Доломити, бледе планине, скијашки рај: 1.300 километара с једним ски-пасом štampaj

Могли бисмо рећи да ако су Доломити скијашки рај, онда је Селаронда – круг око масива Села, између четири долине Араба, Алта Бадија, Вал Гардена и Вал ди Фаса преко четири планинска прелаза Камполонго, Пасо Гардена, Пасо Села и Пордои – скијашки „Дизниленд”. 

Захваљујући географској позицији Доломити имају највише сунчаних дана током зимске сезоне док због скијашких стаза између 1.500 и 2.500 метара надморске висине (са изузетком Мармоладе односно Пунте Рока иде се на висину од 3.265 метара) гарантују, још увек, снежни покривач, од децембра до краја марта. 

Не зна се шта је јача карта Доломита: мноштво и дивота панорама (Доломити су део светске баштине УНЕСКО), преко неколико стотина стаза са близу 1.300 километара дужине повезаних жичарама и ски лифтовима, савршено припремљених стаза које одолевају и високим температурама, до гастрономије обележене синергијом италијанске, тиролске и локалне ладинске кухиње.

Једина мана, мада је неки сматрају и великом предношћу, јесте одсуство „бустеризованих” апре-ски барова који се претварају у дискотеке и врло скроман ноћни живот у поређењу са аустријским и француским зимским центрима. У суштини, једини велики недостатак Доломита је саобраћајна повезаност са остатком Европе. Најближи велики међународни аеродроми се налазе далеко, по неколико стотина километара (Милано, Минхен, Венеција) а ни железничке станицу нису близу (Болцано, Тренто, Брунико), тако да су аутобуси и приватни аутомобили једини начин да се стигне у скијашки рај. 

Доломити нуде искуство скијања у гротлу некадашњег вулкана Ћампаћ (Ciampac), једну од најдужих стаза у Европи, 12 километара са скоро две хиљаде метара висинске разлике, од Пунте Рока на 3.265 метара до Малга Ћапеле (Malga Ciapela) на 1.446 метара, могућност да се у једном дану окушате на четири стазе на којима се одржавају такмичења у Светском купу и пре свега круг око Селе (Sella) у два различита смера. 

Незасити скијаши и сноубордери у Доломитима могу себи да приуште задовољство да са једним ски-пасом током класичних шест дана зимског одмора не прођу ниједном истом стазом два пута. Такође, Доломити су за скијаше свих боја, од почетника који не иду даље од тзв. плавих стаза преко „средње класе” која форсира црвене до експерта који јуришају на црне и доломитске „зидове”. Уз то љубитељи авантура и зависници од хипер-адреналинских узбуђења имају могућност да скијају ван стаза по дубоком снегу, између стена и на ивицама провалија.  

Краљица Доломита

Мармолада је последњи глечер у јужним Алпима и често се апострофира „Краљицом Доломита”, не само због висине већ због лепоте која је краси и коју пружа. Са Пунта Рока, на коју се стиже са три повезане гондоле, Мармолада је надохват руке и ако вас срећа послужи, током савршено ведрих дана, са 3.265 метара је могуће видети у једном кружном панорамском кругу од 20 метара Јадранско море, швајцарске и аустријске Алпе и наравно све најелегантније доломитске врхове. 

Богородичина пећина-капела коју је освештао папа Јован Павле II налази се тик испод платформе на коју жичара довози скијаше. Ископана у стени на исти начин на који су војници у Првом светском рату правили заклоне у доломитским врлетима штитећи се од хладноће и непријатеља, Богородичина пећина са статуом Мадоне, додирује непреводиве дубине и оних који нису на „ти“ с Богом и вером. 

Спуштање низ Мармоладу је више од ужитка, поготово у раним преподневним сатима док је стаза још увек „невина”, без хупсера и леда. Посебно је атрактиван део стазе који је буквално изнад вештачког језера Федаје. 

Иначе, са Мармоладе се види савршено зашто је масив Села („sella” - седло) добио то име у стилу nomen est omen. Око масива Села се рачвају четири долине повезане међусобно планинским прелазима који су лети омиљена дестинација за бајкере, бициклисте, планинаре и власнике олдтајмера, посебно кабриолета. 

Круг око Селаронде

Од почетка децембра до почетка априла „Sellaronda” је најпопуларнија реч у Доломитима. Направити круг око ње је обавеза као што је видети Колосеум у Риму, Тријумфалну капију у Паризу, Пикадили серкус у Лондону или Тајмс сквер у Њујорку. 

Круг може да се направи у смеру казаљки на сату (наранџаста маршрута) или у обрнутом смеру (зелена маршрута). У оба случаја говоримо о круговима дугачким око 40 километара са 26 различитих стаза. У зависности од физичке кондиције, припремљености и гужве на жичарама круг може да се комплетира за три до четири, највише четири и по сата. Наравно, на то време треба додати и паузе за ужину, кафу или ручак у неком од бројних планинских домова са веома богатим јеловницима и винским картама. 

Прави изазов, за искусне и утрениране скијаше је да обрну круг и у једном и у другом смеру око Селе у једном дану. Будући да се стазе отварају у 08.30 а затварају у 16.30 то је сасвим изводљиво чак и уз паузу за ручак. Потребно је само водити рачуна да будете око 15.30 у последњој долини која вас дели од вашег коначног одредишта да не бисте плаћали екстра смештај или такси који може да буде чак скупљи од ноћења. 

Обићи круг око Селе у оба смера је врло инспиративан доживљај јер показује како иста места могу да изгледају потпуно различито само захваљујући другој перспективи или долазним правцима. Доломитски стеновити врхови извајани као природне катедрале због којих су их некада звали и „бледим планинама” огледају се у очима скијаша-намерника потпуно другачије у зависности од угла и светла које пада на њих. 

Наравно, круг око Селе се не мора поштовати до у детаљ. Штавише, поједина скретања су више него препоручљива. У Араби одлични скијаши имају обавезу да прођу три црне стазе које полазе од Порта Весково, са звучним именима: Фодома, Соурасас и Орнела (она је пола црвена, пола црна). Иначе, са Порта Весково се скреће на маршруту „Стазама Великог рата” који укључује и одлазак на Мармоладу и на којој можете видети и данас топове које су користиле италијанска и аустроугарска војска у Првом светском рату.  

На Томбиној стази

У Алта Бадији вреди скренути с главног пута и спустити се митском стазом „Гран Риза” (Gran Risa) на којој се возе трке Светског купа и која је посебна јер захваљујући пролазу кроз борову шуму цео дан је у хладу и због тога одолева чак и када су температуре високе а све друге писте као „попара”. У Бадији се исплати направити још једну девијацију и попети се на Валон, на 2.500 метара, одакле се Мармолада види као на длану и добар део Алта Бадије.  

У Вал Гардени такође треба направити две девијације. Прва се односи на писту Саслонг (ладински назив за Сасолунго) на којој се вози спуст за Светски куп и која је права шећерлема за добре скијаше. То је једна од оних стаза коју када комплетирате у једном цугу се осећате на седмом небу. Друго препоручено скретање је за Монте Пана, чаробно место које, као и многе друге локације у Доломитима, подједнако је заводљиво и лети и зими, што објашњава у доброј мери зашто је разлика у ценама минимална, за разлику од Аустрије, Швајцарске и Француске. 

И у Вал ди Фаси имамо две додатне дестинација које не треба пропустити. О првој смо већ нешто рекли а то је Ћампаћ и скијање у гротлу некадашњег Вулкана а друга је Сан Ђовани ди Фаса (некадашња Поца ди Фаса и Виго ди Фаса су се ујединиле) где се налази Ћампедије (Ciampedie) најкитњастији природни амфитеатар окружен масивом Катинаћо (Catinaccio), велелепним „Тори дел Вајолет” и са Селом и Пордоијем у даљини. Посластица за скијаше и старије љубитеље „белог циркуса” који памте Алберта Томбу је писта названа по најбољем италијанском скијашу свих времена. 

Томба „ла Бомба”, како су италијански коментатори звали шампиона из Болоње, је буквално обожавао да тренира на стази испод Катинаћа према Пери ди Фаса. Реч је о краткој, али веома захтевној црној стази које је у част великог аса названа по њему. 

Доломити су магични и имају магнетску моћ: дође се први пут зими због скијања, после се долази лети због лепоте, боја, шума, врхова, мириса, укуса, ветра, зора и предвечерја. Доломити су филмски сет који је природа поставила: овде је могуће пронаћи на једном месту шкољке на планинским врховима преко три хиљаде метара, трагове диносауруса и скијати у утроби вулкана. 

Дилема италијанског писца Дина Буцатија загледаног у врхове некадашњих „бледих планина” и данас се чује у глави сваког пажљивог посматрача када се нађе у Доломитима: да ли је на јави или у сну, да ли је међу стенама или облацима?