На париским улицама у изборној ноћи која је потресла Европу: Ново мешање карата у француском политичком покеру

Недељу вече Парижани проводе код куће. Улице се испразне, чак и у центру града, осим када се слави нека фудбалска победа или резултат на изборима.

Овог пута на Тргу Републике се није славило. На импровизованом скупу око статуе Маријан, која представља симбол француске републике, окупили су се они који нису могли да остану код куће након што су проглашени резултати гласања за европске изборе на националном нивоу.

Међу њима је највише било младих, углавном активиста и симпатизера левице, који су изашли да изразе огорчење због убедљиве победе кандидата екстремне деснице, двадесетосмогодишњег председника партије Национално окупљање Жордана Барделе.

„Цео свет мрзи Барделу“, повела је скандирање група активиста која се попела на пиједестал. „Сви заједно против фашиста“, проломило се на другом крају. Заставе партија левице мешале су се са заставама Палестине.

На Тргу Републике су били махом активисти партије Непокорена Француска коју предводи Жан-Лик Меланшон, али и Парижани забринути због исхода избора који су се претворили у изјашњавање о политици председника Емануела Макрона и његове партије. То потврђује и значајна излазност. На изборима које Французи углавном игноришу, као уосталом и остали Европљани, излазност од близу 51 одсто говори да их на то није нагнала бојазан како ће изгледати састав Европског парламента, већ како ће да живе код куће.

Макронов тежак пораз

Први резултати потврдили су очекивано – кандидати парламентарне већине претрпели су тежак пораз од партије коју води Марин Ле Пен, највећи политички ривал председника Емануела Макрона, а која је у младом активисти Жордану Барделу препознала будућег лидера. Бардела је 2021. заменио на челу странке Ле Пенову, која се посветила председничким изборима наредне године на којима је била главни Макронов противкандидат и на њима била поражена.

За председницу Националног окупљања, која је од партије носталгичара за француским Алжиром коју је преузела од свог оца Жан Мари Ле Пена, направила странку од које данас стрепи читава Европа, Жордан Бардела је лице нове генерације која је спремна да преузме кормило Француске.

Син италијанских миграната коме је идол Матео Салвини, свој политички таленат Бардела је показао још на претходним изборима за Европски парламент (ЕП) 2019. године, када је постао други најмлађи европски посланик, и пошто је Национално окупљање добило највише националних гласова, за педаљ надмашивши партију председника Макрона (23 наспрам 22 одсто за парламентарну већину).

Овога пута Макронов пораз је потпун – његова партија је освојила 14 одсто гласова, два пута мање од кандидата Националног окупљања који је добио подршку 31 одсто гласача. Исход избора за европске институције показао је нечувену ситуацију на унутрашњој политичкој сцени – продор екстремне деснице какав до сада није виђен у Француској.

Са гласовима мањих партија сличног политичког усмерења, пре свега партије ултрадесничара Ерика Земура која је освојила 5,5 одсто, екстремна десница у Француској, према резултатима ових избора, има готово 40 одсто поверења гласача.

За Макрона, који је добио два председничка мандата са обећањем да ће спречити продор екстремне деснице, овај биланс је поражавајући.

Нови избори

Непуних сат времена пошто су објављени први резултати, а пре почетка утакмице између Француске и Канаде у склопу припрема за европски фудбалски шампионат, Макрон се обратио Французима да им саопшти да распушта Скупштину и расписује изборе – први круг биће одржан 30. јуна, други 7. јула.

Неверица и неразумевање са свих страна политичког спектра, укључујући и у његовим редовима  – шта је Макронова стратегија?

„Поразно је што је екстремна десница добила толико посланика у Француској“, каже ми Лусијан, двадестрогодишњи студент, један од окупљених на Тргу Републике који су дошли да изразе незадовољство резултатима избора. „То је очекивана последица успона фашизма чији смо сведоци већ неколико година уназад. Покушавајући да направи дуел са екстремном десницом, Макронова власт им је дала легитимитет“, објашњава своје тумачење политичког тренда који се потврдио. 

Девојка поред њега, Елза, укључује се у разговор. „Бардела је кандидат о коме се највише говорило у медијима. Не престају да нам понављају да је екстремна десница у успону. Иза тих медија стоје милијардери који финансирају кампање. Не верујем много у гласање, па не гајим велике наде када је реч о предстојећим изборима“, објашњава она своје разлоге за уздржаност и истиче да има много оних који попут ње не гласају. Ипак додаје: „Они који су овде окупљени желе да кажу да овакав исход избора није неизбежан.“

Неколико стотина окупљених на Тргу Републике позвало је партије са левице да се уједине и да направе „републиканску барикаду“ према екстремној десници. Долазак једне групице социјалиста, које је на ових изборима представљао Рафаел Гликсман, није, међутим, дочекан са одобравањем. „Гликсман није наш камарад“, скандирају Меланшонови следбеници у њиховом правцу.

Рафаел Гликсман је копредседник мање партије Јавни простор, која већ други пут наступа заједно са француским социјалистима на европским изборима. Овај пут су освојили колико и председничка већина, 14 одсто гласова, што је бољи резултат од оног који су постигли 2019, када се за њих изјаснило 6 одсто гласача.

Рафаел је, иначе, син Андреа Глуиксмана, једног од француских „медијских филозофа“ које многи Французи доживљавају као припаднике омражене елите. Млађи Гликсман био је и саветник некадашњег грузијског председника Михаела Сакашвилија, атлантиста је као и његов отац и заговорник преласка на „ратну економију“ како би се финансирала украјинска војна индустрија у рату против Русије.

Традиционална и радикална десница

Недалеко од Трга Републике, у општини Десетог арондисмана где резултати гласања још пристижу, влада мешавина задовољства и стрепње. У овом арондисману, једном од централних у Паризу, левица има предност, а ни Макронов представник не стоји лоше. Бардела је тек негде на око пет одсто.

Барделини гласачи не долазе из централних париских општина, већ из радничких и руралних крајева. Неки су на претходним изборима гласали за Меланшонову Непокорену Француску, коју на овим изборима представља Манон Обри, неки за француску десницу окупљену око Републиканаца, а неки за Макронову већину.

Непокорени су са око 10 одсто освојених гласова четврта политичка формација на овим изборима, што је бољи резултат него 2019, али разочарање у односу на председничке изборе 2022, када се Меланшон појавио као „трећи човек“. Републиканци су са 7 одсто добили мање него на претходним европским изборима, што сведочи о томе да је традиционална десница у Француској изгубила терен пред налетом радикалнијих струја.

Недалеко од општине, са друге стране канала Сан Мартен, један од ретких Барделиних симпатизера у овом кварту поносно је истакао француску заставу и пустио гласно Марсељезу, у инат свим левичарима, комшијама неизвесног сексуалног опредељења, дизајнерима, девелоперима и другим шик боемима из кварта, као и мигрантима који гледају своја посла и свима који не мисле као он, да им стави до знања да долази ново, његово време.

„Победа националистичких странака одражава политичку ситуацију у Француској“, каже ми двадестчетворогодишњи саветник председника општине Бертил Фор, који је из редова председничке већине, исказујући истовремено задовољство што се резултати на националном нивоу нису одразили у њиховом арондисману. Питам га да ли је ово био референдум против Макрона. „Могло би тако да се каже“, одговара. „Било да је реч о Паризу или о Француској, то је глас који санкционише политику коју воде влада и председник. Никада раније националистичке партије нису биле у таквом успону“, каже док посматра екран постављен у холу општине на коме се приказују резултати.

На столовима у дну камене дворане још увек траје пребројавање гласова. „Странке левице су очигледно разбијене, са изузетком Социјалистичке партије“, додаје Фор. Да ли Француска улази у период неизвесности? „У наредне четири недеље ће сигурно владати велика неизвесност. Али председник је поставио питање са каквом Скупштином желимо да владамо у наредне три године, до краја његовог мандата. Када погледамо стање у Скупштини од 2022, са институционалним блокадама које трају недељама, можда ће вечерашњи резултат изазвати електрошок код Француза, да схвате да је Макрону потребна апсолутна већина у Скупштини како би спровео реформе које је најавио“, самоуверено објашњава стратегију председника.

И за Марион Бовале, кандидаткињу на листи Непокорена Француска коју срећемо док прати гласање са колегама, одлука о распуштању Скупштине је била логична пошто је Макрон изгубио легитимитет за спровођење своје политике. „Јако ме брине јачање деснице у Француској и у Европи, али видимо да је Макрон све више изолован у земљи“, каже ова млада кандидаткиња за посланицу у европском парламенту. Она у оваквом развоју политичке ситуације види прилику за левицу.

„На протеклим парламентарним изборима левица је била уједињена и остварили смо добар резултат“, наставља. „Зелени су освојили посланичка места која пре тога нису имали. На овим изборима левица је била разједињена, наступили смо ослабљени и Зелени су се урушили. Тако разједињени смо много слабији него 2022. Сад смо у периоду када можемо да очекујемо најгоре, али и најбоље. Ако на наступајућим изборима наступимо заједно и ако искористимо ово незадовољство Макроновом политиком, можемо нешто да постигнемо“, каже одлучно.

Први заменик председника општине Ерик Алгран, из редова социјалиста, Гликсмана види као једину наду да се стане на пут екстремној десници, у коалицији са еколозима и Комунистичком партијом. „Не знамо шта ће да се деси на предстојећим изборима, није немогуће да Национално окупљање победи, али ћемо учинити све да се то не догоди“, каже овај убеђени социјалдемократа. „На последњим изборима симпатизери левице су били приморани да гласају за Меланшона, али то је био тактички потез, а не зато што су веровали у њега. Овог пута имали су за кога да гласају, и зато је  сада лидер левице Гликсман, а не Меланшон.“

Домаћа политика на европским изборима

Иако је међународна политика била присутна у кампањи, пре свега рат који Израел води у Гази и који је поделио Француску, али и рат у Украјини који је показао неспособност Макрона и других  лидера Европске уније да се носе са великим кризама, теме које су мобилисале гласаче у Француској тичу се њиховог непосредног живота. Инфлација, већи трошкови живота, раст цена струје и гаса и пад животног стандарда, теме су које су у главама Француза одлучиле о исходу гласања, али, поред социјалних питања тема је била и зазирање од имиграната, што је превалило политички тег на десно.

„У сиромашнијим крајевима града сиромаштво је све присутније, снажно се осећа да плате и пензије нису више довољне за пристојан живот, и то мора да стане“, објаснила је раст популарности екстремне деснице једна житељка париског радничког предграђа у репортажи француског радија Франс ентер. Резултати показују да је Национално окупљање постигло нарочито добре резултате у деловима земље у којима је велика незапосленост.

Крађе, напади за које су често оптужени имигранти, приказани као растућа опасност за Французе у десно оријентисаним медијима, доприносе страху за безбедност, те је имигрантска политика постала горуће политичко питање. Десничарске партије нуде одговор у већој контроли имиграције и већим овлашћењима полиције.

У истраживању о расположењу гласача које је спровела француска компанија за статистике ИПСОС, преовлађују забринутост, неизвесност, умор и бес. Французи показују мало наде у будућност и мало очекивања да ће се ситуација променити набоље. Анкета показује и да код гласача влада дезоријентисаност и незадовољство. Критеријум задовољства односи се на квалитет живота  – што је веће незадовољство животом, то су веће шансе да се гласа за Национално окупљање, закључак је ове студије.

Међутим, и велики међународни потреси утичу на композицију политичке сцене и у Француској, што се одразило и на ове изборе. Изјашњавање о рату у Гази поделило је политичку сцену и ослабило левицу. Позиција Непокорене Француске је да пружа безрезервну подршку Палестинцима, у чему је остала усамљена на француској сцени.  

Са разједињеном левицом и све непопуларнијом Макроновом либералном политиком која нагиње ка десници и интересима индустријалаца, динамика на политичкој сцени већ дуго иде у корист екстремне деснице која нуди популистичка решења у духу „Француска Французима“.

Млада симпатизерка екстремне деснице с којом разговарамо овако то објашњава: „Ја сам Францускиња и поносна сам на то, желим само да спасим своју земљу, најпре од земаља које нису део Европске уније. Француска помаже другим земљама и то ми се не свиђа, јер новац треба да остане код нас. За мене су Французи испред свих.“

Макронов хазардерски  потез

Резултати европских избора само су потврдили овај тренд. Макрон је распустио Скупштину под изговором да не може да спроводи своју политику без апсолутне већине, представљајући своју партију као једину брану екстремној десници. Ако му овај маневар не успе, а за то постоје велике шансе пошто је десница у историјском успону, то значи да ће након избора бити принуђен да дели власт са Барделом, као новим премијером. Тако ће резултат два председничка мандата вођена под паролом одбране земље од екстремне деснице бити – кохабитација са Марин Ле Пен.

Зато Макронову одлуку о распуштању Скупштине у Француској виде као хазардерски потез. Ова могућност јесте предвиђена уставом француске Пете републике, али је ово тек шести пут да јој неки председник прибегава. Изненађен је био и сам Бардела, који је и тражио од Макрона да распусти скупштину.

„Макрон се претворио у неодговорног камиказу“, коментарисао је након избора лево оријентисани „Либерасион“. „Ова невероватна одлука за земљу значи скок у непознато, са несагледивим последицама“, констатовао је коментатор десно опредељеног „Фигароа“. „Макронова одлука је усамљена, исхитрена и ирационална“, закључио је политиколог Паскал Перино на страницама недељника „Поен“.

Остаје да се види да ли ће ова Макронова партија покера Француску одвести у непознатом правцу, а са Француском и Европу. Француски председник је поручио да без обзира на исход парламентарних избора, он остаје у Јелисејској палати до краја мандата. Да би предао кључеве Марин Ле Пен?