Кетамин, дрога Генерацијe Z: Aнтидепресив коjи је убио Метјуa Периja, допинг за Илона Маска, ceдaтив за коње štampaj

Кетамин – контроверзни лек, дрога, па опет лек – последњих недеља је поново у жижи светске јавности и медија. Вратили су га тамо двојица изузетних, неприлагођених индивидуалаца. Најпре покојни глумац и комичар који се предозирао кетамином – Метју Пери, о чијој смрти управо сазнајемо круцијалне детаље. Али још више изузетно живахан мултимилијардер и „владар из сенке“ САД Илон Маск, који га користи у медицинске али и рекреативне сврхе. А њихове примере, у добру а посебно злу – прате милиони.

Наиме, у претходних неколико недеља се најпре појавио документарац „Холивудска трагедија“ о смрти Перија, популарног Чендлера Бинга из хит серије „Пријатељи“ са мноштвом до сада непознатих информација о тој смрти и одговорности овог лека/дроге, односно оних који су му је прибављали. А недавно је часопис Атлантик објавио аналитички чланак под насловом „Шта кетамин чини људском мозгу“ о потенцијалној злоупотреби ове супстанце од стране најбогатијег човека света Илона Маска .

И једна и друга прича су се у суштини развијале већ годинама, кроз бројне новинске приче и видео записе, ТВ емисије и подкасте, чак и књиге. Ипак, коинциденција у њиховој кулминацији сада, као два краја спектра исте проблематике, врло је индикативна, и важна у контексту необичног тренда у манипулацији фармације и здравства у САД, а у интересу продуктивности и стила живота – по сваку могућу цену.

Наиме, у Америци је кетамин, популарисан управо од Маска и бројних других познатих личности, постао својеврстан тренд код префорсираних ИТ-јеваца и новопечених богаташа, спремних да издвоје озбиљне своте новца како би се „ресетовали“ на такозваним „кетамин клиникама“.

На тим клиникама се лечио и Пери, али му нису помогле, напротив. Само је открио ултимативну дрогу која ће му после свог алкохола и осталих наркотика коначно доћи главе. 

Магичан метак

Процењује се да кетаминска индустрија  вреди преко три милијарде долара само у САД, са трендом експоненцијалног раста ако успе да се по истом моделу успостави у другим развијеним државама оријентисаним на хипер-продуктивност запослених и руководилаца – нарочито Јапану, Јужној Кореји или Кини. Јер, у Европи је већ увелико заживела.

Кетамин у медицинској заједници већ деценијама не престаје да подстиче наду да је управо он „магични метак“ за најразличитија психопатолошка стања, од клиничких форми депресије и анксиозности, преко пост-трауматских синдрома, до лечења болести (других) зависности.

Откриће његовог дејства против депресије је још 2000. године промовисано као највећи напредак у терапији ове болести у преко пола века. А ипак, тек је 2019. регистрован по први пут као лек у овој области. Напросто, превише је стигме, предрасуда али и објективних ризика повезаних са њим да бисмо га тек тако пригрлили оберучке као лек избора. Нарочито у веома осетљивим стањима у којима је тако лако скренути са пута излечења на странпутицу наркоманије.

Јер, највеће од свих питања остаје: да ли ће кетамин, насупрот другим моћним супстанцама које су некада промовисане као чудесни лекови – ЛСД, МДМА, амфетамин – успети да нађе пут између злоупотребе и доказаног излечења, између предозирања и микродозирања, између наде у бољи живот, и претње зависности и смрти? 

За већину популације је ипак, кетамин и даље мистерија, ако су уопште чули за њега. Зато, кренимо од почетка... 

Развојни пут Супстанце К

Крајем 1950-их и почетком 1960-их, фармацеутска индустрија била је у потрази за новим, безбеднијим и ефикаснијим анестетицима. Дотадашњи лекови попут барбитурата и диетил етара често су били повезани са компликацијама – од токсичности до несигурног управљања дубином анестезије.

Компанија Parke-Davis (данашњи Pfizer), тада водећи произвођач лекова, упутила је своје научнике да развију нову генерацију анестетика. Управо у њиховој лабораторији, 1962. године, хемичар Калвин Стивенс синтетизовао је једињење под ознаком CI-581, које ће касније постати познато као кетамин.

CI-581 је био дериват фенциклидина (PCP), али за разлику од PCP-а који је био повезан са тешким психотичним епизодама, нова супстанца је обећавала краћу и контролисанију анестезију. Штавише, PCP ће касније ће имати своју посебно стравичну епизоду као улична дрога „анђеоска прашина“ 1970-их, са небројеним случајевима екстремног насиља, изазивањем шизофреније и тешких психоза, и свеопштом ужаснутошћу ефектима. Па у коначном следу остаје редак пример наркотика којег су се одрекли чак и најокорелији дилери још 1980-их.

Прва испитивања и клиничка примена „Супстанце К“, како се називао у раним студијама, одиграла су се  1964. године, када су доктор Едвард Домино и његов тим, после фазе предклиничких студија у лабораторијским условима и на огледним животињама, започели тестирање кетамина на људима. 

И већ малтене на самом почетку имамо и спорне моменте везане за супстанцу која ће од тада до данас бити једном ногом у сфери користи и неопходне терапије, а другом у мрачном домену изван закона, етике и морала.

Наиме, једна од најконтроверзнијих епизода везаних за кетамин се дешава када су клиничка испитивања, поред добровољаца, спроведена и на затвореницима – без јасних назнака да ли су у њима учествовали својом вољом или не.

МК-Ултра

Конкретно, током 1964. и 1965. године, прва студија кетамина у Сједињеним Државама изведена је у сарадњи са затворима у Мичигену, неким од најозлоглашенијих у целој САД, као и са тамошњим психијатријским установама. Како је касније потврдио и сам др Едвард Домино, испитивања су укључивала и затворенике који су били „добровољци“, али под условима који данас позивају на озбиљна етичка питања.

„Затвореници су били део експеримената зато што су били доступни“, признао је Домино у једном од интервјуа 2002. године. У то време, САД нису имале јасне прописе о информисаном пристанку, нарочито када су у питању затвореници и психијатријски пацијенти. Поједини извори наводе да су затвореници, заузврат, добијали ситне погодности, попут бољих оброка или скраћених казни, али остаје нејасно у којој мери су били свесни ризика.

Овај аспект ретко се помињао у службеним публикацијама о кетамину. Тек касније, у таласу истраживања о историји експеримената на затвореницима у САД, појављују се докази о њиховој улози у испитивању не само кетамина, већ и других психоактивних супстанци у том периоду.

Наравно, најозлоглашенија таква тестирања су се одиграла у тајном државном програму МК-Ултра који је од 1953. до 1973. спроводила Централна обавештајна агенција – ЦИА. У њему је пак ЛСД примењиван не само код затвореника, већ и цивила и обичних грађана који нису имали појма а камоли пристали да се на њима испитују такви опасни и непредвидљиви наркотици.

Касније су дошле светске реформе, посебно Хелсинсшка декларација 1964. о људским правима пацијената и успостављања етичких комитета и највиших стандарда у клиничких испитивањима, која је имала посебан нагласак на комплетном информисању и обавезним пристанком испитаника тек када је потпуно упознат са свим могућим ризицима тестиране супстанце. И тиме су практично забрањене овакве праксе – мада је у реалности за практичну и потпуну примену ове декларације у неким земљама, а посебно САД, требало и по две деценије и више.

А у наставку историје кетамина, следио је преломни тренутак. 

Дисоцијативна анестезија 

Тим др Домина је открио да кетамин индукује стање које су назвали „дисоцијативна анестезија“ — пацијенти су били привидно будни, али су губили осећај за бол и простор.

Један од спорних аспеката било је то што су многи од испитаника, по сведочењима из архива, искусили халуцинације и снажне психолошке реакције без да су били претходно информисани о тој могућности. Постоје сведочења избезумљених робијаша који говоре о „духу који лебди изнад сопственог тела“ или пак како „гледају са стране све што се дешава у соби“ – и који су мислили да су умрли и вратили се у живот.

Иако су пријављени нежељени ефекти укључивали и последичну анксиозност, физичку нелагоду и појаву феномена који ће касније бити познат као „k-hole“ – односно помињано „одвајање од тела“ – лек је ипак показао висок безбедносни профил и лакоћу примене. Што је најбитније, функција дисања би била одржана иако је пацијент био у дубокој омамљености, па су се и операције могле обављати без компликованих система за одржавање респирације – чак није било неопходно ни да се пацијент интубира! 

Већ 1970. године кетамин је добио одобрење америчке агенције FDA као анестетик и брзо је постао стандард у пољској хирургији, хитним интервенцијама и ветеринарској медицини.

И долази у правом тренутку. Јер, кетамин је стекао посебно место у историји током Вијетнамског рата. Медицински тимови америчке војске користили су га као идеалан анестетик у условима где није било могуће користити класичне инхалационе гасове. Због своје стабилности и могућности примене у ограниченим условима, постао је „анестетик избора“ за хирургију на бојишту.

Након Вијетнама, кетамин је постао стандардни део протокола „ратне фармације“. У ратовима у Персијском заливу, Сомалији, Авганистану и Ираку, амерички и британски санитетски тимови носили су кетамин као део стандардне опреме за болничаре. Био је омиљен и код герилаца у низу латиноамеричких ратова 1970-их и 1980-их, а и Ирак и Иран су га користили током сукоба 1980-88.

У многим земљама у развоју и хуманитарним мисијама, као на пример у „Лекарима без граница“, кетамин је остао златни стандард за анестезију у условима када просто нема електричне енергије, а камоли стерилних сала. „Без кетамина не бисмо могли да радимо ампутације и екстракције у Судану“, наводи се у извештају Лекара без граница из Дарфура 2007. године.

И у ратовима у бившој СФРЈ, кетамин се помиње као анестетик са којим су биле упознате и користиле га малтене све зараћене стране и војне формације. А тако је и дан данас – има га на фронтовима у Украјини, у Појасу Газе или донедавно у Сирији. 

Са првих линија до прве линије 

Ипак, медицинска употреба кетамина је релативно брзо добила своје илегално наличје. Као и многи други лекови, кетамин је „пронашао“ пут и до рекреативне сцене и злоупотребе.

Још 1970-их, а посебно почетком 1980-их, почео је да се обилно користи као психоактивно средство, нарочито у ноћним клубовима у којима се пуштала електронска музика, и међу алтернативним социјалним групама. Конзумирао се ушмркавањем, ређе инјекционо или инхалацијом, а због специфичног облика кристала и инстант ефеката постао је веома интересантан у рејв супкултури окренутој интроспекцији и доживљајима у којима музика комплементира искуство „урађености“.

Познат као „Special K“, користио се због својих халуциногених и дисоцијативних ефеката а посебно жељено дејство му је била помињани „k-hole“ односно тотално анестезирање, уз очување свести и осећај буквалног раздвајања душе и тела. Наравно, његово коришћење је изузетно ризичан потез чак и за искусне конзументе, који је неретко доводио до фаталних исхода, ако није било никог да припомогне при повратку са оне стране. 

Рекреативна употреба донела је кетамину лошу репутацију, неке земље су га прогласиле за супстанцу под контролом, а неке га сместиле на листу опојних дрога. Ипак, због његове медицинске вредности, никада није потпуно забрањен, а све време је имао изузетну важност у ветеринарској медицини – код седирања говеда и коња, па се зато често називао и „дрогом за коње“. 

Антидепресив

Нови преокрет, психијатријска ренесанса кетамина, дешава се почетком 21. века када су научници почели да истражују његов неочекивани ефекат– брзо антидепресивно дејство. Прва истраживања на Универзитету Јејл показала су да мала доза кетамина, дата интравенски, може да ублажи симптоме тешке депресије и суицидалних мисли за мање од једног сата.

Ово је била револуционарна вест, јер већина класичних антидепресива захтева недеље или чак месеце да покаже ефекте. Тиме је отпочела нова ера примене кетамина.

Кетамин је данас темељ новог правца у психијатрији. Од стране FDA 2019. године одобрен је у форми ескетамина (S-енантиомера кетамина) као назални спреј под именом Spravato, управо за терапију депресије резистентне на лечење. Исте године и Европска агенција за лекове га одобрава централизованим поступком за целу територију ЕУ.

Истражује се његова ефикасност и у третману посттрауматског стресног поремећаја (PTSD), хроничне анксиозности и перзистентног неспецифичног бола, па чак и као лек против других врста адикција. Обећавају и нова истраживања у сфери биполарних и опсесивно-компулзивних поремећаја, анорексије и читаве лепезе стања за које тек треба да се чврсто и недвосмислено докаже да их може лечити уз што мање ризика и са значајном компаративном предношћу у односу на досадашње терапије избора.

Али, зашто чекати?

Кетамин-клинике

У свету, пре свега у САД и Канади, увелико су освануле бројне „кетамин-клинике“, које пацијентима под медицинским надзором пружају „кетамин инфузије“. Овај посао је у само неколико година доживео невероватну експанзију, са утростручавањем броја ових специјализованих установа од 2020. до 2025. године. Према извештају Њујорк магазина, тренутно има преко 2.000 званично регистрованих клиника ове врсте само у Америци, уз бог свети зна још колико места где се може добити кетамин, онако – успут. 

Све то је нарочито битно када се узме у обзир да се ради о огромном потенцијалном глобалном тржишту које не подразумева само лек, већ и целу пратећу инфраструктуру за његову примену. А све то је далеко више од иновативне терапије, и постаје стил живота за оне који траже брз и ефикасан бег из стварности, било да им је дијагностикован неки психички проблем, или га само умишљају.

До сада су у одређеном облику „кетамин ординације“ никле и у Шпанији, Пољској, Чешкој, Швајцарској и, наравно, Великој Британији и Немачкој. Кетамин се исто тако и од лекара широм Европе масовно примењује off label, односно мимо званичног препорученог индикационог подручја. Немојте се изненадити када почну да се рекламирају и у нашем комшилуку.

Иако обећава, нова примена кетамина није без критика. Неки научници упозоравају на опасност од зависности, дугорочне неуролошке последице и комерцијализацију терапија пре довољно темељних испитивања.

Компаније улажу велике ресурсе у развој кетаминских терапија, али остаје питање — да ли ће кетамин постати нова „чаробна пилула“? Или је цела прича само још један гигантски социјално-фармацеутски експеримент, de facto клиничка студија над недовољно информисаним и суштински (не)сагласним милионима испитаника, који може имати и мрачну страну?

Не, ако питате Илона Маска. 

Пајац на кетамину илити Кетамин Кид 

Међу бројним погрдним надимцима и асоцијацијама које се везују за Илона Маска, вероватно најконтроверзнију личност данашњице, све чешћи су оне који га повезују са леком који је сам свесрдно хвалио и истицао у бројним твитовима и јавним обраћањима и интервјуима – кетамином.

Надимак „Кетамин Кид“ доделили су му бројни корисници његове сопствене мреже Икс/Твитер, док га је недавно француски политичар Клод Малуре назвао „пајацем на кетамину“: „Вашингтон је постао Неронов двор, са запаљивим царем, покорним дворјанима и пајацем на кетамину задуженом за чишћење државне службе.“

О чему је заправо реч?

Илон Маск, извршни директор компанија Tesla и SpaceX, најбогатији и скоро па најмоћнији човек на свету, недавно је открио да користи кетамин као терапију за депресију. У интервјуу са бившим новинаром CNN-a Доном Лемоном у марту 2024, Маск је навео да има рецепт од „правог доктора“, да узима „малe количинe кетамина једном у две недеље или тако нешто“ како би се изборио са периодима депресије који нису повезани са негативним вестима, и нагласио да његова употреба кетамина не утиче негативно на његову радну способност.

У истом интервјуу са Лемоном, изјавио је и следеће: „Ако узмете превише кетамина, не можете заиста обављати посао. Имам пуно посла, обично радим по 16 сати дневно, тако да немам ситуацију у којој могу бити ментално нефокусиран дуже време.“

И у бројним објавама на сопственој мрежи Икс/Твитер, такође је у више наврата хвалио кетамин, нарочито у поређењу са класичним антидепресивима за које тврди да „зомбификују“ људе.

Маскова отвореност у вези са употребом кетамина изазвала је различите реакције у јавности и медијима. Док неки хвале његову транспарентност и залагање за дестигматизацију проблема менталног здравља, други изражавају забринутост због потенцијалних импликација конзумације кетамина на његово понашање и доношење одлука.

Посебно се истиче наступ на Конзервативној политичкој акционој конференцији (CPAC) у фебруару 2025. године, где је подигао хромирану моторну тестеру у ваздух и довео у питање да ли су америчке златне резерве заиста ускладиштене у Форт Ноксу, као и салутирање налик нацистичком на инаугурацији председника Трампа, егзалтирано скакутање по бини, мрмљање неповезаних мисли у интервјуима и други јавни наступи због којих је у недавном чланку у Атлантику постављено не само питање његовог потенцијалног предозирања кетамином, већ пре свега утицаја мозга под таквом супстанцом на судбину свих Американаца, па и света у целини. 

Икона психоделичног капитализма

Употреба и промовисање кетамина од стране Илона Маска има дубоке и далекосежне импликације – не само по питању менталног здравља, већ и по питању одговорности јавних личности, друштвених стандарда и начина на који се обликује јавно мњење о употребама психоактивних супстанци.

Јер, Илон Маск није обичан човек. Он је најбогатији појединац на свету, извршни директор компанија које обликују будућност, икона технолошке ере. Његов утицај је огроман – на инвеститоре, младе људе, предузетнике, па чак и на политичаре највишег ранга. Када он отворено каже да користи кетамин, то шаље поруку: „Ако могу ја – можеш и ти.“

И то је проблем.

Не зато што би ментално здравље требало да буде табу. Напротив. Већ зато што такве изјаве лако могу да се романтизују, погрешно схвате или да служе као изговор.

Када Маск каже да „има рецепт“ и да кетамин користи „повремено“ како би се носио са депресијом, то звучи као рационалан, медицински поткрепљен избор. Али истовремено, он има неограничен приступ ресурсима, најбољим лекарима и приватним клиникама. Његова верзија терапије није иста као верзија терапије просечног грађанина.

Шта се дешава када неко прочита Масков интервју, али нема новца ни за психијатра, а камоли за контролисани кетамин у клиничком окружењу? Расте интересовање за илегалну набавку, злоупотребу, самотерапију.

Кетамин (ни)је кул

Талас кетамина као „чудесног лека“ већ је захватио технолошке кругове у Силицијумској долини. Маскове изјаве додатно оснажују његову нормализацију. Притом, кетамин није безбедан ни безазлен, али порука која стиже до шире јавности није „кетамин у медицинском контексту може помоћи“, већ: „Кетамин је кул, кетамин је решење.“

Иста друштва која хапсе и стигматизују младе због рекреативне употребе дрога у исто време славе Маска као визионара. Да ли би просечан радник у Тесли добио отказ због употребе кетамина? Вероватно да. Маск, пак, може да маше моторном тестером на политичкој конференцији и каже да је све у реду.

Маскова употреба кетамина није изолован случај, већ део ширег тренда – „психоделичног капитализма“, у којем се моћници препуштају супстанцама не да би побегли од стварности, већ да би је „репрограмирали“.

Уз микродозирање ЛСД-а, магичних печурки и кетамина настаје нови култ продуктивности уз супстанце. Ово дубоко утиче на вредносни систем – успех више није само резултат рада, већ и употребе одређених супстанци. И то оних елитних, стерилних, докторских... за изабране.

Маскова јавна исповест о кетамину носи тежину коју он можда не схвата. Он шаље сигнале. Мења начин на који млади људи размишљају о лековима, терапијама и сопственој патњи. Уместо да охрабри тражење стручне помоћи, његов пример може да охрабри брза решења, хемијске одговоре на егзистенцијалне болове, илузију да моћ и успех долазе уз дозу – а не уз борбу, време и искреност. 

Идентификација трипом 

Свака генерација имала је своју препознатљиву дрогу. Бејби бумери су имали ЛСД, генерација X је имала екстази, а миленијалци су имали кокаин. Данас се поставља питање: да ли је кетамин постао главна дрога Генерације Зед?

Јер, иако је рекреативна употреба кетамина позната од када је регистрован као лек, у неколико последњих година делује као да је поново „откривен“ од стране нове генерације младих. Уследила је његова масовна злоупотреба у појединим високо развијеним и богатим земљама – превасходно у Европи и Северној Америци.

Више је разлога за то. Пре свега, после толико деценија примене, делује да нико од надлежних више и не обраћа претерану пажњу на кетамин. У ствари, његова свеприсутна природа је део разлога зашто је његова потрошња тако брзо и неочекивано порасла у Великој Британији и западној/северној Европи. Кетамин – познат и као „витамин К“, „кит-кат“ и већ помињани „Special K“ (опеван и у истоименој песми алтернативног рок бенда Placebo још 2000. године) – постао је уобичајена дрога за забаву младих данашњице.

На руку му иде и чињеница да је најчешће категорисан као супстанца класе Б, односно, сматра се мање штетном од дрога класе А као што су кокаин, хероин и ЛСД.

Поред забрињавајуће распрострањености кетамина, и лакоће да се илегално (и јефтино) произведе, чини се да он све већом брзином достиже све млађе групе. Истраживање британске Националне здравствене службе (НХС) из 2023. на више од 13.000 средњошколаца из 185 школа широм Енглеске показало је да је 11% петнаестогодишњака у неком тренутку пробало кетамин. Иста студија сугерише да се дуготрајна употреба кетамина међу школарцима више него удвостручила у последњој деценији – са 0,4% у 2013. на 0,9% у 2023. години. А према најновијим подацима британске владе из 2024, употреба кетамина код младих уопште, од 16. до 24. године, утростручила се од 2016. године.

Процењује се да је у периоду до марта 2024. године око 269.000 људи узраста од 16 до 59 година у Енглеској користило кетамин. Влада сада разматра да кетамин преквалификује као дрогу класе А. Јер редовна употреба кетамина може оштетити срце и мозак и изазвати проблеме са менталним здрављем и отежано дисање. Ипак, према поменутој студији, доминантан негативан ефекат, у чак 26,6% случајева, испољава се на уринарном тракту.

Стручњаци упозоравају на све већи број младих са оштећењима бешике због хроничне употребе кетамина. Једна од њих, Кејси Иналс из Портсмута, бивша зависница, никада није замишљала да ће јој повремено експериментисање са кетамином у тинејџерским годинама прерасти у озбиљну зависност. „Била сам толико навучена да сам чак у болници, лежећи на кревету, шмркала кетамин“, каже Кејси. „Први пут када сам га пробала, осећала сам се као да ходам по Месецу. А на крају сам испишавала чисту крв и комадиће ткива моје бешике.“

Општа доступност кетамина дала му је ауру лажне нешкодљивости. Он се сматра „сигурном опцијом“ за оне који желе да експериментишу са употребом дрога за провод. Лек је такође снажно повезан са праксом „хемијског секса/хемсекса“ – у суштини, коришћењем дрога за повећање задовољства сексуалног искуства.

Коначно, и повезивање са велнесом и културом богатих и славних нешто је што је допринело „нормализацији“ кетамина. О њему познати отворено пишу у мемоарима и постовима на друштвеним мрежама, говоре у подкастима, чак снимају видео клипове и хвале се његовим благотворним ефектима. Па кад могу они, зашто не бисмо и ми, питаће се нови клинци, жељни привременог искључивања из света у којем су бомбардовани сензацијама и визијама живота лепшег од њиховог сваке милисекунде. 

Др Пол Спанџар, директор центра за лечење зависности у Борнмуту, који се овим послом бави више од 20 година, описује раст употребе кетамина као „епидемију“. „Пре 20 година ретко смо имали пацијенте зависне од кетамина. Данас их имамо више него од свих других дрога заједно. Никада нисам видео да је нека дрога постала овако брзо популарна“, каже Спанџар.  

Осим утицаја културе и друштва, Спанџар истиче да је разлог популарности кетамина и у менталном здрављу младих. „Кетамин је дисоцијатив. Људи са анксиозношћу, депресијом и страхом од будућности осете олакшање јер их дрога одвоји од тих осећања. Али, то није решење“, упозорава Спанјар. 

Тужни кетамин-кловн

Све наведено везано за кетамин на одређени начин сублимира случај Метјуа Перија. Са 27 доза супстанце у себи, анестезиран до нивоа да се на њему могла изводити операција на отвореном срцу, извео је своју последњу неслану шалу.

Пери је пронађен мртав у хидромасажној кади свог дома у Лос Анђелесу, 28. октобра 2023. године. Није било празних флаша, игала ни драме – само тишина и тело у води. То није био само још један холивудски крај, него крај човека који је више пута устајао са дна, више пута говорио да жели да помогне другима, крај човека који је написао аутобиографију „Пријатељи, љубавници и Велика Страшна ствар“, не у славу себе, већ као упозорење. Његова књига (код нас објављена у издању Лагуне) почиње речима: „Ћао, зовем се Метју, мада ме можда знате и под другим именом. Пријатељи ме зову Мети. И требало би да сам мртав. Оно што ћете прочитати у мојој књизи – ако желите – можете сматрати поруком са оног света. Мог оног света.“

Овај глумац и свеприсутна јавна личност годинама је поносно и храбро био лице борбе против болести зависности. Отворено је причао о свом паду, о десетинама рехабилитација, пилулама које су му уништиле органе, и о усамљености. У ТВ серији „Пријатељи“ глумио је Чендлера, најдуховитијег у друштву, али иза камера је био човек који се свако јутро питао хоће ли преживети дан. У једном интервјуу из 2022. године, рекао је: „Само желим да помогнем другима. Ако једног дана умрем, надам се да ће људи знати да сам покушавао.“ Покушао је. И изгубио.

Кетамин је ушао у његов живот као обећање. Не као дрога, већ као терапија, спас за оне који не реагују на класичне антидепресиве. Али та илузија искупљења је често варка. Терапеутски кетамин није чаробна капија, већ врата која морају да се отварају полако, уз огромну пажњу. Метју је, како је утврђено, примио бројне дозе које нису биле повезане с његовом званичном терапијом. Предозирао се сам, или уз помоћ неког од петоро окривљених у овом случају без расплета. И још је додатно кетамин искомбиновао са бупренорфином, супстанцом која се користи за лечење зависности од опијата. Тај коктел био је кобан.

Иронија је окрутна. Метју, који је у својој кући отворио центар за рехабилитацију зависника, који је молио сценаристе да у улоге које је тумачио убаце сцене на тему промоције трезвености – умро је од „терапије“. Није се предозирао у клубу. Није нестао у некој хотелској соби после луде ноћи провода. Умро је код куће, у кади, где је можда веровао да је коначно сигуран.

Врло брзо, после иницијалних куртоазних изјава саучешћа – Холивуд је ућутао. Као да нико није желео да се загледа у дубину тог случаја. А требало је. Управо то је тема документарног филма „Холивудска трагедија“ – критике исте те заједнице славних која је тако лако отписала Перија.

А његова смрт je подсетник да нови трендови у психијатрији, ма колико звучали модерно и обећавајуће, носе ризике који нису довољно разјашњени јавности. Кетамин није безазлена супстанца. Може створити зависност. Може пореметити осећај стварности. Може, у комбинацији с другим лековима, изазвати респираторну депресију. Може убити. Чак и када се примењује „под надзором“.

Метју је веровао у систем. Имао је средства да плати најбоље клинике. Имао је тим људи који га прати. Ипак, систем га је изневерио. А замислимо тек онда оног младог човека који чита интервју Илона Маска о „кетамину као решењу“. Који нема тим, нема праћење. Има само интернет и дубоку тугу. Шта он закључује? Да је кетамин пут до олакшања. До живота. Али не зна да је тај пут често тунел без светла, из којег нема повратка.

И који чак има и специјално име: „k-hole“.