Сећање на живот и смрт Хусеина Дердемеза, учитеља и сакупљача народног блага из сјеничких Бара štampaj

Дванаест година како међу нама није учитељ. Какав учитељ? Сеоски учитељ који је добровољно давао деци летњу допунску наставу. Није међу нама сакупљач народне књижевности и записивач народних обичаја. Какав сакупљач и записивач? Један од најплоднијих на Балкану који је деценије посветио том послу. Отишао је лексикограф. Какав лексикограф? Који је без ичијег наговора, без пројекта подржаног од неке институције, самоиницијативно сачинио речник 3255 речи и израза који се користе на Барама код Сјенице, на самој граници са Црном Гором.

Хусеин Дердемез. Рођен је 1940. у селу Гргаје. Почетком Другог светског рата умире му отац и петочлана породица без старешине иде од села до села; бораве у селима Радуша, Попе и Буковица, потом се враћају, али не у кућу него у колибу. Наступиле су послератне године глади. Основну школу завршио је на Барама, међу шумама и под снеговима. Учитељску школу завршио је у Новом Пазару где је међу друговима био упамћен као омладински активиста.

Од првог разреда школе, и током школовања, Дердемеза је подстицала учитељица, бивша партизанка Мирјана Стојановић, која води порекло из Петриње, а некад је била удата за високог партизанског официра. Као удовица, дошла је на Сјеничко-пештерску висораван и запослила се у трошној школи, заволела крај и људе, и зимске ноћи кад пуцају стабла од мраза и завијају вукови.

Она је у Хусеину Дердемезу видела даровитог дечака и младића који, иако веома сиромашан, има амбицију и доброту. Када Хусеину Дердемезу умре мајка, Мирјана Стојановић постаће му помајка. Из неког разлога, док је била жива, до почетка деведесетих година XX века, Мирјана није желела струју у кући, па су Дердемез и она читали ноћу, под фењером.

Видевши у штампи фотографију неког генерала, свог ратног друга, Мирјана Стојановић пише му и у писму тражи да се заузме код власти у Београду да Баре добију нову школу. Генерал се постара, јер верује својој другарици, верује да је школа у Барама једва на ногама, и тако овај крај добија седамдесетих школску зграду која је била једна од најмодернијих у држави.

Мирјана и Хусеин школују децу, дају им знање. Цео крај око сјеничких Бара хрлио је ка осмогодишњој школи. Здраву децу планинска снага носи даље на студије, у војску, широм бивше Југославије. Дух овог народа ухватио је Хусеин Дердемез кроз децу и њихове родитеље преко дедова и баки – како? Записивао је народне песме, народне приче, загонетке, изреке, пословице, изразе, речи, обичаје, предања, легенде, хикаје, шаљиве приче, питалице, брзалице, заклетве и клетве...

Многе народне умотворине записао је од својих ђака, али и од старијих укућана. Дердемез је често као гост боравио у кућама широм Сјеничко-пештерске висоравни, одлазио и на радост и на жалост, слушао људе и носио свешчицу и оловку, записивао неку реч, обичај, израз. Тај крај пре њега имао је писмених људи, али не и писмених људи који би свој живот посветили скупљању и чувању народног блага. Слао је грађу многим часописима широм Србије и Црне Горе и постао валидна чињеница која на терену црпи сок народног искуства.

Историчарка уметности у Музеју „Рас“ Светлана Биорац сматра да је учитељица Мирјана Стефановић била веома образована и радознала особа која се занимала за живот на Пештерској висоравни и уткала је у Дердемеза жељу да бележи све што чује.  

„Помајка Мирјана Стојановић, коју су сви звали Дада, помагала је Хусеина Дердемеза финансијски. У беспућу, крај ње, није био усамљен, јер су били на образовном и духовном нивоу", каже његов рођак Хазир Дердемез.

Године су пролазиле, ђак по ђак је одлазио из сјеничких Бара. Дошло је време да и Мирјана Стојановић напусти свог ученика Хусеина Дердемеза. Иако је рођена у далекој Петрињи, одлучила је да буде сахрањена недалеко од куће у којој је становала, недалеко од школе у којој је деци даривала слова и бројеве.

Хусеин Дердемез је остао сам у кући. Већ у поодмаклим годинама, одлучио је да се жени, али је пре тога у кућу увео струју. Испросио је у Црној Гори, на Бихору, Ему Сијарић из Годијева, рођаку чувеног писца Ћамила Сијарића. Шта ће њен долазак донети у његов живот? Нове записе, нове народне приче, лирске народне песме, нове обичаје. Један од најважнијих извора за њих постаће Ема Сијарић, која је постала Ема Дердемез.

Набавили су козе, Ема је сирила и супружници су продавали козји сир. Што су продали, то су уштедели. Направили кућу од дасака. Направили малу дашчану библиотеку. Али...

У ноћи 5. септембра 2011. године, неко је покуцао на врата њиховог дома. Ема је питала: „Ко је?“

Хусеин Дердемез је очекивао колегу Милана Бабића и рекао је супрузи да отвори врата. Нападач је био маскиран. Упао је и пребио двоје старих. Отео 1.600 евра и 20.000 динара. Још двојица су га чекала пред кућом. Два дана касније Хусеин Дердемез је подлегао у ужичкој болници. До данас, починиоци нису ухваћени, али је и чињеница да полицајци задужени за увиђај нису на лицу места узели трагове ради евентуалног утврђивања ДНК профила.

Човек који је много учинио за људе, страдао је од људи.

Његов рођак Шериф Дердемез каже да би волео да сазна ко је починилац и нада се да ће истина победити, али године пролазе. Дванаест година од смрти човека који је оставио драгоцен материјал. Његов комшија Миленко Гутић каже да је убица оставио велики терет мештанима. „Чисто сумњам да је неко од локалних грађана то извршио. Нека лисица се ушуњала, дошла да га опљачка...“, сматра Гутић.

Иако је Хусеин Дердемез одавно у земљи, његови записи су на катедрама, на факултетима; снимљена су два документарна филма о његовом животу и раду, а као круна је дошла и одбрана докторске дисертације којом је формирана фолклорна збирка Хусеина Дердемеза.

Болна је помисао: да ли је међу организаторима пљачке са смртним исходом био можда и неки његов ученик?

Има више нерешених убистава на простору сјеничких Бара. Старицу Миладију Кочовић (77) убио је неко 2018. метком у потиљак. Такође, и тај гнусни злочин је без правосудног епилога. На том простору, на сјеничким Барама, између Србије и Црне Горе, криминалци се баве шверцом, пљачкама, пребацивањем починилаца кривичних дела из једне у другу државу и грађани су углавном у страху да се не сретну са несрећом.

Истраживачка рука Хусеина Дердемеза захватила је у културу Срба и Бошњака. Посветио је живот и рад обичајима и речима и једних и других. Живео и друговао и са једнима и са другима, али у Новом Пазару, Сјеници или у Тутину још увек се нико није сетио да једна улица треба да понесе и његово име.