Пијана подгоричка ноћ која је променила судбину Боре Станковића štampaj

Можда је и добро што након „Марша на Дрину" Жике Митровића скоро да и није било домаћих филмова који су се бавили Првим светским ратом. Бледом утиску који су оставили недавно снимљени пригодничарски пројекти „Заспанка за војнике" Гаге Антонијевића и „Краљ Петар Први" Петра Ристовског, сем недовољно добрих сценарија, највише је кумовао слабашан резултат анемичних покушаја да се макар у једном кадру донесе аутентична атмосфера васколике ратне гунгуле. Снимање дроном је, без сумње, забавна играрија, али се кадрови првих линија фронта и провинције у позадини начињени из птичје перспективе разликују од онога што су птице тих ратних година могле да виде под собом управо као небо и земља!

Јер, ако нам недостаје филмова који уметнички релевантно тематизују све оно што нам се тада дешавало, материјала о овом времену смрти заиста има напретек! При томе не мислимо само на архивску грађу, тадашњу штампу и бројне релевантне историјске студије и синтезе, већ и на обиље ратних дневника и мемоарских записа из којих се најбоље може осетити сва животност апокалипсе која је притискала Србију.

Епидемија у Србији

Ево како, на пример, Лудвик Хиршфелд, пољски имунолог који је као добровољац дошао да нам помогне у сузбијању епидемије тифуса, у само неколико речи у књизи „Историја једног живота" успева да опише своје путовање у Ниш и атмосферу која је с пролећа 1915. године владала у ратној престоници Србије:

 „Када се напушта Грчка и долази се лађом у Солун, то је као да човека пребацују из блиставе прошлости на источњачки вашар. У Србији је железнички саобраћај за цивилно становништво био забрањен услед епидемије; могло се путовати само са војним пропусницама. На железничким станицама војнике су шкропили некаквом смрдљивом течношћу; та комедија имала је да представља дезинфекцију и чишћење од вашију оних који су путовали. Најзад Ниш, источњачка варош, где се бекством склонио остатак државности Србије на издисају. Сви станови и хотели препуни. Причају ми невероватне сцене: један становник у соби у љубавничкој оргији са болничарком, у тој истој соби човек на самрти моли за чашу воде, а неколико других хрче. Пакао, прави пакао..."

Овај Хиршфелдов опис најпре подсећа на сцене из холивудских филмова посвећених рату у Вијетнаму у којима се приказује атмосфера у Сајгону. Разлика је „само" у томе што ратна престоница Србије у то време још увек није била окупирана и што су се, уместо америчких војника, улицама Ниша сасвим слободно кретали ратни заробљеници, којих је, према дописнику француског „Журнала" Анрију Барбију, почетком 1915. године било преко педесет хиљада!

Пре него што је у град на Нишави избегао tout Belgrade и пола Србије приде, Ниш је имао око двадесет и пет хиљада становника. Већ средином августа 1914. године овај број је порастао на осамдесет хиљaда, да би се у периоду о ком сведочи Хиршфелд, а према процени руског посланика Трубецког, попео на чак 147.000 душа!

Међу њима је био и Бора Станковић.

Ниш у рату

Писца „Нечисте крви" и „Коштане" почетак рата затекао је на служби у Министарству просвете и вера, на чијем је челу био Љуба Давидовић, Станковићев гимназијски професор и потоњи оснивач Демократске странке. Српска влада је сва своја министарства била преселила у Ниш још пред прву окупацију Београда, а Станковић је у ратну престоницу Србије избегао заједно са женом Гином и три кћерке, од којих ће најмлађа проходати у данима када војска и добар део народа крену пут албанских врлети, у нади да ће пронаћи спас на обали сињега мора.

Поред пренасељености и свега лошег што са собом доноси боравак великог броја људи на малом простору, Ниш су током тих годину и кусур дана красили и они лепи атрибути истинске престонице. Пре свега, у граду се одвијао жив културни живот у ком су чак учествовали и већ поменути ратни заробљеници, који беху оформили аматерски оркестар.

У граду је 1914. и 1915. излазило двадесетак листова, штампане су књиге, међу којима и поема „Каин" Милована Бојића. Суграђани Боре Станковића су -  поред песника који ће годину дана касније на Крфу написати „Плаву гробницу", а у новембру 1917. умрети у Солуну - тих месеци између осталих и били Владислав Петковић Дис, Прока Јовкић алијас Нестор Жучни и Иво Ћипико, који је, на пример, говорио на обележавању годишњице Скерлићеве преране смрти. Овом догађају је присутвовао и Франо Супило, а из Скопља су у Ниш тим поводом били допутовали и Бранислав Нушић и Милутин Ускоковић.

Алгоритам ратног потуцања

Нигде није забележено да је овом одавању почасти најзначајнијем творцу и тумачу историје српске књижевности присуствовао и сам Станковић, који је био Нушићев кум, али знамо да је у то време писао драму „Ташана", чији ће рукопис оставити у Нишу приликом повлачења и за њиме трагати до краја свога живота. Јер, иако ће алгоритам његовог ратног потуцања, нарочито по повратку у окупирани Београд, у највећој мери обележити управо интензивно писање и објављивање, испоставиће се како су на листовима „Ташане" затуреним у фиоци стола нишке канцеларије Министарства просвете и вера били записани последњи редови велике књижевности трагичног генија коме се, од евакуације из Ниша па све до смрти 1927. године, скоро више ништа лепо у животу неће десити.

Како и зашто писац „Коштане" није са собом понео готово довршени рукопис своје нове драме никада није до краја разјашњено. Станковић је овај рукопис често ишчитавао за својим столом у канцеларији, у којој је седело још неколико чиновника, али га је и давао на редактуру својим пријатељима. Према речима једне нишке учитељице, Станковић је, прегледајући те исправке и примедбе, често умео да незадовољно разговара сам са собом:

„Шта они о томе знају! Они знају само да стављају своје тачке и запете... То је њихово..."

Њихове тачке и запете

Не зна се да ли је неко стављао своје тачке и запете и у писмо које је на дописници са уштампаном поштанском марком од пет филера, на којој се налази слика Хусреф-бегове џамије у Сарајеву и натпис Bosnijen Hercegovina. На месту за адресу пошиљаоца, на дописници без поштанског жига, коју је код себе чувала Станковићева кћерка Станка, стоји подвучено, Borisav Stanković, interierten Lager Ersatz Komanda 1/37-Derventa, а ево и целога писма: 

„Сви моји рукописи који немају политичке већ културне вредности остали су ми у Нишу, у Епископској улици, у кући Штерића, спроћу апотеке Лугомерског, где сам становао. Исто тако остала ми је у сталској фијоци у кући владике Јеронима, где је било смештено Министарство
Просвете, у рукопису драма „Парапута" или „Ташана". Молим да се преко бугарских власти ови рукописи пронађу и мени предаду, или аустриским властима у Београду, а оне мојој породици у Вршачкој улици бр. 14. О чисто књижевној вредности мојих радова могу се бугарске власти обавестити код Г. Г. Стој Бобчева и њихових књижевника као и код управника Софиског Народног Театра у коме се приказивала моја драма „Коштана".
   Понизан
   Борисав Станковић, књижевник
   и референт Црквеног одељења Министарства Просвете"

Изостанак датума са дописнице коју је интернирани Станковић, највероватније почетком 1916. године, намеравао да пошаље на неназначену адресу, онемогућава сваку даљу форензичарску работу којом бисмо могли да утврдимо када је тачно аутор изгубљене „Ташане" написао прве редове након оног стихијског одласка из Ниша. Ипак, са великом сигурношћу можемо да тврдимо како се то заиста десило у Дервенти, јер је током боравка у овом босанском градићу Станковић написао цртицу „Луди Риста", која је ускоро и штампана у „Сарајевском листу". Познато је и како је писац „Божијих људи" намеравао да настави са објављивањем својих књижевних утисака из Дервенте, али је уредник, након што је сазнао да се аутор прилога налази у интернацији, одбио његову даљу сарадњу.

А Станковићев пут од Ниша до Дервенте у најкраћем би се најбоље могао описати управо као одбијање његове даље сарадње!

Бурна пијана ноћ у Подгорици

Истину говорећи, Станковићу је сарадњу приликом повлачења из Ниша први „одбио" министар Давидовић, који је уместо да са собом поведе свога референта, на службени пут (што ће рећи са свим припадајућим олакшицама у смештају и исхрани) повео две рођаке своје жене. Давидовић је „првом српском приповедачу", како је називао Станковића, успут наложио и да се побрине за преношење моштију краља Стефана Првовенчаног до Пећи, те да их тамо преда Патријаршији.

Претходно се са женом и децом раставши у Краљеву, Станковић  је из Пећи наставио ка Црној Гори. Ти дани су му, по сопственим речима, били „најтежи дани у животу", а по сведочанствима оних који су се са њим повлачили, Станковић је утеху за своје избегличке муке све чешће и преданије проналазио у алкохолу, чије је знатно присутво у његовом крвотоку приликом доласка у Подгорицу „допринело неспоразуму" о коме је ондашњи гимназијски професор Лазар Бркић опшрино говорио за београдску „Правду" у јуну 1940. године.

Бркић је био на челу Одбора за смештај избеглица и војске у Подгорици, кроз коју је тих дана прошло 40.000 хиљада избеглица и 60.000 војника. Једнога дана, за смештај му се обратио и историчар др Јован Радонић, који је тражио смештај за себе и Бору Станковића, који беше заостао путем „у неком Хану близу Подгорице, у друштву Црногораца који су сматрали за задовољство да га почасте". Радонић се сместио у лепој, угодној и чистој соби у кући столара Гвозденовића, али кад се Станковић најзад тамо појавио, домаћини су му рекли да је двокреветна соба већ заузета. Испоставило се да је Радонић у међувремену већ негде изашао, а да Гвозденовићи нису ни помишљали да је „прилично расположен и весео" човек на вратима чувени српски приповедач.

„Не би дуго тек ето ти Боре у кавану па право столу Бркића.
- Ти си безобразник! - викну он.
Председник и присутни ђаци нађоше се у чуду. Бркић заусти да нешто каже, али Бора не даде. Присутна публика осврну се на сто за којим је радио одбор и поче пратити ову необичну сцену.
- Ти си магарац.
Председник одбора поцрвени па и ако је покушао да дође до речи није могао од Боре. Он викну:
- Шаљеш ме у кућу а тамо си већ послао двојицу. Што се шегачиш са нама?"

Неспоразум је убрзо разрешен, мада Станковић више никада није крочио у кућу својих несуђених домаћина. Ускоро је у Подгорицу стигао и Нушић, па су кумови једнога дана отишли и до Цетиња, у аудијенцију код краља Николе, коју је Станковић такође доживео као неку врсту шегачења. Краљ Никола, аутор „Балканске царице", беше „усрдан и помало колегијалан", а на његовом столу је лежао нерасечен примерак „Нечисте крви".

Почетком јануара 1916. година, ситуација на фронту беше однела сваку шалу и ваљало је кретати даље. Станковић је, међутим, решио да остане у Подгорици и, према Нушићевим речима, ту одлуку није донео трезан.

Ускоро је војни командант Подгорице, артиљеријски бригадир Фон Гелдерн наредио да се сви Србијанци који су се затекли у Подгорици окупе пред основном школом, одакле је требало да пешице крену у интернацију. Станковић је успео да закасни и на овај збор, али му је и тада помогао Бркић, који га представи капетану задуженом за спровођење наредбе. Капетан је говорио српски и Станковићево име му је очито нешто значило.

„- Зар да српски књижевници иду пјешке и Бог би знао куда? И то у подераним ципелама?
- Шта ћемо кад је наредба! - одговори резигнирано капетан."

Напослетку је одлучено да болесни и слаби тог јануарског дана ипак не буду депортовани.

Тако је Бора Станковић остао у Подгорици све до почетка пролећа 1916. године, када је са око три хиљаде људи, жена и деце доспео у Дервенту, где су имали да издрже карантин због пегавог тифуса и да потом наставе ка логорима за интернирце у унутрашњости Аустро-Угарске.

У Дервенти

О дервентским данима Боре Станковића сведочио је тамошњи лекар Душан Мандић, у новинском чланку објављеном у београдском „Времену" 1929. године:

„Стање у ком су се интернирци налазили било је тешко и претешко... промрзли и завашављени у хладним и мрачним магазама, патили су као Христос... Нађем једну празну кућицу и салетим команданта болнице те ми дозволи да у њу преселим двадесетак интелигентнијих интернираца, међу осталим и Бору. Истина, и ту се спавало на слами, али се је могло чисто држати, ложити и на храну ићи у хотел у пратњи војника на ручак."

Након што је међу овим „интелигентнијим" интернирцима убрзо избила свађа и туча, Станковић је тражио да га врате „натраг у магазу, међу народ". Доктор Мандић је најзад успео да га смести у болницу, где је Станковић добио своју собу и ту остао све до повратка у Београд.

О боравку у Дервенти сам Станковић пише како је „први пут у животу осетио истинску награду за свој труд на књижевности" и осетио такве пријатељске поступке „које никада неће заборавити".

Према речима др Мандића, „Бора је био скроман човек па се гдекад видело на њему, да му је и неугодна толика пажња. Често је питао, да нама можда неће шкодити његово присуство у болници. А нама је опет било неугодно с обзиром на његово здравље и таленат то, што је много пио, особито ракију. Али знајући за његову навику и бриге, које су га тиштиле, нисмо му могли бранити."

Највећа Борина брига била је како да се докопа Београда, што му је и успело након што је из штампе сазнао да се на дужности доглавника аустријског гувернера у Србији налази Коста Херман, некадашњи уредник сарајевског часописа „Нада", у ком је Станковић био објавио причу „Тајни болови". Написао је, датирао и послао писмо Херману и овај је успео да издејствује Станковићев повратак у Београд, о чему др Мандић каже и ово:

„Кад је дошло време поласка, требало га је и новцем снабдети, да му се бар за прво време нађе. Г. Стево Маркович, који је у болници Бору чешће обилазио, сакупио је кришом међу нама Србима неколико стотина круна (за ондашшње прилике прилична сума) и предао их Бори. Уредили смо и то да војник који ће га пратити не буде какав пас. Отпратио га је један образован и напредан Хрват, родом из Босне."

Станковић је своме образованом и напредном пратиоцу обећао да ће му по доласку у Београд показати град, али му је побегао чим су изашли са перона и одмах се упутио у Скадарлију. Успут је наишао на своје најмилије, који су изгледали тако бедно и изгладнело да их је једва препознао.

У Београду

У својим успоменама, први пут објављеним 1929. године под насловом „Под окупацијом", Станковић прво описује долазак у своју дорћолску кућу „напуклих зидова, разваљених рагастова, отпалог малтера...", а онда пита жену зашто је допустила да деца гладују и због чега није „ишла и јављала се 'нашима'."

"- Да! - чисто са неком насладом и као светећи се мени, поче она:
- Јављала се и казала, да сам твоја жена... и зато сам ваљда на сва врата истеривана.
- Од кога?
- Па од наших! - прасну она. И са сузама у очима изливајући сав јед, настави: - Била сам код свих твојих с којима си ти јео и пио. И ниједан није хтео да ме позна. Нису хтели ни да ми овере да сам твоја жена да бих, као остале чиновничке жене, могла помоћ добити."

Станковић већ наредног дана код предратних пријатеља успева да породици осигура макар најосновније намирнице. То им за прво време гарантује да неће умрети од глади, а он од жеђи. У Скадарлији проналази и свога старога друга, чувеног глумца и редитеља првог српског играног филма „Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа", Чича Илију Станојевића, који је у окупираном Београду преживљавао радећи и као келнер, а по Станковићем речима увелико се и спремао за дочек „наших":

- Види: тамо сам спремио душек, јорган и све. Па кад дођу наши, то ћу да изнесем и прострем онамо до зида, да обесим за онај ексер лампу, фењерче. Али, да дођеш, и за тебе ће бити места, па ту, на улици, три ћемо дана и ноћи да лежимо, седимо, пијемо, једемо... Кад дођу браћа и кажу нам: „Идите, браћо и спавајте!", одговорићемо: „Не, не, браћо, ви идите и спавајте унутра, по кућама, јер сте уморни, а нас оставите да овако, на улици, лежимо и гледамо у небо!" Да, да, да се зна колико је то смети напољу лежати и у небо гледати било за нас драгоцено!"

Ништа, међутим, за Бору Станковића није испало онако како је то Чича Илија замишљао!

Већ сутрадан, он је наставио да тоне у живо блато своје доследне неснађености, јер му је успело да изгуби потврду о дозволи боравка у Београду тек што ју је добио од шефа београдских окупационих власти, злогласног Витмана. Драгоцена цедуља је, истина, пронађена, али Станковић никако није успевао да се снађе. Његова преплашеност ишла је дотле да се није усудио ни да оде у посету Петру Кочићу, који је умирао у болници за душевне болести на Губеревцу.

Под окупацијом

У граду је владала несташица најосновнијих намирница, људи су гладовали, а опасност од поновне депортације стално му је висила над главом. Зато се понуда уредника белетристичког дела „Београдских новина" хрватског књижевника Милана Огризовића да почне са писањем редовних прилога и да за то почне да прима редован и пристојан хонорар у свом том ужасу чинила као логично и сасвим часно решење.

„Београдске новине" су биле званични орган окупационих власти. Излазиле су од краја 1915, па све до последњих дана окупације. Новине су штампане у немачком и у српском издању на латиници, и у почетку су излазиле два пута недељно, да би потом постале дневник. И док су током рата и по ослобођењу сматране за симбол антисрпске окупаторске културне политике, данас их читамо као драгоцен и богат извор информација о политичком стању, али још више о приватном животу у окупираној Србији и Београду.

Милан Огризовић долази на место уредника белетристичког дела „Београдских новина" у мају 1916. Рођен у Сењу 1877. године, где је и крштен по православном обреду, Огризовић је био један од бројних културних посленика који су својим вредним радом на многим пољима доприносили формирању југословенског културног простора иако нису били директни поборници идеје југословенства. Огризовић је био драматичар, аутор осредњих драма „Бановић Страхиња" и „Хасанагиница", позоришни критичар, уредник, али би пре свега требало да буде упамћен по ономе што је током две године бављења у окупираном Београду учинио за српске уметнике који, попут Боре Станковића, нису отишли из земље за војском.

И за Огризовићев долазак у Београд везано је име Косте Хермана, који је био ујак његове жене. Огризовић је у Београду уређивао „Београдске новине" и предавао хрватски језик на курсу који су похађали аустријски официри. Захваљујући његовом ангажовању, у Загребу је 1917. објављен Станковићев роман „Нечиста крв" са Огризовићевим предговором.

Одисејада и бродолом

На самоме почетку текста, Огризовић констатује сву трагичност рата и многа страдања српских књижевника „с ону страну бедема", те закључује: „одисејада и бродолома било је дакле на обје стране". Потом наводи Станковићеве речи:

„За време ратова као референт Црквенога оделења министарства Просвете био сам поштеђен војништва и учествовања у ратним напорима и грозотама. Мада ми се давала прилика, да тобож скупљам утиске и импресије ратне, увек сам избегавао и срећан сам што нисам присуствовао."

Огризовић се онда упушта у краћу анализу самога романа и каже како ће Хрвати „упознати најбоље дјело најјачег српског писца", да би свој предговор завршио предвиђањем како ће Бора Станковић „бити једини кадар да напише трагедију своје земље".

Не само да се ово Огризовићево предвиђање није обистинило, већ је њега после рата снашло готово све оно кроз шта је имао да прође Станковић.

А Огризовић је за време свог боравка у Београду такође покушавао и да обнови позоришни живот у Србији. На крају му је пошло за руком да оформи трупу у којој се нашао и Чича Илија Станојевић. Играњем представа у Београду и унутрашњости, прикупљан је новац којим су потом помагани уметници, културни радници и породице оних који су били на Крфу, или широм Европе и света.

Божидар Николајевић, историчар уметности и писац, послератни директор Земаљског музеја у Сарајеву, у својим ратним мемоарима пише како је ова помоћ „давана од чистога прихода са дванаест представа", међу којима је била и „Коштана". Прикупљено је 27.450 круна, а помоћ су добили „поглавито новинари, књижевници, уметници, глумци, односно породице њихове." Међу 193 оних којима је помоћ уручена нашли су се и Јосиф Маринковић, Исидора Секулић, сестре Бране Цветковића, удовице Војислава Илића, Милутина Ускоковића, Милована Глишића, Радоја Домановића...

Николајевић за „Београдске новине" каже да јесу биле званични орган Гувермана, али да је лист у српској јавности после ослобођења „погрешно тумачен и безразложно црњен". Потом подсећа како се и сама српска влада у емиграцији „служила обилато 'Београдским новинама', одржавајући преко њих везу са окупираном Србијом, као што су и небројене породице српске, захваљујући једино томе листу, могле три пуне године обавештавати се о својима на дому и ван земље." Потом наводи и чланове редакције и сараднике, међу којима су, поред Станковића, били и Сима Пандуровић, Милутин Чекић, Милорад Петровић Сељанчица, али и „г-ђа Клара пок. Скерлића (у администрацији Belgrader Nachrichten), г-ђа Тинка удова песника Влад. Петковића Диса."

Шта је то онда Бора Станковић писао на страницама „Београдских новина" па да га српска јавност по ослобођењу толико презре и не опрости му до краја његовог живота?

Фељтони у окупираном Београду

Станковић је први текст у „Београдским новинама" објавио 14. децембра 1916, а последњи 1. марта 1918. Били су то махом фељтони посвећени свакодневици окупиране српске престонице, објављивани под заједничим насловом „Београдске шетње". Објављено је и неколико цртица из циклуса „Балкански типови", у којима су се, под новим именима, појављивали ликови из „Нечисте крви" и неких његових прича.

Добар део страница „Београдских новина" испуњавали су огласи, који су каткад били једини канал комуникације између оних који су остали у Србији и оних које је рат распршио што на Крф и Солунски фронт, што у Француску, Швајцарску, Африку... Станковић је радио на преписивању и редактури огласа, који се често могу читати као кратке приче.

Прву београдску шетњу Станковић је посветио калеменгданским споменицима. Српско издање „Београдских новина" штампано је латиницом, а како ни K und K редакција ништа није могла Станковићевој јединственој реченици, можда се најбоље види из овог пасуса:

„Ма да је одавна зима овде се ипак још осећа мирис од зеленила. Истина он је сада помешан и са мирисом жутога лишћа, које је почело већ да трули и које је нагомилано и сваки час све завејавано више слаже по ивицама алеја и око корења дрвећа. А тога мириса, зеленила и жутога лишћа највише има око и иза споменика и њихових камених подножја. Њих има мало. Тек неколико. Као почетак нечега. А њихов ред, бирање мјеста, гдје ће се се који поставити, занимљив је и интересантан. Изгледа као да ни сама смрт није могла да измени судбину и да им боља места и положаје него оно што су и за живота имали."

Станковић у наредним текстовима са писања о споменицима прелази на портретисање житеља окупираног Београда и, пишући о њиховим свакодневним мукама, бележи и оно што се многима од поменутих никако не допада. Настојећи да буде објективан и што ближи аутентичности, Станковићеве латинициом штампане и гдегод ијекавизиране реченице у себи садрже све више огорчености, па је последњи текст који је објављен 1. марта 1918. године заправо прва прича из циклуса који ће након његове смрти бити штампан под насловом „Забушанти".

„Требало је да две стотине и више хиљада Срба погину и још толико да се разиђе по туђем свету, дакле око пола милиона људи у Србији, не рачунајући ту и децу и жене, да нестане да би тек тада он једва могао да се једном види и почне упадати у очи."

Од краја 1917. године, све чешће се дешавало да „Беогрaдске новине" изађу само на немачком језику и то је била кап коју Станковић није намеравао да испије из чаше ионако већ препуњене горчином. „На, па сад нека пише ко хоће, ко зна швапски", рекао је своме пријатељу, кројачу Триши Јовановићу, који га је тих дана материјално помагао. „А ја не. И ако хоће, нека ме бесе, али више ја нећу писати, јер хоће да нас понемче, језик да нам затру. Мало им је што штампају латиницом, но хоће и ово... На..."

И Станковић заиста више није писао за „Београдске новине", али се испоставило да нису Аустријанци ти који ће пожелети да га бесе, већ да му омчу спремају управо они о којима је у својим фељтонима највише писао. Зато је Чича Илија Станојевић највероватније сâм дочекао победничку српску војску на скадарлијској калдрми, док је за Станковића ослобођење представљало тек наставак одисејаде и бродолома.

Са жигом издајника

Само што је поново почела да излази, „Политика" је писца „Нечисте крви" у неколико чланака напала онако како данас јавне личности умеју да мрцваре таблоиди. Повод је била турнеја Народног позоришта по Босни, Далмацији и Војводини, у оквиру које је требало да буде играна и „Коштана". Уместо да се издајник хапси, он се још награђује, грмели су непотписани чланци!

Поред Станковића, на мети „Политике" се нашао и позоришни редитељ Милутин Чекић, који је две године касније у своју одбрану објавио књигу „У глибу мржње". Овај полемички текст може се читати и као далеки предак Кишовог „Часа анатомије", и то не само због жестине са којом Чекић износи своје аргументе, већ и због метода којим је културна чаршија у оба случаја намеравала да смрви оклеветаног и непожељног појединца.

И док су Чекић и Киш на острашћене увреде и нападе одговорили књигама, Бора Станковић је у своју одбрану судски оверио тек једну једину реченицу!

У оквиру чланка „У служби непријатељу - годишњица од смрти Београдских новина", штампаног у врху насловне стране „Политике" 27. октобра 1919. године, објављена је и Станковићева изјава.

Чекић на једном месту прво наводи Вајлдове речи из „De profundisa" о уметнику „за кога је је израз највиши и једини начин живота", а онда каже како је „Г. Бора Станковић сасвим добро учинио, када је Књижевничком удружењу поставио питање: да ли је требало да он, за време живота у ропству, не ради свој посао?".

Таман као земља

Својеврсни бојкот којим је Станковић био подвргнут све до своје смрти био је крајње лицемеран одговор на ово његово питање. Београдска чаршија једноставно није могла да му опрости то што је уместо о жалу за младос' и божијим људима под окупацијом писао о забушантима и ратним профитерима. Станковићева судбина не би била много другачија и да се оног мамурног јутра ипак повукао из Подгорице и стигао до обале сињега мора, јер би „Крфском забавнику" највероватније понудио запис о стварима о којима се тих дана и месеци, није јавно говорило. Судбину оних који су истрајавали у намери да „раде свој посао" најбоље илуструје судбина „Дана шестог" Растка Петровића.

Заборавивши при повлачењу рукопис оригиналне верзије „Ташане", Бора Станковић је до краја свог живота проналазио само неразумевање света у којем за њега, творца недовршеног „Газда Младена", није било места. Умро је у јесен 1927. године, само неколико дана након што је у Народном позоришту премијерно изведена верзија „Ташане" коју је писао по сећању и која је, попут самога Станковића, била тек бледа сенка свега што је у јесен 1915. заувек остало у оној нишкој фиоци.

Новинар Синиша Пауновић у својој књизи „Писци изблиза" овако описује свој последњи сусрет са Станковићем:

„Кад сам последњи пут видео Станковића, он више није био у животу: лежао је на самртничком одру у својој малој приземној кући, скривеној у цвећу и вињагама. Било је то 23. октобра 1927, на дан његове сахране. (Умро је око подне 21. октобра). Тада му је била тек 51 година. А преда мном су били посмртни остаци сасвим старог човека. Његова болест, разочарања, алкохол који је све више узимао маха, и нимало лак живот, оставили су дубока трага на његовом лицу које је изгледало тамно као земља и необично измучено."

Станковићева кућа на Дорћолу страдавала је у оба светска рата. У својим успоменама писао је о ономе што је затекао по повратку из интернације. Није је поштедело ни шестоаприлско бомбардовање 1941, а у савезничком бомбардовању на Ускрс 1944. сравњена је са земљом.

У њеном дворишту Бора Станковић је посадио винову лозу коју је са собом донео из свога Врања и под којом је највише волео да седи и пијуцка. Оклеветан и презрен од у послератном друштву високо етаблираних антијунака својих ратних фељтона, Станковић под тим лојзем ипак често није седео сâм. У кућу у Вршачкој навраћали су Станислав Винавер, са којим је залазио у дорћолске механе и Милош Црњански, који је са једном Борином кћерком ишао на часове модерног плеса. Под лозом је са Станковићем, можда, седео и Иво Андрић, који је са њим једно време радио у истом министарству.

 Под том лозом је Бора Станковић дао и интервју Бранимиру Ћосићу, који је касније објављен у књизи „Десет писаца - десет разговора", и које се завршава овако:

- Пред саму бежанију добио сам рукопис из Позоришта на чување. Метнуо сам га у своју фиоку, у свој сто који сам имао у Министарству просвете. Ко зна ко је са мојом Ташаном увијао своје прљаве ципеле. Није била што и Коштана, али је била интересантна.
- Али „Ташана" није цела уништена. Сећам се да су објављени поједини чинови и сцене по „Звезди", „С.К. Гласнику" и неким дневним листовима. Зар немате намере да допуните оно мало што недостаје?
Г. Станковић устаде, запали нову цигарету и, пратећи ме кроз тунел од винове лозе ка капији, рече замишљено:
- Чему? Ти си још млад, ти то не разумеш. Не хвата се птица кад једном одлети...

Е, ту би уместо одлетеле птице добро дошао онај кадар снимљен дроном с почетка наше приче. Јер, ко зна, можда бисмо са толике висине, сем Београда из 1927. године, у неком буџаку угледали фасциклу у којој и даље чека затурени рукопис „Ташане".