Нина Колунџија: Забранила бих спортистима да рекламирају кладионице štampaj

„Политичари вапе за медијским простором, они увек хоће да говоре, њима је потребан сваки секунд. Спортистима није и врло често избегавају да говоре, ако не морају. А председници клубова не седе заједно у студију. На Копаоник бизнис форуму, на истој трибини били су Остоја Мијaиловић и Небојша Човић, председници Партизана и Црвене Звезде и то је било чудо. Притом, они нису међусобно разговарали... Напетост је код нас карактеристична за дерби, али нисмо ми усамљени у томе. Исто је у  Атини, кад играју Олимпијакос и Панатeнаикос. Ту су и језиве сцене у Турској. Енглески навијачи, кад их пустиш било где, а да то није острво, праве хаос. Где год се појаве, полиције је више него њих. Спорт у људима изазива неку врсту сирове емоције. Фудбалери и кошаркаши на терену се понашају спортски и са уважавањем.  Али на трибинама, што је већи улог, већа је нетрпељивост. Када је у Евролигу одлазио само један клуб, односно шампион регионалног такмичења, финална серија је била борба на живот и смрт. Играли су тада Звезда и Будућност, а сцене су биле исте“, каже у Бермудском троуглу Нина Колунџија, уредница спортске редакције телевизије Прва.

Колунџија одговара на питања o продору жена у спортско новинарство, притисцима спортских функционера на медије, зашто би у комуникацији спортиста с медијима требало увести правила НБА лиге, зашто је спортским новинарима данас мање важно да ли раде на телевизији са националним покривањем или кабловским каналима, како утакмице постају спектакли, а како се из спектакла претварају у ратна поља на терену и на трибинама.

Саговорница подкаста о медијима објашњава и како је придржавање микрофона утицало на сарадњу спортских редакција иначе завађених медијa, зашто су спортови попут бејзбола „досадни“, а зашто нема жељу да коментарише пренос кошаркашке утакмице иако је реч о њеном омиљеном спорту:

„Зато што ми је и даље тешко да емоције доведем у ред док гледам и можда бих то могла да изведем ако не игра Србија или не игра Партизан. Вероватно бих, иначе, преплакала пола утакмице, нарочито битне. То не бих волела. Размишљала јесам неколико пута, али се не осећам пријатно за том врстом микрофона. А верујем да би било предрасуда и коментара, јер их и овако има и превише чак и за мушке колеге.  Људи некад сметну сa ума да коментатори нису увек на лицу места и да врло често гледаоци имају лагоднију позицију док гледају неке утакмице него сами коментатори. Они буду у коментаторским кабинама, где су они екранчићи, телевизорчићи и наравно да може да се деси грешка. Он је у том тренутку можда погледао статистику, вратио се на екран и није добро видео неку ситуацију. Све је то нормално. Али људи сад воле да коментаришу и критикују.“