Сетити се Шар планине: Највиши врх Србије није онај о коме се учи у школи

Српска историја је својим добрим делом везана за планине и брдовите крајеве. И то не само због Свете Горе или Горског вијенца, где је она достигла своје духовне и литерарне врхове. Престонице и важни градови немањићке Србије, попут Старог Раса, Неродимља, Прилепа или Новог Брда, налазе се на већој надморској висини од Мадрида, који је највиша савремена европска престоница. Брдовити Балкан није само фраза.

Шар планина заузима важно место како у српској историји, тако и у народној епској традицији. Када је цар Душан ишао да проси Роксанду међу Латине, о чему сведочи песма „Женидба Душанова", услов лукавог домаћина је био да српски цар не води своје најбоље јунаке. Ипак, мајка јунака са Косова се досетила решења:

„Ђецо моја, два Војиновића,
ви имате брата у планини
код оваца, Милош-чобанина,
најмлађи је, а најбољи јунак"

Лукавством, снагом и способношћу српском цару помогао је управо чобанин Милош, који је напустио породично имање у Вучитрну да би био на планини. Шара је код њега развила не само снагу већ и замашну нехајност која ја кварила пажљиво осмишљени латински церемонијал.

„(злу науку Милош научио
код оваца у Шари планини,
поспавати свагда око подне):
он задрема на коњу кулашу"

Вук Караџић забележио је ову песму од гуслара Тешана Подруговића, који је и сам рођен на преко хиљаду метара надморске висине. Подруговић, који је живео на прелазу из осамнаестог у деветнаести век, није могао да зна да у Душаново време није постојао термин Шар планина. Тај назив дошао је тек са oсманским освајањима. У средњем веку Шара је код Срба била позната и као Млечана планина, што је сведочанство о томе да епске песме доносе и доста истине.

Сетити се Шаре

Шара је заиста била позната по бројним стадима оваца. Производња млека и сира дала је и име Сиринићкој жупи, која се махом поклапа са данашњим границама општине Штрпце. Људи из Сиринићке жупе били су међу најбољим познаваоцима Шаре. Управо зато је 1906. године баш њих ангажовао Мирослав Спалајковић, конзул краљевине Србије у Приштини, да шверцују и деле оружје српским селима у време када је Османска држава престајала да постоји и сва власт је била у рукама локалних силника. Остала су забележена и имена ових познаваoаца Шаре који су помагали Спалајковићу: Илија, Лазар, Здравко и Цветко. Они су конзулу Краљевине Србије били представљени као људи „који би ce бар према садашњем увек могли извући из шкрипца".

Зашто је данас важно сетити се Шаре? Деца на часовима географије уче да је проклетијски врх Ђеравица са 2656 метара надморске висине највиши врх наше земље. Исти податак наводи и Статистички годишњак Републике Србије за 2020. годину. Међутим, то није тачно. Највиши врх Србије није Ђеравица на Проклетијама већ Велика Рудока на Шар планини. Овај податак распрострањен је међу љубитељима планина већ неко време. Објашњење које је често нуђено гласило је да нова мерења показују да је Рудока виша од Ђеравице.

Поглед на топографску карту Југославије у размери 1:25.000 коју је 1972. године израдио Војногеографски завод показује да је измерена висина врха Велика Рудока 2.658 метара. Другим речима, одавно је познато да је Рудока два метра више од Ђеравице. Зашто онда не знамо који је највиши врх наше земље?

Најбољи познавалац ове тематике је мр Сава Станковић, пензионисани потпуковник геодетске службе Војске Србије и бивши начелник Службе за границе Министарства спољних послова. Станковић истиче да највероватније услед непрецизно дефинисане границе између Социјалистичких република Србије и Македоније врх Велика Рудока није био посматран као врх на територији Србије. Рудока нија привлачила пажњу вероватно и зато што није нијвиши врх Шар планине. Недалеко од Рудоке у правцу севера, унутар територије Северне Македоније, протежу се врхови Мали Турчин (2.707 мнв), Бакардан (2.704 мнв) и Титов врх (2.748 мнв).

Гранична линија

Прецизно утврђивање границе између СР Југославије и Републике Македоније извршено је након распада заједничке државе.

Потпуковник Станковић, који је био актер ових преговора, каже: „Преговори са Македонијом отпочели су у Београду 02. септембра 1996. године и до потписивања Уговора трајали око пет и по година. Преговори о разграничењу вођени су уобичајеним дипломатским методама, према међународно усвојеним принципима и начелима. После дуготрајних преговора у оквиру Заједничкe дипломатско - експертскe комисије за утврђивање протезања и опис државне границе, граница је дефинитивно одређена Уговором између Савезне Републике Југославије и Републике Македоније о протезању и опису државне границе, потписаним у Скопљу 23. фебруара 2001. године". Уговор су потписали тадашњи председници Војислав Коштуница и Борис Трајковски, а дан раније парафирали министри спољних послова Горан Свилановић и Срђан Керим.

Станковић додаје да је највише времена проведено на утврђивање границе на планини Копиљачи изнад Витине, на Козјачко-ђерманском одсеку, као и на тромеђи Србије, Албаније и Македоније на Шар планини. Сам реон Велике Рудоке, који се налази 15км североисточно од тромеђе Србије, Албаније и Македоније дошао је на ред у мају 1997. године.

Станковић сведочи: „Заједничка дипломатско-експертска комисија се сагласила да се гранична линија, где је то могуће, протеже по средини доминантних врхова и гребена. Тако је на 3. седници, одржаној у Београду од 06. до 08. маја 1997. године, утврђено, према топографској карти у размери 1:25.000 Војногеографског института ЈНА, да се државна граница протеже средином 8 гребена и врхова дуж читаве границе, међу којима је врх Рудока".

Дилема да ли је Рудока део Србије је разрешена de facto 1997. а de jure 2001. године. Нажалост, у школским уџбеницима Велика Рудока је и даље непрепозната као највиши врх Србије. Статистички годишњак Републике Србије уопште и не наводи Рудоку као један од важнијих врхова Србије. 

Успон на Рудоку

Планинаре пут води до Рудоке из два правца. Са косовско-метохијске стране успон је могућ преко горанских села Призренски Брод и Растелица.

Планинари из Србије походе Рудоку углавном из Северне Македоније, стазом која креће из Новог Села у општини Боговиње. Тим путем сам са групом планинара и ја кренуо почетком јуна ове године. Успон на Рудоку није технички захтеван или посебно дугачак. Међутим, висинска разлика и тежак ранац са опремом за камповање чине да овај поход свакако није ни лак. Он Новог Села до Рудоке и назад до Црног језера, где је направљен камп, има око 20 километара током којих се направи око 1600 метара успона.

Као и у нека прохујала времена, планином шпартају бројна стада оваца. Пастири су нехајни као и раније. Међутим, шарпланинци су бројни и одмах својим гласним лавежом напомену планинарима да нема превише потребе да се приближавају стаду. Шара је посебно лепа почетком јуна. Старог снега има још увек, али се услед јаког сунца он интезивно топи и шара Шару мрежом потока. Планинари су срећни јер им не недостаје извора за пиће а зеленило зато што има сву воду овога света.

Потпуковник Станковић ми каже да је током последњих година висина Рудоке опет мерена и испоставило се да је она два метра виша него што се раније мислило. Он, ја и сви други љубитељи планина се надамо да ће се следећа реченица ускоро наћи у неком географском уџбенику или атласу: „На граници између Републике Србије и Републике Северне Македоније налази се врх Велика Рудока, који је са 2.660 метара надморске висине највиши планински врх Републике Србије".