Рат Израела и Хезболаха: Колико разарања још може да поднесе Либан пре него што нестане

Колона аутомобила потпуно је пре два дана загушила пут који са југа Либана води ка престоници, Бејруту. Возила натоварена коферима, кутијама и понеким тепихом смотаним преко крова, сценографија су нове епизоде бежаније на Блиском истоку. Овог пута од рата који се из Појаса Газе, праћен експлозијама и сахранама, проширио на земљу која услед сложених политичких односа, економског колапса и свеопштег грабежа, једва и да постоји.

Истовремено, безмало 80.000 корисника либанске мреже мобилне телефоније добило је исту поруку из Израела, којом се обавештавају да ће уследити озбиљни напади на југ Либана, те да би најмудрије било да се преселе негде другде. Било где.

Недуго затим, израелски авиони засули су пројектилима стотине мета за које тврде да имају везе са Хезболахом, укључујући складишта, подземне бункере, али и приватне куће из којих ова шиитска милиција, наводно, испаљује ракете на Израел.

У наредних неколико сати, либанско министарство здравља избројало је више од 270 лешева и 1.200 рањених. Од јужних предграђа Бејрута по све до границе са Израелом завладала je озбиљна паника међу становништвом, али и међу либанским политичарима који су се, безразложно, надали да се обрачуни две стране који трају већ једанаест месеци неће проширити и на ову земљу.

Земља која нестаје

Нова фаза рата у Леванту, коју су претходних месеци обећањима, уступцима и претњама заустављале дипломате из Америке и Француске, на концу је ипак измакла килавој контроли пошто је израелски премијер Бенјамин Нетанјаху, притиснут незадовољством Израелаца, одлучио да искорењивањем Хезболаха омогући повратак 60.000 сународника на север земље, које је претходно раселио ван домета пројектила из Либана.

„Промена односа снага не северу“, како је разваљивање југа Либана описао Нетанјаху, распалила је машту међу ратном решењу наклоњеним израелским политичарима, па је министар образовања Јоав Киш најавио крај Либана. „Нема разлике између Хезболаха и Либана. Либан ће бити уништен. Престаће да постоји“, рекао је израелски министар. О „непријатељским шиитима“ и „земљи која не испуњава основне постулате државности“ говорио је и израелски министар за дијаспору Амичај Чикли.

Америчке и француске дипломате су још једном почеле да пакују кофере спремајући се за нову рунду убеђивања Јерусалима, Бејрута, Дамаска и Техерана да, после четрдесет и кусур хиљада жртава у Гази, покажу мало милости и поштеде Блиски исток нове трагедије.

На југу Либана, све до предграђа Бејрута, осим експлозија чује се само кукњава нарикача на сахранама жртава сукоба чији је почетак, још од упада Хамасових специјалаца у Израел 7. октобра прошле године, био само питање тренутка. 

Трећи израелски фронт 

Бомбардовање Либана уследило је непуних недељу дана пошто су израелски обавештајци у најспектакуларнијој шпијунској акцији последњих деценија у два дана разнели скоро све пејџере и воки-токије оперативаца Хезболаха, при чему је убијено тридесетак и рањено око 3.000 људи.

Ибрахим Акил, један од најтраженијих идеолога Хезболаха и човек чије су акције потресале земље од Аргентине до Немачке – убијен је у ваздушном нападу у јужном делу Бејрута. Израелци су га разнели док је, са још десетак команданата ове милиције, планирао одговор на акцију владе Бенјамина Нетанјахуа.

Израелски стратези и политичари надали су се да ова серија напада мора да уздрма морал и одлучност Хезболаха и натера лидера ове организације Хасана Насралаха да престане ракетирање Израела и повуче снаге иза „плаве линије“, уцртане на мапу Блиског истока као део мировног споразума којим је сличан сукоб окончан 2006. године.

Ипак, после седам дана „распамећивања“ Либанаца, ефекат је био управо супротан жељама Израела. Лидери Хезболаха тврде да их притисак неће поколебати, те да ће наставити да гађају циљеве на израелској територији све док у Појасу Газе не завлада мир.

Једна од салви њихових ракета пребацила је израелску границу за читавих 50 километара, што су биле најудаљеније мете шиитске милиције за последњих 11 месеци.

„Ово је само почетак“, одмах се чуло из јужног Бејрута, одакле је Насралах изазвао Израелце да покрену копнену инвазију југа Либана.

Ипак, после неколико дана сулудо подигнутих тензија, на граници није деловало као да се Израел спрема за нови упад у Либан, одакле је последњих деценија у неколико наврата успевао да се извуче без озбиљних економских, политичких, али и војних последица.

Уколико ваздушни напади не уплаше Хезболах, израелски војници ће, како ствари стоје, морати поново да закораче на територију суседне државе. Овог пута у знатно сложенијим условима – после скоро годину дана непрестаних борби у Појасу Газе, те све жешћих сукоба на Западној обали.

Војни аналитичари су претходних месеци у неколико наврата доводили у питање способност Израелаца да истовремену ратују на три фронта, тим пре јер су расположиве резерве већ прилично истрошене досадашњим борбама.

Осим тога, 100.000 бораца којима се хвали Хезболах знатно су озбиљнија војна снага од Хамаса, док би ширење сукоба на југ Либанa поново узбуркало страсти у Сирији, Ираку, Ирану и Јемену.

Немоћ у Бејруту

Суочена са низом потенцијално катастрофалних развоја ситуације, влада у Бејруту начинила је план пружања помоћи онима који би могли остати без крова над главом у случају ширења сукоба.

План је направљен на основу претпоставке да би у наредних 45 дана око милион становника Либана могло бити принуђено да напусти своје домове и да ће у сврху њиховог збрињавања бити потребно успоставити прихватне центре за најмање 200.000 расељених.

Панику у редовима либанске владе изазвале су и најаве поновног активирања читавог низа локалних милиција, које су у последње две деценије биле прилично резервисане, попут снага Фаџра, сунитске милиције која је однедавно склопила неформални савез са Хезболахом, што је учинила и једна од фракција милиције Џема Исламија.

Шиитске и сунитске милиције, које се током претходне две деценије нису слагале готово ни у чему, укључујући и питање судбине сиријског председника Башара ел Асада, ујединиле су се после почетка рата у Гази.

Додатни проблем за власти у Бејруту представља и чињеница да у земљи већ живи око милион и по сиријских избеглица, које у случају ширења сукоба једноставно немају где да оду. На укупно четири и по милиона становника, нови талас избеглица изазвао би праву катастрофу у земљи у којој већ годинама не функционише ама баш ништа – од банкарског система, снабдевања електричном енергијом и водом, па до парламента и владе.

Колико разарања Либан може да поднесе, кључно је питање становника земље која је у последње 54 године у шест наврата ратовала са Израелом, од првог сукоба 1969. до последњег 2006. године, када је израелска авијација уништила скоро сву инфраструктуру до јужних предграђа Бејрута.

Уз то, Либан већ неколико година тресе озбиљна политичка криза. Земља није у стању да изабере председника, институције се распадају, економија је на коленима. Од почетка рата Хамаса и Израела, либански бруто национални доходак пао је за четвртину.

Бивши либански премијер Фуад Синиора, који се сматра заслужним за преговоре после којих је окончан последњи рат 2006. године, сматра да Либан не би могао да преживи још један сукоб.

Будућност ове земље зависиће, како се чини, највише од одлучности којом ће Бенјамин Нетанјаху и Хасан Насралах наставити да возе колоне следбеника у директни судар са супротстављеном страном. За становнике са обе стране границе једина је нада да ће им нестати горива пре него што буде прекасно.