Асистирање при суициду по закону о активној еутаназији: Позови доктора ради самоубиства

Средином новембра аустријски парламент гласа о предлогу Закона о активној еутаназији (Sterbeverfügungsgesetzt). Ако владин предлог прође, особе које помогну тешко, неизлечиво и терминално болеснима да изврше самоубиство неће више кривично одговарати. Од 1. јануара идуће године, смрт би се у Аустрији продавала на рецепт у апотеци. Препрека које отежавају право на умирање од властите руке је неколико, но све су логистички изводљиве. Да ли природна смрт постаје умирућа врста?

Пре свега, да ли је уопште могуће посматрати самоубиство из самомилосрђа као логистички изазов, чињенични предмет у развоју? Је ли у реду бројати професионалне и административне нивое до дозволе, писати колико се чека на рецепт, колико кошта дозвола (500 евра), кога од фамилије и пријатеља послати у апотеку, како на интернету отворити листу фармација које пристају да продају смртоносни коктел натријум-пентобарбитала?

Нема нам друге него да на сва горња питања одговоримо потврдно. Чак и ако се не рачунају нејасни историјски извештаји о случајевима кад су појединци умирали у тихом сагласју са доктором пријатељем, медицински асистирана еутаназија је већ неколико последњих деценија неазобилазна тема у јавном дискурсу модерних друштава. У правном такође. Једна за другом државе покушавају да законима регулишу тамну материју намерне смрти. Географски простор на који се овде мисли је ограничен на хришћанска, односно прото-хришћанска друштва. То су она која су једном почела као религиозна, у међувремену постала секуларна, али свеједно остала, уз нагласак на „добровољно остала", унутар хришћанских симболичких система.

Већ сама терминологија ствара конфузију. Активно убиство болесника на његово преклињање је свуда кривично дело. Ако се међутим тај термин преведе на самоубиство уз активну асистенцију, отвара се низ земаља у којима је оно могуће - Канада, добар део Аустралије, Белгија, Холандија, Луксембург, Шпанија, Швајцарска, од идуће године и Аустрија. Ако се иде корак ниже у појмовном заокруживању, рецимо на пасивно асистирано или индиректно самоубиство, оно је практично у свим европским државама третирано кроз преседентне судске одлуке. Или само толерисано, у Немачкој више, у Португалу и Италији мање, скоро па никако.

Ту није крај терминолошким нејасноћама. „Еутаназија" значи да неко убија некога; „асистирано самоубиство" да неко убија сам себе. У првом случају caedes, у другом sui-caedes. Две ствари које излазе на исто - да неко, сам или у друштву, активно пожурује природу/прескаче Бога који је очито изгубио интерес за дотични случај, не би ли пресекао неко неиздрживо стање.

Дакле, ипак sui caedes, суицид, самоубиство, без обзира на степен инволвирања других.

Ко то неће да чека (своје време)?

Кад је пре десетак дана аустријска влада пустила свој предлог у јавну расправу, ствар је изгледала готова и запечаћена. Биоетичким комисијама, медицинским и религиозним организацијама, правним телима, дате су три седмице да евентуално поднесу примедбе на документ. Сама парламентарна процедура не би била проблем, јер је однос снага јасан: владин предлог = владина већина у скупштини.

У међувремену су се многе од тих установа побуниле. Као први, без изненађења Каритас и Ђаконат (ђаконат у Католичкој цркви има превасходну друштвену улогу, тек онда религиозну).

Медији су били збуњени. Велика ствар, а тако некако збрзано и успутно, скоро посрамљено. При томе утисак брзине вара, јер се о еутаназији расправља у јавности већ деценијама, али природа теме је таква да је одлука, кад год да се донесе, исхитрена и уцењивачка. Коментари су се кретали од начелног прихватања потребе таквог закона, до примедби типа: ако почнемо да једни другима организујемо самоубиство, нисмо баш нешто направили.

Али кад се прошлог четвртка у великом интервјуу јавила Кристијана Друмл, председница главне државне биоетичке комисије, саветодавног тела при уреду канцелара, постало је евидентно да самоубиство из ауто-милосрђа није тако лако згурати у правну одору, па још и промптно на време, до почетка идуће године.

Шта је проблем? У принципу све, али се ипак издваја и неколико специфичности.

Да ли је држава дужна да организује суицид?

У појединачном, проблеми се своде на - реч је већ споменута - логистику умирања на захтев.

Законодавац има у виду пунолетне људе који болују од неизлечивих, смртоносних и болести неиздрживих трајних симптома. У регистар су укључене и тешке психичке болести. Сви морају да имају аустријско држављанство, како би се спречио такозвани суицид-туризам, слично оном који се, с правом, спочитава швајцарском удружењу Дигнитас. 

Човек који је одлучио да себи прекрати муке треба дозволу два лекара, од којих један мора имати апсолвирани тренинг из палијативне медицине. Ако се они сложе, нотар осигурава дозволу. Након тога почиње фаза размишљања (cooling off) од три месеца, за болеснике у терминалној фази само две седмице. Кад истекне рок, издаје се рецепт, и од тог момента се држава повлачи из процеса, а смрт враћа у приватни оквир.

Е сад, шта у томе не ваља? Осим што, рекосмо, генерално ништа не ваља, али тиме проблем неописиве патње коју проузрокују извесне болести није нестао.

Питања се множе. Ко су доктори? Да ли су обавезни да буду специјалисти за болест од које дотични пацијент умире (нису, за сада)? Да ли су довољно концентрисани за случај пред собом? Шта значи одредба да „тешки психички случај" може да добије дозволу „ако и кад је при здравој памети"? Шта ако болесник заправо није имао намеру да се убије, само је веровао да алтернатива не постоји? Шта ако поврати препарат и остане у стану са избезумљеним чланом породице?

Јасно, неко други, неки професионалац, мора бити присутан. Али ко? „Реклама" је забрањена и кажњава се до 60.000 евра. Реклама би рецимо била сваки излазак из простора приватног умирања. На пример, објављивање у медијима који доктори пристају да издају дозволе. Сви неће суделовати, толико се зна. Они који хоће, морају некако да се обзнане потенцијалним корисницима. Ако у своје службене квалификације ставе „специјалиста за плућне болести, торакс хирургију и еутаназију", да ли се то већ квалификује као реклама? Шта са хоспицима и домовима који одбијају да пруже, или уопште у зграду пусте, оне који пружају такве услуге? Шта ако се у пракси испостави да простор за умирање није приватан, већ полудржавног или државног типа? Како се долази до таквог простора - рекламом, немогућим транспортом тешког болесника? Значи ли то да држава онда ипак убија своје грађане по захтеву, у службено дефинисаним просторима који су излистани на интернету?

То је и прва замерка Кристијане Друмл, шефице главне аустријске биоетичке комисије - да асистирани суицид не би био приватна, већ државна ствар, али да држава о томе из незнања, несналажења, нелагоде - ћути. Не лаже, само је толико притиснута моралном контроверзом да игнорише празна места и пушта да их попуни живот. У конкретном случају смрт.

Ако није приватно и не сме да постане државно, то онда значи само једно: да бригу преузимају специјализована удружења. Једно такво се се већ јавило, „Аустријско друштво за хумани крај живота" (ÖGHL), које већ годинама сарађује са швајцарским Дигнитасом. ÖGHL је спремно да прихвати организацију дуж читаве линије - од доктора и нотара до сахране. Али, поручују из Друштва, то ће коштати. Не само као надокнада трошкова, плус споменутих 500 евра, већ више, прилично више. Јасно је и зашто - потреба рађа понуду, понуда тежи специјализацији, тржиште је приморава на стално проширење услуга, злоупотребе се успут закаче за погон. Док си се окренуо, убијање по позиву је постало тржишна ниша.    

Закључак: асистирано самоубиство би требало да буде приватно, али би у пракси често било државно, што не би смело, а још чешће економско-тржишно, што је дефинитивно забрањено и кажњава се са 60.000 евра.

Ерго, то је закон на папиру. Или у затвору. 

Има ли спасоносног самоубиства?  

Кад се разговара о асистираном самоубиству као активној/пасивној еутаназији, лако се схвати да се ту у једном чину преклапају два табуа, убиство и самоубиство. Први табу, акт убиства, свуда је покривен кривичним законом, а и у религији јасно издвојен као смртни грех, тако да стално морално подебљавање теме није неопходно. Не убиј, и тачка. Са самоубиством је већ нешто друго. Самоубиство је вероватно још једини прави табу који нам је остао.

О табуу тако високог етичког ранга тешко је имати мишљење. Свако га има, то је истина, али се с њим најчешће не слаже. Зато законодавац табуе тог етичког ранга обично оставља као празне и недоречене просторе у закону, надајући се да ће се снага приватног изборити с њима.

Оно што је сада проблем је да игнорисање више не функционише, јер се тема, дефинисана као ургентно јавно питање, примакла самом центру данашњег друштва. Гледа нас у очи и срце, лупа руком по столу и захтева регулацију. Сходно томе, ово и није текст само о Аустрији, јер што је данас у Бечу, сутра је у Београду, и обратно. 

Преко законске одреднице асистираног екситуса, чин самоубиства уопште је искорачио из приватног у јавни и државни простор.

Пре две године је модна кућа „Burberry" послала модела на писту у „дуксу" који се затварао конопом за вешање. Избио је скандал, „Барбери" се извинио и повукао омчу. Пардон, дукс. Медији су пренели изјаву модела Лиз Кенеди „да самоубиство није мода", и ту се стало.

У фебруару ове године је „Givenchy" у колекцију јесен/зима 2021/22 укључио љупку огрлицу украшену омчама за вешање. Уследило је још једно извињење, али с њим је дошло и сазнање да самоубиство очито јесте објекат модне инспирације.

Две премијере бечког Бург театра ове јесени тематизују самоубиства. Најпре представа Франка Касторфа „Зденек Адамец" по тексту Петера Хандкеа. Кад се гледалалац заиста унесе у Касторфову верзију, види се да она скандалозно „пропагира" самоубиство као херојски чин којим се појединац супротставља глобалном неолибералном капитализму. Самоубиство је знак за морално буђење друштва, за његово оздрављење.

Ердманов самоубица 

Друга је премијера од овог петка, „Самоубица" у режији немачког редитељског двојца Леонарда Копелмана и Петера Јордана. Реч је о урнебесној црној комедији руског писца Николаја Ердмана (1900-1970).

„Самоубицу" је Ердман написао 1928, већ тада звезда московских сцена. Текст су одмах преузели Станиславски за Художествени театар и Мејерхољд за Позориште Сунце. Станиславски је наводно прекидао пробе јер се зацењивао од смеха. У оба случаја су совјетске власти забраниле премијеру, а Ердмана ухапсиле и послале у гулаг.

Тачна реконструкција није могућа, сигурно је једино да је Ердманова драмска каријера тиме била завршена и да је „Самоубица" остао његов други и последњи текст. У руским позориштима је игран тек деценију после ауторове смрти. 

Увод у тужну Ердманову судбину и кратка историја његовог „Самоубице" је била неопходна да би се показала снага којом табу самоубиства одзвања у резонантној кутији политике.

Радња: Семјон Семјоновиц Подсекалников се једне ноћи посвађа са женом јер буновна не зна да ли је од ручка остало нешто кобасице. Ствар ескалира и он прети да ће се радије убити него нешто узети из њене руке. Сутрадан читав комшилук зна да Подсекалников намерава да се убије. Ускоро зна читав кварт, па град, па разна уметничка удружења, политички комитети и погребне фирме. Са свих тих страна почиње упорни, непопустљиви, агресивни притисак на Подсекалникова да се убије у чину милосрђа према самом себи. Свима њима се то самоубиство уклапа у неку херојску идеолошку шему, па тако траже да се убије како би скренуо пажњу на судбину радничке класе, на статус руске интелигенције, на романтичну љубав, ексклузивни бутик париске моде, на комшијску досаду, лепу сахрану и слично.

Судбина Ердмановог текста је доказ да су у совјетској цензури, морал на страну, радили интелигентни и образовани људи. Одмах су препознали Дуркхајмову структурну аналогију између самоубиства и болесног друштва. 

Да ли је природна смрт на самрти?

Кад се баци поглед у историју, јасно је да су друштва увек била спремна да прихвате суицид. Она само не излазе на крај са самоубиством као са процесом разломљеним на детаље. Сад се иде код доктора, сутра код нотара, па банковни трансфер, прецртавају се дани на календару, па се неко близак пошаље у апотеку. Рачуна се колико је та особа направила корака, десет, двадесет, сад га је апотекар погледао са сажаљењем, сад се вратила у стан, сад...

Не муче се само данашња друштва са процесуалном страном самоубиства. У Старом завету, на пример, девет особа умире од властите руке. Док опседа град у намери да у њему побије све живо, Абимелеха (Књига судија 9,50-56) погоди у главу каменица коју је бацила жена са зидина. Абимелех умире од фрактуре лобање, нема сумње, али свеједно тражи од штитоноше да га прободе мачем, како не би било да га је убила жена. Самсон страда у акту проширеног самоубиства (Судије 16,28-31). Први израелски краљ Саул, тешко рањен, тражи да га штитоноша убије. Кад он то одбија, Саул се „баци на мач", након њега и очајни штитоноша (Прва књига Самуелова, 32,4-13).

Како се то „баца на мач"? Технички, неко мора да држи мач. Али извор јасно каже да то није био случај. Неко објашњење би било неопходно, али колективни писац одлучује да детаљи нису за причу. 

У Новом завету је само једној особи дозвољено да прекрати властите муке. О Јуди Искариотском: „Бацио је сребрењаке у храм, отишао и обесио се", каже Јеванђеље по Матеју (27,5). Био, обавио, нема га, пуф!

Дела апостолска дају праве форензичке post mortem информације о Јуди, али најстарија књига Новог завета остаје елегантна у опису.

То је оно што мучи аустријски закон о еутаназији и све друге законе тог типа. Тај моменат кад законодавац схвати да он не регулише начелни проблем права на самоубиство тешко и неизлечиво болесних, јер је та тема већ изрегулисана протоком времена и крхким телом. Напротив, од законодавца се тражи да регулише детаље, процесне токове, стадијуме ка циљу, одбројавање, маркирање тренутка, укратко да се тачно зна ко је и како наместио мач... То људски ум не може без тешких последица.

У причи „Розали одлази да умре" из романа Слава (Ruhm, 2009), аустријски писац Данијел Келман описује фиктивну епизоду по реконструкцији асистираног самоубиства у швајцарском Дигнитасу. Корак по корак: шта је доктор рекао Розали, како је путовала, мењала превозе до Цириха, седела у чекаоници. Детаљност описа се претвара у справу за мучење и читаоца и „Розали". На крају се лик Розали директно обраћа аутору приче и каже му: „Ово је страшно, напиши други крај, молим те."

„Шта хоћеш?", пита је Келманов алтер его Лео Рихтер. „Да опет будем млада и здрава", одговара Розали. „Онда у реду", каже Келман/Рихтер, и као бог промени крај приче, па Розали лаких ногу истрчи из Дигнитаса.

Келман: „А Розали? Ено је како граби улицом крупним корацима, пијана од среће, и мени дође за тренутак као да сам добро направио, као да милост зависи од тога како се исприча. Истовремено, не могу порећи, буди ми се апсурдна нада да ће једном неко за мене учинити то исто. Јер као и Розали, не могу да замислим да постојим само ако ме неко гледа, да нестајем кад се поглед другог с мене склони. Као што сада, док завршавам ову причу, и скрећем поглед с Розали, њена егзистенција бива избрисана са овог света."    

И зато, не скрећите поглед са људи до којих вам је стало. Више од тога изгледа није могуће.