликава и у енергетском сектору и односу према Блиском истоку, показује Томпсонова. Она каже да је данас поред Украјина, Турска највећа линија раздвајања унутар Европе.

Немачка је више наклоњена Турској од Француске. Један од разлога је договор којим је Турска, уз одређене надокнаде, у договору Меркелове и Ердогана преузела на себе одговорност да заустави талас емиграната ка Европи. Из жеље да такав договор опстане, Немачке ће помагати Турској услед финансијске кризе.

Са друге стране, Француска види Турску као конкурента на Медитерану. То се најбоље осликава у Макроновој подршци пројектима експлоатације гаса у кипарским територијалним водама, што је пројекат који Турска саботира.

Немачка, пак, не може свој већи утицај од Француске да капитализује у потпуности. Источно крило ЕУ најнаклоњеније је према НАТО. Немачка нема војни капацитет да замени САД и тако Украјина постаје велика тачка спорења између Пољске и Немачке. 

Покушај прављена стабилнијег савеза на Блиском истоку једнако је тежак. Томпсонова каже да то показују односи Саудијске Арабије и САД у последњим годинама.

Време од 2010. до 2014. године био је редак пример дугог периода високих цена нафте. Међутим, Ријад је почео да мења политику и почео је да руши цену надајући се да ће уништити америчку конкуренцију.

Томпсонова каже да је Обама закључио да амерички савезник активно ради на уништењу америчких нафтних фирми. Међутим, ниска цена нафте била је за САД и прилика да се науди руској економији – што је након руске интервенције у Сирији постало важно.

Обама је најавом „пивота ка Азији“ гласно наговестио окретање Кини приоритету број један САД политике. То не само да је снажно одзвонило у Ријаду, већ се надовезало и на чињеницу да у Сирији није дошло до промене власти. Саудијци су се надали америчкој интервенцији.

Велика промена наступила је 2016. године када је Русија постала део нове организације ОПЕК+. Саудијско-руска алијанса настала је из заједничке жеље да се одржи висока цена нафте.

У време разговора са Томпсоновом стигле су и вести о споразуму који је до пре неколико година деловао незамисливо, успостављени су односи између Саудијске Арабије и Ирана. Посредник је била Кина.

Демократски неред

Последњи део књиге Неред бави се променама у демократским друштвима. Овај део открива и повремену европоцентричну перспективу књиге. Фокус је пре свега на европским државама. Међутим, ако се ово узме у обзир, основна тврдња и даље делује да стоји на солидним основама. Другим речима, упркос фокусираности на западну Европу, и даље видимо убедљиве аргументе који објашњавају недостатак јачег политичког јединства.

Томпсонова каже да је неуспех у стварању устава ЕУ подстакао различите процесе. У Британији је довео до добро познатог исхода, а у Француској са Макроном нестаје систем у коме су доминирали познати актери, тј. старе партије. На моје питање да ли се узроци могу пронаћи у опсегу културе, или се можда свега ради о кризи тј. стагнацији средње класе, Томпсонова каже да се обе ствари дешавају истовремено.

Књига Неред објављена је 24. фебруара прошле године, на дан када је почео Рат у Украјини. На моје питање да ли мисли да је јединство унутар ЕУ остало на задовољавајућем нивоу, упркос изазовима насталим турбулентном енергетској ситуацијом, Томпсонова каже да сваку процену тог јединства треба посматрати имајући у виду низ повољних фактора: изненађујуће благу зиму, изненађујуће малу кинеску потражњу енергената изазвану пандемијом, али и одлуку председника Бајдена да искористи нафту из америчких стратешких резерви како би одржао колико толико ниску цену. 

Имајући у виду све конфликте, замрзнуте и оне који букте, све супротстављености, идеолошке или економске, свет намеће потребу за савезништвима. Добар део њих, којa су у прошлости обликовала међународних поредак, налази се пред изазовима.