Одлазак Стојана Стаменковића: Биографија у коју је стала наша савремена економска историја

„Целог свог живота никад нисам говорио шта неко жели да кажем, него сам увек говорио оно што мислим“. Ову реченицу крајем априла ове године у камеру РТС-а изговорио је тада актуелни члан Савета гувернера Стојан Стаменковић. Иако се у 89. години свог живота тада тешко кретао, Стаменковић само што није поскочио из фотеље када сам га, седећи са друге стране камере, питала како то да је успео да буде сарадник свих режима: од комуниста, преко социјалиста, затим демократске власти после 2000. године, па све овог последњег режима, након смене власти 2012. године.

И заиста, Стаменковићева биографија изгледа као хроника савремене српске економске историје. Он је увек из прве руке био сведок свих наших реформи, знао је на којим тачкама је тај процес застајао и пуцао. И увек је, као економски саветник разних влада, премијера или гувернера говорио оно што мисли.

Комунистима је, после Титове смрти, када га је 1982. године у свој кабинет позвала тадашња председница Савезног извrшног већа Милка Планинц, рекао да земља клизи у неликвидност, банкрот и пропаст и да под хитно мора да уђе у стенд бај аранжман са ММФ-ом.

„То рећи тада, било је равно велеиздаји“, рекао је Стаменковић тог поднева 27. априла у разговору за емисију „Око магазин: Срби и ММФ током осам деценија – од црвених каранфила до лила и ванила ружа“.

Од осамдесетих па до данас готово да није било преговора са ММФ-ом у којима он није учествовао. За дугачким столом у свечаној сали Народне банке у Улици краља Петра, мењало се све. Мењало се и име државе и име цeнтралне банке и лица са једне и друге стране стола. Мењале су се чак и икебане на столу. Црвене каранфиле замениле су лила и ванила руже. На пленарним састанцима са ММФ-ом Стаменковић је увек био ту.

Последњи разговор за РТС

У априлу ове године, када сам га последњи пут видела, говорио ми је како су га осамдесетих година чланови мисије ММФ-а, након завршетка пленарног дела разговора позивали у Хотел „Интерконтинентал“, где су обично били смештени. У лобију хотела пролазилe су кључне макроекономске бројке. Претходна влада тадашње СФРЈ, она Веселина Ђурановића, није испоштовала све договоре које је земља имала са Фондом, па се Југославији није веровало. Али се Стаменковићу веровало. Како тада, тако и сада.

Тог поднева када смо разговарали Стаменковић неких имена није могао да се сети, али се сећао свих бројки. Сетио се колико су из деценије у деценију, у долар, износили наши краткорочни, дугорочни кредити према иностраним повериоцима.

Као сарадник савезног премијера Анте Марковића, 1989. године, радећи на припреми програма стабилизације рекао је да плате морају да се замрзну, што се тадашњим властима није свидело, а 1993. године по распуштању владе Милана Панића, Стаменковић је искључен из Владе и превремено пензионисан.

После 2000. године, на позив тадашњег гувернера Млађана Динкића, Стаменковић је учествовао на изради пројекције платног биланса Југославије и био је ангажован за члана тима за припрему и вођење преговора са ММФ-ом о стенд бај аранжману. И док је нова демократска власт тада била опијена донацијама и кредитима које су у то време стизали из иностранства, Стаменковић је међу првима већ у пролеће 2001. упозорио да постоји застој у приливу новца из иностранства, а да се истовремено убрзано гомилају обавезе државе.

Био је економски саветник премијера Мирка Цветковића, али је на једној конференцији за штампу на представљању билтена „Макроеекономске анализе и трендови“ 2009. године рекао да ће привреда бити у рецесији, као и да ће пад привредне активности бити дубок. У то време, креатори економске политике још су тврдили да ће бити могуће остати у позитивној зони.

Када сам 2010. године за Политику разговарала с њим, тврдио је да Србији може да се понови 1982. година када је пукла спољна ликвидност земље. „Ви сте саветник премијера Мирка Цветковића, јесте ли му рекли то“, питала сам га тада.

„Ништа му нисам рекао. Не знам да ли су се чланови помпезно најављеног Економског савета састали свега три пута за две године“, одговорио је заједљиво Стаменковић.

Звезда и Политика

Овај режим критиковао је због једног другог помпезно најављеног пројекта – националног стадиона. У камеру РТС-а, за емисију „Око магазин: Национални стадион, најскупља српска утакмица“ о том пројекту рекао је следеће:

„Тај стадион ће бити вишак, зато што ми у Београду имамо два велика стадиона. Ја знам да ће неко рећи да не испуњавају нове стандарде Уефе, али ваљда је било јефтиније да се то допуни, попуни, догради, све је то могло са мање пара да се направи. А ово је један стадион који у несагледивој будућности треба да донесе профит“, рекао је у новембру 2021. године Стаменковић за РТС и себе тада описао као бившег љубитеља фудбала.

Као и сваки пут и тог јутра седео је преко пута великог телевизора, а на сточићу поред, као и увек, стајало је шест даљинских управљача и дневни лист Политика. Они који су Стаменковића добро познавали, знали су да две ствари могу да га изнервирају: кад поскупи Политика и кад изгуби Звезда.

„Политика је поскупела са образложењем да ће читаоцима понудити додатни садржај, а од додатног садржаја понудила је читуље Сретена Карића“, рекао је љут на једној конференцији МАТ-а у мају 2017. године. Наравно, наставио је да сваког дана купује Политику.

Када је 1963. године отворен Звездин стадион „Маракана“, који данас носи име Рајка Митића, Стаменковић, ватрени навијач овог клуба, био је на отварању, а потом је често са сином ишао на утакмице.

„Ишао сам тада, било је 100.000 људи у публици. Стајало се тада на трибинама. Касније су рекли како нема стајања. Увек сам ишао. А сад не бих ишао да гледам фудбал ни на овом игралишту у комшилуку. Ја се тешко крећем, видите да имам и овај штап“, говорио ми је. 

Анализа без придева

Оштрог и аналитичног ума, до последњег броја писао је за билтен „Макроекономске анализе и трендови“ (МАТ). Његове анализе с пажњом се прате још од 1992. године, када је са Институтом економских наука у Београду и покренуо овај билтен, који се тада звао „Месечне анализе и прогнозе“ (МАП). Економски новинари старије генерације кажу да је деведесетих то био објективан преглед наше сурове економске стварности. Његови текстови увек су били очишћени од описних придева. Саопштавао је чињенице.

„И мој унук зна да је једина реформа која у Србији успева реформ торта“, често је знао да каже цинично током ових деценија. „Али није то сад баш тако, јер ипак смо побољшали наш положај у односу на друге земље“, рекао је Стаменковић приликом свог последњег интервјуа за РТС.

Ипак, у свом последњем ауторском тексту за МАТ креаторе економске политике упозорио је да последња четири месеца међугодишњем расту индустријске производње доприноси искључиво производња електричне енергије.

„Међутим, поменути извор подстицаја укупној индустријској производњи је исцрпљен“, упозоравао је Стаменковић креаторе економске политике да морају да нађу неки други извор привредног раста.

У комуникацији с новинарима, Стаменковић је знао је да буде симпатично дрзак. Али је то била дрскост са покрићем. Говорио је прецизно, јасно, без длаке на језику. Видео је целу слику. Није био лак саговорник, али је његова реч имала тежину.

Стојан и Драгана

Осим Звезде и Политике, цео свој живот Стаменковић је волео музику. Био је солиста АКУД „Бранко Крсмановић“. Љубав према музици пренео је на ћерку Снежану, која је као оперска певачица направила завидну каријеру у Немачкој, док је син Слободан направио завидну каријеру у интернационалном авиобизнису. С поносом је показивао њихове слике на зиду у породичном дому у Земуну.

Највише од свега волео је бројеве, табеле у екселу. А више и од бројева волео је Драгану. Угледну професорку математике из Девете београдске гимназије која је преминула прошле године.

„То ме је дотукло. Ја сам млађег брата прежалио, њу не могу да прежалим“, из срца је говорио Стаменковић пре неколико месеци кад су се угасиле камере РТС-а.

Као новинар Политике и РТС-а често сам улазила у њихову кућу. Али никада и нигде нисам видела такву љубав међу супружницима. Супругу која је толико пожртвовано бринула о свом супругу и његовој каријери, иако је сама имала врло успешну своју каријеру.

И супруга који са толико љубави говори о томе како без те жене више није човек.

Драгана је била неко ко је до детаља знао шта се дешавало за дугачким преговарачким столом са ММФ-ом. Од Милке Планинц па до данашњих дана, колико памти онај столњак од црвене чоје у свечаној сали Народне банке, толико је памтила и она. До најситнијих детаља била је укључена у његов живот.

Ако бисте за то питали Стојана Стаменковића, симпатично дрским тоном негирао би ту чињеницу и ушао у жустру полемику о датуму сопствене смрти.

За њега, живот се завршио оног дана када је умрла једна угледна професорка математике Девете београдске гимназије.