Научити нешто не само о Хемингвеју: Једно безбрижно путовање од Мајамија до Ки Веста

Био је то лет из зиме у лето. Авион „Саутвеста“ је упалио моторе. Нешто нас је гурнуло у леђа. Осетили смо моћ у часу кад се авион одлепио. Гледали смо Бостон из божје перспективе. Куће су биле мање од шибица. Аутомобили су сијали као перле.

У Мајамију смо узели rent a car. Пустили смо да брбља шпанска станица коју нисмо разумели. Замирисало је море и креме за сунчање. Чула се салса и меренге. Типови су играли у колима. Свако је имао своју музику. Мотористкиња је показивала бретелу испод кожне јакне. Отворили смо прозоре и осетили мек ветар. Он ми је навукао глуп осмех на лице. Гледао сам троспратне облаке. Шетао сам поред мора. Неки су пливали. Мале брзоноге птице бежале су испред таласа. Аутомобили латиноса личили су на бине, подигнуте изнад точкова, на ротирајућим раткапнама. Пролазиле су покретне журке, свака са својом музиком. Била је то променада кола и гузица. Девојка је ходала само у црним гаћицама у блузи и штиклама.

– Ерекција ми је као Флорида – изјавио је у једном филму Робин Вилијамс.

Флориду је пре петсто година открио Хуан Понсе де Леон. Рекли су му да се ту налази извор вечите младости.

Небо над Мајамијем

– Што си ме пољубила? – упитао сам Хали.

– Да видим како се осмехујеш.

– Хвушшш хвушшшш – говорили су валови.

– На лицу ти се види како се опушташ – рекла је.

Имала је дар за цртање. Много је читала. Била је прво социолог а затим медицинска сестра. Волела је оца који је био духовит. Мрзела је мајку. Презирала је сестру. Једном је рекла:

– Ја сам сјебана особа из сјебане породице.

Умела је да примети ствари.

Били смо сами у бару. Дама је седела поред нас. Хали је шапнула:

– Ова је алкохоличарка.

– Како знаш?

– Сад је рекла бармену: „Дај ми још једно пиће пре него што дођу аматери.“

Приметила је да почнем убрзано да дишем пре него што ћу се насмејати... Љуљали смо се на таласима. Небо над Мајами Бичем било је боје малина.

Питао сам момка у хотелу могу ли да идем у Малу Хавану.

– Тамо би те опљачкали вечерас – одговорио је. – Дању је у реду. Иди ту, имаш кубански ресторан.

Кроз арт деко неон смо дошли у ресторан. Келнер се звао Марсело. Келнерица се звала Аурора. Била је лепа. Била је мрзовољна. Радије би била негде другде. Наручили смо плантанес и црни пасуљ са першуном и луком. Појео сам један од најбољих гулаша који сам јео. Шта стављају у њега? Лимун? Завршили смо са фантастичним еспресом.

Фотографија у хотелу приказивала је ураган како повија палме. Светлосно око урагана личило је на тунел за други свет.

Дошао сам у ципелама и фармеркама, преобукао се у лаке панталоне и сандале.

Пливао сам у круг.

Луда жена поред базена причала је са собом на језику глувонемих.

Био је час кад туристи облаче џемпере и келнери постављају лампе. Засветлели су коктели. Упалио се град.

Ујутро смо упали на фестивал салсе. Момци су носили мајице. Цуре су јуриле на ролшуама. Велики одресци су се окретали на грилу. Цедили су шећерну трску. Cerveza је била dos dolares. Сликали смо две девојчице са мајицом на којој пише

 – Кривите моју сестру.

Ка Ки Весту

Прелазили смо мостове из филмова. Пловили смо док возимо. Лебдели су над плавим и зеленим морем. Белео се песак. Пеликан је седео на огради. Видели смо патуљастог јелена, једног од 300 преживелих.

Возили смо се према Ки Весту.

Име долази од шпанске речи Cayo, што значи мало острво. Кажу да их има осамсто. Деле се у пет група: Ки Ларго, Исламорада, Маратон, Лоуер Кис и Ки Вест. Острва из области Маратон и Лоуер Кис зову се: Дуги Ки, Ки Шкољки, Пачји Ки, Витешки Ки, Свињски Ки, Луди Ки, Ки Дуге Тачке, Ки Узенгија, Пузећи Ки и Мали Пузећи Ки, Источно и Западно Сестринско острво, Јелењи Ки и Дебели Јелењи Ки, Травнати Ки и Ки Голубова.

Застали смо на плажи Баија Хонда. Воњала је наталожена морска трава. Гледао сам стари железнички мост. Између Местра и Венеције воз се претвара у Христа и клизи по води. Тако је било и овде. У овом рају је постојала железница. Кад је довршена 1912, пруга је сматрана осмим светским чудом. Око урагана личило је на тунел за други свет. Ударио је пругу брзином од 200 миља у секунди. И то је био крај осмог светског чуда. Година је била 1935.

Возили смо изнад тиркизне воде и кокаинских пескова, са осећајем лебдења и ганутости.

Стигли смо на Ки Вест који је Тенеси Вилијамс поредио са нечим из сна. То јесте посебно место зеленила и китњастих тремова. И то није Америка. То су Кариби. То је град стално кукуричућих петлова. Осећај је суптропски и колонијални. Ту су долазили Тенеси Вилијамс, Хемингвеј и Елизабет Бишоп. Председник Труман је претио да ће Белу кућу пренети на Ки Вест.         

Одсели смо у бутик хотелу. У дворишту је била велика керамичка риба, индонезијски чамац и глава Буде крај базена. Шетали смо улицом Дувал. Јели смо на трему тапас ресторана. Њихов tuna dome, туна сашими, покривен месом крабе, био је невероватан. Кушали смо вино у другом ресторану, на другом трему. Било је тако-тако. Отишли смо у Blue Goose, некадашњи бордел где је Хемингвеј судио боксерске мечеве.

Посетили смо и Sloppy Joe’s, његов бар. Ту је наручивао своје туре пре него што дођу аматери... Какав је био тај Хемингвејев пријатељ кога су звали „Траљави Џо“? Џо Расел, шверцер за време прохибиције, капетан његовог брода, умро је када му је био у посети у Хавани.

Стари бицикли су у нашем хотелу били бесплатни. Сели смо на њих и возили насумице. Град је био акварел. Ветар је распиривао његове боје. Провезли смо се поред „Халф шела“, „Алонса“, „Роу бара“ и других места на boardwalk-у поред обале. Синоћ смо слушали реге на молу. Будале су гледале телевизију у рају.

У Хемингвејевој кући

Кад сам објаснио мајци где сам, она је рекла:

– Донеси ми нешто у вези са Хемингвејем.

Њена генерација је много читала Хемингвеја. Асоцирали су га са слободом.

Прешли смо Дувал и прошли поред музеја. Дошли смо до Хемингвејеве куће. Нисмо могли да одолимо. Ту су биле његове слике са рекордном сабљарком и како звижди са убијеним бизоном и леопардом. Најлепши човек. Не најпаметнији. Неустрашив у писању. Окружен је био са четири жене. По сликама не бих желео да будем ожењен ниједном од њих. Можда првом.

Ту је била и Хемингвејева слика завијене главе. Био је рањен, веле, са 400 гелера у ногу. Ту се налазила и слика стогодишњег Кубанца, који је такорећи умро јуче. Тај човек је био модел за Старца и море.

Знао сам разне приче о Хемингвеју. Наводно, човек га је питао за аутограм. Он је ставио боксер на шаку и ударио га: „Ево ти потпис.“

У Ки Весту се одржавају дани у име мачо иконе каква је Папа био. То је занимљиво јер је град јако геј. Кажу да се Хемингвеј пре оне страшне двоцевке облачио у женско. Као дете су га, по викторијанском обичају, облачили у девојчицу. Зелда је оптуживала њега и Фицџералда да су љубавници.

Био сам у његовој кући на Куби. Кућа је одражавала добар укус. И ова у Ки Весту је била тропентаум.

Изградио ју је 1851. Аса Тифт, salvage wrecker, од камена са тремом од кованог гвожђа. Трем се надносио над врт. Свако би волео да пише на таквом трему. У врту је дрвеће која је засадио Аса. Сваки оркан ломио га је помало. Кућу су изградили поред светионика, да пијан може да је нађе.

Мачке око Хемингвејеве куће су се шуњале свуда. Оне су биле потомци прве Тифтове мачке. Хемингвејев клозет је гледао на светионик. Хемингвеј је овде живео тридесетих са другом женом Полином Фајфер. Имали су модерну кухињу. Полина је скинула вентилатор и ставила мурански лустер. Када су је купили, кућа је коштала 8.000 долара. Десетак година касније базен је коштао 20.000. У њему је власнику раније био ринг. Из ћупа за маслиново уље вода се сливала у писоар, донесен из бара „Sloppy Joe's“. То је била фонтана по угледу на Марсела Дишана. Пре је био појилиште за мачке.

Овде је Хемингвеј написао 70 одсто свега.

Развео се од Полине 1940. и отишао на Кубу. Полина је овде живела до смрти 1951.

Ка Еверглејдсу

Пили смо мохито у „Плавом рају“. Мохито је био леден, пун лишћа нане, са штапићем шећерне трске, бољи него на Куби. Гледали смо лепог петла. Сви петлови на Ки Весту мисле да је читав дан јутро. Отишли смо на плитку плажу. Фотографисао сам се брашњав од песка. Обрве су ми биле песковите. Увече ми је песак крцкао под зубима и налазио сам га у џеповима.

Авион над плажом је вукао траку: „Недостајеш ми Адаме.“

Прешли смо у још бољи хотел са скривеним базеном. Изнели су папагајчиће, нахранили их и они су се распевали. Отишли смо у музеј. Научили смо још о Хемингвеју. Био је против Рузвелта у време кад је Ки Вест био најсиромашнија општина у Америци. Написао је: „Женска мора да буде права кучка иначе је као дижонски сенф без љутине.“

Стали смо код „Зеленог папагаја“. Пробацили смо ноге кроз прозор у сунце. После смо се по сунчаном ветрићу возили по гробљу. Тамо је чувени Мистер Робертс 1979. на гробу написао: „Говорио сам вам да сам болестан.“

Корени дрвећа ишли су по земљи као питони. Возић нас је возио око града. С нама је била дебела црнкиња која је сваком викала: „Хеј!“ Хали је нервирала. Мене није. Водичи су причали о Ернесту Гати и његовој фабрици цигара, и о читачима књига које је доводио у фабрику да женама које раде не би било досадно.

Ишли смо ка Еверглејдсу. Возили смо се кроз мајмунску џунглу и папагајску џунглу. Винарија на путу се звала „Мали кукуруз“. Мртву шуму је заменила жива шума са каналима. Мочвару су људи покушавали да исуше почетком двадесетог века. То се показало немогућим. Открили су да Еверглејдс није само мочвара него и река. Крчме су нудиле жабље батаке и алигаторске репове.

Сели смо. Ставили смо вату у уши. Возили смо се по плиткој води у чамцу који је покретао велики вентилатор. Ветар се залетао преко канала напола зараслих у траву. Црно-плава чапља је стала на прамац. Личила је на птицу-змију. Алигаторове очи су буљиле из баре.  

Лебдели смо преко трава. Возач је улетао у кривине. Јурили смо кроз уске канале. Возач се звао Боб. Боб нам је казао да је алигаторски ујед опасан и чиме треба полити рану ако те уједе. Казао нам је да живи у трејлеру. Ту су боравили рибари и жабари. Боб је ловио свиње и патуљасте јелене. Признао је да пије антидепресиве. Рекао нам је:

– Ми радимо испод минимум wage, минималне наднице. Радимо то зато што волимо да видимо израз лица детета кад види првог алигатора, зато што волимо да возимо брзе чамце и зато што смо сви луди. Неко мање, неко више.