Сирија, земља коју су сви заборавили: Крхки левантски мир на ивици ножа

„Нож под гркљан... То је једини лек“, орило се почетком марта са звучника џамије у Идлибу, одакле је крајем новембра прошле године на поход ка Дамаску и глави Башара ел Асада кренула побуњеничка војска предвођена коалицијом радикалних исламиста, курдских бораца, протурских снага и педесетак различитих милиција Алавита, хришћана и Друза.

Када је председник Сирије последњим авионом из Дамаска 11. децембра одлетео пут Москве, рок трајања овог савеза озбиљно је доведен у питање. Свега три месеца касније насиље се поново излило на улице сиријских градова. Уз отмице, пљачке, застрашивање и протеривање, за 100 дана од пада Асадовог режима убијено је безмало 5.000 људи.

Представници нових власти, нетом измилели из сенке застава Исламске државе, покушали су те злочине да оправдају правoм потлачених на освету, безбедносним вакуумoм и, на концу, појављивањем наоружаних Асадових присталица, који су после шокантног пораза почели да излазе из скровишта. 

Неколико дана пошто је почетком марта имам из Идлиба поручио верницима да Алавите, Мароните и Друзе, али пре свих ове прве, „треба ударити гвожђем“, дојучерашњи побуњеници против Асада упали су у насеља хришћана и Алавита у околини Латакијe и за нешто више од три седмице побили преко 1.000 људи.

„Медијима ионако није стало… Дипломатски осмеси су бескорисни и битка је једини начин да решимо проблем који имамо с њима“, одјекивао је као ехо глас идлибског имама, који је правдање масакра појачао позивом на свети рат – џихад.

Сенке исламистичке прошлости

Иако је Хајат Тахрир ел Шам, или „Покрет за ослобођење Леванта“, од пада режима Башара ел Асада покушао да спере сенку исламистичке прошлости, показало се да је реалност ипак мало другачија – систематски напади на хришћане и Алавите, убиства и протеривања читавих насеља, показатељ су да, упркос готово џеферсоновској реторици, религиозни екстремизам остаје дубоко укорењен међу представницима нових сиријских власти. Или барем неким од њих.

„Пад режима не значи аутоматски повратак нормалног живота. Људи живе у страху јер нестало и оних неколико ствари које су им до скоро уливале осећај сигурности“, завапио је католички свештеник из Алепа Бахјат Каракач непосредно поcлe мартовског масакра у коме су банде, састављене од дојучерашњих сунитских побуњеника, готово искорениле Алавите из неколико насеља око Латакије.

Хришћани и Алавити, које су у време док је Сиријом владала породица Асад уживали заштиту власти, нашли су се тако на мети осветничких напада сунита, који сада, када су се дохватили власти, од мањинских заједница очекују да у замену за сигурност покажу дивљење према новим владарима.

Истовремено, кључни људи нових власти јасно су се оградили од дивљања, обећавајући кажњавање починилаца, владавину права и стварање државе свих становника Сирије. Ипак, најрадикалнији међу њиховим следбеницима не одустају од даљих напада, на начин на који су мањине угрожене широм Блиског истока.

Упркос осудама и обећањима, наоружане групе под заставом Хајат Тахрир ел Шама су 31. марта попут каубоја упале у село Харф Банимра код Тартуса и побили десетак Алавита.

Неколико сати касније, друга група исламиста упала је у предграђе Хомса, где су из куће извели и убили жену и троје њене деце. Обе групе, које су током напада понављале речи имама из Идлиба, предводили су припадници новоформиране Службе за општу сигурност.

Речник нападача и непријатељски однос према другим заједницама припадају идеологији какву већ деценијама промовишу организације попут Ал Каиде, Исламске државе и свих знаних и до сада непознатих локалних милиција које своје крваве трагове покушавају да заташкају наопаким тумачењима Курана.

Проблем Сирије која се нетом избавила из деценија Асадове диктатуре јесте да су све ове радикалне организације и групе у неком тренутку биле активне управо у Сирији и тражиле искорењивање хришћана и Алавита.

Из таквог окружења потиче и нови, неприкосновени лидер Сирије Ахмед ел Шара, некадашњи командант Ал Нусра фронта, салафистичке џихадистичке организације која се годинама жестоко борила против Асада и током ратних сукоба починила серију злочина над Алавитима и хришћанима.

Пре тачно десет година Ел Шара, тада познат под именом Абу Мохамед ел Џолани, лично је водио напад на једно село источно од Хомса у којем је убијено најмање шеснаест Алавита, укључујући седам жена и четворо деце.

„Немамо избора него да појачамо нападе на Алавите и њихова села и градове око Латакије“, говорио је тада Ел Шара, чије су јединице, после напада на село Џиср ел Шугур, изазвале прави егзодус припадника хришћанских заједница у Турску.

Помирљива реторика

Једнако агресивно како је ратовао против Асада и свих осталих противника, Ел Шара је за неколико седмица променио идеологију, сматрајући да би промовисањем мултиетничности могао добити неку помоћ од за Сирију већ прилично незаинтересованог Запада. Панисламизам заснован на џихаду заменио је национализмом, пресликавајући модел који је Реџеп Тајип Ердоган успоставио у Турској, која је ионако главни спонзор Покрета за ослобођење Леванта.

Почетком марта, одмах након прве серије напада на Алавите и хришћане, Ел Шара је осудио дивљање својих дојучерашњих следбеника, наводећи да је „Сирија сада правна држава“.

„Борили смо се за обесправљене и нећемо толерисати неправедно проливање крви. То неће остати некажњено без обзира колико су нам починиоци блиски“, рекао је Ел Шара, покушавајући у исто време да придобије нову америчку администрацију да му укине неке од безбројних санкција и избрише имена бројних савезничких групација са листе терористичких организација. Ел Шара је формирао и посебан комитет који се бави овим догађајима, али за сада нема никаквих информација о резултатима истраге почињених масакара или евентуалним хапшењима.

Нетом пре последњег напада, Ел Шара се састао са лидерима хришћанских заједница у Сирији, који су тражили састанак страхујући да би се нове сиријске власти могле присетити сопствених речи које су не тако давно изговарали и кренути у напад.

Католички бискуп Жак Мира је после састанка у неколико наврата потенцирао да је Ел Шара избегавао да изговори реч „мањине“. „Рекао је да су хришћани и остале групе део сиријског народа. Свестан је да смо ми, хришћани, од суштинске важности за Сирију“, изјавио је Мира.

Наде у такву визију Ел Шаре поделио је и шеф Уједињених нација Антонио Гутереш, наводећи да је у Сирији дошло време за храбру и одлучну акцију како би се обезбедио достојанствен и безбедан живот свим Сиријцима, без обзира на веру, нацију, пол или политичко опредељење.

Остаје ипак нејасно колико су овакве поруке имале одјека на терену, где сада владају припадници организације која је донедавно обећавала жестоку освету над свима који су подржавали Асадов режим. Управо зато, визија плуралистичке и мултиетничке Сирије, какву је Ел Шара обећавао док су његови следбеници скакали по крхотинама споменика Хафеза и Башара ел Асада, распала се после свега три месеца.

Алавити на мети

За време владавине Хафеза и касније Башара ел Асада, око 80 одсто од приближно милион и по припадника шиитске секте Алавита, колико их има у Сирији, радило је у државним службама, тајној полицији, војсци и администрацији. Удовице војника који су страдали у борбама са побуњеницима добијале су пензије.

За остатак Сирије, важили су за најверније поданике режима и самим тим постали главна мета освете од тренутка када се Асад укрцао на авион за Москву.

Озбиљнији познаваоци ситуације у Сирији, пак, тврде да су и Алавити понекад жестоко критиковали Асада оптужујући га да је дозволио да корупција поједе срж државе, те да је он главни кривац за очајну економску ситуацију у земљи. Критиковали су и његову супругу Асму, која се својевремено појавила и на насловној страни „Вога“, и оптуживали је да има претерани утицај на супруга.

Свеједно, чим је Асадов режим пао, реке Алавита пребегле су у суседни Либан, док су неки отишли још даље, пут Ирана који је годинама силом и новцем одржавао лабаву стабилност Сирије.

Осим страха од освете, избегли Алавити сматрали су да би Сирија могла кренути стoпама Ирака после пада режима Садама Хусеина, када су Американци направили прави хаос пошто су на кључно место у ирачкој администрацији поставили мало познатог оперативца Централне обавештајне агенције Ахмеда ел Чалабија, који је, отпустивши све суните са државних послова, суштински уништио државу.

Као у време када су шиити превладали у Ираку, и у Сирији су се одмах по смени власти појавиле контуре будућих прогона. Уништен је алавитски храм у Алепу, док су по улицама свакодневно самооорганизоване моралне патроле спопадале алавитске жене, терајући их да, попут осталих муслиманки, лице прекривају веловима.

Формално, шеријатско право било је основа сиријског правосуђа у време Асадове владавине, али први човек сада већ бивше Сирије није претерано марио за те одредбе, па су верске слободе у његово време биле далеко веће него након ослобођења.

Хришћани на мети

Хришћанске заједнице су иначе последњих деценија на мети озбиљне репресије широм Блиског Истока – од масовних убистава, прогона, све до бруталних верских рестрикција. На месту на којем је рођено, хришћанство се, утицајем бројних фактора, налази у опасности од нестанка. Број хришћана је од почетка 21. века у низу блискоисточних држава драматично опао – од Ирака, преко Сирије, до Египта. Групе радикалних исламиста су офанзиву против „неверника“ оправдавали новим тумачењима значења џихада, „светог рата“, нарочито после америчких смртоносних авантура у Авганистану и Ираку. 

После Асадовог пада, из Сирије су попут Алавита почели да беже и хришћани, иако се претходно нису претерано мешали у Асадове послове. Када је 2011. године свануло Арапско пролеће, хришћани су чинили око 10 одсто становништва Сирије, а деценију касније свега 2,5 одсто. Пре три године, када су начињене последње озбиљне процене, њихов број је са 1,5 милиона сведен на око 300.000.

Иако су на почетку активно учествовали у демонстрацијама против Асада, уздржали су се од оружане побуне када су постали мета хапшења, мучења и јавних погубљења. Бежећи од рата, масовно су избегли у Либан, Европу или Северну Америку.

Сиријски хришћани који су преживели Асадов режим, Арапско пролеће и најновију промену власти, суочили су се са новим недаћама. Почетком марта најмање 12 хришћана је страдало у Латакији, али околности овог злочина нису баш сасвим разјашњене. „Хришћани су убијени не због тога што су хришћани већ зато што су живели у алавитском насељу“, рекао је бискуп Жан Мира.

Његове речи нису претерано смириле сиријске хришћане, који страхују да би у новој расподели снага на политичкој и војној сцени овакве „грешке“ могле постати део свакодневице. Од почетка децембра, војници на чијем се челу налази Ел Шара палили су куће хришћана, а у црквама уништавали осликана лица светаца. На неколико места плануле су новогодишње и божићне јелке.

Сиријски хришћани су недавно затражили помоћ од америчког председника Доналда Трампа и британског премијера Кира Страмера, страхујући да напади нису последица безбедносног вакуума, већ тајног плана радикалних сунита да Сирију очисте од свих осталих – шиита, Алавита, хришћана, али и Друза.

Из Трампове администрације се једино огласио потпредседник Џеј Ди Венс који је развој ситуације назвао скандалозним, наводећи да се иза затворених врата воде разговори који ће осигурати безбедност мањинским заједницама у Сирији.

Друзи у новој Сирији

На мети нових сиријских власти нашли су се и Друзи, у чију је одбрану стао Израел, на не претерано велико одушевљење ове заједнице која сматра да би им заштитничка политика Јерусалима, на дуже стазе, могла донети поприличан проблем.

Друзи, који осим у Сирији живе још и у Либану и Израелу, пре свргавања Асадовог режима чинили су око три одсто укупног сиријског становништва, али је у међувремену њихов број опао јер, попут осталих мањинских заједница, нису били претерано заинтересовани да сачекају прве потезе нових власти.

Израелска политика према новој Сирији, осим заузимања територија на планини Хермон, највишој тачки Голанске висоравни, укључује и нови приступ питању Друза. Јерусалим им је послао око 10.000 пакета хуманитарне помоћи и организово прво ходочашће њихових свештеника у храм у Израелу.

Иако је Ел Шара, преузимајући власт у Дамаску, најављивао добре односе са Израелом, чини се да му влада Бенjамина Нетанјахуа није много поверовала, пошто су његови војници, циљајући ка Голану, тада узвикивали: „Cмрт Израелу“.

Тих дана, Израел је био одушевљен снимком на којем се види како група Друза подиже израелску заставу. Министар одбране Израел Кац је одмах рекао да новим сиријским владарима неће дозволити да угрозе Друзе, посебно после жестоког пушкарања две стране у предграђима Дамаска.

Неколико дана касније, објављен је и други део снимка на коме се види како Друзи скидају и цепају заставу Израела. Готово истовремено одбили су израелску помоћ објашњавајући да су они лојални Сирији, те да су у току преговори после којих би припадници њихових милиција могли постати део сиријских оружаних снага. Не помињући директно Израел, навели су да би договор са новим сиријским властима био одавно постигнут да није било спољних притисака.

Чини се да данашња израелска политика представља модернизовану верзију оне коју су двадесетих и тридесетих година прошлог века промовисали Французи, поделивши Сирију на четири ентитета. У Дамаску и Алепу већину становништва чинили су сунити и шиити, док су сопствене ентитете добили и Друзи и Алавити.

Таква подела је била делимично заснована на демографским показатељима, али је суштински осликавала колонијалну стратегију, која је јачањем уско етничких и религиозних група покушавала да спречи стварање јединственог сиријског идентитета. Безмало све сиријске заједнице жестоко су се супротстављале таквој политици, па су Французима биле потребне пуне три године да угуше бројне побуне, махом у регионима у којима су живели Друзи и Алавити.

Више од века касније, лидери Друза надају се да ће успети да спрече нове поделе, али и да зауздају утицај Дамаска који им је деценијама правио озбиљне проблеме у Либану. Наводећи атентат на бившег либанског премијера Рафика Харирија у Бејруту 2005. године, Друзи подсећају да је Асадов режим своје спољнополитичке проблеме углавном решавао тако што би ликвидирао неког од лидера у Либану. Пре Харирија, који је покушавао да заузда Хезболах, у Бејруту је 1977. страдао и Камал Џумблат, један од лидера Друза, који се противио сиријском мешању у грађански рат у Либану.

Готово пола века после убиства Џумблата, нове сиријске власти су, као знак добре воље, ухапсиле Ибрахима Хувеија, осумњиченог за организовање низа политичких убистава, укључујући и атентат на Џумблата. Исход саслушања Хувеија, иначе једног од кључних Асадових оперативаца, са зебњом очекују и лидери Хезболаха, страхујући да би нови докази могли додатно ослабити њихов престиж у Либану, иначе озбиљно уздрман после серије убитачних акција израелских шпијуна којима је врх ове шиитске милиције практично десеткован.

Фактор Израел

Израел је последње масакре над Алавитима и хришћанима вешто политички искористио у лобирању против давања било каквог међународног легитимитета новим сиријским властима, наводећи да Ел Шара, упркос шармантној реторици, ипак не може у потпуности да контролише бројне милиције.

Наслањајући се на француску колонијалну политику, Јерусалим сматра да разједињена Сирија не представља проблем за безбедност Израела, инсистирајући радије на „алијанси мањина“ као контратежи панарапским покретима.

Основе овакве политике поставио је, наводно, још Рувен Шилоа, оснивач Мосада 1949, који је сматрао да постоје два важна фактора за спречавање уједињења Арапа – спољни, који чине неарапске нације у окружењу, и унутрашњи, састављен од мањинских заједница. Иако Израел са неким од тих неарапских држава и мањина није током историје имао богзна какве односе, они су заједнички интерес редовно налазили у непријатељству према Арапима.

Тако су Јевреји и ирачки Курди, још од тридесетих година прошлог века, имали добре односе, па је Израел три деценије касније обилато помагао њихову побуну против Ирака, који је у то време словио за једног од главних израелских ривала. За нијансу другачији је био однос према земљама из другог дела спољног круга противника панaрабизма, Турској и Ирану, са којима је Израел сарађивао у време када су им се, током ирачко-иранског рата, интереси поклапали.

Хришћани Маронити, Курди и Израел

Израел традиционално има добре односе са хришћанским Маронитима, којима су током грађанског рата у Либану осамдесетих година прошлог века обилато помогли да формирају тампон зону. Ипак, исход тог грађанског рата сматра се највећим дипломатским поразом Израела и озбиљном флеком на моралном имиџу земље, тако да је крај тог рата представљао је и крај политичког пајтања Израела са мањинама у суседним државама.

Последњих година, међутим, ти контакти су ојачани, посебно у периоду у којем је Исламска држава успоставила озбиљно упориште у великим деловима Сирије, па су власти у Јерусалиму одлучиле да васкрсну стратегију од које су претходно одустале. Критичари владе Бенjамина Нетанјахуа сматрају да Израел понавља исту грешку која је земљу својевремено увукла у грађански рат у Либану.

На концу, у Сирији су важан фактор и Курди који су, за разлику од сународника у Ираку, много приврженији идеји коју промовише Радничка партија Курдистана, отворено антисемитска организација заснована на марксистичко-лењинистичким учењима.

Присталице ближих односа Јерусалима и Анкаре ситуацију објашњавају једноставним чињеницама. „Сви Турци, али и већина Курда“, како тврде, не подносе Радничку партију Курдистана, тако да Израел залажући се за статус сиријских Курда беспотребно ствара непријатеље од нових власти у Сирији. Сарадњом са Турском на дуже стазе, сматрају, потенцијално опасна Сирија могла би се претворити у бенигну тампон-државу, какву већ деценијама представља Јордан.