Слике са летовања у Албанији: Море у Голему крај Драча štampaj

Чврсто верујем да је све што се налази на земљи накит те исте земље.

Уђох у Албанију и угледај планине. Камен заривен у небо – какав ли је изазов за сликаре? Разминувши Кукс и језеро, налетех на низију која се прострла све до мора. Ту, на путу, сазнао сам да у Албанији има реда и закона. Ево и како: угледао сам радар и блицао возачима дајући им на тај начин знак да успоре, али нисам знао да ће ме угледати друга саобраћајна патрола. Саобраћајац ми није тражио документа, али ме је упозорио да је кажњиво то што сам сугерисао возачима да смање брзину, јер сам се на тај начин умештао у делатност која ми као возачу не припада. Да ли је код нас у Србији кажњиво упозоравати возаче да смање брзину, јер се приближавају радарској партоли – не знам; у Албанији то није дозвољено, али ме саобраћајац није казнио. Прогледавши кроз прсте, пожеле ми срећан пут. Have a nice trip.

Ауто-пут према Тирани добро се одржава и има обновљену сигнализацију. Постоје многе бензинске пумпе и ресторани где туристи и путници намерници одмарају и освежавају се по врло приступачним ценама. Тоалети су чисти, миришу на лаванду.

Посматрам речи на знацима поред путева и видим да су многе речи на неки начин сродне: даље – то значи излаз. Пре 16 година када сам био у планимама Северне Албаније прошао сам поред највисочијег врха на Проклетијама: Маја Језерце. Заиста, у подножју врха има језерце.

У приобаљу наишао сам на град Rrogozhinë. Питам се да ли има исти етимолошки корен као и Рогозна, планина мог детињства која се налази југоисточно од Новог Пазара. Исмет Реброња у етимолошком речнику сматра да та реч може доћи од рогоџе, то јесте врљике, али оставља могућност и да је у питању реч настала од рагоза, спорна земља, територија неутврђене границе. Сродне речи у Србији и у Албанији присећају нас на то да су овим крајевима некада владали и Римљани и Османлије, са свим речима, праксом и обичајима који облику језик и језике.

У Новом Пазару, одакле долазим, незамисливо је слободно и брзо возити, јер је гужва изазвана не само бројем аутомобила него и саобраћајним и урбанистичким хаосом, а у Албанији се јасно види да је неко планирао развој обале и туризма. Богаташи нису опљачкали обалу од народа и државе, а путеви су повучени тако да путник једноставно дође на одредиште. Многи регионални путеви имају по две траке у једном смеру тако да и када дође до гужве, уз мало стрпљења буде и одгушење саобраћаја.

У Голему

Дошао сам у Голем, село надомак Драча. Нигде се не плаћа паркинг, а цене у породавницама су знатно ниже него у мом Новом Пазару. У Голему шишање код мушког фризера је 200 лека што је око 200 динара, а код нас 350 или 400 динара имао или немао косу.

Морам истаћи и праксу локалних трговаца да никада не покушавају да украду без обзира којим језиком и како се служите. Сваки производ се јасно откуца и купац види цену. Чак и на пијаци, тамо где се купује воће и поврће, локални трговци веома честито мере и веома честито наплаћују услугу. Осмех на лицима конобара, туристичких радника и трговаца у Албанији и осмеси њихових колега у Црној Гори нису за поређење. Сваки сусрет у хотелу с неким службеником, сваки сусрет два погледа пропраћен је осмехом локалног туристичког радника. Јасно се види да су ти осмеси увежабани и да су део пословне стратегије. Али осмеху се у зубе не гледа.

Плажа у Голему налик је на улцињску Велику плажу, али је нешто тежи песак, па када има ветра нема песка у очима. Вода је топла, чиста, само треба опрезно ронити да се очи не би среле са неком медузом. Купачи негодују на присуство медуза – зашто се налазе ту у свом природном станишту, а медузе ћуте и пливају – не буне се што су људи ту, у води, где оне проводе већ 650 милиона година.

Интересантна ми је и чињеница да плаже у Албанији нису бучне. Може се на њима мирно разговарати без бојазни да ће ваш глас надгласати неко са суседне лежаљке.

Мало је оних који могу одолети свим јелима и посластицама које нуде кулинари албанског приморја. У хотелима у Голему сваке вечери музика, али је на мене посебан утисак оставило то што једном недељно организатори доведу и фолклорне групе. Туристи, не само из Албаније него и из Швајцарске, Пољске, Немачке, устају да науче кораке и заиграју уз ритам традиционалних песама. Приметно је и да многе девојке, када пролазе улицом, заиграју уз ноте. Велики је и број тетовираних младића и девојака који су неким порукама и сликама желели да „украсе“ своје тело. Тренд који влада у Европи није обишао ни Албанију.

У драчком музеју

Они који посете Голем, обично оду да обиђу и лепоте древног града Драча где обавезно треба видети највећи археолошки музеј у Албанији. Отворен је за јавност 13. марта 1951. године на локацији у близини обале захваљујући напорима албанског археолога Вангјела Тоеија. Тада је са обе стране зграде био постављен пронаос са разним елементима из античке и средњовековне архитектуре. Обалско шеталиште, окренуто према музеју, претварено је у археолошки парк 1973. године.

Током кризе у Албанији 1997. године музеј је озбиљно оштећен и опљачкан. Од 2010. музеј пролази кроз темељну реконструкцију. Стална поставка музеја се стално проширује, има предмете из средњег века и предмете везане за исламску кутуру. Влага и со велики су непријатељи овог музеја, јер нагризају бројне експонате крај којих се туристи фотографишу.

Највећи део поставке музеја чини 3204 артефакта који су пронађени близу античког налазишта Диракијума (Dyrrhachium) и обимну колекцију из праисторијског, старогрчког, хеленистичког, римског и византијског периода. Ту су погребне римске стеле и камени саркофази, елементи античке материјалне културе. Поставка носи благо града од праисторије до поствизантијског периода.

С Горанцем из Кукса

Чињеница је да су житељи Албаније мислили на садашњу генерацију, јер обала није продата тајкунима. Јавно добро је остало јавно добро. Дакле, неко је мислио на неке генерације које ће доћи да зидају, граде хотеле, развијају туризам и саобраћај.

Пример за такву праксу нашао сам и пред џамијом у Голему: поред степеништа, са стране постоји и улаз за инвалиде. У Новом Пазару, исправите ме ако грешим, тако нешто нисам видео.

Последњег дана упознао сам Горанца из околине Кукса. Ученик. Његов говор нимало се не разликује од Горанаца из околине Призрена. Он каже да оних неколико горанских села у Албанији дуго није имало струју.

„У кућама и на ливадама говоримо нашински, у џамији имам држи хутбу на нашинском, али у школама учимо све на албанском“, каже овај млади човек.

Ветар са мора хладио је тела људима који су држали телефоне у рукама и сваког часа били у корак са вестима из целог света. Нисам чуо да је неко поменуо реч корона; у ресторанима, апотекама и продавницама нико није тражио да посетиоци носе маске.

Туристи распевани и насмејани, а угоститељи и трговци задовољни. Добра туристичка година. Свакако боља од претходне.