Национални стадион, српска утакмица од пола милијарде евра

Најважнија споредна ствар на свету у Србији је постала пројекат од националног значаја. Неколико стратешких државних докумената предвиђа изградњу националног фудбалског стадиона, па ће по свему судећи љубитељи фудбала и фудбалери репрезентације у Сурчин одлазити чак и кад не лете, јер је предвиђено да у близини аеродрома буде изграђен стадион - ако Влада евентуално усвоји просторни план подручја посебне намене (ППППН). Или, ни за стадион „нема евентуално" после победе у Лисабону након које се репрезентација Србије пласирала на Светско првенство у Катару.

Саговорник Око магазина Иван Ћурковић, почасни председник Фудбалског клуба Партизан и некада чувени голман Партизана и Сент Етјена, радује се овој одлуци и замишља како за неколико година утакмицу репрезентације гледа у Сурчину.

Међутим, Стојан Стаменковић, економиста и члан Савета гувернера Народне банке Србије, који себе описује као бившег љубитеља фудбала, пут Сурчина неће.

„Ја више не бих фудбал гледао нигде, ни на овом игралишту код куће. Видите да имам штап", каже Стаменковић за Око магазин. Али, тај штап, уз чију помоћ Стаменковић хода, није једини разлог. Будући национални стадион, који председник Александар Вучић описује као „најлепши од Атине до Беча", Стојан Стаменковић описује једном речују - вишак. Како каже, ми имамо два велика стадиона: „Рајко Митић" и „Партизан". „Зар није било јефтиније да се та два стадиона реновирају", пита Стаменковић.

„Немогуће је реконструисати само један стадион, а други да остане овакав какав је био", одговара Иван Ћурковић. „Изградња новог стадиона је најбољи избор, без обзира на то колико ће коштати. Све земље на свету имају националне стадионе."

Најскупља споредна ствар

А да ли је најважнија споредна ствар на свету постала најскупља споредна ствар у српском буџету? Хоће ли најлепши стадион од Атине до Беча, постати у најскупљи стадион од Атине до Беча?

Ребалансом буџета за ову годину најпре је планирано да се за национачни стадион потроши 250 милиона евра у наредних неколико година. Из истог документа се види да ће се новац обезбедити из кредита. Међутим, буџет за 2022.годину, који је скупштина усвојила у уторак, 23.новембра, открива нам још нешто. Само за почетак, буџетом за 2022. годину за српски национални стадион планирано је седам милијарди динара, што је око 60 милиона евра.

Тај новац, како за Око магазин објашњава Марко Стојчић, главни урбаниста Града Београда, биће искоришћен за експропријацију, пројектантске радове, али и припрему терена у Сурчину - како за сам објекат стадиона, тако и за приступне саобраћанице. А тај посао (припреме терена), према најави председника Александра Вучића, могао би да почне још у току ове године.

Даље, када је о националном стадиону реч, за 2023. годину планирано је да се потроши највише - чак 194 милиона евра. И ту већ стижемо до укупног износа од 250 милиона који се спомиње у јавности. Међутим, када је о стадиону реч, ту се у буџету не подвлачи црта, јер је у планском делу државне касе за 2024. за стадион буџетирано додатних 160 милиона евра. У збиру то је више од 417 милиона евра за национални стадион.

Како може да се види из једног другог документа, просторног плана подручја посебне намене (ППППН), тај новац биће искоришћен за изградњу стадиона, пратећих објеката, али и приступних сабораћајница.

Спортска инфраструктура

Улагању у спортску инфраструктуру ту није крај. Држава је буџетирала додатних 80 милиона евра (9,5 милијарди динара) за изградњу три локална стадиона и једног спортског центра. Како може да се види на сајту Канцеларије за јавна улагања, стадионе ће добити Лесковац (2,5 милијарди динара), Лозница (3,6 милијарди) и Зајечар (3,4 милијарде динара), а спортски центар биће изграђен у Новом Београду (11,9 милиона динара).

То значи да ће држава током наредне три године у спортску инфраструктуру уложити укупно пола милијарде евра.

Да је реч о значајном износу сматра Милан Недељковић, професор на ФЕФА факултету, али држава мора да буде опрезна да приликом изградње националног стадиона оно што је пројектовано као првобитни трошак на крају буде и финална цена.

„Оно што ми видимо из искуства других земаља јесте да се почетна цифра разликује од крајње цифре", упозорава Недељковић. „У случају Вемблија у Енглеској буџет је био око 450 милиона евра, а финални трошкови достигли су 900 милиона евра. Имамо и Пушкаш стадион у Будимпешти који је био пројективан на 350 милиона, а на крају су трошкови били више од 600 милиона евра."

Када је 2015. године Александар Вучић, тада премијер Србије, најавио изградњу стадиона, као цена се спомињао износ од 150 милиона евра. И тада се након победе репрезентације Србије против Албаније у квалификацијама за Еуро 2016, први пут јавила идеја о националном стадиону. Како смо умеђувремену стигли до 250 милиона, па на 417 милиона евра и да ли је и та бројка коначна?

Марко Стојчић, главни урбаниста Града Београда, каже да су то само процене, а да ће се коначан износ знати тек када буде готово пројектно решење. Ко ће бити пројектант за сада није познато, али као један од кандидата спомиње се шпански архитектонски студио „Fenwick Iribarren", који јесте пројектовао неколико националних стадиона у свету, а у Србији је познат као пројектант Савског трга у Београду.

Профитабилност стадиона

И док они који се баве спортом истичу како је Србији национални стадион неопходан, економисти кажу да стадион који није везан за одређени клуб тешко може да буде профитабилан.

Милан Недељковић, професор ФЕФА факултета, који је живео и радио у Лондону, каже да је чак и Вембли, на коме се не организују само спортски догађаји, имао године када је пословао са губитком од око пет милиона фунти. А реч је о граду који је центар финансијског система и у коме, ако се на стадиону организује неки догађај, инвестициона банка, на пример, може да буде спонзор тог догађаја.

Са губитком послује и Пушкаш Арена у Мађарској, али и национални стадион у Румунији, коме чак и прокишњава кров, па репрезентација не може да игра кад пада киша. Иначе, тамошњи медији писали су о томе како је само у кров стадиона, који се отвара, уложено 17 милиона евра.

Ипак, национални стадион у Пољској послује са профиром. Изузетак је једино прошла година када због ковида репрезентација није играла утакмице. Може ли лопта на националном стадиону, осим што ће напунити мрежу, да напуни и буџет?

Марко Бабић, професор Универзитета у Варшави, за Око магазин каже да је пољски национални стадион пример да је тако нешто могуће.

У чему је, међутим, тајна пољског успеха ? Фудбал је свуда више од игре, али у Пољској је национални стадион више од фудбала. Изграђен је за потребе Европског првенсттва у фудбалу 2012. године, али на овом месту одржавају се не само концерти и културни догађаји, већ је 2016. године одржан чак и самит НАТО-а.

„Осим тога, стадион има и 25.000 квадрата пословног простора, који је од отварања изнајмљен скоро у целости. Има хотеле, ресторане, па и кад се не одржавају спортски догађаји дневно се око стадиона врти две до три хиљаде људи."

Локација и капацитет

Све то имаће и српски национални стадион. Али, да ли је, заправо, локација стадиона кључ његове профитабилонсти? Јер, наш национални стадион биће изграђен у Сурчину. На тридесетак хектара, али и на око 30 киломатара од центра града. Аеродром је на свега пет километара од стадиона. А ППППН регулише више од 100 хектара на којима ће бити изграђени и ресторани, спортска академија, здравствени центар и приступне саобраћајнице.

Иван Ћурковић каже да је национални стадион у Француској такође на путу према аеродрому, али Марко Бабић каже да је пољски национални стадион у центру Варшаве и да је та локација кључ његове профитабилности.

За 60.000 посетилаца, колико ће српски национални стадион моћи да прими, према стандардима ФИФЕ и УЕФЕ треба обезбедити 10.000 паркинг места за путничка возила, и још 500 места за аутобусе. И то је, кажу, један од разлога зашто је немогуће реконструисати Звездин или Партизанов стадион. А како је, онда, Пољска испунила овај услов?

„Испод терена изграђено је 2.000 паркинг места која се користе и кад нема неких спортских догађаја", одговара Бабић.

Али, није ипак све и у локацији. Важна је и величина економије . Пољски бруто домаћи производ (БДП) износи око 600 милијарди долара и више него десетоструко је већи од српског. Али, Влада Србије има велике планове.

Основала је и Радну групу за национални стадион. Генералним урбанистичким планом, ипак, изградња националног стадиона није планирана, а у градској управи најављују нови плански документ града који ће бити усвојен следеће године.

Студија изводљивости

Министар финасија Синиша Мали је још пре годину и по дана рекао да је за национани стадион урађена студија изводљивости. Наручилац овог документа је Фудбалски савез Србије (ФСС). Ни у Фудбалском савезу ни у Влади Србије ни у Министарству финансија нисмо добили овај документ на увид. У градској управи, међутим, кажу да је бизнис-планом предвиђено да се уложени новац врати за 10 до 15 година.

Економисти кажу да изградња националног стадиона може имати позитиван ефекат на привредни раст, јер ће компаније које ту буду радиле запослити раднике. Други ефекат би могао да буде долазак туриста и компанија, па ће се осим лопте на стадиону вртети и новац. Трећи позитиван ефекат је директна потрошња на стадиону.

„Ако сам дошао на утакмицу, купићу карту, сендвич, заставицу којом ћу да машем. Негативна страна јесте то да у ситуацији када грађевинска индустрија значајно расте, чињеница да ће она бити ангажована на стадиону није неки позитиван фактор, јер градило би се и без стадиона. Људи запослени на стадиону у игри бројева имају мали ефекат на економију. Трећи ефекат, потрошње на стадиону, на нивоу Београда је неутралан. Јер, то што ћу потрошити на стадиону значи да нећу потрошити на куповину филма или нечег трећег", каже Недељковић али онда одмахује руком и додаје да све то говори из перспективе економисте. „Али из перспективе некога ко воли спорт и ко се спортом бавио, осећај бити на стадиону је супер", додаје.

„За разлику од Маракане где ћу да се смрзнем, и где треба да носим папир да бих сео на њега, ви када седнете на Вембли то је стварно ужитак. Као да сам у позоришту или биоскопској дворани. Тај ефекат јавног добра за поједница је стварно леп", закључује Недељковић.

Политика и симбол стадиона

А какав је ефекат изградње националног стадиона на политичку арену? И зашто је овај пројекат подједнако важан и Виктору Орбану и Александру Вучићу? Или овде није реч о подударности, већ о случајности? Марко Бабић са Универзитета у Варшави каже да национални стадион не би требало да се посматра искључиво као економски пројекат.

„Ако имате одређен профил политичара или партија на власти, таква врста Кеопсове пирамиде коју ће оставити у аманет будућим генерацијама, врло је примамљив атрактиван залогај и пројекат", сматра Бабић.

Ко ће градити српску „Кеопсову пирамиду" за сада није познато. Они који воле спорт, кажу да је фудбал радост. Они који га не воле кажу - радост је да се тим новцем направи пут, школа, болница.

„Али неко може рећи па шта ће мени аутопут, ја тамо никад не идем. Али иду други", каже Ћурковић. „Потребно је да имамо стадион. Традиција фудбала у Србији је велика, фудбал је спорт који је омиљен и најпопуларнији. Морамо имати арене као што морамо имати базене и дворане."

Марко Бабић додаје да се то исто питање постављало и у Пољској када је грађен национални стадион. У јавности се расправљало о томе да ли је важније уложити у путеве, школе или болнице.

„На пољском примеру ми видимо да је то била добра одлука", каже Бабић. „Ми у Пољској смо поносни на национални стадион. Он је рентабилан, али има и симболичко значење."

А хоће ли српски национални стадион бити симбол победе или пораза зависи и од тога како ће се наша репрезентација вратити из Катара. Ако се врате као хероји, на сурчинској њиви ће бити подигнут споменик великој победи. Нек кошта шта кошта, рећи ће тада публика у Сурчину. Ако се врате као губитници, национални стадион и још неколико локалних стадиона биће пола милијарде евра вредан споменик националног пораза. А за многе навијаче Сурчин ће бити само место где је некад добро рађао кукуруз.