Да ли је Андропов могао да постане совјетски Денг: Раскрсница на којој је СССР криво скренуо štampaj

Људи који ме прате знају да сам велики поштовалац совјетских историчара Роја и Жореса Медведева и да сам прочитао већину њихових књига. Раније сам објаснио зашто њихове радове сматрам посебно драгоценим, упркос томе што  су до касних 1980-их морали да раде у изолацији, изгнанству и са врло ограниченим приступом архивским документима.

У последње две године прочитао сам две књиге Роја Медведева које се баве оним што он назива „непознатим Стаљином“, као и једну посвећену познатим дисидентима (како њиховој идеологији, тако и њима као личностима), међу којима су, наравно, најистакнутији Александар Солжењицин и Андреј Сахаров, које је Рој лично познавао из заједничких дисидентских кругова.

Недавно сам прочитао и књигу његовог брата Жореса о Јурију Андропову. Магловито сам се сећао да сам је већ читао у време када је објављена, па сам проверио своје белешке: и заиста, прочитао сам је 1983. године. Иако су ми многе тезе које Жорес износи биле познате, нисам био сигуран да ли их памтим управо из те књиге или из других извора.

Поновно читање књиге данас, више од четрдесет година касније, и узимајући у обзир оно што се у међувремену догодило у Совјетском Савезу, а потом у Русији и Украјини, буди сасвим другачија осећања и размишљања од оних која сам вероватно имао приликом првог читања.

Књига се може читати као стандардна биографија Јурија Андропова, затим као анализа позног комунистичког режима у његовој брежњевљевској варијанти, али и као имплицитно размишљање о томе шта се могло догодити да је Андропов поживео и владао Совјетским Савезом дуже од годину и по дана.

У Медведевљевом приказу Андропов се појављује као веома проницљив и способан технократа. Његов прва важна функција коју је обављао (након партијског рада у Карелији) била је у Министарству спољних послова и – судбински – место амбасадора Совјетског Савеза у Мађарској током револуције 1956. године и њеног каснијег гушења совјетским тенковима. Управо тада је Андропов упознао Никиту Хрушчова, који је неколико пута тајно долазио у Мађарску како би координисао политичко, а на крају и војно решење кризе.

Након тога Андропов постаје секретар Централног комитета задужен за односе са „братским“ партијама, што је у пракси значило са источноевропским владајућим партијама, али не, колико се може закључити из књиге, и са кинеском Комунистичком партијом.

Године 1967. постављен је за шефа КГБ-а.

Медведев показује да је положај шефа КГБ-а у то време имао неколико озбиљних недостатака. Седам од једанаест Андроповљевих претходника било је погубљено. То је нарочито био случај у време Стаљинове владавине, када су шефови КГБ-а један за другим погубљени (Јагода и Јежов су најпознатији), било зато што су били превише ревносни у репресији па је Стаљин желео да се од њих дистанцира, било због Стаљиновог хира или жеље да улије страх чак и онима чији је посао био да тероришу становништво.

То се наставило и под Хрушчовом, када су ликвидирани Берија, а затим и његов наследник Меркулов. Дакле, то је био посао који је и у мирнијим временима Хрушчова и Брежњева носио одређени ризик.

„Андропов је био једини човек који не само да је преживео ту функцију већ је из ње изашао политички јачи“, пише Медведев. „Такође, успео је да рад у безбедносним структурама учини прихватљивом основом за долазак на чело партије. Штавише, постао је вођа кроз уобичајени процес партијског наслеђивања, а не кроз дуготрајну борбу за власт какву су многи посматрачи предвиђали.“

Друго, та функција се није сматрала нарочито престижном у партијској хијерархији. Била је несумњиво важна, али без велике самосталне моћи и испод нивоа члана Политбироа. Заправо, био је нижи положај од Андроповљевог претходног места секретара Централног комитета, па Медведев претпоставља да је, као својеврсна компензација, Андропов добио статус кандидата за члана Политбироа.

Када је Андропов постављен на место шефа КГБ-а, моћ ове службе проистицала је из Партије и Политбироа. КГБ је био извршилац политике коју су доносили партијски органи. Није имао аутономну улогу. Ово је важно нагласити јер многи данас, можда под утицајем онога што се дешава у данашњој Русији, погрешно претпостављају да је КГБ (или његови претходници ГПУ и НКВД) имао независну улогу у репресијама. Ништа није даље од истине: они су били само пуки извршиоци одлука донетих на политичком нивоу, било од стране Политбироа или једног човека (Стаљина).

Медведев такође истиче да је чак и уобичајени енглески превод КГБ-а као „тајне службе“ погрешан. То је била милитаризована безбедносна организација. Занимљиво је да је непосредно пре Андроповљевог именовања донета одлука да припадници КГБ-а носе униформе. Раније су углавном носили цивилну одећу, а униформе су коришћене само у свечаним приликама, али никада током свакодневног рада. Циљ те одлуке је био да се КГБ представи као дисциплинована војна организација, чија је улога у мирнодопским условима донекле различита од војске, али чија је сврха у крајњој линији иста.

Медведев признаје да му је, као дисиденту кога је КГБ прислушкивао, пратио, затварао и прогонио, тешко да објективно пише о шефу те организације. Ипак, успева у томе.

Године 1982. Андропов је наследио старог и болесног Брежњева. Већи део књиге посвећен је, сасвим разумљиво, управо Брежњевљевом периоду. То је било време стагнације и декаденције елите: људи на власти не само да су имали тенденцију да тамо остану „заувек“, већ и зато што је Брежњев водио рачуна да чак и када би били смењени због корупције или неспособности, добију друге функције како би остали у номенклатури.

То је осигуравало опстанак бирократске класе и Брежњеву обезбеђивало лојалност врха бирократије, али по цену све неефикаснијег економског и политичког управљања, споријег раста и – што је посебно занимљиво – недостатка искуства међу кадровима средњег нивоа.

Разлог за то био је следећи: пошто су људи на врху имали тенденцију да остају на функцијама све до смрти, те позиције, као и оне одмах испод њих, биле су заузете од стране истих људи и по двадесет или тридесет година. Људи на средњем нивоу једноставно нису имали где да напредују. Остајали би годинама заглављени на својим позицијама, што је водило не само ка фрустрацији и незадовољству, већ и ка недостатку прилика да стекну управљачке вештине нити да покажу да ли су способни администратори или нису.

Као што Питер Турчин истиче у сличном контексту, долазило је до „прекомерне производње елите“ и до незадовољства унутар ње. Мало позиција, а много амбициозних кадрова без стварне могућности да се направи разлика између способних и неспособних. Недостатак искуства ишао је руку под руку са фрустрацијом и незадовољством.

Не могу а да се овде не сетим Горбачова, који је 1985. постао генерални секретар партије са релативно мало искуства у управљању државом и економијом. Да је систем под Брежњевом омогућавао мобилност и одлазак у пензију у неком „нормалном“ животном добу, вероватно би Горбачовљев мањак управљачких способности, неискуство и наивност били раније откривени.

Сећам се да ми је један кинески универзитетски професор рекао да особа попут Горбачова никада не би дошла ни близу врхова власти у Кини, јер би се његови недостаци показали на нивоу управљања округом или провинцијом и никада не би напредовао даље од тога. (Истина, Горбачов је био шеф партије у Ставропољској области на југу Русије, али његов успех код московских лидера није проистекао из изванредног економског управљања Ставропољем, већ из повољне локације града, близине чувених бањских лечилишта, где су многи партијски функционери долазили на одмор и ту упознали Михаила и Раису – обоје много шармантније и образованије од просечног партијског руководиоца.)

Да ли ће ова предност кинеског система опстати под више геронтократском владом Си Ђинпинга, наравно, остаје отворено питање.

Стабилност брежњевљевске политичке структуре заснивала се на веома благом опхођењу према неспособним људима на врху, али и дуж целе хијерархије. Такви медиокритети су често припадали такозваним дњепропетровцима (по граду у Украјини где је Брежњев направио своју каријеру).

Сам Брежњев је имао релативно ограничену моћ. Све важне одлуке доносио је Политбиро, где су постојале и бориле се међусобно различите прикривене фракције, типичне за сваку бирократију. Вештина Брежњева била је у одржавању равнотеже и привида јединства, али по цену одлучности. Најбоља политика била је да се не чини ништа.

Нема сумње да је Брежњев имао много мање моћи у спољној политици него што је има амерички председник. Не мислим овде на Трампа, који је очигледно присвојио многа овлашћења која по закону можда не припадају председнику, већ на председнике који су остајали у оквирима конвенционалних граница својих овлашћења. Они су улазили у ратове или наређивали војне акције практично по сопственој вољи, док је тако нешто било немогуће у случају Брежњева и совјетског руководства после Стаљина. Била је то ауторитарна колективна власт са врло ограниченом моћи првог човека. У суштини, била је то олигархија.

Андропов је на власт дошао 1982. године, добрим делом захваљујући чињеници да је дотадашње руководство већ било толико старо и дискредитовано у очима чланова Политбироа и Централног комитета (као и међу становништвом, мада је то било мање важно) да се тражила нека млађа и технократски оријентисана личност. Потреба за економским реформама била је свима очигледна, али нико није имао јасну представу шта тачно треба учинити. Андропов је то добро разумео и покушао је да ствари помери с мртве тачке.

Указујући на совјетске неефикасности, Медведев истиче нешто што се често занемарује у литератури о совјетској економији: огромно расипање добара, нарочито хране и енергије (ово је видљиво и данас свакоме ко путује у Русију).

Такви губици су били последица врло неефикасног транспортног система, а у случају хране и лоше или непостојеће расхладне инфраструктуре. Ако прехрамбени производи данима путују од произвођача до потрошача, велики део ће се неминовно покварити. Део би, наравно, био и украден, поново зато што нико није имао много мотивације да робу током транспорта заштити.

Зато је унапређење инфраструктуре (железница и путева) било међу Андроповљевим приоритетима, па је чак заменио комплетно руководство Министарства саобраћаја.

Овакви губици такође објашњавају несклад између званичних података о производњи и стварности. Проблем није био само у томе што су званичне бројке биле надуване или измишљене, већ и у томе што су се бележиле на месту производње, док значајан део те производње никада није стизао до крајњих потрошача.

Андропов је такође ставио акценат на радну дисциплину и борбу против корупције. Антикорупцијска кампања имала је пуно смисла јер је брежњевљевска клика (а још више различите републичке мафије) била огрезла у корупцији. Док су неки драстични случајеви корупције процесуирани (а и то се дешавало ретко), већина других је једноставно игнорисана.

Андропов је то променио. Али његово инсистирање на дисциплини и већем радном ангажману није могло дати резултате због недостатка подстицаја и врло малих разлика у платама: да ли је неко радио више или мање било је готово свеједно, јер су плате биле мање-више исте. Ово је у супротности са Стаљиновим периодом, када су стахановци и људи који су више радили били знатно боље плаћени, а разлике у зарадама изражене.

Мансур Олсон је чак тврдио да је под стаљинизмом опорезивање плата било регресивно: основне плате биле су ниске, али су се бонуси за додатни рад опорезивани по много нижим стопама. Нема сумње да је током тридесетих година неједнакост плата у Совјетском Савезу вероватно била на врхунцу (о томе говори и Троцки у „Изданој револуцији“, о чему сам писао овде.)

Касније се неједнакост плата постепено смањивала, најпре под Хрушчовом, а још више под Брежњевом. Тако су до осамдесетих уравниловка или егалитаризам постали свеприсутни и ометали било какве покушаје повећања продуктивности.

Медведев зато критикује Андроповљеву склоност ка дисциплини. Он је покушао да строго ограничи „допунске“ и неформалне послове верујући да, ако људи раде више на својим званичним пословима, имају мање времена да раде у сивој економији.

Али, како Медведев истиче, ово је апсурдна идеја све док формални рад доноси тако мало, а зараде остају готово изједначене. Другим речима, управо је совјетска једнакост прихода била један од разлога за ниску продуктивност рада. Парадоксално, ефекат Андроповљевог дисциплинаризма био је супротан од жељеног: смањила се доступност основних услуга које је обезбеђивао неформални сектор, а које је државни сектор по правилу врло лоше пружао. 

Главни правци Андроповљевих реформи били су, дакле, унапређење односа између предузећа и планера, снажан нагласак на унапређење инфраструктуре, као и на подизање радне дисциплине међу запосленима у државним предузећима. Реформама нису уведени тзв. мађарски елементи, који су подразумевали допуштање приватних предузећа у услужном сектору уз ограничен број запослених.

Током свог кратког мандата Андропов није имао у виду Нову економску политику по Лењиновом моделу, већ технократско унапређење ефикасности и пооштравање радне дисциплине.

Упадљиво је да Медведев, када говори о различитим опцијама које су разматрали Андропов и људи око њега, уопште не спомиње Кину. То је чудно, јер је Кина већ до 1983. бележила високе стопе раста и увела систем одговорности који је значајно повећао пољопривредну продуктивност (традиционално слабу тачку совјетске економије). Поред тога, дозволила је развој приватних предузећа у многим областима.

Ипак, чини се да совјетски реформатори ове реформе нису уочили, укључујући и самог Медведева, који је имао посредан или непосредан увид у начин размишљања пост-брежњевљевске елите.

Дакле, да се вратим на питање с почетка, које стоји и у наслову овог текста: тешко да је Андропов могао постати „совјетски Денг“.

На основу онога што данас знамо, одговор је пре негативан. Истина, његова владавина била је кратка, а пошто је био интелигентан и прагматичан човек, није искључено да би с временом увидео да су земљи потребне знатно дубље, системске реформе.

Ипак, занимљиво је и интригантно да је међу совјетским реформистима, чак и касније, у време Горбачова, интересовања за кинески модел готово није било. Зашто? Да ли зато што је Совјетски Савез доживљавао себе као индустријализовану економију која може да учи од развијених капиталистичких земаља, али не и од тада још увек сиромашне и претежно аграрне Кине?

Или је у питању био известан осећај супериорности, будући да су управо Совјети педесетих година саветовали Кину, па им је било незамисливо да сада уче од својих некадашњих ученика?

О томе вероватно нису ни размишљали – на сопствену штету.