Успон и пад највеће банатске вароши: Било једном у Зрењанину

У Зрењанину који је, у време транзиције или – како овдашње Лале кажу – „утеривања капитализма после социјализма“, доживео економску, па и демографску, катастрофу, с нестрпљењем се очекује скори почетак рада кинеске фабрике за производњу гума „Линглонг“, која ће, на старту, запослити око 1300 радника, а касније, вероватно, и више. Свака инвестиција овде је одавно злата вредна, због тешких последица разарања зрењанинске привреде у годинама распада Југославије, у којој је град на Бегеју, највећа банатска варош, био велики индустријски центар, а многе његове фирме биле бренд познат у Европи и свету.

Иако се надају бољим временима, Зрењанинци, првенствено они старији, не крију сумњу да ће њихов град икада више бити оно што је био до деведесетих година прошлог века, кад је његова привреда цветала – а уз њу, и захваљујући њој – и спорт, култура и остало, док је незапослен, кажу, био „само онај ко није 'тео да ради“.

Зрењанин је, са околним селима, тада имао стотинак хиљада становника и стандард бољи од новосадског и београдског. За Титова живота, говорило се да „Зрењанинци живе к'о Словенци“, што је значило да су имали благостање грађана увек најразвијеније југословенске републике.

Симбол тог „златног доба“ Зрењанина био је Индустријско-пољопривредни комбинат „Серво Михаљ“, највећи произвођач хране у социјалистичкој, самоуправној и несврстаној Југославији, и велики извозник чији су производи стизали „и до Америке“.

Комбинат је био власник 240.000 хектара обрадивих површина на подручју пет општина Средњег Баната, имао је 42 фабрике, запошљавао 24.000 радника и сарађивао са чак 25.000 коопераната. Једна рачуница каже да је производио више хране него што данас заједно могу да произведу БиХ, Црна Гора и Македонија. А друга – да би његова годишња продукција јестивог уља, шећера, брашна, меса, месних прерађевина и других аграрних производа напунила композицију воза дугачку од Београда до Бара и назад.

Била је јавна тајна да су творци државних закона за област аграра своје нацрте решења заснивали на пракси овог зрењанинског гиганта, названог по предратном комунисти Серво Михаљу, стрељаном на београдској Бањици 1941. године. Пола века касније, пред нови рат, распад Југославије и повратак капитализма, убијен је и моћни комбинат његовог имена.

40 угаслих зрењанинских фабрика

Као знакови пустоши које је за собом оставила транзиција у Зрењанину и данас зјапе празне или порушене зграде многих некад узорних произвођача. Од 42 фабрике у потпуности су преживеле само две: уљара „Дијамант“ и „Млекопродукт“. „Дијамант“ је купио хрватски тајкун Ивица Тодорић, а „Млекопродукт“ једна француска компанија. Иако је преамбициозни Тодорић, касније, дошао у сукоб са законом и био суђен у његовој Хрватској, „Дијамант“ је успео да се одржи.

Нестао је и моћни „БЕК“ ког се, по његовом чувеном месном доручку, сећају генерације и генерације војника Југословенске народне армије (ЈНА), а био је на менију и војски више страних земаља. Одавно нема ни Комбинатових перјаница у пословима са западним партнерима, на бази заједничких улагања – „Југоремедије“, „Луксола“ и „Житопродукта“.

Фабрика лекова „Југоремедија“, настала 1961. године, била је дебитантско југословенско улагање са западним партнером – подигнута је у кооперацији са немачким „Хехстом“. Чикашка „Хелен Кертис“ је своју прву европску лиценцу козметичких производа дала зрњанинском „Луксолу“, а плод сарадње „Житопродукта“ са „Великим млиновима Париза“ били су први замрзнути пекарски производи на југословенском тржишту.

На „Серво Михаљ“ су се добро, више у своју него његову корист, „наслањале“ и неке од моћних фирми из братских република. Зрењанински аграрци, односно њихова широка лепеза производа, допринели су узлету гласовите хрватске „Подравке“, словеначке „Колинске“, „Такова“ из Горњег Милановца...

Остао је Зрењанин и без Комбинатове Фабрике шећера, дуго највеће у Југославији, која је завршила у – старом гвожђу. Говорило се зато да не би „сметала“ неким већ приватизованим посестримама.

Па и без пиваре, утемељене на традицији производње пива у овој банатској варошти од 1745. Углед који је ова фабрика имала код пивопија широм „Југе“, није јој помогао да се спасе. Као ни подсећање да су се баш њеним пивом, оног топлог септембра 1961. године, освежавали учесници Прве конференције несврстаних у Београду, највећег међународног скупа у историји наше престонице. Подсећање на стару Пивару данас је само туристичко-угоститељска манифестација „Дани пива“, која је наставила да живи и кад је у њој престала производња пенастог напитка.

У сећања се преселио и некадашњи ИПОК (Индустрија прерађевина од кукуруза), па стара кожара, шпиритана, кланица, Фабрика сточне хране...

Како је уништен "Серво Михаљ"

Најкраћи одговор на питање шта је узрок пропасти овог гиганта гласи – небрига. Небрига банака, небрига локалне заједнице и државе (и саме склоне паду деведесетих прошлог века) и менаџмента који није искористио законске могућности за приватизацију и претварање Комбината у акционарско друштво.

Пошто је контролисао огромне робне и новчане токове, Комбинат је, у време кад је Југославија почела да пуца по свим шавовима, почео да буде сметња савезним и републичким органима власти, а посебно банкама. Укидањем интерне банке „Серво Михаља“, његова моћ је почела да слаби, а тај тренд је појачавао све отворенији сепаратизам федералних јединица и незаинтересованост државе да комбинат одбрани.

Код нових власника делова некад моћног гиганта никад се није појавила јака и искрена жеља за поновним повезивањем и укрупњавањем по некадашњем моделу. Говорећи, пре четири године, на свечаности поводом постављања камена темељца за „Линглонг“, председник Александар Вучић је истакао да је сиромашење и пропадање зрењанинске привреде покренуто „лошим пљачкашким приватизацијама у прошлости“.

Стечајни поступак у Комбинату трајао је више од деценије, а много имовине је расточено или нетрагом нестало. Од стоваришта и одмаралишта, до уметничких слика и возила. У том општем хаосу, нестала је и Награда АВНОЈ-а, највеће признање Титове Југославије, коју је „Серво Михаљ“ добио 1980. године „за успешно пословање и допринос развоју земље“. 

Мучно пропадање 

На подужој листи пропалих фирми у Зрењанину у време транзиције, обележене „дивљом приватизацијом“, су и многе које нису биле део „Серво Михаља“. Највише их је из текстилног сектора, а најпознатија међу њима је Фабрика тепиха „Пролетер“, која је, до пре тридесетак година „ткала за цео свет“. Њени теписи стизали су, како каже она песмица „и на Исток и на Запад“, често и под ноге крунисаних глава Европе и света.

Пракса ове тепихаре, са близу 2.000 запослених, високим платама и разним бенефицијама – од врло повољних стамбених кредита до стипендија за децу запослених – навела је другарицу Папцу Кардељ да приликом једне посете „Пролетеру“ одушевљено изјави да то што они имају није видела нигде у свету. Комплимент је, наравно, био значајан, јер се знало да је супруга друга Едварда Кардеља, главног Титовог идеолога самоуправљања, волела да путује и гледа.

Већ деценијама ветар дува и кроз празне хале Фабрике шешира „Бегеј“, једине у социјалистичкој Југославији. Шешире из Зрењанина, од вуне и зечије длаке, носиле су и француска и енглеска господа, а капе и беретке из „Бегеја“ стизале су и у неке од несврстаних земаља Азије и Африке. Поједини од тих модела могу се и данас видети по Србији, али без лога почившег „Бегеја“, јер зрењанински произвођач никада није заштитио своју интелектуалну својину.

Давна прошлост је и конфекција „Слога“, јорганџиница „Славица“, трикотаже „ЗИТА“... С њима је у историју отишла и Фабрика чарапа „Ударник“, позната и Италијанкама и Францускињама, којој више нема ни физичког трага - зграда је срушена прошлог месеца. Страдао је и металски сектор, који се некад поносио „Радијатором“ (са ливницом), Бродоградилиштем „Бегеј“, „Металпрогресом“, специјализованим за прављење алатних машина. У Фабрици намештаја, уместо кревета, плакара и столица, словеначки закупац, већ годинама, прави – каде. Фабрика дувана се изгубила у диму транзиционих промена...

У ову невеселу дружину спада и Грађевинско-индустријски комбинат „Банат“ чији је знак утиснут у многе стамбене и друге објекте у Зрењанину, али и изван града на Бегеју и равног Баната...  

Потврда жала Зрењанинаца за старим добрим временима, пре свега за њиховим моћним Комбинатом, јесу и огласи на сајтовима преко којих се још може продати или купити понешто са знаком „Серво Михаља“ – производи, амбалажа, куварски рецепти, налепнице, чаше, отварачи за флаше, роковници, хемијске оловке...

На једном сајту је недавно објављено да су сачуване кесице декстрозе, чувених бомбона са укусом вишње, ананаса, наранџе или кафе, прављених у ИПОК-у, продате за 50 евра. Као и да, код носталгичара и колекционара, добро „иду“ и кантице у којима се некад продавала маст из „БЕК-а“, као и најлонске кесе са логом „Серво Михаља“...