Кисинџер у Пекингу: Могу ли се нормализовати односи Америке и Кине?

Хегел је једном рекао да се сви велики светски догађаји и личности понављају. Али двоструку реинкарнцију у истом животу доживљава само Хенри Кисинџер. Кисинџер води активан живот као да није постао једним од симбола не само 20. него и 21. века. Тек што је обележио своју 100. годишњицу, некадашњи амерички државни секретар нашао се 20. јула поново на путу који је утабао пре тачно 52 године, у јулу 1971. Тада је као саветник за националну безбедност припремио простор за кинеско отварање према свету и партнерство САД и Кине. То је једно од његових великих дипломатских достигнућа.

У свету који се суочава са до сада незабележеном конфронтацијом Запада, Русије и Кине, Кисинџер делује активно настојећи да предочи не само потребу за разумним решењем, него како би оно требало да изгледа. А сада да то решење и постигне, као што је то учинио пре пола века. Он то зна и може, јер је био човек који је тада практично креирао баланс и равнотежу данашње три велике силе – САД, Кине и Русије.

Кисинџер је написао више књига о светском поретку, али он је и створио свој „светски поредак” унутар хладноратовског светског поретка. Кисинџеров светски поредак чине: окончање рата и мир у Вијетнаму (1971–1973); престанак рата, мир и нови односи на Блиском истоку (1973); отопљавање односа са Совјетским Савезом и одржавање процеса „детанта” (1974); стварање ОЕБС-а и почетак његовог рада, управо у Београду (1974). И најважније: отварање Кине према свету 1971. године.

Пре 52 године Кисинџер није погрешио када је на време ухватио надолазећи ток историје. Овакав салдо у свом животу нису могли да упишу ни најдуговечније и најутицајније империјалне и краљевске дипломате – од Метерниха до Горчакова. У свим овим случајевима, Кисинџер је успео да сукоб преобрази у мир. То је најизазовнији и најважнији задатак једног државника. Због тога, није ни чудно што се данашњи званичници обраћају Кисинџеру за мишљење. Прошле године имао је 25 интервјуа и јавних наступа, што је фантастичан учинак за човека његове доби.

Поред тога, објаво је књигу „Leadership – Six Studies in World Strategy” коју ће ускоро на српском да објави његов издавач Клуб ПЛУС, који је, иначе, издавач свих књига Хенрија Кисинџера на српском језику, већ 25 година. 

Када Кисинџер данас говори, онда су свој печат у његове речи ставили и Никсон, Рокфелер, Кенеди, Џондон, Форд, Мао Цедунг, Брежњев, Громико, Тито, Хонекер, Брант, Хо Ши Мин и цела плејада светских политичара који су се изређали на сцени у последњих 70 година. Таквог партнера за разговор нећете данас наћи у свету. Кисинџер је последњи колосални изданак доба после Другог светског рата. Онај ко је с њим разговарао, ако је знао, добио је школовање бесплатно.  

Кисинџер у Кини

Рат у Украјини потреса западни свет, поткопавајући из темеља Кисинџерово животно дело – Кину као најважнијег америчког партнера. Данас је Кина у савезу с Русијом у оквиру доктрине „бесконачног пријатељства” две земље.

Нови распоред снага довео је у забуну глобалне западне силе, прво у дефинисању шта је главни проблем данашњице и друго: где се налази решење за њега? Не мало њих сматра да је управо Кина тај проблем. Кисинџер мисли другачије. Он сматра да је руско-украјински сукоб централно жариште данашњег света, а да се апарати за гашење овог пожара налазе у Пекингу. То је велика разлика између данашње и ситуације каква је постојала пре 50 година. Тада се Пекинг већ разишао са Москвом, па се решавало само питање односа Америке и Кине. Сада је задатак много компликованији. Идеална ситуација би била да се Пекинг не само одвоји од Москве, него и да стане на страну Америке. Предуслови за то су готово минимални.

Пре два месеца Кисинџер је рекао да верује да рат Русије и Украјине долази до прекретнице и да очекује преговоре до краја године захваљујући недавним напорима Кине.

После неколико рунди неуспешних мировних преговора између Украјине и Русије у првим месецима сукоба фебруара 2022, које је године покренуо руски председник Владимир Путин, чинило се да ниједна страна није вољна да се врати за преговарачки сто.

Пекинг је покушао да поново покрене разговоре између Кијева и Москве документом од 12 тачака објављеним на годишњицу почетка сукоба. Уз позив на прекид ватре, кинески план би оставио руске трупе на окупираним територијама Украјине и ставио тачку на све санкције које није одобрио Савет безбедности УН, чији је Русија чланица с правом вета.

Кисинџер је уверен да ће Кина помоћи да се промени ток рата који је у току. „Сада када је Кина ушла у преговоре, мислим да ће доћи до врхунца до краја године.. Разговараћемо о преговарачким процесима, па чак и о стварним преговорима”, предочио је Кисинџер. 

Гласник из прошлости

Да ли ће Кисинџер, који је у мају прославио 100. рођендан, успети да оствари било какав искорак у америчко-кинеским односима, тешко је рећи, али Си Ђинпинг га је топло примио: државна телевизија је показала како се кинески председник осмехнуо на састанку са бившим дипломатом и рекао да му је веома драго што га види.

„Никада нећемо заборавити наше старе пријатеље и никада нећемо заборавити ваш историјски допринос развоју америчко-кинеских односа и пријатељства два народа“, додао је.

Кисинџер није повезан ни са Бајденом ни са Трампом. За Кину, он је гласник из прошлости, из златног доба кинеско-америчких односа. И сада је добио највише почасти, уз најбоље примере гостопримства из поштовања према прошлим заслугама, а не рачунајући на неку врсту посредовања у разговору са Белом кућом.

Званична Кина високо цени његове заслуге, које су помогле Пекингу да обнови односе са спољним светом уопште, а посебно са Сједињеним Државама. Управо захваљујући његовим акцијама кинеска спољна политика и њена економија су преоријентисани на Запад.

Године 1971, када није било званичних веза између САД и Кине, Кисинџер је тајно отпутовао у Пекинг да припреми посету тадашњег америчког председника Ричарда Никсона. До ње је дошло следеће године. Амерички председник састао са најважнијим лидерима земље, укључујући и кинеског „великог вођу“, Мао Цедунга. После Кисинџерових напора, Сједињене Државе су пристале да признају Тајван као део НР Кине и повуку своје трупе одатле. Ова посета је постала камен темељац будућих америчко-кинеских односа, након чега је почела њихова нормализација и улазак кинеске привреде на светско тржиште. 

Али шта данас може да учини пензионисани дипломата? С једне стране, рекло би се, ништа. Поготово што је амерички Стејт департмент саопштио да је свестан посете Кисинџера. „Он је отишао у Кину својом вољом, а не у име владе Сједињених Држава”, речено је. Стејт департмент га је ипак позвао да по повратку своја запажања подели с њима, а они ће бити спремни да га саслушају.

Бела кућа је, пак, у четвртак изразила жаљење због Кисинџеровог састанка са Сијем, зато што је он добио више пажње него амерички званичници који заузимају водеће положаје у земљи, попут државног секретара Ентонија Блинкена и секретарке за финансије Џенет Јелен.

Рецимо и то да су управо Кинези обавестили Блинкена о предстојећој Кисинџеровој посети. Ово кинеско понашање није изненађујуће. Поготово након што амерички државни секретар Ентони Блинкен, по повратку из Пекинга није могао да обузда своју елоквенцију потврдивши Бајденову фразу да је друг Си „патетични диктатор“.

„На основу држања и писања медија, али и садашње изјаве Беле куће, произилази да кинеско руководство не поштује Ентонија Блинкена. Стога је његова посета и била неуспешна. Кисинџер и даље ужива не мало поштовање, тако да је ово својеврсна последња шанса за Вашингтон“, објашњавају стручњаци за Кину. Штавише, Кисинџер познаје свакога у Пекингу – буквално. Кинески медији су проценили да је од 1971. године бивши амерички државни секретар посетио Небеско царство више од 100 пута.

Излаз из ћорсокака

Кисинџер је увек бирао шта говори и пазио је на своје речи. У његовој дипломатији било је важно да увек неко нешто добије и у извесној мери задовољи своје интересе. Он је постао мајстор еквилибристике, жонглер бомбама конфронтираних интереса у најосетљивијим кризама коме се никада није догодило да му запаљива смеса детонира у руци.

Кисинџер је у почетку позивао да се Русија не љути и не понижава, да Путина не треба гледати кроз призму Хитлера већ Достојевског, али после веома оштрих критика које је посебно добио из Украјине, Кисинџер се повукао и навео да се, за разлику од Кине, руски председник Владимир Путин „налази на челу земље у опадању“ и да је „изгубио осећај за меру“ са ратом у Украјини.

С друге стране, током незваничних посета, каква је Кисинџерова Пекингу, могу се постићи договори и изнети предлози који могу уцртати излаз из ћорсокака у који је зашла званична дипломатија.

Односи САД и Кине су далеко од поверења, посебно након инцидента у фебруару ове године са кинеским балоном над Америком , за који Пекинг тврди да је био метеоролошки, а Вашингтон шпијунски за прикупљање обавештајних података.

Хенри Кисинџер, као приватно лице, није везан протоколом и може да говори искрено и без застоја, што, наравно, даје већу слободу деловања и њему и његовим кинеским саговорницима. Он може тачно да изнесе за шта је Вашингтон забринут и шта би желео да добије од Кине. Слично, кинеској страни је дата могућност да директно говори.

Прошлог децембра, Хенри Кисинџер је дао интервју у којем је критиковао и актуелног председника САД Џозефа Бајдена и његовог претходника Доналда Трампа због њихове политике према Кини. Он је рекао да садашње америчке власти покушавају да воде дијалог са Пекингом почињући оптуживањем Кине за разна недела, па не чуди што су односи две земље зашли у ћорсокак.

Упркос чињеници да је трговинска сарадња са Сједињеним Државама свакако изузетно важна за Кину, Пекинг зарад ње неће одустати од својих политичких и територијалних амбиција.

Овакав став је на састанку са Кисинџером најбоље изразио Ванг Ји, шеф Комисије за спољне послове Централног комитета КП Кине, тела које заправо креира спољну политику земље, а не министар иностраних послова Ћин Ганг, који је, штавише, већ неколико недеља нестао из јавног живота. Ванг Ји је рекао да је немогуће чак ни покушати трансформисати Кину, а камоли опколити је и обуздати. 

Пошто су САД и Кина једине суперсиле на планети, у међусобном сукобу неће компромитовати своје принципе и отворено декларисане интересе. Пекинг је одбио захтев САД за обнављање контаката између војске две земље, за које Вашингтон каже да су кључни за одржавање мира у индопацифичком региону.

Други Хладни рат

„Други хладни рат“ између Сједињених Држава и Кине могао би бити опаснији од првог, који је супротставио Вашингтон и Москву. Две земље способне да доминирају светом – Сједињене Државе и Кина – суочавају се као последњи кандидати за то место. „Њима управљају некомпатибилни унутрашњи системи“, рекао је Кисинџер, према коме би рат између Вашингтона и Пекинга могао да заустави цивилизацију, ако не и да је потпуно уништи.

Обе суперсиле сада имају упоредива финансијска средства, што никада није био случај током Првог хладног рата, а технологије уништења су још више застрашујуће. Приступ према коме би Кина требало да се вестернизује више није уверљива стратегија. „Не мислим да је светска доминација кинески концепт“, приметио је Кисинџер, али две суперсиле „имају минималну заједничку обавезу да спрече катастрофални судар.“

У ситуацији када лидери обе земље отворено дају изјаве о неприхватљивом понашању оних других, Кисинџерово огромно искуство у Кини и добар однос челника земље према њему учинили су га згодним „заобилазним решењем” за могуће америчко-кинеске преговоре.

Си Ђинпинг је, на пример, примио Кисинџера у државној резиденцији Даојутаи у Пекингу, која је „домаћинскије“ и приватније место за пријатељске разговоре, а не у Великој скупштинској сали, где се обично одржавају званични састанци са страним дипломатама. Треба имати на уму да Кинези веома озбиљно схватају протокол, тако да званична пријемна сала није погодна за приватно лице.

Си Ђинпинг је истовремено нагласио да госта прима на истом месту где је Кисинџер пре пола века водио разговоре са кинеским званичницима, који су означили почетак нормализације америчко-кинеских односа. Си је нагласио да су у овом тренутку Кина и САД „на раскрсници“ и да још једном морају да направе избор.

Према речима кинеског лидера, земље могу да постигну заједнички просперитет. „Кључна ствар је поштовање три принципа“, рекао је Си, „а то су: узајамно поштовање, миран суживот и узајамно корисна сарадња. На основу тога, Кина је вољна да заједно са америчком страном истражи прави пут за две земље и промовише стабилан напредак кинеско-америчких односа, што ће користити обема странама и свету.“

Он је такође изразио наду да ће Кисинџер и „људи који размишљају у САД“ наставити да играју „конструктивну улогу“ у враћању односа између земаља на прави пут.

Заузврат, Кисинџер је рекао да су односи Вашингтона и Пекинга од одлучујућег значаја за развој обе земље и целог света. „У тренутним околностима, морамо се придржавати принципа наведених у Шангајском коминикеу, разумети суштинску важност принципа 'једне Кине' за Кину и промовисати развој америчко-кинеских односа у позитивном правцу“, рекао је Кисинџер.

У извештајима кинеских медија пренето је да је Кисинџер себе описао као „пријатеља Кине” и нагласио да ни САД ни Кина не могу себи приуштити да се међусобно третирају као противници, те да ће њихов однос бити кључ за светски мир и напредак обе земље.

Искрено топлом добродошлицом Кисинџеру, Пекинг је јасно ставио до знања да жели бољу сарадњу са Вашингтоном. Ванг Ји је, на пример, рекао да је америчкој политици према Кини потребна Кисинџерова дипломатска мудрост и Никсонова политичка храброст. 

Ни топла добродошлица бившем државном секретару, нити званичне посете америчких званичника, међутим, неће променити чињеницу да Кина свакако неће мењати своје приоритете.

Према мишљењу професора са Аустралијског националног универзитета Вентиja Сунга, могућно је да ће Пекинг учинити неке гестове добре воље након Кисинџеровог путовања, како у знак захвалности свом пријатељу, тако и у циљу повећања његовог ауторитета. „Али немојте очекивати да ће ово значајно променити основе америчко-кинеског односа, које неће одређивати приватне симпатије, већ само оно што Пекинг сматра својим интересима“, каже Сунг.

Тајвански чвор

Кина сматра Тајван својом територијом, док власти острва тврде да су тврдње Пекинга нелегитимне. САД се придржавају политике „једне Кине“, али истовремено испоручују оружје Тајвану. Амерички председник Џо Бајден је такође рекао да ће САД интервенисати ако Кина нападне Тајван.

Такође, вођа кинеске дипломатије је указао на значај принципа „једне Кине“, којег су се САД обавезале да ће се придржавати. Према Ванг Јиу, независност Тајвана је неспојива са регионалном безбедношћу. „Ако се америчка страна искрено нада стабилности у Тајванском мореузу, требало би да се јасно и отворено супротстави ’тајванској независности‘ и да својим деловањем повуче јасну линију против сепаратистичких аката ’тајванске независности‘“.

Кисинџер је узвратио изразивши уверење да ће САД наставити да се придржавају политике „једне Кине“. „Колико год било тешко, обе стране морају једна другу да третирају као једнаке, да буду у контакту и неприхватљиво је да покушавају да изолују једни друге“, рекао је бивши државни секретар, говорећи о односима Вашингтона и Пекинга.

Тако би вероватно и било да је Хенри Кисинџер на власти у Сједињеним Америчким Државама. Он би одбио директну конфронтацију са Кином да би јој дао условни удео у акционарском друштву управљања светом „World Global Management“. Достојан удео за Кину – да би бар накратко искључио Кину са списка америчких противника.

Проблем је што се америчке власти већ предуго према Кини односе као према непријатељу, што је у Пекингу створило уверење да Вашингтон ни нема друге намере, односно да у оквиру своје визије света Американци не могу а да не третирају Кину као нешто друго, него непријатеља. Тога је и током Кисинџерове посете кинески председник био дубоко свестан. Стога је показао максимално поштовање према некоме ко је више него достојан овог поштовања, али притом није променио свој став. 

Поглед из Кремља

Можемо, дакле, бити уверени у то да је Кисинџер са Сијем причао о окончању рата у Украјини. У Москви се прилично уздржано односе према овој посети и успостављању аналогија са ситуацијом од пре пола века. Уколико се жели мир у Украјини, онда Москва не може да се заобиђе. Кисинџер је пре два месеца рекао да верује да Путин не би одбио телефонски позив уколико би га позвао и да би прихватио сусрет с њим. Уосталом, до сада су се срели више од 20 пута.

„Ова посета за нас није опасна јер не постоје објективни разлози за нагло побољшање америчко-кинеских односа“, сматра Елена Супоњина, стручњак за Азију у руском Савету за међународне односе. „Постоје објективни разлози да односи између Кине и САД остану напети. Постоје проблеми у трговинским, економским сферама, визији будућности света и његове реконструкције са крајем америчке хегемоније. Све ово неће бити решено једном посетом.“

Можда би другачије било да 2022. године, када су Кинези још оклевали, Американци нису послали тадашњу председницу Представничког дома Ненси Пелоси на Тајван, већ Кисинџера у Пекинг. Тада је хитна помоћ могла некако спасити односе између САД и Кине. Сада им је потребан реаниматор – па чак и патолог, иронично додају руски посматрачи. 

„Кисинџеровска дипломатија“, међутим, већ делује у Москви. Да не делује, питање је да ли би уопште дошло до ове посете Кини. Група бивших високих америчких званичника националне безбедности одржала је тајне разговоре са истакнутим Русима за које се верује да су блиски Кремљу и, у најмање једном случају, са првим дипломатом Русије, Сергејом Лавровим, а с циљем постављања темеља за потенцијалне преговоре о окончању рата у Украјини, открила је недавно америчка ТВ станица „NBC News“. Лавров се са америчким представницима састао током априла на неколико сати у Њујорку, где је председавао Саветом безбедности.

Са Лавровом су разговарали представници њујоршког Савета за спољне односе, водеће америчке неформалне спољнополитичке организације. То су били председник Савета и некадашњи дипломата Ричард Хас, експерт за Европу и стручњак за Русију Чарлс Купчан, а ту је био и Томас Грејем, директор консултантске канцеларије Хенрија Кисинџера. На дневном реду априлског састанка била су нека од најтежих питања o рату у Украјини, попут судбине територије под руском контролом коју Украјина можда никада неће моћи да ослободи, и потрага за неухватљивим дипломатским излазом који би могао бити прихватљив на обе стране.

Дипломатија на два колосека

Међу циљевима сусрета је, како су рекли, да се канали комуникације са Русијом одрже отвореним где је то могуће, и да се осети где би могло бити простора за будуће преговоре, компромисе и дипломатију у вези окончања рата. Разговори су се обављали уз знање Бајденове администрације, али не по њеном упутству, а бивши званичници укључени у састанак са Лавровом након њега су информисали Савет за националну безбедност Беле куће о његовом садржају. На америчкој страни, разговори су укључили и неке бивше званичнике Пентагона, попут Мери Бет Лонг, бившу помоћницу америчког секретара за одбрану са великим искуством у питањима НАТО-а.

Дискусије овог типа у дипломатском језику познате су као „дипломатија на два колосека“, облик незваничног ангажмана који укључује приватна лица која тренутно нису у влади. Ови разговори се воде пошто су формални дипломатски контакти на високом нивоу између влада САД и Русије поводом Украјине сасвим изостали.

„Дипломатија на два колосека” била је омиљени Кисинџеров метод. Пошто је он од почетка рата својим предлозима укључен у трагање за његово дипломатско решење, може да се претпостави да је овај „скривени дијалог” његова идеја, јер су личности са обе стране његови блиски пријатељи и људи у које он има поверења.

Отприлике у исто време када су се одржавали сусрети, Ричард Хас и Чарлс Купчан написали су подужи чланак за часопису Foreign Affairs, који објављује Савет за спољне послове, излажући оно што су описали као „план за прелазак са бојног поља на преговарачки сто“. И ове идеје имају доста заједничког са Кисинџеровим, само што су оне сада развијеније и кохерентније.

Маск у Пекингу

Пре Кисинџера у Пекингу је 31. маја боравио и Илон Маск кога су примили највиши кинески државни руководиоци. На том састанку милијардер је рекао да су интереси Сједињених Држава и Кине „нераздвојни једни од других попут сијамских близанаца“, а такође је истакао марљивост и интелигенцију кинеског народа. Коментаришући односе Пекинга и Вашингтона, кинески министар је тада повукао аналогију са вожњом: „човек мора благовремено кочити и избегавати опасну вожњу“, као и да би требало да се „притисне папучицу гаса“ како би се развила сарадња.

Маск је близак Кисинџеру, чак је и сâм дао предлог свог мировног плана за Украјину који је суштински био само ехо Кисинџерових речи са прошлогодишњег Светског економског форума у Давосу, због чега су обојица критиковани с највећом жестином.

На крају посете Пекингу, стогодишњи бивши државни секретар Кисинџер је рекао да је „спреман да настави своје напоре на јачању међусобног разумевања између народа Сједињених Држава и Кине“, најављујући тако да од њега могу да се очекују нове акције и нова изненађења.

Кисинџеру је из Београду поводом његовог рођендана упућено више честитки. Ја сам на крају своје, куртоазије ради, написао да остане с нама што је дуже могућно и да помогне у обликовању овог века као мирољубивог и просперитетног доба као што то већ чини. Мислио сам на изјаве, интервјуе, чланке. Нипошто нисам могао да наслутим да ће поред толиких државних апарата и дипломатских машинерија, постојати потреба, а и могућност, да се Кисинџер лично појави и у активној улози. Али, има у томе логике. Који ће то механичар да одржава систем боље од онога који га је створио? Ако Кисинџер у „ретро издању“ успе да поново успостави или бар побољша равнотежу светских сила за 21. век, биће то спектакуларан резултат у дипломатским односима, једнак проналаску парне машине у механици.