О вишку бахатости и мањку самопоштовања: Нови колонијализам у одразу савремених дипломатских пракси štampaj

Постоје вести које су ме, просто тиме што у екстремном облику потврђују оно што се дешавало последњих тридесет година, оставиле затеченим. Премијери Холандије и Луксембурга, вероватно у име Европске уније, посетили су Србију (пре него што су отишли на Косово) на мање од 24 часа. Дочекани су највишим државним почастима, које су саме по себи биле претеране зато што ни један ни други нису шеф државе. Осим тога, током своје веома кратке посете Београду нашли су довољно времена да одрже одвојене састанке са представницима српске опозиције (који имају посланике у републичкој и београдској скупштини) који тренутно протестују на улицама, износећи, по мом мишљењу, сасвим легитимне захтеве да влада предузме много строжије мере у сузбијању насиља и криминала.

Обратите пажњу на то како се вести о премијерима Западних земаља који са домаћом опозицијом разматрају ситуацију чине нормалним. Али хајде, онда, да то размотамо. Реч је о званичној државној посети, и представници гостујуће државе верују да је неопходно да се консултују и са домаћом опозицијом. Први проблем лежи у томе да ли је прикладно мешати државну посету са остатком политике. Када се великодостојници различитих земаља међусобно посећују, они тиме не имплицирају да се нужно слажу са свим уверењима њихових домаћина, нити да подржавају владу која их прима. У прилици су да разговарају о заједничким економским и политичким интересима са којом год владом која контролише дато парче земље. Када дође нова, другачија влада, били би подједнако орни да разговарају и с њом. Ово је једноставно и нормално правило међународне политике.

Идемо даље. Ако је у реду да премијери Холандије и Луксембурга разговарају са српском опозицијом (током посете земљи од дванаест сати), да ли би било прихватљиво да се, у узвратној посети, председник Србије састане са холандском и луксембуршком опозицијом? Ако сматрате да не постоји разлог за то, пошто холандска и луксембуршка опозиција тренутно не протестују на улицама, да ли бисмо могли да се питамо да ли би, у својој следећој посети Француској, председник Србије могао да тражи да се састане са „незадовољнима“ који тренутно, веома очигледно, протестују у француским градовима? Или са противницима реформе пензионог система? Или, ако би икада посетио Уједињено Краљевство, да ли би могао да захтева да се наизменично састане са парламентарним и ванпарламентарним присталицама Брегзита и „Римејнерима“?

Идеја о српском председнику који тражи званичан сусрет са француском или чак и луксембуршком опозицијом чини се толико нестварним да је то смешно. То је шала. Тако би збиља била и третирана, ако би се икада споменула као могућност. Али као сваки виц, говори нам нешто о стварном свету. Говори нам да су међудржавни односи постали потпуно неравноправни. За разлику од периода између 1960. и 1990. године, када су Трећи свет и несврстане земље биле снажне и када је постојало макар формално признање равноправности међу државама, а у дипломатској сфери и прихватање те формалне равноправности, ми смо прешли на средњовековни стил међудржавних односа где је моћ једино што је битно – чак и у својим церемонијалним аспектима. Нема скривања неједнакости, већ се она јасно приказује: испружи се и пољуби рубове мог љубичастог плашта!

Неједнакошћу у снази између држава отворено се парадира, и многи је, пошто су се навикли на то током протеклих тридесет година, узимају за нешто што је нормално. Зато што су изгубили самопоштовање.