Слон Бранка Милановића у светској и српској стакларској радњи: Дневна политика као обрачунска јединица štampaj

„У реду је деда, 'ајде да те вратимо у кревет“, ово је 3. јула био један од коментара на објаву Бранка Милановића, најутицајнијег српског економисте на свету на друштвеној мрежи Икc. Милановић је твитовао о студентским протестима.

„Западни медији, који су са закашњењем почели да обраћају пажњу на седмомесечне протесте против ауторитарног режима Александра Вучића у Србији, нису успели да примете да је прави покретач тих 'грађанских протеста' постала сада самоуништавајућа верзија екстремног српског национализма“, написао је Милановић, опет распламсао политичке страсти у Србији и примио низ увреда на свој рачун. Претходно је, уз коментар: „Одличан текст“, поделио колумну новинарке Сафете Бишевац насловљену „Зашто овакви протести не могу да победе Вучића“, коју је објавио дневни лист „Данас“.

Затим је тог 3. јула увече на свом блогу Global Inequality and More написао текст „Како Покрет води ка диктатури и грађанском рату“. Оно што је било неуобичајено је да је текст написао на српском, иако објављује на енглеском. На Икс налогу је објаснио да је то учинио „због шире доступности, да би боље разумели шта мислим“. Судећи по расправи која се испод те објаве распламсала, он и публика којој се обратио на српском осим матерњег језика нису имали ништа заједничко. Разумевања ни на српском, ни на енглеском није било.

Милановић у свом тексту режим Александра Вучића описује као аутократски у коме постоји системска корупција, али студентски, а касније шире-народни покрет, за њега је пример како политички лоше вођени покрети постигну резултате који су управо супротни од оних које, у почетку, имају намеру да остваре.

Милановић наводи како у анализи покрета морамо разликовати две фазе: „Прва фаза је наступила после трагичног догађаја у Новом Саду: пада надстрешнице на железничкој станици и смрти 16 људи. Мислим да мало ко сумња да је, директно или индиректно, лоша конструкција, која је пак резултат корупције, била узрок за пад надстрешнице. То је довело до спонтаног протеста који је био мотивисан једним превасходним циљем: смањити корупцију и повећати моћ институција које је Вучић годинама систематски слабио, игнорисао или потпуно пренебегао у вршењу своје власти.“

„Улазак у другу политичку фазу значи да покрет сада сноси политичку одговорност за догађаје, и да мора да се инстутуционализује“, пише Милановић, „да створи нека тела са којима власт може да разговара или евентуално преговара. Наравно, са тачке гледишта Покрета, са циљем да ограничи самовољу власти.“.

Покрет даље описује као дифузан, антидемократски, по нетранспарентности упоређује га са Црвеним Кмерима, и каже да „своја саопштења шаље народу са Олимпских висина“: „Покрет је прешао на захтеве о превременим изборима, затим на де факто захтев за Вучићеву оставку, и коначно, када више ништа није функционисало, на отворено насиље“, написао је Милановић.

Ко је Бранко Милановић

Ко је човек чије су тезе запалиле српске друштвене мреже? Виде ли се јасно српске политичке и економске прилике са Пете авеније у Њујорку, или се из Београда не види глобална интелектуална елита из њујоршког Централ парка, и где је у свему томе Бранко Милановић? Ко је ту кога лоше прочитао? Бранко Милановић нас, или смо ми лоше прочитали њега? 

И то само неколико недеља након што га је интервјуисао добитник Нобелове награде за економију Пол Кругман. Разговор двојице економиста објављен је на Кругмановом блогу 14. јуна. Разговарали су у његовом кабинету, испред Кругманове библиотеке, где централно место на полици заузима књига Томе Пикетија, светског економског суперстара када је реч о теми неједнакости.

Кругман је Бранка Милановића најaвио овако: „Истраживао сам доста тему неједнакости у последње време и закључио сам да заиста морам да разговарам с неким ко је један од највећих светских стручњака за ову тему, а који, уз то, јасно и занимљиво говори. И после много истраживања одлучио сам да одем низ ходник, на трећа врата лево, и разговарам са мојим колегом Бранком Милановићем.“

Дакле, ко је човек који је очарао Кругмана, а разочарао Твитер у Србији? Да ли је Бранко Милановић, економиста српског порекла, највећи стручњак за неједнакост на свету? Већи и од Пикетија?

Новинар Мијат Лакићевић у разговору за ОКО каже да је Кругман у праву када описује Милановића: „Не само зато што смо ми и Бранко припадници истог народа, него је, када је о неједнакости реч, он испредњачио и у односу на економисте попут Пикетија, који је ипак, мени се чини, много познатији по свом раду него Бранко. Иако је Бранко и раније кренуо да истражује ову тему и, по мом мишљењу, његова достигнућа су чак и значајнија од Пикетијевих.“

Јелена Жарковић, професорка Економског факултета, каже да је Милановић веома утицајан интелектуалац у глобалним размерама, кога позивају на различите скупове и у различите експертске групе које се баве глобалним економским и политичким проблемима. „У скорашњој историји, па можемо да идемо уназад доста година, ми напросто нисмо имали економисту таквог калибра“, каже oна.

А некадашња новинарка Весна Костић, која је на крају каријере радила у Светској банци, сматра да је Милановић за свој рад на тему глобалне неједнакости већ требало да добиje Нобелову награду за економију.

Израчунати неједнакост

А шта је уопште глобална неједнакост о којој пише и говори Милановић? То можда најбоље објашњава једна илустрација из Кругмановог интервјуа с њим.

„Зашто би возач камиона у Замбији имао приход који је десет или чак двадесет пута мањи од возача аутобуса или камиона у САД? То је исти посао, исти напор, иста памет, можда исто образовање“, рекао је Бранко Милановић.

Али у пракси сви знају да то није исто. И да упркос томе што би чињеница да исти посао треба да буде исто плаћен без обзира на место где се обавља требало да буде неспорна и нешто око чега се сви слажу, на планети постоје разлике. Тим разликама бавио се Бранко Милановић.

Шта смо у разговору Милановића са нобеловцем Кругманом сазнали о свету у коме живимо, а шта о њима двојици? Јесу ли обојица део истог света, oног левичарског у капиталистичкој Америци? Обојица раде заједно на Градском универзитету у Њујорку, а разговор се водио на Петој авенији, на адреси где се налази Стоун Центар за економску неједнакост. 

Професорка Јелена Жарковић не мисли да су Кругман и Милановић на истим идеолошким позицијама. „Рекла бих да је Бранко више улево у односу на Кругмана, а то што се у одређеним питањима слажу, мислим да је просто ствар економске стручности, а не толико идеолошке обојености“, каже oнa.

Мијат Лакићевић, с друге стране, мисли да су њих двојица идеолошки доста близу: „Кругман је нешто као амерички либерал, а по неким европским мерилима леви либерал. Бранко је социјалдемократа, али он такође има неке елементе либерализма у својој идеологији. У великој мери он је и социјалиста. Обојица су можда леви центар.“

Интервјуишући Милановића, Кругман га је питао како је тема неједнакости, однос између богатих и сиромашних појединаца, али и нација, уопште постала његова тема.

„Неједнакост је за мене постала тема док сам био на основним студијама, а последње две године на Универзитету у Београду бавио сам се статистиком“, рекао му је Милановић.

„Узгред, ти си Србин?“, прекинуо га је Кругман.

„Јесам, Србин сам“, одговорио је Милановић, и наставио: „Дакле, бавио сам се статистиком. Радили смо много статистичких расподела: нормална расподела, хи-квадрат расподела, студентска, затим т-расподела, и друге, али апсолутно без икакве примене на стварне проблеме. Радили смо све прорачуне: израчунавали смо средњу вредност, стандардну девијацију, асиметрију, коефицијент спљоштености и слично. С друге стране, имао сам велико интересовање за друштвена питања, делимично због свог читања Маркса, одатле то потиче. И онда сам, сећам се тог тренутка врло јасно, у једним француским новинама видео једну графички приказану расподелу – мислим да је била реч о расподели богатства или прихода. И прочитам да је неки човек по имену Џини израчунао неки коефицијент, тако да сте могли да поделите податке по децилима и изведете нешто што се зове Лоренцова крива. И тад сам схватио: 'Вау, све те расподеле које смо учили, а нисмо знали шта да радимо с њима – могу да се примене на нешто што је стварно важно'.“

Тип по имену Џини о коме је Бранко Милановић пре педесет година читао у француској штампи је чувени италијански статистичар Корадо Џини. Данас се коефицијентом названом по њему „џини“ мери разлика између богаташа и сиромаха.

„Коефицијент 'џини' којим се израчунава неједнакост се креће од вредности 0 до вредности 1“, објашњава Весна Костић. „Ако је 0, то значи да у једном друштву постоји потпуна једнакост, да су сви једнаки. Ако је 1, то значи да само једна особа поседује сво богатство, сав доходак.“ 

Неједнакост у Југославији и на Западу

Бранко Милановић је Економски факултет у Београду уписао 1970, после чувених студентских протеста 1968. године, факултет је завршио у време кад је Драгослав Михаиловић написао „Петријин венац“, у коме је осим трагедије жене из рударског села из околине Ћуприје описан и тежак живот радничке класе – рудара. 

У комунистичкој Југославији систем је требало да обезбеди да сви буду једнаки и да у друштву нема социјалних разлика. Односно да „џини“ буде што ближи нули, а што даље од јединице. Уз то, у то време неједнакост између најбогатијег и најсиромашнијег дела Југославије, Словеније и Косова, била је 7:1.

„У Југославији су социјалне неједнакости биле стална тема“, каже Мијат Лакићевић. „Шездесете су биле године привредне реформе, онда имамо реакцију на те реформе и 1968. годину, која је била један социјални бунт. Тада су студенти говорили против црвене буржоазије, против пежоизације – ко је куповао ауто марке 'пежо', тај је већ био припадник друштвене елите. Бранко долази мало после тога, он је седамдесетих година студирао, на фону великих социјалних промена и побуна.“

Међутим, неједнакост на Западу ни седамдесетих, а нарочито осамдесетих година прошлог века, међу водећим економистима света није била тема. Биле су то године тријумфа економске политике Роналда Регана и Маргарет Тачер и време слављења отвореног тржишта, а с падом Берлинског зида и комунизам је отишао у историју.

Иако је Бранко Милановић живео у земљи у којој је много тога било предмет цензуре, Пол Кругман је испричао како је њему у Америци 1989. године, у његовој књизи „Доба смањених очекивања“ умало цензурисано поглавље о неједнакости: „Моја прва полупопуларна књига за ширу публику 'Доба смањених очекивања' имала је једно поглавље о расподели прихода. Писао сам је 1989. године, и већ тада је било јасно: неједнакост је експлодирала. Издавач је покушао да ме натера да то поглавље избацим. Рекли су: 'То никога не занима'...“

Улога слона у светској економији

А шта је то у економској науци што је Бранко Милановић урадио први на свету, по чему је постао познат? И какве везе Ролинтсонси и слон имају са тим?

Милановић је био први економиста који је израчунао неједнакост на глобалном нивоу. Пре тога неједнакост се обично мерила на нивоу државе. Како је до тога дошао, Милановић је испричао у разговору са Кругманом.

Када је својевремено радио у истраживачкој јединици Светске банке која се бавила транзиционим економијама, радио је на теми расподеле дохотка и расподеле субвенција у Пољској. „То је била веома интересантна тема јер је Пољска имала око 15% БДП-а у субвенцијама, углавном за храну, гориво и сличне ствари“, прича Милановић. „Дакле, имате расподелу дохотка и онда морате да утврдите ко су примаоци тих субвенција. Тиме сам се бавио и то је био део мог рада. Али сам онда, негде средином деведесетих, схватио да може да се уради анализа расподеле дохотка и за цео свет. То је био 'космополитски поглед'. Наравно, требало ми је неко време, можда две, три или четири године да све то почнем да саставим и да објавим рад. У исто време кад и ја, и економисти Франсоа Бургињон и Кристијан Морисон су такође објавили рад о глобалној расподели дохотка. Заправо, ми смо то радили паралелно. Њихов рад, који је био амбициознији јер су се вратили све до 1820. године проучавајући расподелу дохотка уназад 150 година, и данас је кључан. Наравно, они су имали много мање података и морали су да праве много више претпоставки, али идеја је очигледно била присутна и код мене и код њих“, испричао је Милановић Кругману.

Захваљујући резултатима његових истраживања, али и графичком приказу глобалне неједнакости названом „графикон слона“, објављеном први пут 2013. године, Бранко Милановић је на светској економској сцени постао суперстар.

Крива Милановићевог графикона као своју полазну тачку има 1988. годину, дакле пре пада Берлинског зида, а последња временска тачка је 2008. година, када у Америци избија велика светска финансијска криза. На Кругманово питање о овом графикону Милановић је уз смех одговорио: „Осећам се као Ролингстонси кад им публика и после 50 година на сваком концерту тражи да певају ‘Satisfaction’.“

Добитници и губитници глобализације

„Слон“ је важан јер је неки економиста тада први пут графички у једној слици приказао глобалну неједнакост. Али је Милановић истовремено показао и који делови света и које класе су губитници, а ко су добитници глобализације.

Новинарка Весна Костић каже да се тим графиконом показало да, док су у азијским земљама људи излазили из сиромаштва и средња класа се посебно развијала и напредовала, на Западу је та иста класа стагнирала.

У преводу, глобализација је, као процес, највише донела средњој класи у Кини, док је међу губитницима глобализације била америчка средња класа. А међу добитницима глобализације били су богаташи.

„Тих 1% најбогатијих, то је на том графикону који личи на слона – подигнута сурла. Њихово богатство је стреловито расло“, додаје Мијат Лакићевић.

Овај графикон постао је популаран и због његове политичке интрепретације. У интервјуу са Кругманом Бранко Милановић је то овако објаснио:

„Ако сте незадовољни положајем средње класе на Западу, постоје два одговора. Први, назовимо га ‘опција Бернија Сандерса’, јесте да опорезујете богаташе и побољшате положај средње класе. Други, а то је ‘Трампова опција’, подразумева да кажете: ‘У реду, ударићемо на Кину јер глобализација функционише у њихову корист, па ћемо после нешто предузети.’ И мислим да је то тумачење и даље вероватно тачно.“

Кругман му је на то шаљиво реплицирао: „Управо сам те натерао да ми поново одсвираш ‘Satisfaction’.“

Иако у књизи Бранкa Милановића „Глобална неједнакост“, у којој је тај графикон објављен, то не пише, многи су у његовим рачуницама тражили одговор на питање како се Америци 2016. године догодио Доналд Трамп, или како се Великој Британији догодио Брегзит. Речником Ролингстонса, средњој класи у Америци и Великој Британији недостајало је задовољство. Односно „satisfaction“.

„Губитници глобализације, нижа и средња класа, били су ти који су гласали за Трампа и за Брегзит“, појашњава професорка Јелена Жарковић. „Пре свега у САД и у Великој Британији, али и у другим развијеним земљама, они су губили радна места због отварања Кине, односно пресељења тих радних места у Азију, као и због аутоматизације и слабљења улоге синдиката. Зато је политички било најлакше рећи ‘вратићемо та радна места из Кине’, што је Трамп и урадио.“

Српски случај 

Бранко Милановић у својим књигама не пише о Србији. Али могу ли се у њeговим рачуницама наћи и одговори на питања како се Србији 2012. године догодио Александар Вучић? Да ли је тај политички процес имао везе са коефицијентом „џини“ и јесу ли губитници транзиције тада довели СНС на власт?

„Почетком двехиљaдитих година српска привреда се опоравља и то по јако високим стопама“, подсећа Мијат Лакићевић. „Она расте годишње по стопи од 6%, 7%. За тих 12 година просечна стопа раста била је 6% бруто домаћег производа. Онда се 2008. десила светска економска криза. Тај велики глобални потрес нашу привреду је јако погодио, дошло је до пораста незапослености, што је Вучић искористио да би дошао до власти.“

Да су губитници транзиције код нас 2012. године гласали за СНС мисли и професорка Јелена Жарковић: „О томе више пишу моје колеге социолози, ја бих се ту сложила са њима и поткрепила то економским подацима. Ако погледате ту прву деценију до кризе 2008. године, ми јесмо имали релативно високе стопе економског раста, у неким годинама она је износила 4%, 5%, али уз тај раст није ишао и раст запослености, што се у транзационој литератури назива 'беспослени раст'.“

O Србији Милановић не пише у књигама, али пише на свом блогу. И кад год о Србији нешто каже или напише, увек распламса политичке страсти. Претходни пут то се догодило када је у тексту о студентским протестима „Слом представничког система и пут у диктатуру (на примеру Србије)“, написаном након великог скупа 15. марта, рекао: „На широкој основи заснован аполитички покрет на крају доводи до два исхода: диктатуре или хаоса. Како хаос не може да потраје, он у сваком случају производи диктатуру.“

„Све што било ко било где каже развитлава политичке страсти код нас у Србији, зато што смо ми апсолутно подељено друштво“, каже Весна Костић. „Шта год неко каже што не прија туђим ушима, њега ће да осуде због тога. Мислим да је Милановић тада био у праву, јер је главно питање које је он тада поставио било: шта је следећи корак. Супер су ове демонстрације, али шта је следећи корак? У том тренутку се тај следећи корак није видео, и мислим да је ту потпуно био у праву.“

И Мијат Лакићевић каже да је разговарао са неким нашим људима који не живе овде, а којима студентски протести нису јасни. „Није им јасно шта студенти хоће. Иако су велики противници Вучићевог режима и у неком смислу подржавају студенте и њихову борбу за промене, није им баш јасно какву промену они желе. А не мора и није свака промена набоље. Може да буде и нагоре“, каже Лакићевић.

Највише гнева тада је изазвала Милановићева паралела студенстког покрета ca Црвеним Кмеримa коју је у мартовском тексту направио, а у новом тексту је поновио. „Mада је деловање изван политичке сфере разлог успеха овог покрета, оно има суштински дестабилизујући ефекат када се преведе у стварну политику“, написао је Милановић. „Са садашњом аморфном масом, којој недостаје и видљиво руководство, покрет нема алате да обавеже Владу и самог Вучића. Покрет стога више личи на Црвене Кмере него на пољску ‘Солидарност’. ‘Солидарност’ је одмах створила структуре руководства и укључила се у преговоре с владом.“

„Студенти наравно нису Црвени Кмери“, каже Мијат Лакићевић, „то је била једна крајње радикална организација чија владавина је довела до огромних злочина. Али у зачетку ти студентски пленуми, зборови, поготово отклон од Европе... Њима је требало једно шест месеци да се сете да би требало да се обрате Европи. Јако су се љутили на Европу што их не подржава а ниједног тренутка нисмо видели на тим студентским протестима европске заставе.“

Након што се овај текст појавио у марту, дневни лист „Данас“ објавио је да је Бранко Милановић један од тројице могућих кандидата за премијера експертске владе, о којој се тада говорило. На друштвеној мрежи Икс, Милановић је то шаљиво демантовао: „За остале људе не знам, али за мене знам да је вероватноћа (или чак плаузибилност идеје) да бих се у било каквој форми политички ангажовао у Србији једнака вероватноћи (или плаузибилности) да ћу у следећој сезони заменити Мбапеа у Реал Мадриду. (Ово последње је заиста штета што не могу…).“

„Мислим да је то била нечија злоба према Бранку Милановићу због тога што је рекао o студентима“, каже Весна Костић. „Онај ко било шта зна о Бранку Милановићу рекао би да је то бесмислица. Бранко живи у једном потпуно другом свету. Човек који је на корак до Нобелове награде за економију да буде премијер било које државе, то је мени бесмислено и смешно.“

„Те тврдње долазе пре свега од људи који или не познају Бранка, или не познају његово дело“, каже Мијат Лакићевић. „На основу свега што је писао последње две-три деценије јасно је да он не би себе могао да види поред таквог човека као што је Вучић, нити у једном таквом режиму као што је Вучићев.“

За и против

„Исто тако је и у Америци, свака изјава разбукта политичке страсти“, прокоментарисао је Милановић реакције у Србији на свој текст из марта. Ипак, није баш све код нас као у Америци. Главна обрачунска јединица код нас је дневна политика, а свака изјава пропушта се кроз призму иде ли или не иде у прилог актуелној власти.

„Постоји овде једна манихејска подела у друштву, за и против“, каже Мијат Лакићевић. „Ова једна страна нам је јасна, али ни на овој другој страни нема места ни простора за дијалог, него би све требало да буде стављено у функцију те борбе и тог циља. Мени се чини да у неком смислу то може да буде контрапродуктивно.“

Весна Костић додаје да ми не видимо реалност у којој живимо. Кина и наш однос према њој пример су за то. „Мерено по паритету куповне моћи, Кина је данас највећа економија на свету. Причати о томе да је Кина 'безвезе', потпуна је бесмислица, а то су причали људи из опозиције зато што власт има добре односе са Кином. Ми све пропуштамо не само кроз Вучићеве наочаре, него и кроз наочаре опозиције – како могу да сруше Вучића, шта може да иде њима у прилог или њему на штету.“

Због Кине и Србије Бранко Милановић је и у лето 2021. године био пропуштен кроз исте ове наочаре. Било је то време када је на енглеском изашла његова књига „Капитализам, сам“, у којој либералном капитализму са Запада супротставља политички капитализам у Кини.

„Кина је направила trade off, односно неку врсту нагодбе – мењала је демократију за привредни раст“, главна је теза oвe Милановићеве књиге. У интервјуу за српске медије, тог лета 2021. у једној полуреченици Милановић је поменуо Србију: „Мислим да је и Србија ушла у тај trade off, где већи економски раст иде са смањењем одређених права и већом арбитрарношћу у понашању државе него раније.“

Мијат Лакићевић је тада објавио текст „Бранко Милановић је погрешио“, у коме је рекао дa „Србија нема ни раст ни демократију“: „Кина је имала раст од 7%, 8%, па и више у јако дугом раздобљу, а Србија, када се узме у раздобљу од 10 или 12 година, за време Вучића, тај раст је био отприлике 2 до 2,5, највише 3%. То је по мом мишљењу, врло низак раст. И ја мислим да је и то последица недостатка демократије. И то је оно што је Влада Глигоров називао заробљеном привредом и заробљеном државом. Ми имамо заробљену привреду, тако да је Вучић  гушио потенцијале привредe. Да је било другачије, да није било толико корупције, да није било таквог дељења послова партијским кадровима, Србија би остварила двоструко већи раст. Он би уместо 2 или 3 био 5 или 6%. Ми смо остали и без демократије и без раста“, написао je Лакићевић.

„Ми имамо привредни раст“, одговара Весна Костић. Она мисли да Бранко Милановић није погрешио: „Он зна да није Кина једина земља и да није Србија једина земља у којој ce показало да тај trade off под одређеним условима доприноси привредном расту. Најдрастичнији пример је Чиле. Чиле је за време Пиночеове диктатуре имао невероватан привредни раст. Бранко је ту у праву. Тај trade off може да доведе да неке економије брже расту, зато што се одлуке доносе на централном нивоу и зато што се мање времена губи за доношење неких одлука. Ако имате способну aдминистрацију која види шта треба урадити да би дошло до привредног раста, онда до њега и дође.“

Улога институција у привредном расту

Ко ту кога све време не разуме и погрешно тумачи и чита? Бранко Милановић нас или ми њега? Наш конкекст знамо, али из његовог, америчког и космополитског контекcта, све је заправо почело тако што је неко погрешно прочитао књигу „Капитал у 21. веку“ Томе Пикетија, кога су прозвали „Модерни Маркс“.

Двојица економиста, Дарен Аџемоглу и Џејмс Робинсон, који су прошлогодишњи добитници Нобелове награде за економију, критиковали су Пикетијеву књигу. Написали су да Пикети, баш као и Маркс, потпуно занемарује значај институција за привредни раст. У полемици с њима Бранко Милановић стао је у одбрану Пикетија, тврдећи да су Аџемоглу и Робинсон погрешили прецењујући значај институција. И као потврду своје тезе, причу опет враћа на Кину.

„То је, пре свега, његов одговор институционалистима, Аџемоглуу и Робинсону“, сматра Јелена Жарковић, „дакле, институционалној економији која тврди да ви само уз такозване инклузивне економске институције, које значе либералну, широку партиципативну демократију, можете да остварите добре економске резултате. И онда Бранко у једном тексту каже: ‘Добро, ако је тако, како онда та теорија може да буде добра ако не важи за једну трећину човечанства’. Ту мисли на Кину и на њен фантастичан економски успех, упркос томе што je једнопартијска држава. Ту можете да додате и Вијетнам, Сингапур, Алжир, Русију, Азербејџан... То су све земље које су имале добре економске резултате, без обзира што нису либералне демократије.“

Мијат Лакићевић пак сматра да је највећи „проблем c капитализмом“ то што је он страшно прилагодљив, а то не разумеју они који га не воле. „Он се стално мења, то није статично друштво попут социјализма који се срушио. Капитализам је динамичан и у сталном је процесу промена.“

Читање Адама Смита

А кад је реч о капитализму, за економcке сладокусце једна од тема разговора Кругмана и Милановића била је и погрешно читање оца капитализма Адама Смита, творца теорије о невидљивој руци тржишта.

„Смит је критичан према свакој организацији, али је посебно критичан према послодавцима, односно господарима, нарочито према начину на који су господари и радници постали богати, као и према завери за којом посежу како би, како Смит наводи, деловали против јавног интереса“, каже Бранко Милановић. „А то су Смитови цитати које никада нећете чути. Чућете само оне у којима он критикује државу – наравно, он је често критикује – али никада нећете чути оне много чешће цитате, поглавља и пасусе у којима је изразито критичан према капиталистима.“ 

Оно што за Смита није речено у интервју са Кругманом јесте да је и сам Смит био капиталиста, о чему Милановић говори у својој новој књизи „Визије неједнакости“, која је преведена на српски и објављена у издању Академске књиге. Наиме, Смитов годишњи доходак, прерачунато по данашњем курсу, на врхунцу био је 1,3 милиона фунти, а у односу на просечан доходак тог времена био је већи чак 53 пута. „Али у тренутку смрти Смитово богатство било је релативнo скромно“, пише Милановић, „Смит је cа врха клизио ка дну друштвене лествице“. 

Гледајући графикон Бранка Милановића, Смит је у оно време био на слоновој сурли, међу најбогатијима, да би онда отишао ка репу. Међутим, однос богатих и сиромашних у 18. и 21. веку није исти. Милановићев графикон ни тада ни сада не би личио на слона, тако је изгледао само у једном тренутку 2008, када га је Милановић нацртао, али од тада до данас све се променило. Кад би данас цртао тај графикон, слoн би се претворио у змију или глисту. На њему би се видело да су сви слојеви кинеског друштва временом постали још богатији, али и да светски капиталисти имају још више богатства. Лоша вест за њих је што не зaрађују тако много и тако брзо као пре кризе 2008. Осим ако нису богаташи из Кине.

Када би припадници средње класе у Србији тражили своју позицију на „графикону слона“ Бранка Милановића, не би били на средини, већ негде при дну, близу репа.

Cваки пут кад Бранко Милановић тражи своју позицију у Србији прође као слон у стакларској радњи. Кад „графикон слона“ ушета у нашу политичку стаклару, у чијим се огледалима види само јеси ли за или против, све се ломи и пуца.