Има ли Кремљ одговор на западне санкције: Русија пред банкротом? štampaj

Русија се суочава са западним санкцијама без преседана по свом обиму, дубини и интензитету, што је притисак који би по Светској банци требало да доведе до пада економске активности од 11,2% у овој години (руске процене указују на пад БДП-а од 10%). Услед невиђене трговинске, финансијске и технолошке блокаде, руска предузећа отежано финансирају пословање, суочавају се с недостатком залиха компоненти и сировина, те са практичним урушавањем ланаца снабдевања и повећаним трошковима транспорта и осигурања робе.

Практично скоро сваких неколико дана објављују се нове санкције против Русије. ЕУ није само одобрила пети и припрема се за шести „пакет санкција", већ је у завршној фази нових правила која ограничавају инвестиције из Русије и Белорусије, позивајућу на „већу будност" и „систематске и темељне" провере.

Проблем за Кремљ је у томе да је цена коју је Запад спреман да плати да би остварио своје политичке циљеве веома висока. Имајући у виду да САД сноси мањи део економских последица, а да је, не рачунајући зараћене стране као и многе земље ЗНД, највише погођена Европска уније, која је у некој врсти политичко-војне зависности од Вашингтона, јасно је да ће притисак за јачање изолације Русије расти, барем док се не заврше војна дејства. Кремљ, због асиметричности економских трошкова на своју штету, тренутно мање води рачуна о томе колико мере које предузима погађају „непријатељске државе", већ је фокусиран како да заштити своју економску базу.

Најгори сценарио

Оно што је већ сада видимо је да је Москва спречила најгори сценарио који је Запад хтео да изазове, а то је распад економског система кроз прекид економских активности, јуриш на банке, колапс рубље, несташице роба, зеленашке камате, снажнији раст цена. Наиме, иако је међугодишња инфлација порасла са 9,1% у фебруару на 16,7% у марту, а очекује се да до краја године достигне 24%, цене се нису отргле контроли.

После „одласка" Визе и Мастеркарда, национални платни систем (МИР) обрађује сав домаћи картични промет, а упркос налетима панике средства су углавном локализована на банковним рачунима, кроз обезбеђивање високих камата на краткорочне депозите.

Стабилизацији привреде, после иницијалног шока, доминантно доприносе огромни приливи по основу извоза енергената (ITI Capital аналитичари процењују да почетком априла Русија дневно приходује око 1,4 милијарде долара по основу извоза нафте и гаса), уз драматичан пад увоза. Наиме, суфицит текућег рачуна платног биланса у првом тромесечју 2022. достигао је 58 милијарде долара, два и по пута више него у истом периоду лане - извоз роба и услуга у првом кварталу 2022. порастао за 50%, док је увоз повећан само 14%. 

Све ово доприноси да руски буџет може без проблема да финансира све своје обавезе, које су у реалном изразу чак ниже (услед нешто веће инфлације). Наравно, ребаланси буџета су пред нама и високи фискални дефицити, који ће бити последица напора владе да сачува привреду, очекивани су наредних година. Њихово финансирање неће бити велики проблем будући да је цена задуживања на домаћем тржишту (на ком је очекивано да наредне године буду финансирана задужења руске државе) у паду.

Приноси на руске (ОФЗ) државне обвезнице су 11.априла 2022. смањени на 10,6%, што је најнижи ниво од 22. фебруара 2022. Иако се Русија формално налази пред банкротсвом, које западни медији хоће да прикажу као последицу колапса руске економије, то је последица инсистирања Кремља да своје ино-обавезе плаћа у рубљама. Дакле, овде није реч о недостатку средстава већ о принципијелној одлуци владе Руске Федерације повезаној са замрзавањем девизних резерви руске централне банке (ЦБ). Наиме, руски државни дуг је низак гледајући га као удео у БДП-у (262 милијарде долара или 19% БДП-а), најнижи међу економијама те величине. Уз то, тек његов петински део је према ино-холдерима.

Додатно, иако од почетка марта руске компаније имају велике проблеме са испоруком робе, Русија за сада успева да спречи транспортни колапс. Наиме, логистичке компаније Maersk, Mediterranean Shipping Compani и CMA CGM, које опслужују више од трећине светског тржишта, увеле су ограничења у раду са Русијом, док велике европске луке бојкотују руски терет.  

Први одговор Кремља 

Русија је одговорила на санкције Запада низом мера како би ојачала своју економију. Поред осталог, Москва је увела забрану извоза низа производа до краја 2022. обухватајући ино-пласмане медицинске опреме, ђубрива, пољопривредне и електричне опреме, возила, телекомуникационе опреме, белог шећера, као и неких производа шумарства, пре свега дрвета (забрана обухвата више од 200 производа а погођено је 48 земаља, укључујући САД и ЕУ). Забрана укључује и извоз робе страних компанија које послују у Русији, а укључује аутомобиле, железничке вагоне, морске контејнере. Имовина у власништву западних компанија које су се повукле или планирају да то ураде могла би бити национализована, а већ је одобрен закон којим је направљен први корак на том плану.

Централна банка Русије, чију улогу током садашњег дела кризе западни аналитичари перципирају као кључну за одржавање стабилности, одредила је да грађани могу да обуставе плаћања по кредитима до шест месеци, те да зајмопримци могу поднети захтев банкама за конверзију хипотекарних обавеза у страној валути у рубље по курсу од 18. фебруара 2022. Мала и средња предузећа имају право на реструктурирање кредита са променљивом стопом, док су за њих покренути су антикризни програми повлашћеног кредитирања по каматама од максимално 13,5%, односно 15%. Банкама су смањени показатељи обавезне резерве, а значајно је повећан износ ликвидности која им се обезбеђује.

Такође мером Централне банке, привремено су онемогућени ино-инвеститори да продају руску имовину, чиме је спречено масовно повлачење средстава са руског финансијског тржишта и нагли пад тржишта хартија од вредности. Након обуставе берзанске трговине, тржишта су се постепено отварала, користећи механизме за ублажавање флуктуација цена (нпр. дискретна аукција, забрана „кратких продаја"). 

Антикризне мере

Пред Думом је предлог закона према коме ће бити забрањен промет руских хартија од вредности на страним берзама, мада неће бити обухваћене компаније попут Јандекса, O'Kei Group, Fik Price. Брисање руских хартија од вредности са девизних берза погодиће Сбербанку, Лукоил, Сургутнефтегаз, Аерофлот, итд. Предложена шема ће омогућити инвеститорима да не изгубе своју имовину, већ да свој уложени капитал задрже у другачијем правном облику - у локалним акцијама. што је важно за одржавање инвестиционог имиџа руских компанија.

Поменуте мере су циљане да спрече одлив страног капитала, који је са 64,2 милијарде долара у првом тромесечју 2022. био 3,7 пута већи него лане, а само у фебруару-марту одлив је износио 39,4 милијарде долара. Ово упркос ограничењима које је увела Централна банка, и факту да су капитална ограничења покривала само половину овог периода, те да им се финансијски систем постепено прилагођавао.

Русија ће користити средства из Фонда националног богатства (чија је вредност имовине 1. фебруара 2022. износила 175 милијарди долара) да ограничи задуживање јер су га санкције учиниле скупљим. У складу са уредбом руске владе, Фонд ће потрошити до 9,4 милијарди долара за куповину акција у руским компанијама.

Забрањено је авио-компанијама из западних земаља да користе руски ваздушни простор након сличних потеза тих земаља. Уведен је и пооштрен визни режим за „непријатељске земље". Услед антируске пропаганде блокиран је приступ Фејсбуку и Инстаграму.

Забрањени су и зајмови и кредити у рубљама „особама страних непријатељских држава". Поред тога, Руси неће моћи да стављају девизе на своје рачуне и депозите у страним банкама.

По речима премијера Михаила Мишустина у Државној думи, одговор на санкције Русији требало би да буде независност домаће привреде, односно слободан развој привреде, пре свега индустрије, и очување радних места. Ситуацију руске економије описао је као тешку али и да привреда функционише, те да се појављују нове могућности произашле из ограничења везаних за санкције.  

Подршка домаћој привреди 

Већ првих дана након почетка рата и оштрих санкција Запада, руска влада је најавила увођење стимулативног пакета реформи у укупном износу од хиљаду милијарди рубаља (близу 10 милијарди евра). Пакет мера се односи на подршку малим и средњим предузећима, помоћ главним привредним гранама, те на јачање социјалних гаранција и пореских олакшица за грађане.

Ипак, мере су у великој мери инерција, односно последица хитног реаговања на западне санкције; дакле последица недовољног времена за планирање стратешки дугорочног реструктурирања руске привреде и последично финансијске подршке усмерене на исто.

На пример, повлашћен положај малог и средњег бизниса до скоро је био оправдан јер је стављан фокус на демонополизацију привреде. Тренутно, у контексту великих секторских санкција, колапса теретног транспорта и поремећаја у снабдевању обртним капиталом, неопходна је реорганизација унутрашњих ланаца вредности као и постизање максималне синергије у интеракцији малих и средњих предузећа са индустријским гигантима, као и обезбеђивање лакшег пореског преласка у статус „великог предузећа" за најуспешнија и брзо растућа мала и средња предузећа.

Имплементација великог програма финансирања пројеката у најкритичнијим индустријама зависним од увоза требало би да послужи као основа за дугорочну стратешку преоријентацију руске привреде, развој супституције увоза и нову индустријализацију. Подршка ИТ-у, пољопривреди, производњи хране, грађевинарству, трговини и медицини већ представља главну структуру стимулационог пакета реформи. Као ургентна намеће се анализа инфраструктурних и технолошких могућности за стварање фабрика за производњу чипова типа „Баикал" и „Елбрус" који су већ развијени у Русији (који су под ударем санкцијама, будући да су изгубили подршку тајванског TSMC).

Потребно је убрзано повећање производње авиона Ту-204 (214), Ил-96, Ил-114, уз њихову аутоматску куповину од стране државних банака уз финансијску подршку лизинг и карго осигуравајућих компанија.

Посебна пажња се мора посвети увођењу нових домаћих производа (који донедавно нису могли да конкуришу увозним) у серијску индустријску производњу, посебно код медицинске опреме, високотехнолошке протетике, железничке технике, пољопривредне механизације, те у области алатних машина и индустријске опреме (права интелектуалне својине и брзо патентирању домаћих изума треба приоритизовати). 

Металуршки сектор 

Важан приоритет је постизање максималне синергије између произвођача машина и компанија у сектору металургије. Забрана ЕУ за куповину производа црне металургије из Русије, проширење корпоративних санкција, суспензија уговора о куповини обојених метала (на пример, Боингов уговор са ВСМПО-Ависма за испоруку титанијума) и ризици од даљих ограничења извозних испорука наносе озбиљне штете руској металуршкој индустрији.

Међутим, присилно преоријентисање металургује на домаће тржиште је, заправо, оно за шта се руски произвођачи машина залажу већ дуги низ година, који су дуго позивали владу Русије да уведе извозне квоте како би се превазишли уски интереси металуршке индустрије и прекомерни извоз, који је за многе постао још уноснији са снажним ратом цена алуминијума, никла, паладијума, бакра.

Ипак, постоји опасност да металуршке компаније „пребаце" губитке услед ограничених извозних прихода на руске произвођаче машина (услед прилично високе монополизације ове индустрије). Као неодложна се намеће детаљна студија оправданости повећања цена, посебно имајући у виду прилично ниску увозну зависност металуршке индустрије (од 10% до 20%). 

Монетарна политика 

Ублажавање монетарне политике и нагло смањење кључне каматне стопе (пожељно на 10% до краја априла 2022) је неопходно. Док је 2015. било потребно 9 месеци да се та стопа смањи са тадашњих 17% на 11%, данас руска привреда нема ово време.

Наиме, експанзија фискалних стимуланса је бесмислена без истовременог спровођења политике монетарног попуштања. Подизање кључне стопе са 9% на 20% (која је недавно спуштена на 17%), заједно са строжим девизним контролама и постојећим захтевом да се прода 80% девизних прихода, спречило је финансијску панику, ограничило обим девизних шпекулација и омогућило становништву да задржи средства у оквиру банкарског система. Међутим, на средњи и дуги рок одржавање овако високе стопе је штетно за економију.

Охрабрује што је након снажног јачања националне монете Централна банка почела да постепено лабави девизну контролу. Док су се долар и евро 9. марта 2022. плаћали 120, тј. 127 рубаља, снажан раст који је уследио довео је до тога да је 12. априла потребно 79, односно 86 рубаља за долар/евро. Наиме, од 11. априла више не важи провизија од 12% за куповину девиза преко брокера, а банке више не могу да ограничавају разлику у курсу куповине и продаје валуте, изузев за фирме увознике. После ових мера тражња за девизама се повећава (рубља је пала за скоро 5% већ истог дана), али неће бити повратка на паничне куповине, те ће извесно курс рубље опадасти на нижи ниво, ближи равнотежном.

Додатно, ниска монетизација привреде негативно утиче на динамизирање тражње унутар земље (у ситуацији када је извоз, осим енергената и метала, у великој мери ограничен), а за субвенционисање камата потребна је знатно већа готовинска инјекција од најављене. Проблем је да би се новокреирани новац могао добрим делом наћи „заглављен" у банкама, уместо да иде ка финансирању пројеката намењених убрзаној супституцији увоза у критично важним секторима привреде.

У садашњим условима поремећаја у снабдевању, растућих трошкова повезаних са нестабилносшћу рубље, високог ризика од невраћања претходно плаћених аванса страним добављачима и потешкоћа у наплати потраживања, „приступачна" стопа на кредите коју руска предузећа могу да плате није већа од 5%, а вероватно је за многе компаније тек 1%. Проблем директно повезан са претходним је да ако држава помогне већину фирми да избегну банкротства, то ће значити мање новца, барем у реалном изразу, за социјалне програме и здравство, пензије, те могућност за финансирање преко потребних улагања.

Неопходно је дати приоритет давању повлашћених и бескаматних кредита за попуну обртних средстава, стварање сезонских залиха сировина за наредне две године и развој механизама за потпуну или делимичну компензацију транспортних трошкова.

Наиме, прекиди у снабдевању обртним капиталом и повећање трошкова транспорта (и његовог осигурања) услед нестабилности рубље и рекордног колапса на тржиштима прете таласом банкротстава у корпоративном сектору, који би могао бити праћен стечајевима банака.

Увођење мораторијума на стечајеве међу предузећима (најмање до шест месеци, а најбоље до краја 2022, са могућношћу продужења), о коме се расправља у Влади, од виталног је значаја да би се смањио притисак на реални сектор привреде. Оно што већ предузема ЦБ ради подршке комерцијалним банкама, односно избегавања најпесимистичнијег сценарија за 2022. („масовни банкрот") - проширење лимита за обезбеђивање ликвидности, елиминисање казни за кршење девизних позиција, подршка у погледу процене кредитне способности банака у проблемима - делимично ће растеретити притисак на банке.  

Кинеско чекање и гледање

Када је кинески амбасадор у Москви пред само осам кинеских бизнисмена рекао да би кинески бизнис у Русији требало да „искористи прилику да попуни празнину на руском тржишту", то је изазвало медијску буру на Западу. Кинеске дипломате су вероватно биле веома незадовољне што су се уплеле у овакву медијску причу, с обзиром да Пекинг наставља да заузима „уравнотежен" став, који се своди на „чекање и гледање".

Кинеске финансијске институције су пазиле да не послују са руским партнерима, чак и у мање опасним ситуацијама. Тако је 2017-2018, на пример, отварање рачуна у кинеској банци постало прави проблем за руске компаније, и то упркос трговинском рату Пекинг-Вашингтон.

Тренутно су прекинути трговински, логистички и производни ланци између Кине и Русије, међу којима су најбројнији они повезани са западним бродарским линијама или финансијско-кредитним организацијама, а ситуација је оптерећена многим непрорачунатим ризицима те већина компанија поступа веома опрезно. На пример, нафтна корпорација Синопек саопштила је да обуставља преговоре са Сибуром о новом гасном хемијском постројењу.

Јасно је да су ово тренутни проблеми, те да ће предузећа на крају наћи рупе, а постојаће посредници у логистици и банкама који ће једнима помоћи да зараде, а другима да потроше свој новац. Међутим, ово ће бити дуг и болан процес због опреза кинеских предузећа и неспремности руских партнера за интеракцију са Кином.

Оно што се чини извесним јесте да би кинески бизнис могао да уђе у високотехнолошку производњу, укључујући аутомобиле или кућне апарате, где су биле укључене западне и јапанске компаније. Слично је и са пројектима у малопродаји и услугама, пре свега у хотелијерству, где је западни капитал изгубио позиције.

Додатно, велики и захтевни пројекти у рударству који подразумевају велика капитална улагања и технологију су као намењени за кинеске фирме, а постоје и позитивни преседани (JSC Jamal-LNG, Arctic LNG-2). Међутим, не би требало да постоје превелика очекивања о привлачењу великих кинеских високотехнолошких корпорација, пошто процес одобравања сваког таквог пројекта траје месецима или годинама, чак и у стабилној и предвидљивој ситуацији.

Ипак, кинеска мала и средња предузећа поседују бројне ресторане и хотеле у Русији, од којих је већина фокусирана на кинеске туристе. Управо микро предузећа из кинеских пограничних региона настоје да добију статус резидента у различитим преференцијалним областима на Далеком истоку. Међутим, кинеска мала и средња предузећа последњих година се суочавају са озбиљним проблемима. Наиме, она су постепено истиснута од стране великих фирми, и кинеских и руских, у најпрофитабилнијим секторима, а суочавају се и са тешкоћама у запошљавању кинеских радника због депресијације рубље. 

Очекивања посебних услова

И поред свега овога, интересовање за могућности које се отварају на руском тржишту је огромно а објашњење је једноставно: западне фирме су оставиле празнину, док би робе и услуге могле постати знатно јефтиније за Кинезе са очекиваним падом курса рубље.

Као и након „пост-кримског" таласа санкција, главна калкулација Кине била је да ће Русија понудити „посебне и привилеговане" услове пословања кинеском бизнису - добијање државних гаранција за инвестиционе послове; пријем у стратешке привредне гране као што је рударство; поједностављење процедура за долазак радника из Кине и бесцарински увоз опреме и машина за инвестиционе пројекте; имплицитне предности у односу на инвеститоре из других земаља.

За осам година Кинези никада нису добили такве уступке и ситуација се неће драматично променити јер није у интересу Русије да замени једну зависност другом. Наиме, заштита стратешких индустрија од потпадања под контролу страног капитала, давање приоритета домаћим стручњацима и локализација производње стубови су инвестиционе политике Москве, а до сада није било изузетака, чак ни за тако важног партнера као што је Кина.

Додатно, кинески капитал и даље има могућност улагања у земље ниске куповне моћи и слабих државних структура, која нису у стању да ригидно диктирају своја правила страним партнерима.

Дакле, очекивања да би Пекинг могао да економски снажно подржи Москву су нереална имајући у виду високу извозну и технолошку зависност кинеске привреде од Запада, односно страх од секундарних санкција Вашингтона.

Оно што је реално је да ће руска нафта у случају ембарга европских земаља бити више продавана Кини, Индији, Тајланду, Индонезији, а да ће дисконт који буде нудила Москва бити далеко нижи од разлике у ценама нафте пре и после рата у Украјини, те ће руски извозни приходи бити несумњиво виши.

Када је реч о евентуалном вишку природног течног гаса у случају престанка испорука земљама ЕУ, чак у случају тренутног почетка рада на новом гасоводу који би ишао од северозапaдног Сибира до Кине, требало би три године да плин потече.

Оно што је реално је да ће у наредним годинама у руским продавницама биће све више кинеске робе, која ће заменити западне производе у већини тржишних ниша. На крају ће се вратити и кинески туристи, привучени јефтиним ценама. Вероватно ће бити реализовано неколико великих пројеката, као што је Jamal-LNG.

Наравно, у случају драматичног погоршања односа САД и Кине, везе Москве и Пекинга биле би додатно интензивиране, али некапацитативност да се произведу високотехнолошке компоненте (чипови су најбољи пример), барем у средњом року, остаће баријера економском развоју обе државе.