Идеолошке импликације економског успеха Кине: Комунизам с кинеским лицем štampaj

Овај есеј је (скромни) покушај да се сагледа светски значај кинеског искуства у тренутку када је земља на прагу да ове или следеће године, према званичној класификацији Светске банке, постане економија високог дохотка. То се дешава четрдесет шест година након што је Кина – после неколико деценија изолације – приступила Светској банци, и то као земља са ниским дохотком. Тако је за мање од пола века прешла пут од најниже до највише доходовне категорије. Штавише, учинила је то водећи са собом на овом путу више од милијарду људи (што је просечна популација Кине током овог четрдесетпетогодишњег путовања).

Али у овом кратком есеју нећу се бавити бројевима. О њима се расправља у хиљадама публикација, укључујући и прво поглавље моје књиге Велика глобална трансформација (The Great Global Transformation, Penguin, новембар 2025; америчко издање у издању Чикаго Јуниверсити Преса излази за две недеље). Покушаћу овде да сагледам шта то значи из другачије, идеолошке перспективе дугог историјског трајања. Другим речима, како би кинески случај могао да изгледа људима удаљеним од нас један или више векова.

Заиста, када погледамо велике историјске догађаје попут визиготске инвазије на Западну Европу, арапског освајања Северне Африке и Иберијског полуострва, пада Цариграда или европске колонизације Африке и Азије, не видимо само политичку и економску страну таквих догађаја који су мењали свет. Видимо и њихов идеолошки значај. Визиготска инвазија створила је латино-германску мешавину и ујединило хришћанство на Западу. Арапска освајања омогућила су Западу да се поново повеже са грчким учењем које је било заборављено и нестало. Пад Византије био је претеча, фактор који је омогућио ренесансу, јер су многи уметници и интелектуалци напустили Цариград и уточиште пронашли у Италији. Европска освајања донела су остатку света западну идеологију, укључујући и марксизам, о коме ћу више говорити. Чак и ако се неко не слаже са овим поједностављеним сажетком идеолошких последица великих геополитичких промена, не може се порећи да су таква „преуређења“ света, поред својих очигледних политичких ефеката, имала и велике идеолошке импликације.

Ако на кинески успех погледамо из исте перспективе, шта нам се указује? Чини ми се да ће се као најзначајнији идеолошки исход кинеског успеха показати кретање ка идеолошкој, или можда чак и културној, фузији на великом евроазијском простору. То заснивам на следећем размишљању.

Кинески економски и цивилизацијски успех постигнут је на несумњивој основи једне европске идеологије – марксизма, који је био производ европског просветитељства, немачке класичне филозофије и енглеске политичке економије („тријаде“ коју је Лењин вешто сажeо).

Али то само по себи није било довољно да изнедри кинески успех. Свако ко би покушао да га објасни искључиво тим „увезеним“ елементима, погрешио би. Они су поставили темељ за успех. Можда јесу били неопходни, али не дају потпуно објашњење тог успеха.

Без Комунистичке партије Кина, несумњиво, не би постала богата земља. А Партија је на власт дошла ослањајући се на западну идеологију, коју је умешно прилагодила кинеским приликама. Ипак, да би била делотворна и да би у протеклих четрдесет година извршила тако дубоку трансформацију, Партија је морала да те суштински стране елементе споји са домаћим идеологијама – прво онима које су изведене из традиционалног легализма, а потом и конфуцијанства. Спојила је дакле изразито европске и кинеске идеолошке традиције у једну целину која је довела до економског раста и побољшала животе милиона људи.

Не могу да проценим колики је удео марксизма а колики кинеских идеолошких традиција (пола-пола?) у тренутном размишљању Комунистичке партије Кине, онако како се оно огледа у документима највиших партијски органа и у говорима Си Ђинпинга. Али ми је сасвим јасно да су ту оба елемента присутна.

Поједине формулације које се могу чути потичу из марксистичке „клавијатуре“ (међузависност производних снага и производних односа, дијалектика, материјалистичко схватање историје, коначни тријумф социјализма), док друге – којих су препуни говори и анегдоте Си Ђинпинга (о којима сам писао овде) – долазе из сасвим другачије традиције, конфуцијанства: понашање у складу с врлинама, прихватање хијерархије засноване на моралним вредностима, самоодрицање и дисциплина.

Понекад та два тока изгледају као да се не уклапају сасвим један у други. Мени је та комбинација тешка. За некога ко је образован у марксистичкој традицији, идеја да индивидуалне моралне вредности могу бити покретач историје звучи помало необично: марксистичка филозофија се бави индивидуалним интересима углавном у мери у којој их обликују историјске силе које су саме по себи ван његове непосредне. Штавише, успостављање вишег економског и политичког поретка не може се постићи само унапређењем личне моралности. Напротив – тек када се такав поредак изгради, могуће је и морално уздизање појединаца.

Марксова чувена мисао (коју је записао још у младости) гласи: „Људи стварају своју историју, али је не стварају по сопственој вољи; не стварају је под околностима које су сами изабрали, већ у околностима које су затекли, које су им дате и наслеђене из прошлости.“

У документима Комунистичке партије Кине, међутим, често се управо моралне врлине – односно делатност самих људи – истичу као предуслов за постизање супериорног друштвеног система.

Приметио сам ову нелагодну супротстављеност када сам упоредио сопствено тумачење докумената Комунистичке партије Кине са тумачењем људи који су упућенији у традиционалну кинеску културу и идеологију. Марксистичке елементе сам лако препознавао и разумео, али ми је њихов однос према кинеском наслеђу остајао нејасан. Други су, пак, без тешкоћа препознавали и наглашено се позивали на кинеске вредности, док су марксистичку терминологију сматрали споредном или умањивали њен значај.

Позиви на „синификацију марксизма“, сада званични идеолошки став КПК, изазивају недоумице код обе стране. „Синификација марксизма“ делује као настојање да се споје две суштински супротстављене идеологије: једна превасходно „макро“ оријентисана (усмерена на друштво као целину), друга оријентисана „микро“ (усредсређена на појединца).

Џијанг Шигонг (представник такозване школе кинеских „конзервативних социјалиста“) уочава ту разлику, али не само што је не сматра проблематичном, већ две стране види као међусобно допуњујуће:

„Кина се доследно суочава са питањем синификације марксизма. Као универзална филозофска истина, марксизам не само да мора бити интегрисан у конкретну праксу кинеске историје, већ се мора спојити са традиционалном кинеском културом. Мисао Си Ђинпинга о социјализму с кинеским карактеристикама за ново доба ослања се на традиционално кинеско „учење срца“ (心学) како би се удахнула нова снага комунистичким идејама... а тиме се изграђује и додатно учвршћује духовна снага читаве Партије и народа.“ (Open Times, јануар 2018).

Упркос настојањима да се то заташка, интелектуална нелагода је, чини се, увек присутна када се рађају нове синкретичке идеологије. Тиме се бавио и Самир Амин, који је био посебно осетљив на глобалне импликације успеха Кине и њен сложени однос према марксизму и „реално постојећем“ капитализму:

„Мора се признати да оно што су најважније друштвене и политичке борбе двадесетог века покушавале да оспоре није био толико капитализам као такав, већ перманентна империјалистичка димензија реално постојећег капитализма. Питање је, дакле, да ли ово померање тежишта борбе нужно доводи капитализам у питање. („Путања историјског капитализма“ у Само људи стварају своју историју, стр. 95).

Синификација марксизма није само показала своју вредност у пракси (што би сигурно обрадовало Маркса), већ је довела до стапања две различите идеолошке традиције. Она је приближила европски, односно западни, и кинески идеолошки „простор“. На исти начин као што је европски успон својевремено пренео западне идеје у Кину, тако ће синификовани марксизам, ослоњен на кинески економски и технолошки успех, вршити утицај на Запад и друге делове света. Путем обрнуте узрочности, могао би утицати на западно мишљење (укључујући у њега елементе кинеске филозофије), а нови кинеско-западни амалгам могао би да постане узор и да се прошири у другим деловима света.

Шта год да се деси с Кином у будућности – а у то нико није сигуран – једна чињеница ће остати неспорна: највећи економски успех у модерној историји постигнут је системом који је у политичкој сфери комбиновао домаћу културу са марксизмом-лењинизмом, а у економији прихватио отворени капитализам.

Дугорочно гледано, идеолошки утицај кинеског економског и технолошког успеха могао би да доведе до већег приближавања ставова широм света – мада не нужно и потпуне сагласности – о томе шта би могли бити састојци најбољег могућег система.