Радикална поларизација немачког и аустријског друштва: Пут ка вајмаризацији ЕУ?

Министарство спољних послова у Берлину је у петак 26. јануара изашло са информацијом да су америчке и француске X-адресе, бивши Твитер, масовно заражене руском пропагандом везаном за немачке теме. Реч је о педесет хиљада, можда више, фалсификованих адреса, на којима се шири сумња у компетентност немачке владе. Заједничке су им примедбе, оптужбе и саркастичне констатације како се немачке власти више брину о украјинским него о властитим грађанима. Да су Руси активни по том питању није спорно. Али да ли је стварно потребна руска пропаганда да примети како су немачке власти занемариле националне интересе и добробит властитих грађана? И то је кључ тренутне ситуације у Немачкој: иде лоше и без руске помоћи.     

Неспремност историје да прискрби себи више варијација у којима ће се представљати савременицима је запањујућа. Једна од константи која се понавља кроз епохе је онај страшан моменат кад неке власти одлуче да се затворе према стварности. Кад одбију да уваже реалност. Није било тако давно да су комунистички режими градили куле у ваздуху, уз смех туђих и на очајање властитих грађана. Кад сад, ето Немачке у нојевом модусу. Аустрија се боље држи, али како су то историјски и културно спојени судови, ни Беч неће дуго одолевати сиренском зову за дисторзију стварности.

Од фебруара пре две године успостављена је једна правилност, законитост чак, према којој свако успоравање рата у Украјини, у међувремену и у граничним територијама Русије, бива праћено убрзавањем напора да се надувавањем пригодног догађаја рату врати његова опадајућа виталност, ужасне ли речи. Најновија спирала се завртела почетком јануара, када је немачка министарка унутрашњих послова Ненси Фезер упоредила аустријског екстремног десничара Мартина Зелнера са Рајнхардом Хајдрихом, шефом нацистичког Рајхсзихерхајтсхауптамта, првим човеком испод Хајнриха Химлера.   

Манипулација? Јесте, и то двострука. Најпре манипулација ауторке овог текста да је Фезер директно упоредила Зелнера и Хајдриха. То није, али јесте експлицитно упоредила скуп на коме је 20. јануара 1942. у Берлину суделовао Хајдрих и онај на коме је 25. новембра 2023. у Потсдаму суделовао Мартин Зелнер. Поређење министарке је требало да послужи, и послужило је, као позив исправним грађанима да спрече нацификацију Немачке коју припрема десничарска опозиција уз помоћ, као некад, једног оштрог Аустријанца. Практично, регуларна власт је позвала у уличне демонстрације против опозиције.

Манипулација ауторке је обична дедукција, манипулација министарке је политички активизам најнижег типа. Немачке позиције прошле и садашње владе су учиниле све што су могле за успон опозиционог АфД-а. Сад кад је стварно нарастао не виде другу могућност него да Немачку претворе у протестну државу, где полиција више не регулише саобраћај, већ пази да се не сударе леве и десне колоне демонстраната.

Влада Олафа Шолца више не може да сакрије своја два лица: кукавичко у унутрашњој политици, арогантно у спољној. Извлачити се на Русе за све оно што је кренуло лоше у Немачкој не решава националне проблеме, осим што привремено анестезира јавност. 

Нацисти ante portas?

Модерна десница је реактивна, културно идентитетска и националистичка. Она није фашистичка, још мање нацистичка. Истина је, има неофашиста и неонациста, али нема делатног неофашизма и неонацизма који би организовано преузимао власт и у Европу уводио прилике сличне онима између два светска рата. Ако се може говорити о вајмаризацији Европске уније данас, њу не стварају десни популисти, већ леви хуманисти, тако што мисле да им контрола над историјом осигурава контролу над данашњицом. 

Ко је био на скупу у Хотелу Адлон у Потсдаму прошлог новембра? Мартин Зелнер, аустријски Идентитер радикалних погледа на крв и тло, али и даље унутар законских оквира. Потенцијално опасан, али у демократији се не кажњава за мишљену и написану реч, ако изостаје веза са директним активизмом. Демократије би у принципу требало да буду способне, а европске су то донедавно и биле, да прихвате постојање таквих карактера. Треба ли их превентивно затварати, можда убијати, као што су радили историјски нацисти са унутрашњим непријатељима? Зашто не, ако то осигурава неометани пут у светлу будућност. Једино, то онда свакако не би била демократија коју су нам спаковали демократи.

Ко је још био у Потсдаму? Четворо функционера Алтернативе за Немачку: Роланд Хартвиг, блиски сарадник шефице Алисе Вајдел, Герит Хуј, посланик Бундестага и двојица локалних функционера Саксоније-Анхалта и Потсдама, дакле истока, бившег ДДР-а. Била је и читава породица пензионисаног зубара из Дизелдорфа Гернота Меринга, иницијатора скупа. Он, жена и син на породичном излету у Бранденбург, практично Берлин.

Даље, четворо културњака – двоје представника „Уније вредности“ (Werteunion), једна професорка немачког језика и један (бивши) руководилац немачког „Еразмуса“ за размену студената. Немачку потенцијално највише погађа суделовање „Уније вредности“, која је придружена организација при ЦДУ/ЦСУ. Уместо кајања и срама да је послао представника у Потсдам, шеф „Уније вредности“ Ханс-Георг Масен је најавио њено претварање у самосталну политичку партију блиску АфД-у.    

На листи учесника се налази и један Бизмарк, који је прошле године „упао у очи као руски симпатизер и покретач бизарних акција“, како пише лева истраживачка платформа „Correctiv“. „Бизарност“ писца племениташке крви Александра фон Бизмарка је у томе да је руски Т-72 тенк постављен прошлог марта испред руске амбасаде у Берлину окитио са 2.000 црвених ружа и тиме имплицитну антируску инсталацију претворио у експлицитну пацифистичку инсталацију. Пацифистичку, не проруску, иако му се управо то замерало и сад поново замера, да је проруски, што само говори о невероватно ниској толеранцији у немачкој јавности. Или-или. Ако је десничар, онда је проруски. Ако је за преговоре, онда је десничар. Свеједно шта ко ради, никад му се неће прихватити да су му намере чисте.     

Ко је још био на скупу у Потсдаму? Један насилни карактер који би то био вероватно у сваком систему, један езотеричар-штајнеровац, двоје заинтересованих чланова хотелског персонала, сви Немци, плус, осим Зелнера још један Аустријанац, неурохирург који оперише само аријевце, а на осталима изводи искључиво лоботомију.

То је био састанак у Потсдаму, који службена немачка политика проглашава „Потсдамском конференцијом“ и стилизује у репетицију 2.0 Хајдрихове и Ајхманове Ванзејске конференције (Wannseekonferenz) из јануара 1942. Делом због Зелнера, али највише због тога што између те две локације лежи само осам километара.   

А шта је била Ванзејска конференција, шта је она Европљанима данас, шта је код ње универзално на скали Хане Арент о мерењу баналности зла, и како би појавом изгледала да се стварно повампири овог часа, о томе у посебном тексту.

АфД = 💩💩💩?

Стање у коме се налазе немачке власти и медији који се с њима идентификују није историјски ратно, већ манипулативно дрско. Једна квази лева хуманистичка елита је прихватила борбени атлантизам и сад га води даље као форму артикулације и политичке интеграције. При томе константно продубљује поларизацију властитог друштва. Свесно рачуна на њу.

За пример, на јесен долазе избори у три федералне јединице, Тирингену, Бранденбургу и Саксонији. Тамо води АфД са 30-40 одсто. На левим и грађанским демонстрацијама ових дана носе се транспаренти „Алтернатива за будале“, и „АфД = 💩“. Питање је, зашто се бирачко тело Алтернативе за Немачку проглашава будалама и фекалијама, кад то само може подигнути њихову реактивну спремност, народски инат, да гласају за АфД? Сигурно да колају неонацистички сентименти међу делом АфД електората, али питање је колико се они хране из историјског нацизма, а колико из пруског милитаризма.      

Извињавам се свим левим хуманистима који ту оријентацију виде у ренесансном смислу. Али и они су вероватно свесни да „леви хуманизам“, трансформисан у политичку идеологију, данас у пракси делује као прокрустова постеља вредности – све што не паше унутра, вредно је објаве рата. Све што паше унутра, носи се у свет на бајонетима.      

АфД је настао као реакција на социјализацију дугова и буџетских рупа међу ЕУ државама. Његови корени су реактивни. У почетку су га водили професори економије и економисти, на пример у време кад је Меркел социјализовала грчке дугове, тако да је спасила грчки евро, Грчкој везала омчу око врата, Европској унији омрзла Грчку. Већ се ту види реактивни карактер АфД.

Онда је дошла ситуација са муслиманским мигрантима. Довољно је овлаш погледати статистику: Пре две деценије Немачка је имала три милиона Муслимана, данас дупло толико, плус десетине и стотине хиљада миграната који долазе илегално, пролазе кроз Немачку, враћају се, чекају на азил, чекају након што им је одбијен азил, крију се под пежоративним именом „подморнице“ и израњају кад се прилике поправе. Нема друштва које би без потреса издржало такав напад на социјалну кохезију. А страна религија, кад долази у бројевима који је ослобађају културне интеграције, увек је високо стресна за социјалну кохезију, са или без АфД-а.

Као да сав тај потенцијал за радикализацију и поларизацију немачког друштва није довољан, сад се, како гласи медијска формулација „чују гласови за забрану АфД-а“. Бесмисао тог подухвата је евидентна. У демократији постоје само две тачке по којима се може забрањивати једна партија: 1) Ако њене вође и програми отворено позивају на насилну промену уставног поретка; 2) Ако власти прогласе ванредно стање и онда у име националног спаса могу да раде шта хоће. Само што то под тачком 2. онда више није демократија већ класични Карл Шмит, суверен је ко се прогласи ванредним шефом. Стриктно гледано, постоји само тачка 1.

АфД до сада добро пази да остане унутар уставног поретка. Државне власти су се понадале да су их у Потсдаму ухватиле у искораку, али у стварности нису успеле да из ситуације исцеде ништа више од оних осам километара до Ванског језера и виле где је ратних година госте примао Хајнрих Милер звани Гестапо-Милер.

Како год се окрене, АфД није СС, а још су то мање њихови гласачи. АфД само хвата крилатице које су већ у оптицају, по провенијенцији конзервативне, не нацистичке.

Аустријски FPÖ исто 💩?

Аустријски канцелар Карл Нехамер је већ извукао поуку из потсадмске лекције, али не онако како би припадници идеологије левог хуманизма очекивали. У петак 26. јануара Нехамер је отворио изборну кампању са тврдим ставом о муслиманским мигрантима да „има да се прилагоде, или...“ Другим речима, Аустрија припада аријевским и другим интегрисаним Аустријанцима, доста је било мултикулти, халал ужине у војсци и облачења жена у шаторе. Практично су све карте стављене на сто, још се једино чека датум избора. Вероватно 9. јун, паралелно са изборима за Европски парламент, да би се „прелетачима“ унапред подрезала крила.

И још је нешто Нехамер направио, опет у реакцији на Потсдам: са шефом аустријских Слободара Хербертом Киклом је самоиницијативно отворио битку за канцеларско место у новој влади. Колико му је то било паметно, велико је питање. На тај начин улази на терен познате теорије Роберта Мертона о самоипуњавајућег пророчанства (self-fulfilling prophecy), где би Кикл могао да постане следећи канцелар зато што садашњи мисли да је то изгледно.

Поента је: аустријски конзервативци се окрећу радикалније десно, да се тамо не би превише раширили радикално десни Слободари, који ипак нису тако десно као од њих још радикалнији немачки АфД.

Интересантно је да Кикл никога није послао на скуп у Потсдаму,  и поред, или управо због личних контаката које има са Зелнером. То му није много помогло код аустријских великих медија, који сви функционишу на таласима споменутог борбеног атлантизма. Медији Кикла ових дана непрестано спомињу у контексту „Потсдамске конференције“, али тако да никад не кажу да Кикл није био тамо, ни он, ни нико из његове породице, чиме се производи утисак да је ипак био присутан. Такви су били и транспаренти на недавним демонстрацијама у Бечу, PP „FPÖ = 💩“ или „Пусти Потсдам, FPÖ је исто говно“.

Мото немачких власти: Само кад би...  

Левица и поштено грађанство које ових дана излази на улице у знак протеста против здруженог злочиначког подухвата АфД-а и Слободара, наступа под мотом „Учимо из историје уместо да је понављамо“. Горка иронија је да је управо понављају, јер док мисле да спречавају националсоцијализам према унутра, они управо омогућавају његове геополитичке ефекте, нови „вредносни“ експанзионизам, Drang nach Osten и Barbarossu 2.0. Док се боре против домаћег националсоцијализма који ионако није тема, не примећују да се иза њихових леђа и племенитих намера борбени атлантизам припрема за рат.  

И док у случају Аустрије постоји умерена нада да су конзервативне политичке снаге и део јавности свесни шта стоји на коцки, код Немачке нема разлога ни за минимални оптимизам. Јавност је у доброј мери анестезирана племенитим хуманизмом, канцелар Шолц је пркосно немоћан, Хабек идеолошки непопустљив, а шефица дипломатије Бербок креативна као чиста душа у страном јој професионалном миљеу.

Недавно у Давосу је изјавила да се немачка дипломатија више не води економским интересима, већ вредностима, али да је то (интерпретација је мало сажета) сад још боље за немачку привреду него кад се водила чисто економским резонима.

Економија најбоље функционише кад се развласти и шиканира. Нешто се присећам: није ли због тога пропао комунизам као пројект делатног хуманизма и социјалне правде? 

Док се Немачка гуши у низу економски и социјално индукованих протеста, власти су пронашле решење. Као контру оне позивају у политичке протесте због наводног нацизма у порасту. „Добри људи“ леве и грађанске оријентације би требало да зауставе „лоше људе“ из популистичке деснице и „размажене људе“ из професија и сталежа некадашње државе благостања. У обичном језику то се зове „држ`те лопова“. У политичкој теорији то се зове плодно тло за нестабилност, нереде, и преврате отвореног исхода. У фудбалу се то зове корнер са гужвом пред голом. 

Није потребна претерана памет да се закључи како немачка влада позива забринуте грађане на устанак, да јој скину опозицију с врата, не би ли у заветрини, за туђи рачун, и даље радила на коначном обрачуну са Русима.