Топчагић, Михајловић и Ибрахимовић на Санрему: др Карајлић о утицају наше дијаспоре на светски џет сет

Када год би у Сарајеву гостовала Звезда, на Кошеву би била проглашена нека врста ванредног стања. Раних седамдесетих, док је фудбал био више поезија а мање бизнис, на стадион, да виде Ђају, не би дошли само тешко обољели. Заставе, трубе, транспаренти, пјесма, све би подсјећало на посебну литију у чијем је средишту нека нова религија, далека од оних насталих на Блискоме истоку. Уске кошевске улице, закрчене непрописно паркираним аутомобилима, изгледале би као артерије човјека кога ће сваког тренутка опалити инфаркт.

Ми смо се дјеца радовали неописивој гужви због које смо стицали илузију да је наше Кошево, барем овога  недељног поподнева, постало центар свијета. Пробијали смо се кроз масу навијача, ходајући у супротном правцу, попут риба које пливају узводно, завиривали у сваки паркирани аутомобил, погађали њихове марке, дешифровали регистарске таблице. Долазили су из Бањалуке, Дервенте, Требиња, Чачка, Београда, Ужица, Книна, Мостара... Али било је и оних таблица чије поријекло нисмо били у стању да откријемо, неке чудне, загонетне таблице без звијезде петокраке, украшене малим округлим знаковима које су будили нашу машту. Најстарији од нас су нам са страхопоштовањем шаптали: „Ово су Швабе!"

Живот је другдје

Аутомобили са тим ознакама, као по правилу, били су љепши, раскошнији и бољи од ових које су возили наши очеви. (Ријетка је била мајка која је имала возачку дозволу). Њихови точкови били су шири од наших, блатобрани дебљи, а брзиномјери тих аждаја бјеху баждарени на оне брзине о којима су наши јадни аутомобили могли само да сањају. Сједишта су била прекривена чупавим крзном, а волани кожом. Једино заједничко што су имали са аутима воженим по нашим друмовима била је Звездина заставица окачена о широке ретровизоре.

Каросерија тих аутомобила била је изљепљена допадљивим наљепницама јарких боја, које као да су нам говориле да је прави живот далеко од ових наших сивих крајева. Да ли зато што су у нама будиле љубомору или због неке врсте освете, тек, ми смо те наљепнице скидали, љепили их за тијело, а затим прељепљивали по једнообразним, монотоним плакарима којима су биле омеђене наше мале собе, не би ли у њих унијели барем мало тог веселог свијета из којег су долазили аутомобили чудних регистрација.

Те аутомобиле возили су „наши радници привремено запослени у иностранству". Тако су, средства јавног информисања крстили нашу радну снагу која је почетком шездесетих похрлила у рањену Њемачку да је подиже из пепела послије Другог светског рата. Народ их је звао другачије. Гастарбајтери. У кући моје баке, њемачки је био равноправан са српскохрватским, па ми та ријеч, као и ријеч ауслендер није била непознаница. Ипак, моја мајка их је звала Југошвабе, као да им је том синтагмом дијагностицирала посебну врсту шизофреније зачете у располућености између земље у којој су рођени и земље у којој су покушали да пронађу срећу.

Углавном, посебним уговором између Западне Њемачке и Југославије нашим људима је омогућено да, без беспотребних административних препрека, раде у најдинамичнијој привреди Европе. Њемачкој! Тиме је друг Тито, један од потписника тог уговора, убио двије мухе одједном. Растеретио је пренапрегнуту социјалистичку привреду за најмање два милиона гладних уста са једне, а ослободио се притиска оних који нису били сретни у социјалистичкој Југославији, са друге стране. Како су се врата отворила, тако је на запад похрлила сва сиротиња велике Југославије!  Источна и јужна Србија, западна Херцеговина, централна Далмација и цијела Босна.

Парада канцоне, гламура и кича

Некако у то вријеме, када су Кошевске улице биле мале да приме све оне који су дошли да виде Ђају, најпознатији фестивал лаких нота у талијанском градићу Санрему доживљавао је свој врхунац. Побједник те параде канцоне, гламура и кича, већ је сутрадан постајао свјетски хит тјерајући са врхова топ листа подивљале и арогантне британске и америчке чупавце од којих пристојан свијет више није могао да живи.

У то вријеме „Пјесма Евровизије" је у односу на Санремо представљала провинцијску забаву пјевача аматера, а само велике свјетске звијезде ван италијанског говорног подручја имале су ту част да ногом кроче на највећу и најраскошнију фестивалску позорницу на свијету. Било је то вријеме у коме су се и англосаксонски музичари додворавали пробирљивој италијанској публици пјевајући своје пјесме на језику Петрарке и Дантеа. Тако је и Дејвид Боуви, љепушкасти британски кантаутор, свој први прави хит отпјевао на италијанском језику. Пјесма се звала Ragazzo solo, ragazza sola. У оригиналу звала се Space Oddity.

У недостатку праве жуте штампе, која је у то вријеме красила искључиво енглеско говорно подручје, у Југославији се Санремо највише пратио преко радија. Дан након завршеног фестивала, радио станица која је била дежурна на тлу цијеле Југославије емитовала је хитове отпјеване прошле ноћи, а у ријетким емисијама забавног програма на Југословенској телевизији имали смо прилике да видимо дјелић гламура којим је Санремо обиловао.

Баш тај недостатак информација будио је машту незаситог југословенског тржишта, које је управо тих година почело да неконтролисано и халапљиво преузима масовну културу запада осјећајући је као своју. Санремо у нашим главама замишљен је као врхунац екстраваганције, крајња тачка нечије каријере, мјесто препуно лијепих жена и шармантних мушкараца, у коме не постоји тоалет јер те ствари таква господа ни не требају. Чак и ако пишају, они пишају парфем. Тада, прије пола вијека, није се могло ни замислити да ће се главне звијезде овога гламурозног догађаја презивати на ић. 

Невидљива гомила

Гастарбајтери су дуго били невидљива гомила која се дала примјетити само током љетних мјесеци, у данима одмора или вјерских празника, када би закрчили уске сеоске путеве, далматинске плаже и пијаце око великих градова. Лако их је било препознати по немуштом покушају да преко крваво зарађених пара  „купе" завист мјеста у којем су рођени. Како је социјализам било уређење „скромних", то њихово „курчење" било је предмет спрдачине. Комунистичка власт према њима била је подозрива, због несумњивог утицаја непријатељске емиграције, а популарна култура их је приказивала као полуписмене идиоте плитких мозгова и дубоких џепова. Само је моја омиљена рок атракција Забрањено пушење у своме опусу показала више саосјећања према том слоју одбачених људи, посветивши њиховој боли пјесму под именом Док јездиш ка Алемањи. 

Тих осамдесетих Југославија се полако приближавала амбису. Комунизам је показивао знакове труљења, а наши радници привремено запослени у иностранству почели су да добијају прву дјецу. Осамдесете су биле године у којима се у предграђима Минхена, Беча, Мајнца, Сент Галена, Франкфурта, Гетеборга, Малмеа... зачела прва генерација оних који неће бити сигурни да ли су Југословени или Швабе. Ни једна од ових земаља неће их својатати, што ће читавој тој генерацији бити једна врста каљења кроз које ће постати јачи и резистентнији према силним епидемијама које сурови капитализам са собом носи. Тај осјећај неприпадости, у ери друштвених мрежа и глобалне комуникације изненада ће постати њихова предност!

Инсјеме

У исто то вријеме фестивал у Санрему препознаје значај новог, модерног оружја које је освојило планету. Телевизије. Он своје рухо прилагођава новоме времену, и све више престаје да буде фестивал, а постаје телевизијски шоу. Оно што је некад била привилегија тек неколико земаља, да гледа велику ревију италијанских канцона уживо, то постаје нормално за већину држава на планети. Експлозија те врсте музике била је толико јака да су се велика англосаксонска имена почела утркивати у прављењу дуета са италијанским пјевачима, па је Тина Тарнер успјела да ухвати Ероса Рамацотија, а Стинг Цукера. Са овим потоњим свирао је чак и Мајлс Дејвис.

Уједињењем Европе са почетка деведесетих, италијанска канцона са Тотом Котуњом и његовом пјесмом Инсјеме (заједно) постаје и политичка платформа Уједињене Европе. Та пјесма је била химна новој Империји чији је живот пројектован за наредних хиљаду година. Нико ко је у Европскоме парламенту пјевао ову пјесму те године није могао ни да претпостави да парламентарна демократија болује од исте болести од које је умро комунизам. Илузија да са тобом долази и крај историје! 

Али историја се са Југославијом деведесетих добро поиграла. Не само да ју је гурнула у крвави грађански рат, него је комаде који су од ње остали на најсуровији начин превела са социјализма у капитализам. У том „топлом зецу", којег су иронично назвали транзиција, није се снашао нико ко није схватио да су правила игре у потпуности промијењена, да је вријеме скромних прошло, а да је дошло вријеме курчења!

Око милион грађана некадашње велике земље мијења адресу у личним документима, а велика већина њих одлази далеко од Балканског полуострва. Они постају нова емиграција која за разлику од предратних гастарбајтера има завршене факултете, високе дипломе, велико радно искуство, изузетно знање и образовање и највиши културни стандард. Побједник у југословенском грађанском рату постају Канада, Аустралија и Сједињене Државе, јер бесплатно добијају људе који су способни да покрећу авионе, бродове, фирме, компаније, па и државе.

Наши предратни гастарбајтери, међутим, спремно су дочекали велике промјене са краја двадесетог вијека. Они су, навикнути да раде у суровим условима, укидање комунизма видјели као неку космичку правду којом су кажњени лезилебовићи социјализма што су без зноја и жуљева долазили до великих плата и високог мјеста у друштву. Њихова озлојеђеност идеологијом због које су и напустили земљу листом их је мобилисала у своје националне редове током ратова деведесетих. Проценат оних гастарбајтера који су још увијек имали осјећање заједништва, био је на нивоу статистичке грешке. Тек ће се касније код њихове дјеце, ове рођене на ободима великих европских градова, поново појавити осјећање припадања истом културолошком кругу којег они данас, диљем планете, називају „Наши".

Утроје

Парадоксално, капитализам, парламентарна демократија, слободан проток људи, робе и идеја, популарној култури донио је... пад квалитета. Профит као једини критериј по коме се одређује вриједност неког дјела донио је поплаву музике коју је прије рата слушао само онај слој становништва што се није могао похвалити високим степеном образовања. Како је њихов број, по природи ствари, увијек већи од оних који су у животу „доста тога прочитали", тако се и музичка индустрија почела прилагођавати њиховом укусу. Из приручних студија почела је да плази бесловесна музика коју су храбри аналитичари назвали турбо фолк, а која је на најприземнији начин ударала у најнижа осјећања слушалаца. Текст се оголио до порнографије, а музика се крала са касета донесених из Стамбола или Солуна.

Парадоксално, та врста музике добила је епитет „српска" иако је она са Србијом имала везе исто колико и Дејвид Боуви са Санремом. Међутим, у тој поплави знао је да се појави и покоји бисер, управо онако као што се у устајалој мочварној води зна појавити прекрасан цвијет локвања. Један од тих бисера била је пјесма коју је пјевала Нада Топчагић из деведесете године, а коју један мој пријатељ, циник, назвао „Утроје".

Појавом друштвених мрежа, интернета и масовне комуникације, друга генерација наших гастарбајтера равноправно улази у трку за информацијама. Са лакоћом долази у контакт са популарном културом из земаља одакле им долазе родитељи и у тој новој музици виде свој најмањи заједнички садржалац. Колективно несвјесно!

ИЋ

Ново вријеме доноси и нова изненађења. Међу онима рођеним далеко од мјеста у којима су се родили њихови родитељи почињу да се појављују бисери. Бескомпромисна борба за преживљавање и непрекинути културни образац, за којим имају насушну потребу, а који их невидљивим али чврстим конопцем држи везане за виртуелну матицу, натјерао је све оне који долазе са ових простора да се међусобно препознавају без обзира којем племену припадали. На то их је присилио опстанак на пакленом тлу Запада. Југославија, она која је нестала на Балкану, почиње да се појављује у виртуелном облику по ободима европских градова препуних нове емиграције. Језик којег једва говоре, зову Наш, али зато слушају све оно што долази са овога подручја, једнако волећи Северину, Цецу или Дину Мерлина.

Многи од тих бивших дјечака и бивших дјевојчица прескачу ону невидљиву линију којом свако друштво одваја обичан свијет од оног успјешног. Мало по мало, чујемо и прочитамо неко презиме на ић која постаје важно у свијету селебритија...  Јововић... Јанковић... Ибрахимовић.

Овај последњи својим супериорним понашањем и балканском ароганцијом тресе и мреже, али и срца навијача из цијелога свијета. Чини се да и поред значајних година у које је зашао, његова звијезда не намјерава да потамни. То су осјетили и организатори овогодишњег Санрема. Изабрали су га као човјека који ће бити довољно јак заштитни знак да спасе фестивал од короне.

Његов наступ зачињен је управо оним ријетким цвијетом израслим деведесетих у ужеглој мочвари турбо фолк музике. Ибра је у дворану ушао са пјесмом „Јутро је" Наде Топчагић и тиме забио још један гол на спектакуларан начин!

Међутим, организатори, уплашивши се да им то неће бити довољно, са Ибром су довели још једног од тих на ић, легендарног Синишу Михајловића, човјека који је дао више голова из слободних ударца него просјечни кошаркаш кошева из слободних бацања.

Њих двојица су симболично представила тријумф свих оних на ић, без обзира на то да ли су рођени овде или тамо... Јер, тешко да је ко у Бијељини, одакле су Ибрини, или Борову селу, одакле је Синиша, прије пола вијека могао да претпостави да ће неки „наш" бити „главна фаца" у Санрему. У Италију се ишло у куповину фармерки или у крађу по продавницама.

А да би наша прича о овоме феномену била још потпунија, њих двојица су, појавивши се на позорници Санрема, несвјесно представили оно што се у Социјалистичкој Босни и Херцеговини звало кључ. Номинално, један је Србин, а други Бошњак, а обојици су мајке Хрватице. Њима, наравно, то ништа не значи. И не треба! Они су другари. Они треба да тресу противничке мреже!

Санремић

Било би неправедно не подсјетити да је исто тако и прошлогодишњи Санремо био у знаку момка чије је презиме на ић. Наравно, Новак Ђоковић. Али то и није неко велико изненађење. Тенис нас је навикао на то. Овај спорт је још прије петнаестак година најавио доминацију тог презимена, када је до четвртфинала Ролан Гароса дошло седморо дјевојки и дјечака рођених у Београду. Л'екип, најпознатији спортски лист у Француској, тада је, на својој насловној страни, један од четири грен слем турнира назвао Ролан Гаросић. Да ли градић на обали Лигуријског мора можемо назвати Санремић?

Овдје није крај. Нема никакве сумње да ће сљедећа генерација „Наших" рођених далеко од онога што више не зовемо Југославија већ Регион, још више утицати на свјетска културна, па и политичка збивања. Једна од њих је већ имала прилике да у личној карти четири године има адресу на којој је писало Бијела кућа. Историја нам је показала да је све могуће. Могуће је и то да ће у догледној будућности унук неког нашег Југошвабе, са чијег сам непрописно паркираног мерцедеса давне седамдесет и четврте године скинуо допадљиву наљепницу јарких боја, постати свети отац Папа.