Приче о слободи на крају и почетку историје: Три начина читања књиге „Слободна“ Лее Ипи štampaj

Није често да неко у процесу учења или читања дође до три различита мишљења о књизи коју чита. Чуо сам за књигу „Слободна: Одрастање на крају историје“ Лее Ипи (објављена у српском преводу у издању Геопоетике) након што је по објављивању на енглеском 2021. постала међународни бестселер. Већ тада ме је помало заинтригирала тема, аутобиографска прича о одрастању у Албанији на „крају историје“, нарочито с обзиром на то да је Албанија била помало црна кутија (због изолационистичке политике њеног дугогодишњег председника Енвера Хоџе). Ипак, пошто сам имао генерално негативно мишљење о било каквим личним реминисценцијама на епоху комунизма која на Запад долазе из Источне Европе, био сам готово сигуран да књигу нећу прочитати? Откуд такво неповерење?

Разлог је следећи. Ich bien ein Easterner: Не треба нико да ми прича како је било. Већина онога што би ми понудили да прочитам на енглеском језику било је, мислио сам, лажно. Мемоарске књиге за које сам сматрао да могу да се допадну западним читаоцима, а посебно да постану бестселери, биле су такве да повлађују западњачким погледима или предрасудама о томе како је изгледао живот иза Гвоздене завесе. Биле су сачињене само од политичких суђења, погубљења бивших бољшевика, прогањања дисидената, дугих редова за месо и тоалет папир, парада са тенковима и бахатих бирократа. Сви су носили крзнене капе и живели у пермафросту. Неке од ових ствари биле су заиста истините, али за различите земље и различите периоде. Али практично ништа од тога није било истинито у односу на моје животно искуство, а рекао бих и за 90% других људи који су живели у Источној Европи 1970-их и 1980-их. Али књигу о томе какав је заиста био живот моје генерације и генерација нешто млађих, и у шта смо ми и други око нас заиста веровали и шта смо мислили, западна публика не би објавила нити прочитала. Источне приче које су постале бестселери биле су, мислио сам, увек измишљене или су се бавиле мањим и специјалним случајевима. Нису ме занимале.

Али такође сам био свестан изузетно занимљивих списа Лее Ипи о филозофији и актуелним стварима које сам тада читао. Није ми требало дуго да видим да њени ставови и њено размишљање нису од оне врсте коју Французи називају la pensée unique, која је постала свеприсутна међу интелектуалцима из бивших комунистичких држава. (Намерно не користим термин „совјетски блок“ јер Албанија није била део совјетског блока.)

Када сам у Лондону упознао Леу Ипи, имали смо веома пријатан разговор, а када ми је љубазно дала Слободну, већ сам био спреман да мало променим свој првобитни приступ. На повратку у хотел, сео сам на клупу у парку и насумично отворио књигу с 22 кратке приче о одрастању Ипијеве у Албанији, од предшколских дана, под квазистаљинистичким режимом, до посттранзицијских времена демократије и хаоса. Прочитао сам једну од прича, „Бригатиста“, која ме је упознала с њеном породицом: брижни однос оца према свима који су имали мање од њега, вера да су људи суштински добри и да је сиромаштво последица спољашњих околности над којима немамо контролу; мајка је имала реалистичнији став по истом питању, сматрајући да је већина сиромашних, а посебно у социјалистичкој земљи, сиромашна јер не жели да ради.

Док сам читао приче из првог дела књиге, сетио сам се чувених речи Ане Ахматове из Реквијема, када ју је жена која је стајала у реду за слање пакета затвореницима и која ју је, препознавши песникињу, питала: „Можете ли ово да опишете?“ Анин самоуверен одговор био је: „Могу.“

Иако је Албанија 1980-их била далеко од Москве (као што сам већ напоменуо), помислио сам на Анин одговор из 1930-их, јер сам нашао да је опис живота Лее Ипи у намерно и поносно (са становишта власти) самодовољном социјалистичком друштву и истинит и пун увида који су читаоцу само наговештени и никада нису наметљиви. Деца њеног узраста одрастала су у уређеној земљи у којој су обавезе одржавања личне хигијене (провера у школи да ли су вам нокти подсечени и чисти сваког понедељка) и обожавање Партије (не треба јој атрибут „комунистичка“, јер је реч о једној и свеприсутној Партији) били усађени у једнакој мери. Лименке кока-коле су коришћене као знак релативног просперитета, али су све куће имале телевизоре. Није имало много тога да се гледа на телевизији с једним или два канала који су се кретали између извештаја о жетви и политичких говора, али ако се антена само мало подеси, могле су се гледати фудбалске утакмице Серије А и југословенска кошарка, а свакодневно и италијанске вечерње вести.

Отац је коментарисао све међународне догађаје, славио је Манделино пуштање из затвора и италијанске левичаре – можда је то био начин да избегне да се ангажује око албанске политике, али то такође показује и како је један догматски ригидан режим, али са међународним претензијама, будио интересовање становништва за остатак света. На својим бројним путовањима често сам бивао изненађен колико је код људи у неким земљама у којима је приступ информацијама био отворен знање о свету било ограничено (чак и ако га мерите пуким познавањем догађаја који су се десили другде). А овде, и уз контролисан приступ информацијама и тешку пропаганду, ауторкина породица, а сугерише нам се да верујемо да је то био случај и с породицама њених школских другова, била је веома заинтересована за остатак света, од Сан Рема до Роналда Регана. 

У описивању, кроз кратке вињете, свог идеолошког образовања и његовом повезивању са људима који нису имали искуства нити знања о контрадикторностима живота у комунистичкој земљи, а затим у описивању шока транзиције у капитализам, Ипи, што је контраинтуитивно, помажу и специфичне прилике у Албанији. Најпре релативна изолација Албаније која је следила политику независну од Запада од 1945, независну од Совјетског Савеза од 1956, и коначно независну од Кине од 1978, имала је за последицу да нагла транзиција земље ка капитализму буде оштрија него другде. Промена је била драматична: од скоро пуне затворености до потпуне отворености, од свега што се ради „колективистички“ до свега што се приватизује, од једног гласа Партије и „чика Енвера“ до какофоније партија и „цивилног друштва“.

Постоји још један елемент који је Албанију учинио јединственом. То је, уз Кубу и Вијетнам, једина држава која је доживела праву домаћу комунистичку револуцију а да је била етнички монолитна. Ово се у ретроспективи показало веома важним. Аутохтона природа албанске револуције учинила је тумачење комунизма и свега лошег у вези с њим искључиво совјетском окупацијом (уз потпуно игнорисање локалних темеља комунистичких режима) у албанском случају немогућим.

Слично томе, оргија оптужби и контраоптужби, као и ратова који су уследили након распада Совјетског Савеза и Југославије, у Албанији су били немогући због тамошње етничке хомогености. Дакле, на комунизам је требало гледати много објективније и без замагљивања. За све негативности овог периода кривица се није могла, као у већини земаља Централне Европе, свалити искључиво на Совјетски Савез, односно данашњу Русију; нити је било могуће пребацивање кривице на начин као што Украјинци за све криве Русе, Руси неруске бољшевике, Срби Тита, Хрвати Србе и тако довека. У случају Албаније, комунизам је био албански производ, као што је и излазак из комунизма такође био албански производ.

А излазак из комунизма почео је полако: Најпре су демонстранти у далекој престоници изашли на улице (или „хулигани“ у покушају да униште „народну имовину“?). Вест о томе се шири споро и неравномерно. Онда се чини да се ствари гасе. Није јасно да ли у школи и код куће уопште треба поменути некакве „протесте“. Јер ако се помену, мора се према њима и одредити, да ли си за или против. Можда је боље игнорисати их. Једне вечери Ипи затиче своје родитеље (који су мислили да је отишла у кревет) како забринутих лица – или можда пуни наде, ко зна? – слушају утишане вести о ширењу демонстрација. Чак и пошто су одржани први вишестраначки избори и на њима победила Социјалистичка партија (преименовани комунисти), није било сигурно шта ће се десити. Читаоци књиге Лее Ипи сведоци су онога шта се у земљи одиграва не пратећи политичаре, дисиденте или читајући историјске описе догађаја, већ кроз то како те догађаји виде окупљени за породичним кухињским столом и у учионици. Јер тако их доживљава Ипи, помало стармала дванаестогодишњакиња или тринаестогодишњакиња.

Онда завлада хаос. Школе праве идеолошки заокрет од 180 степени, број оних који их похађају нагло пада, сви желе да напусте земљу (како једна од вињета у књизи гласи), дилери дроге, проститутке, трговци људима, перачи новца, лихварски зајмодавци постају не само нормална појава, већ и веома пожељна занимања јер доносе највише новца. Свет се једноставно окренуо наглавачке. Породични разговори постају отворени: о рођаку који је изашао из затвора више се не говори да је „управо дипломирао“, нити да су они који су убијени у логорима „одустали од школовања“ – био је развијен читав језик прикривања истине – а нарочито су га користили родитељи, свесни да морају да пазе шта говоре пред децом која не знају шта се сме а шта не сме говорити у јавности, да им напољу не би излетело нешто што не треба. Многе старе приче којих Ипијева као млада није била свесна, а ни ми док читамо књигу, изненада се у књизи појављују ниоткуда. Књига има заплет налик романима Агате Кристи који полако откривамо, најпре у деловима који могу или не морају бити истинити, да бисмо сазнавали све више како се вињете смењују, а да никада не сазнамо потпуни расплет.

Док се ближимо крају књиге, суочавамо се са хиљадама људи који се, не знајући тачно куда иду, укрцавају на бродове који прелазе Јадранско море, неки од њих тону у мору, затим са западним нацијама које уводе санитарни кордон око људи чију су бившу власт жестоко критиковали због непуштања људи из земље и НАТО-ом који шаље војну мисију да заустави пљачку у земљи… Тада сам прешао на трећи ниво разумевања књиге. Комшијска солидарност и  међусобна помоћ око тешко доступних добара у земљи испари; новац који је био много мање важан од купона за храну добијених на радном месту постаје краљ; похађати поподневни математички клуб више нема смисла пошто је могуће ускочити на брод, отићи у Италију и шверцовати цигарете и кокаин. Тада сам схватио да ово није аутобиографска књига. Она се заснива на реалном животу и искуству једне особе, али га истовремено и надилази. Постаје књига о људској судбини. Комунизам и капитализам, Исток и Запад само су амбијенти, позоришне кулисе на сцени на којој се драма одвија.

Књига Лее Ипи дотад је напустила план приповедања догађаја и постала дело фикције. На исти начин на који знамо да је Прустово Трагање за изгубљеним временом било скоро у потпуности аутобиографско, али га третирамо као уметничко дело. Требало би, помислио сам, да и Слободну третирамо као уметничко дело. Она сама, њена породица, њени пријатељи постали су ликови у роману и преселили се из стварности на другачији, виши ниво. Знамо да Макондо није место које под тим именом постоји у стварности, чак и ако је засновано на многим сличним који јесу постојали. Овде су Албанија, транзиција, породица Ипи – метафоре. Све је истинито, али и надилази оно што је било у стварности.

Ако поново сретнем Леу лично, чврсто сам одлучио да је не питам шта се десило с ликовима у њеној књизи (с њеном баком којој је књига посвећена, породицом, њеном првом платонском љубави...). О њима треба да разговарамо као што би говорили шта би могло да се реално деси с Елизабет Бенет након што се удала за господина Дарсија, или да ли је Ежен де Растињак на концу освојио Париз. Можда би тако могли да спекулишемо и о томе шта би било с младом женом која је крајем 1990-их са хиљадама избеглица кренула преко Јадрана ка југу Италије...