Слом представничког система и пут у диктатуру (на примеру Србије) štampaj

Актуелна политичка криза у Србији вероватно је, по масовности укључених људи и решености да се настави с борбом, један од најзначајнијих догађаја у њеној политичкој историји. Међутим, посматрано са становишта владавине, то је понављање проблема који муче српску политику откако се Србија поново појавила као независна кнежевина, потом краљевина, у првој половини 19. века. Србија је, као и Аргентина и Русија, да употребимо израз који је сковао В. С. Најпол, земља с кружном историјом: исти догађаји с различитим протагонистима стално се понављају, наизглед заувек. (О кружној историји Русије писао сам овде.)

Србијом се и 1825. и 1925. године управљало на потпуно исти начин као данас: ауторитарни лидер који користи квазидемократске или консултативне алате председава клијентелистичким системом који промовише корупцију на свим нивоима као начин да се обезбеди довољна политичка подршка. Два елемента су кључна: ауторитарна владавина и широко распрострањено подмићивање.

Спрам такве позадине, актуелни протест предвођен студентима чини се – са својим захтевом за судском одговорношћу оних који су криви за масовну корупцију и лоше јавне радове који су довели до смрти петнаест људи у новембру – потпуно на месту. И заиста, као спонтани покрет који је започет међу универзитетском омладином он је такав и био. Али када се протест омасовио, примајући у себе велике сегменте урбане средње класе, па чак и неке пољопривреднике и синдикате, појавили су се проблеми.

Покрет је рано схватио да може бити успешан само ако је потпуно аполитичан, односно ако се не веже ни уз једну политичку групу или партију и остане изван представничког система. Колико год да се Вучићев режим не свиђа многима, он и даље осваја или већину или више од свих осталих на свим изборима (Вучић је на углавном слободним председничким изборима 2022. победио свог најближег ривала са 61 одсто у односу на 18 одсто, а његова странка је на парламентарним изборима 2023. освојила 48 одсто гласова).

Опозиционе партије су фрагментиране идеолошки и непрестаним борбама за лидерство. Дакле, постоји снажна несклоност садашњем режиму, па чак и мржња према њему, али та несклоност се не може политички исказати јер је несклоност опозиционим партијама готово подједнака. Разлози за ирелевантност опозиционих партија су бројни, али не треба занемарити да су оне, у својим ранијим инкарнацијама, углавном биле на власти, водиле мање-више исти клијентелистички систем и патиле од корупције. Вучићев режим је те мане само заоштрио. Укратко, вишепартијски систем у Србији се распада, а најмање 40 одсто становништва нема ко да представља (излазност у претходна два изборна циклуса била је испод 60 одсто).

Покрет предвођен студентима одлучио је стога да игра игру антиполитике. Забрањивао је заставе или обележја политичких странака, коришћење страних застава (циљано заставу ЕУ, која је у Србији веома непопуларна) и избегавао је било какву формалну организацију. Покрет је у протекла три месеца зауставио школски систем, студенти су окупирали универзитете и ишли у дуге маршеве широм земље да проносе своју поруку, а одлуке о даљим корацима доносе се, тврди се, на студентским пленумима и директним гласањем (иако се чини да нико не зна како се ово гласање тачно одвија и да ли се одлуке доносе једногласно). 

Покрет (коме чак недостаје и име) комуницира с јавношћу изјавама или објавама на интернету, које се чине као да долазе с вишег места, са олимпских висина, и које штавише остају непотписане. Његове интелектуалне присталице унапредиле су идеју народне (директне) демократије неоптерећене политичким партијама. Антиполитички аспект покрета хвалили су филозофи и аналитичари попут Славоја Жижека и Јаниса Варуфакиса.

Али мада је деловање изван политичке сфере разлог успеха овог покрета, оно има суштински дестабилизујући ефекат када се преведе у стварну политику. Са садашњом аморфном масом, којој недостаје и видљиво руководство, покрет нема алате да обавеже владу и самог Вучића. Покрет стога више личи на Црвене Кмере него на пољску „Солидарност“. „Солидарност“ је одмах створила структуре руководства и укључила се у преговоре с владом.

Одлука је била да покрет не крене у политичко поље и да се не трансформише у формалну организацију или политичку странку, био је истовремено и благослов и проклетство. Благослов јер само тако је покрет могао да се настави; проклетство јер никада не може да формулише своје захтеве разумљивим политичким језиком како би побољшао или променио политички систем.

За ово друго је потребно да се спусти са својих олимпских висина, трансформише се у хијерархијску организацију с познатим вођством (ниједан лидер се није појавио за скоро четири месеца протеста!), претвори свој садашњи језик у политички идиом и очекује, или се нада, да ће политички представљати велике сегменте незадовољног становништва. Али када то учини, спушта се на ниво политичких партија у које се, као што је већ речено, не верује.

Даље, како овај покрет улази у свет политике, тако све очигледнија постаје чињеница да он у себи садржи присталице свих опција – од екстремне националистичке деснице до зелених, социјалдемократа и проевропских либерала – а таква хетерогена коалиција је неуправљива и брзо би се распршила. Покрет стога мора да настави да игра исту аполитичну игру којој се не назире крај.

Ова ситуација ће у једном тренутку постати неодржива и Вучићев режим ће морати да постане репресивнији и да крене ка отвореној диктатури. Управо то се догодило 1929. године, када је краљ Александар I забранио сваку политичку активност и увео личну диктатуру.

На широкој основи заснован аполитички покрет на крају доводи до два исхода: диктатуре или хаоса. Како хаос не може да потраје, он у сваком случају производи диктатуру.

Дугорочно гледано, неке од добрих страна покрета ће вероватно остати (на начин на који су студентски покрети из 1968. трансформисали друштвене моралне норме), али краткорочно или средњорочно његови политички резултати биће управо супротни ономе што се нада да ће постићи.