Како је неолиберализам створио Сија, Путина и Трампа: Успон Азије и корени велике глобалне трансформације štampaj

Током протеклих неколико деценија, како тврди професор Бранко Милановић, успон Азије представља друго највеће преуређење глобалних прихода још од Индустријске револуције. Неолиберализам, који су заговарали Реган и Тачерoвa као средство за богаћење западних земаља, имао је неочекивани ефекат стварања нове глобалне елите, на велико разочарање западне средње класе. То је изазвало значајне политичке потресе и незадовољство, које су политички лидери попут Сија, Путина и Трампа искористили као средство за легитимизацију свог вођства. Оно што је запањујуће код неолиберализма јесте то што је он створио управо оне услове који су убрзали његов сопствени пад. „Чајна фокус“ је разговарао са професором Милановићем о његовој новој књизи „Велика глобална трансформација“.

Бранко Милановић је докторирао економију 1987. на Универзитету у Београду, са дисертацијом о неједнакости дохотка у Југославији. Радио је као водећи економиста у Истраживачком одељењу Светске банке скоро 20 година, након чега је написао књигу „Oдвојени светови“ (2005). Био је виши сарадник у Карнегијевој фондацији за међународни мир и предаваo je на Универзитету у Мериленду. Тренутно је професор истраживач на Центру за постдипломске студије Универзитета Њујорка (CUNY) .

Милановићево главно подручје рада је неједнакост у приходима, како унутар земаља тако и глобално. Објављивао је бројне радове у водећим часописима. Његова књига „Богаташи и сиромаси“ (2011) проглашена је књигом године од стране часописа „Глобалист“, а „Глобална неједнакост“ (2016) добила је значајне међународне награде. Његова нова књига, „Велика глобална трансформација“, објављена је 2025. године и проглашена је за књигу године часописа „Фајненшел тајмс“.

АЛИС ЛИУ: Професоре Милановић, у вашој новој књизи истичете две кључне економске промене нашег доба. Kоје су то промене и како су међусобно повезане?

БРАНКО МИЛАНОВИЋ: Те две кључне промене уочљиве су на различитим нивоима анализе. Прва кључна промена јесте растући значај Азије и Пацифика и премештање глобалне економске активности ка том региону. Ако бисте упоредили слику светске економије од пре 30-40 година са данашњом сликом, видели бисте да је економска активност сада много већа у земљама попут Кине, Индије, Индонезије и Тајланда него што је била пре 40 година. Такође, знатно већи је удео Азије у укупној глобалној производњи добара и услуга.

Кина је, наравно, најчешћи пример јер је претекла Сједињене Државе као највећа светска економија на свету према паритету куповне моћи. Кинеска економија тренутно производи 22% глобалног БДП-а, док америчка економија производи 16%. Али још један пример те промене јесте и чињеница да, на пример, Индија тренутно производи 9% глобалне производње а Велика Британија 2%, док су пре 30 година обе земље производиле по око 3%.

Друга велика промена је последица ове прве, али се дешава на нивоу индивидуалних прихода. Како је Кина као држава постајала све богатија и Кинези су постајали богатији. Напредовали су у глобалној расподели прихода и почели да претичу ниже класе у богатијим земљама. То значи, на пример, да људи који су били у нижој средњој класи у САД, Немачкој или Италији, по први пут у последњих 200 година сада заостају иза значајног броја људи из Азије. Наравно, ви често не схватате да ли сте на глобалној лествици испред или иза некога, али постоји одређена роба и производи чије су цене међународно одређене, а које можда више нећете моћи да приуштите. То, у комбинацији са чињеницом да су се земље на врху ранг листе (као што су САД) много боље прошле од средње и радничке класе у њима, створило је додатне политичке потресе.

Дакле, постоје две велике промене на два различита нивоа. На нивоу националних држава имали смо помак ка много већем значају Азије у економији и политици, док на нивоу личних прихода видимо опадање западне средње класе.

Како је успон Азије обликовао глобалну економију и расподелу прихода, и шта ову промену чини историјски јединственом а не само још једном фазом глобалних економских промена? Зашто би требалo да на то обратимо пажњу?

Требало би да обратимо пажњу пре свега јер је реч о великој промени. Ако узмете само Индију и Кину – које заједно имају 2,8 милијарди становника, односно око 40% светске популације – јасно је да се ова промена не може игнорисати због саме величине ових земаља. Али ова промена је драматична и због своје историјске јединствености.

Ако се вратите у 1300. или 1500. годину, или у 16. век, и погледате каква је тада била расподела економске активности на евроазијском континенту, видећете да је ниво прихода људи у развијенијим деловима Европе, попут Холандије или италијанских градова-држава, био сличан нивоу развоја у развијенијим деловима Кине. По данашњим стандардима сви су били сиромашни, али разлика у приходима између ова два дела Евроазије није била велика.

То се променило са Индустријском револуцијом. Индустријска револуција је била изузетно важна не само због повећања светског БДП-а, већ и зато што је људе у земљама које су предводиле индустријализацију – у Великој Британији, Француској, Северној Европи, затим Сједињеним Државама и коначно Јапану – учинила много богатијим од оних у другим земљама. Будући богатији, били су и технолошки напреднији и војно јачи.

У последњих 40 година први пут смо се суочили са озбиљним изазовом том поретку. Земље у Азији сада не само да сустижу, већ у неким случајевима чак и технолошки претичу западне земље. Као што сам већ рекао, становништво тих земаља такође напредује у глобалној расподели дохотка. Зато је ова промена историјски значајна – она у одређеној мери поништава последице Индустријске револуције тако што Азију поново ставља на исти ниво са Европом.

Кад смо већ код историјских аналогија, много се говори о новом Хладном рату између Кине и политичког Запада. По чему се овај Хладни рат разликује од претходног?

Мислим да је реч о другачијем Хладном рату, пре свега зато што не знамо како ће се одвијати. Али дозволите ми да скицирам његове главне карактеристике.

Претходни Хладни рат између САД и СССР-а био је заснован на идеолошком надметању. Позивам се овде на Ремона Арона, који је шездесетих написао веома важну књигу под називом „Мир и рат“. Арон говори о два хегемона, САД и СССР, али систем назива хетерогеним, што значи да је основа легитимитета совјетског и америчког система била различита. Па ипак, истовремено, у ова два система постојали су људи који су били присталице оног другог. Француска и Италија, на пример, имале су веома јаке комунистичке партије које су биле идеолошки повезане са Совјетским Савезом. С друге стране, у земљама источне Европе и Совјетском Савезу неки људи су, иако не тако отворено и слободно, били либерално оријентисани и идеолошки повезани са Западом.

Данас не видим такву идеолошку конкуренцију између Кине и Сједињених Држава. Ривалство је сада много више економско, јер је Кина економски снажнија него што је Совјетски Савез икада био. Али идеолошки, Кина није успела да понуди модел политичко-економског система који би се лако могао пресликати негде другде. Док је Совјетски Савез то могао.

Дакле, сугеришете да Кини недостаје идеолошка привлачност какву је имао Совјетски Савезо?

У суштини, да – Кини недостаје идеолошка привлачност. Не треба заборавити да је Совјетски Савез извозио своју идеологију практично широм света. Ако узмете не само успешне револуције попут кубанске, која је на крају постала комунистичка, већ и земље попут Индије у којој је уведено планско управљање, или Анголу, Алжир, Египат, Индонезију пре Сухарта, па и Латинску Америку, утицај СССР-а је био веома снажан. То није било само зато што су људи мислили да је совјетска економија јака, већ зато што је нудила идеологију ослобођења, социјализма и једнакости.

У поређењу с тим, није ми јасно шта данашња Кина може да „извезе“ као своју идеологију. Мислим да је то делимично зато што је кинески успех резултат мноштва одлука донетих под веома сложеним и специфичним околностима. Стога је тешко формулисати скуп правила која би друге земље могле да преузму.

На пример, економски успех Кине изграђен је на маоистичком наслеђу, али је у великој мери зависио и од конкретних потеза и околности, попут увођења посебних економских зона и развоја општинских и сеоских предузећа. Док је СССР подучавао земље да национализују сва своја предузећа, уведу централно планирање и централним планерима препусте одлуке шта треба да се производи, кинеско искуство је много теже „дестиловати“ и применити га на земље попут, на пример, Замбије или Аргентине, јер су услови веома различити.

Пређимо на однос Сједињених Држава и Кине. С једне стране, сугеришете да кинеска економија убрзано расте, али сте такође приметили да је кинески БДП по глави становника и даље знатно нижи од америчког. Да ли вас то чини скептичним према наративима о опадању САД? Да ли ће бити потребан дуг период да Кина у потпуности сустигне САД?

То је веома сложено питање. Покушаћу да га разложим. Пре свега, кинески приход по глави становника је и даље знатно испод америчког нивоа, чак и ако се рачуна по паритету куповне моћи, а још више ако се мери по реалним девизним курсевима. Задржимо се на паритету куповне моћи, јер он одражава стварни животни стандард.

Говоримо о економској разлици која је у односу од 3 према 1 до 3,5 према 1 у корист САД. Али ако Кина настави са својим садашњим стопама раста, очигледно је да ће се ова разлика смањивати. Не треба заборавити притом да је разлика пре 40 година била 20 према 1, док је сада је 3 према 1. Дошло је, дакле, до огромне промене. Ако Кина настави са стопама раста 2 или 3% вишим од америчких, у року од једне, а највише две генерације, имаћете у Кини исти број људи који су изнад америчког средњег прихода као и Американаца.

Сада бисте могли да додатно питате: када ће кинески БДП по глави становника достићи амерички? То ће се вероватно десити за 50 до 70 година. Али до тада, ако се постигне паритет, чињеница да су Кинези четири пута бројнији од Американаца учинила би Кину толико моћнијом да поређење у овом смислу више не би било сасвим адекватно.

Дакле, ако неко мисли да је прави знак „сустизања“ тренутак када Кина постане једнако богата по глави становника као Сједињене Државе – за то ће бити потребно много времена. Међутим, и пре него што се то деси, Кина као држава ће бити много моћнија од Сједињених Држава једноставно зато што је много већа.

Да ли трговина између Сједињених Држава и Кине смањује или повећава ризике од рата и сукоба?

Друго поглавље своје књиге посветио сам управо том питању, односно начину на који су га различити аутори тумачили. Око тога не постоји научни консензус.

Француски филозоф Монтескје је око 1750. године био велики присталица идеје да трговина и размена чине људе међусобно зависним. Сугерисао је да ако желимо да вам продамо нешто што ви желите да купите онда смо међусобно зависни и обазривије се понашамо једни према другима пошто желимо да очувамо однос продавац-купац. У суштини, сматрао је да трговина не само да води ка миру већ и ка пристојнијем понашању. Дакле, то је једна крајност.

Друга крајност биле су теорије које су се појавиле крајем 19. века код енглеског економисте Џона Хобсона, а касније су их преузели комунистички револуционари Роза Луксембург и Лењин. Они су тврдили да велике капиталистичке земље располажу огромним капиталом, али пате од недостатка тражње јер је становништво релативно сиромашно, а неједнакости су велике. Дакле, државе и њихове компаније морају да се шире ван својих граница и да у сиромашнијим земљама траже ресурсе, нова тржишта и веома јефтину радну снагу. Пошто више капиталистичких држава то чини истовремено, оне почињу да се надмећу за контролу над мање развијеним деловима света. Тако долази до империјалних ратова. У овом случају, трговина води у сукоб. Први светски рат је савршено остварење Хобсонове логике.

Средњи став, који сматрам веома занимљивим и који се не цитира често, налазимо код Адама Смита. Адам Смит је 1776. године писао да је Европа до тада била толико технолошки и војно надмоћнија да је могла да осваја и чини много неправде широм света. Али ако би Европа наставила да тргује с другим деловима света, ови региони ће кроз ту размену учити од Европе и временом је сустизати технолошки и војно. Пошто би две стране временом постајале приближно једнаке по снази, обе би се плашиле да започну рат. Равнотежа снага би у том случају одржавала мир.

Дакле, овде имамо три теорије које можемо применити на однос САД и Кине: оптимистична теорија претпоставља да међусобна трговина води ка миру, Адам Смит верује да трговина води равнотежи моћи која одржава мир, док теорија Хобсон-Луксембург-Лењин тврди да ће се велике силе борити за контролу над остатком света што ће их довести до рата. У књизи сам покушао да све три теорије применим на еволуцију односа између САД и Кине од 1970-их наовамо.

Која од три теорије је, по вашем мишљењу, најприменљивија на односе САД и Кине?

Не можемо да тврдимо да је нека од њих применљива независно од околности. Заправо, све три су присутне у односима САД и Кине.

Из америчке перспективе, током 1970-их и 1980-их међусобна трговина и односи САД са Кином били су добри из два разлога. Прво, за САД је било важно да имају Кину у свом табору насупрот Совјетском Савезу, па се у том светлу политички гледало на отварање Кине. Друго, америчке компаније су тада желеле да инвестирају у Кини, да добију приступ огромном тржишту и да користе тамошњу релативно јефтину радну снагу. За Кину је пак то било sine qua non: без америчког тржишта и америчке технологије Кина заиста не би могла да оствари економски напредак. Дакле, америчко-кинеска трговинска размена у овом периоду је заиста водила ка међузависности и сарадњи, како је говорио Монтескје.

Али ако погледамо из садашње перспективе, и теорија Адама Смита такође важи. Јер данас, када је технолошка моћ Кине и САД веома слична, мир се одржава зaхваљујући нечему што бисмо могли назвати узајамним страхом, јер обе стране верују да би рат за сваку од њих био погубан.

И теорија Хобсон-Луксембург-Лењин је очигледна у зачетку међународног надметања у Африци, где се Кина и САД такмиче за тамошња тржишта и ресурсе.

Ипак, ниједна појединачна теорија не обухвата целу истину, свака од њих важи за различите периоде или аспекте кинеско-америчких односа.

Укратко смо описали оно што сте назвали великим „преслагивањем“ глобалних доходака. Хајде да се детаљније позабавимо тиме. Ко је добио, а ко изгубио од ове промене и зашто?

Најкраће речено, глобализација је у великој мери била од користи вишим класама у богатим земљама, а огромну корист донела је практично свима у Азији, у државама попут Кине, Вијетнама, Индије и Индонезије.

Тешко је рећи ко је изгубио, јер у стварним приходима готово да нико није назадовао. Али у релативном смислу, у неповољнијем положају нашле су се средње и радничке класе у развијеним земљама. Они су изгубили у релативном смислу, у поређењу са својим најбогатијим сународницима који чине 1% или 5% популације, јер су њихови приходи расли знатно спорије од прихода оних на врху.

Истовремено, они су заостајали и у поређењу са азијским средњим класама. Дакле, није реч о томе да су осиромашиле у апсолутном смислу, већ је реч о релативном губитку: њихов раст једноставно није пратио динамику раста азијских средњих слојева нити слоја најбогатијих у својим земљама.

Написали сте да је нова глобална елита убрзо постала мета политичког незадовољства, чак и у земљама у којима је укупно богатство расло. Зашто су ове нове елите тако брзо изгубиле легитимитет? Зашто су толико изложене нападима?

Оно што се догодило у богатим земљама јесте да су велики делови становништва, попут радничке и средње класе, имали релативно скроман раст. Током три деценије њихови приходи расли су по стопи од 1% годишње. То није оно што је глобализација требало да донесе. Када су западни лидери, укључујући Регана и Маргарет Тачер, промовисали глобализацију, полазили су од претпоставке да ће средња класа у богатим земљама значајно напредовати. Нису глобализацију „продавали“ уз тврдњу да ће Кина у њој најбоље проћи.

Средње класе у богатим земљама (САД, Велика Британија, Француска, Италија и Немачка) прошла су релативно лоше. Уз то, виделе су да се људи који су већ били много богатији од њих додатно богате. То их је навело на помисао да нове елите заправо нe маре за њих. Нове елите су биле спремне да изместе фабрике из Сједињених Држава, преселе их, рецимо, у Бурму и тамо запосле јефтину радну снагу. Није их била брига за локалне заједнице.

Завршило се општим разочарањем: уверењем да су они који имају користи од глобализације равнодушни према својим сународницима који се осећају ускраћеним, који губе послове, нису у стању да одрже свој животни стандард или да га довољно побољшају. То је економска страна, али постоји и културна и морална димензија, којa је, по мом мишљењу, додатно појачана уверењем елита да су оне меритократске и да заслужују да буду на врху. Међутим, многи који нису у врху најбогатијих не прихватају ту тврдњу. То је заиста довело до великог раскорака између различитих делова западних друштава.

Поред тога, у многим европским земљама и питање имиграције је постало проблем. За оне на врху, имиграција је корисна јер обезбеђује јефтинију радну снагу. Али ако сте француски радник и морате да се такмичите са имигрантским радником из Африке, то није нужно пријатно.

Рекли сте да је Кина имала користи од глобалног неолиберализма, али и да је допринела његовом крају. Како је могуће да је Кина истовремено производ једног система и његов рушитељ? 

Изгледа парадоксално, али мислим да је то тачно. Кина је имала огромне користи од глобализације: отварање америчког тржишта, приступ технологијама са Запада, могућност извоза и могућност значајно повећање животног стандарда свог становништва.

С друге стране, управо зато што је толико велика и што је толико профитирала, Кина је почела да се доживљава као претња Сједињеним Државама. Из геополитичких разлога, САД и шири Запад почели су да пружају отпор глобализацији. У томе је иронија: глобализација је била веома успешна, нарочито за азијске земље, а посебно за Кину, али управо је тај успех створио геополитички сукоб између Кине и Сједињених Држава. Кина је имала огромне користи и тиме практично учинила неизбежним крај ове фазе глобализације. Постала је превелика да би се лако уклопила у геополитички систем којим доминирају Сједињене Државе.

Уводите у својој новој књизи појам „националног тржишног либерализма“, за који тврдите да је заменио неолиберализам. Како би то превели на једноставан језик? По чему се он у пракси разликује од неолиберализма?

То је широк појам. Понекад користим и израз „национални либерализам“ да бих га скратио. Али да објасним врло једноставно. Ако либералне или неолибералне принципе поделите на два дела, имате један који се односи на унутрашњу политику и други који се односи на међународни ниво.

На међународном плану, то су флексибилни девизни курсеви, ниске царине и потпуна слобода кретања капитала, технологије, робе и, донекле, радне снаге. Унутрашња страна неолиберализма подразумева ниже порезе за богате, ниже опорезивање капитала у односу на рад, дерегулацију, приватизацију и приватизоване системе социјалног осигурања.

Оно што се данас дешава у свету јесте да је међународна компонента неолиберализма одбачена, и то не само од стране Трампа већ чак и од стране Европске уније. Уводе се царине, постављају снажне препреке за кретање радне снаге, а економска принуда користи се готово свуда. Међународни неолиберализам се напушта и замењује меркантилистичким политикама.

Али на унутрашњем плану, у Сједињеним Државама неолиберални принципи остају веома живи. Трампова администрација донела је још већу дерегулацију него раније, ниже порезе за богате и повољнији третман капитала у односу на рад. Дакле, неолиберализам и даље постоји, али само на националном нивоу. Добијамо верзију неолиберализма лишену своје међународне компоненте.

Да ли мислите да ће национални тржишни либерализам дуго опстати? Или је то само прелазна фаза?

Не мислим да ће нестати за три или пет година. Он одражава дубоку структурну прерасподелу економске и политичке моћи на глобалном нивоу, уз идеолошки помак од слободне трговине ка логици нулте суме (да је добитак за једну страну губитак за другу). То су крупне промене.

Због тога је погрешно посматрати га само као нешто привремено, као прелазну фазу, посебно зато што још не знамо ка чему тачно води. Али је такође тешко предвидети који ће модел ускочити да га замени. Овај систем не зависи од једног лидера. Он има своју унутрашњу логику и могао би да опстане деценијама – напросто, не знамо колико ће трајати.

Тврдите да Си, Трамп и Путин у суштини нуде различите одговоре на исте структурне напетости. Шта под тим мислите? Која је заједничка логика која повезује ове, наизглед супротстављене, лидере?

Хтео сам да кажем да су сва тројица дошла на власт уз подршку група разочараних последицама, односно крајностима, неолибералне глобализације. Трамп се ослонио на незадовољство великог дела средње и радничке класе, која се осећала запостављеном након деценија глобализације, посебно након кризе 2007–2008. године. Зато је за њега гласало 77 милиона Американаца.

У Кини, подршка Си Ђинпингу дошла је пре свега изнутра, из Комунистичке партије, нарочито од оних који су видели да је њихов политички ауторитет угрожен успоном богатих елита. Суочен са новим милијардерима и милионерима у Кини, Си је заступао идеју да политика треба да буде одвојена од новца. Сматрао је да политика треба да остане у рукама људи из партије. Приметите како је Си дошао на власт снажно промовишући политику везану за борбу против корупције.

У случају Русије, Путин се лако може разумети као реакција на хаос деведесетих. Приватизација коју је спровео Јељцин створила је олигархијски систем који је земљу довео на ивицу грађанског рата. Путинов режим је толерисао економске елите све док нису доводиле у питање политичку власт.

Сва тројица лидера су понудила одговоре на крајности неолибералне глобализације, и управо на томе изградили сопствени политички легитимитет.

Веома занимљиво. То нас води ка следећем питању: ко су данас политичке и економске елите у Кини? Да ли се оне донекле разликују од својих америчких пандана?

Када сам анализирао податке из анкета о домаћинствима, посматрао сам најбогатијих 5% урбаног становништва у Кини у периоду од 1988. до 2023. године. Године 1988. ту групу су углавном чинили људи запослени у државним предузећима – инжењери, директори, као и државни службеници и функционери Комунистичке партије. Професионално-менаџерска класа имала је врло мали удео, док мали и велики капиталисти готово да нису постојали у 5% најбогатијих.

У 2023. ситуација је потпуно другачија. Око две трећине најбогатијих остварује приходе из приватног сектора. Неки од њих су крупни капиталисти, други мањи, а има и самозапослених или оних који раде у приватном сектору. Поред тога, значајан део припада професионално-менаџерској класи, углавном запосленој у великим приватним предузећима, као што су фабрике и инвестиционе банке. Преостала трећина је даље везана за државу, кроз запослење у државним предузећима, владиним институцијама и Партији.

Дакле, дошло је до велике трансформације, како у економији тако и у друштвеној структури елите. По мом тумачењу, ако то посматрате из перспективе политичког лидера, таква елита може деловати као потенцијална претња: тих најбогатијих 5%, сада у великој мери ослоњених на приватни сектор, могли би да траже већи утицај на избор политичких лидера и креирање политика.

Али ако не желите да богати диктирају политику на начин на који то чине у Сједињеним Државама, онда је решење раздвајање економске од политичке моћи. То је у суштини оно што је Си урадио. Порука је: ви, богати, можете да наставите да се богатите и имате економску моћ, али нећете имати и политички утицај. Политичке одлуке, чак и економске, доносе се по по критеријумима који треба да буду у корист Кине као целине, а не нужно у корист економских елита.

Шта политички Запад погрешно разуме када је реч о последицама успона Азије и Кине?

Политички Запад је у почетку подржао отварање Кине, пре свега из геополитичких разлога – како би супротставио Кину Совјетском Савезу и раскол између њих учинио неповратним. Истовремено су постојали и економски интереси, попут приступа огромном кинеском тржишту.

Гледано уназад, у светлу данашњег разочарања оним што се догодило у Кини, политички Запад тврди да је ушао у глобализацију у нади да ће се Кина демократизовати. По мом мишљењу, то заиста нема много смисла. Тврдња да су разочарани глобализацијом зато што Кина није постала демократија делује као накнадно оправдање. И прилично је неискрено.

Право неразумевање било је структурне природе. Западни доносиоци одлука нису схватили да ће успех глобализације значајно променити расподелу економске моћи у свету. Другим речима, нису предвидели да ће систем који су сами промовисали довести до слабљења њихове релативне доминације.

За крај, гледајући унапред, какав нови светски поредак очекујете? Да ли идемо ка већој фрагментацији, сарадњи или нечем трећем?

Очигледно је да данас имамо глобални неред. Као и у многим историјским периодима, то је привремени политички поремећај који ће, надам се не после великог рата, довести до новог поретка који боље одражава однос снага међу државама.

Мислим да се крећемо ка мултиполарном свету. Под тим не мислим само на неколико приближно једнаких полова, већ на међународни поредак – можда са реформисаним Уједињеним нацијама или с неком новом институцијом – који ће боље одражавати данашњу реалност него систем створен после Другог светског рата. Данашњи систем има много нелогичности: мале европске земље имају већа гласачка права у ММФ-у него земље попут Индије или Индонезије, што нема много смисла с обзиром на њихову величину и економску снагу. Нови систем би морао да одражава садашњу расподелу моћи.

У том смислу, најпре ћемо вероватно ићи ка мултиполарном свету са више полова, поред Европе и Сједињених Држава с земљама попут Кине, Индије, Бразила, Јужне Африке и Русије. На дуже стазе, надам се да ће се изградити праведнији међународни поредак у којем ће велике силе имати већи удео него што га имају данас.