Ратоборни Макрон и НАТО трупе у Украјини: Европа у стратешком ћорсокаку

Пре нешто мање од две године француски председник Емануел Макрон је позивао „да се у трагању за решењем за рат у Украјини не понизи Русија“. Сада поручује да је „пораз Русије неопходан за безбедност и стабилност Европе“ и не искључује слање трупа у Украјину. Трупа? Чијих трупа?

„Данас нема консензуса за слање трупа, али ништа није искључено“, изјавио је Макрон након хитног састанка са представницима 27 европских земаља, које је у понедељак, 26. фебруара, окупио у Јелисејској палати. На састанку су разматрали питање да ли је украјинска војска у опасности да изгуби рат и шта им је чинити.

„Многи који говоре: 'Никад, никад', исти су који су пре две године говорили: 'Никад тенкови, никад авиони, никад ракете дугог домета'“, прокоментарисао је француски председник, који је своју позицију описао као „стратешку неодређеност“.

Шта је утицало на овај обрт од 360 степени, што би рекла немачка министарка спољних послова, Аналена Бербок? Јелисејска палата је већ сутрадан кориговала несмотрену Макронову изјаву. Није реч о трупама као борбеним трупама, већ о француским војницима који би се нашли Украјинцима око деминирања терена, обуке и надгледања граница. На пример, за топове „Цезар“ које су им испоручили намеравају да отворе центар за обуку у Украјини.

Јелисејска палата је додатно објаснила да је питање слања војника покренуто на маргинама сусрета у Паризу, те да је о њему било речи у телефонском разговору Макрона са америчким председником Џозефом Бајденом, а претходно са немачким канцеларом Олафом Шолцом и Володимиром Зеленским током посете украјинског председника Паризу 16. фебруара.

Заједничко „не“

Корекције из Јелисејске палате уследиле су након што су Макронову изјаву одбацили готово сви европски партнери Француске, први Немци. „Неће бити трупа на терену, ниједан војник неће бити упућен на украјинску територију ни од стране европских земаља ни од земаља НАТО-а“, поручио је Олаф Шолц из Швајцарске, где је отишао у државну посету након састанка у Паризу.

Исто су поручили из Рима, Мадрида, Финске, Шведске и земаља Вишеградске групе (Пољска, Мађарска, Чешка и Словачка).

Јавили су се и преко Атлантика. Џон Кирби, портпарол Националног савета за безбедност, био је категоричан: „Неће бити америчких трупа на украјинској територији“. Британија је једина признала да већ има „мали број“ војника у Украјини како би „подржали украјинске оружане снаге, пре свега у медицинској обуци“ и да „није предвиђено слање (трупа) великих размера“.

Поред Украјине, само су се балтичке земље обрадовале Макроновој изјави, која је у духу онога за шта се и саме залажу. Литвански министар одбране је говорио о могућности да НАТО трупе уђу у Украјину ради обуке, иако представници ове војне организације кажу да не постоји план за слање борбених јединица, те да се наставља испорука војне помоћи Кијеву, као што се то чини од 2014.

Дмитри Песков је из Москве поручио да би слање трупа у Украјину неизбежно водило до сукоба НАТО и Русије, а председник Русије Владимир Путин, на свом годишњем обраћању о стању нације у четвртак, поручио је западним земљама да ризикују да изазову нуклеарни рат ако пошаљу трупе у Украјину. „Морају да схвате да и ми имамо оружје које може да погоди мете на њиховој територији. Све ово заиста прети сукобом који укључује употребу нуклеарног оружја и уништењем цивилизације. Зар они то не схватају?“, рекао је Путин, одговарајући посредно Макрону. 

Стратешка немоћ

Како је Макрон прешао пут од европског лидера који је водио политику приближавања са Русијом и са Путином најдуже остао у контакту када је почео рат у Украјини, до генерала који жели да га порази?

За Ибера Ведрина, бившег министра спољних послова, Макронова „стратешка неодређеност“ заправо значи стратешку немоћ пред Путином. Састанак у Паризу је описао као скуп несрећних Европљана који се тискају међу собом, паралисани због блокаде војне помоћи Украјини у америчком Конгресу и у страху да ће на америчким председничким изборима у новембру да победи Доналд Трамп.

Ибер Ведрин, који је био на челу француске дипломатије у време НАТО бомбардовања Југославије, једини излаз за Европљане види у томе да како знају убеде Американце да пошаљу оружје, уместо што организују састанке подршке Кијеву дајући неодржива обећања да ће Украјина ускоро да уђе у Европску унију.

„Све је то празна прича. Европљани сами не могу да разувере Путина, немају средстава, са Немачком која неће да иде даље. Једино што је ефикасно јесте да се оснажи војна снага Украјине како би она повратила контролу над својом територијом“, каже Ведрин.

Већина европских земаља, објашњава Ведрин, следи смернице које је на почетку рата утврдио Бајден: „Учинићемо све да Путин не победи, али се нећемо увући у вртлог рата против Русије.“ Макронову иницијативу о слању трупа додатно обесмишљава уздржаност Немачке.

За новинарку „Фигароа“ и бившу дописницу из Русије, Изабел Ласер, проблем је у томе што Европска унија нема финансијских, индустријских ни војних могућности да помогне Украјини. „Путин на нас гледа као на слабе, неспособне земље, несигурне у своју снагу, које су се упустиле у европску авантуру која је на путу да се распадне“, каже Ласер. Слаже се са Ведрином да је једини излаз да се промени однос снага, а то Европљани не могу без Вашингтона.

Војна зависност од Сједињених Држава, које су и након окончања Хладног рата задржеле своју војску у Европи и наметнуле НАТО као једину одбрамбену снагу ЕУ, довела је Европљане у ћорсокак. Макронова иницијатива о европској војној аутономији, на чему је инсистирао од када је ушао у Јелисејску палату, стигла је прекасно. Немци, који су потпуно ослоњени на америчку војну помоћ, нису у томе следили Париз. Европљани су свесни да ће им бити потребне деценије да развију сопствену војну индустрију.

Зашто је онда Макрон говорио о слању трупа, излажући се ризику да се још једном покаже како о кључним питањима европске безбедности унутар ЕУ нема јединства?

Ратна психоза

Упозорења на руске претње протеклих недеља долазила су из различитих европских престоница, углавном из земаља које су ближе украјинском фронту. Стављајући Наполеонов шешир на главу, Макрон жели да преузме иницијативу, као председник једине нуклеарне силе у Европској унији и једине која има значајну војну силу. Француска је зато спремна да иде даље од Немачке, која је опрезна. Француски „миражи“ тако учествују у пресретању руских шпијунских авиона над Естонијом, у оквиру мисије у балтичким земљама назване „небеска полиција“.

„Важно је да покажемо да нисмо инертни“, рекао је Пјер Серван, стручњак за војна питања у разговору за француски радио. Састанак у Паризу пружа, међутим, представу о томе шта ће се догодити са Европљанима ако ускоро остану без америчке подршке. А та слика је хаотична. Док Макрон позива на слање трупа, Шолц одбија да пошаље крстареће ракете у Украјину јер би то довело Немачку, „директно или индиректно“, у позицију зараћене стране. Ако је Макронова намера била да се из Париза пошаље порука Путину, она је промашила циљ.

Ратна психоза се у међувремену шири Европом. Многи у Француској се питају да ли су у рату са Русијом а да тога нису свесни. „Русија је данас главни непријатељ Француске“, изјавио је у уторак министар полиције Жерал Дерманен пред комисијом Сената за истрагу антисемитских напада у Француској, прецизирајући да је реч о информативном рату. „Јасно је да није реч о рату против Русије“, покушао је да умири посланике у Скупштини начелник генералштаба, Себастијан Лекорну.

Париз говори о хибридном рату који Москва води против Европе. Француске службе указују на рекордни број непријатељских делатности Русије, које се крећу од сајбер напада на критичну инфраструктуру у Француској, до операција дезинформација, попут цртежа жутих Давидових звезда на зидовима француске престонице након упада Хамаса у Израел 7. октобра, које Париз приписује ФСБ-у, наследнику КГБ-а. Извештава се о кампањама дезинформације на друштвеним мрежама и порасту агресивних ставова према француској војсци.

Доказ да је информативни рат у јеку је и потрага за бившим и садашњим руским шпијунима у француским медијима. Оптужбе против Русије за сајбер упаде на француске сајтове и покушај да се утиче на изборе фаворизовањем екстремне деснице нису нове, а до европских избора у јуну би могле да постану једна од главних тема.

Унутрашње кризе

Нагло заоштавање Макронове позиције према Русији у Француској тумаче и као политички маневар да би се скренула пажња са унутрашњих криза – од којих је најактуелнија побуна пољопредника – у сусрет европским изборима на којима би кандидати крајне деснице могли да остваре значајан резултат.

На Макронову изјаву о слању трупа у Украјину једногласно су се обрушиле готово све француске опозиционе партије. Леве партије су је назвале лудошћу, док је Марин Ле Пен иронично цитирала социјалистичког председник Франсоа Митерана: „Али који то божански закон даје право Француској да буде војник свих праведних циљева у свету“, рекла је представница десничарске партије Национални збор, „док једина савремена светска империја, Сједињене Државе, себи то не дозвољава“.

Рат у Украјини је терен на коме Макрон гради кампању за европске изборе, на којима су кандидати Националног збора највећи противници. Тактика владајуће партије је да подсећа на њихове везе са Москвом и да се обруши на „проруске партије“, на десни Национални збор, а успут и на Меланшонову антиратну и несврстану левицу.

Тако се премијер Габријел Атал запитао „да ли су трупе Владимира Путина већ у нашој земљи“, обраћајући се Ле Пеновој и позивајући се на текст „Вашингтон поста“ о тајним везама њене партије са Москвом ради слабљења западне подршке Украјини. „Да сте изабрани 2022, слали бисмо оружје Русији да уништи Украјинце“, поручио је француски премијер највећој Макроновој ривалки.

Премијер Атал је о Украјини говорио одмах по повратку са пољопривредног сајма, са кога је Макрон готово избачен јер бес пољопривредника због тешког положаја у Француској не престаје. „Борећи се за подршку Украјинцима у рату с руским агресором боримо се за наше вредности, наш демократски модел и владавину права“, рекао је Атал.

Пољопривредници пак, који немају довољно средстава за производњу, питају се, међутим, како то да се за Украјину нађе три милијарде евра, док се они боре да преживе.

Французи који не би да се боре за Украјинце могли би да се на предстојећим европским изборима окрену изабраницима Ле Пенове, због чега се и из власти све чешће могу чути позиви на одбрану француских вредности и идентитета, а све у функцији спасавања војника Макрона од могућег пораза његових трупа на изборима за европски парламент који ће се одржати почетком јуна.

Није извесно да ће ово политикантско ходање по жици успети да засени унутрашње проблеме за које се не налази решење. На том терену, а не на политици према Русији, Национални збор шири гласачко тело, мање због антиимигрантске и антилибералне политике коју предлаже, а више због свог антисистемског карактера.