Историјски сусрет Америке и Кине на модној ревији Александра Јоксимовића: Проклета Јерина између Вашингтона и Пекинга štampaj

Током лета 1969. настала је права узбуна у Белој кући. Чинило се да је Америка на прагу најцрњег сценарија од почетка Хладног рата. На основу поверљивог извештаја корпорације РАНД, амерички председник Ричард Никсон, његов државни секретар Вилијем Роџерс и саветник за националну безбедност Хенри Кисинџер закључили су да се Кина суочава са блиским совјетским нападом.

У пролеће 1969. у удаљеним деловима кинеско-совјетске границе, дуж реке Усури у Сибиру, све чешће почеле су да избијају чарке између кинеских и совјетских снага. Вашингтон је на основу двадесетогодишњег искуства најпре сматрао да се само по себи подразумева да их је изазвало фанатично кинеско вођство. Поновну процену и преиспитивање тих догађаја подстакла је непромишљена совјетска дипломатија. Совјетске дипломате почеле су детаљно да објашњавају своју верзију догађаја и да се распитују о ставу који би Америка заузела уколико би се ти сукоби проширили.

Неуобичајена совјетска спремност да се консултује с Вашингтоном у вези с питањем на које Америка није обратила посебну пажњу, подстакла је Американце да се запитају да ли они те извештаје достављају да би их припремили за напад на Кину?

Та сумња је појачана када су истраживања америчке обавештајне службе, која су такође подстакли совјетски извештаји, открила да су чарке увек избијале далеко од кинеских центара комуникација, али у близини важнијих совјетских база за снабдевање – што је било логично само под условом да су агресори били Руси. Ову анализу додатно је потврдило неуморно гомилање совјетских снага дуж свих 6.000 километара границе с Кином, које је убрзо достигло јачину од преко 40 дивизија.

Улога Титовог националистичког комунизма у Хладном рату

Ако је анализа Никсонове администрације била тачна, на помолу је била велика међународна криза, упркос томе што већи део света тога није био свестан.

Совјетска војна интервенција у Кини била би најозбиљнија претња за глобалну равнотежу после кубанске ракетне кризе. Примена Брежњевљеве доктрине на Кину значила би да Москва покушава да у Пекингу успостави „лојалну“ власт онако као што је то претходне године учинила у Чехословачкој. Злослутна комбинација какву би представљало потчињавање најмногољудније земље на свету једној нуклеарној суперсили, обновила би кинеско-совјетски блок од чије је монолитности Запад страховао педесетих година.

Кенанова доктрина и подршка независности и Титовом „националистичком комунизму“ требало је управо да спречи трајно одржавање совјетско-кинеског блока која би зецементирао комунистичку монолитност и готово сигурно осигирала његову превагу у свету. Иако још није било јасно да ли је Совјетски Савез био способан да реализује један тако велики пројекат, било је очигледно – посебно за администрацију која је своју спољну политику заснивала на геополитици – да се не сме дозволити да до тога дође. Ако се равнотежа снага озбиљно схвати, онда се и самој могућности геополитичког потреса мора пружити отпор, пошто би у тренутку када би до такве промене заиста дошло, лако могло да буде сувише касно да јој се ико супротстави, док би цена која би морала да се плати у најмању руку енормно порасла.

Тим пре што је Никсон у свој председнички дневни ред ставио успостављање дипломатских односа с Кином и у том тренутку најаву оваквог развоја схватао као ствар личног престижа. Годину дана пре него што је изабран, Никсон је објавио чланак у „Форин аферсу“ у којем је навео да Кина треба да буде део међународне заједнице. Одмах после инаугурације, упутио је 1. фебруара 1969. меморандум Кисинџеру са идејом нормализовања односа с Кином, пошто САД и Кина нису имали дипломатске односе 20 година, од „културне револуције“.

Стратешки троугао

Још од пролећа Никсон је желео да направи везу с Кином. Када је био на пријему у Јелисејској палати поводом Де Голове сахране у априлу 1969. Никсон је рекао Кисинџеру, показујући му кинеског амбасадора: „Кинески амбасадор... Ако га видите да је и минут сам, приђите му и реците му да желимо да разговарамо.“

Али то се није догодило, јер амбасадор тада није уопште стајао сам. Париски покушај није успео.

Зато је од јула месеца на свим странама почела очајничка јурњава за успостављењем контакта с кинеском страном. Кина је тада, после „велике културне револуције“ имала само неколико амбасадора у свету. Да би показао своју добру вољу и забринутост због положаја у којем се нашла Кина, Никсон је укинуо забрану путовања америчких држављана у Народну Републику Кину; Американцима је дозвољено да у Сједињене Државе унесу робу кинеске производње вредну сто долара; одобрене су ограничене испоруке жита у Кину. Ове мере, мада саме по себи безначајне, биле су усвојене у намери да се укаже на нови амерички став.

Никсонови сарадници су у лето 1969. закључили да Кина има разлога да се боји совјетског напада и да је противно америчким националним интересима да Кина буде поражена, исто као што је било против тих интереса да САД охрабре Русију.

Без обзира на тадашњи кинески став према Сједињеним Државама, Никсон и његови саветници сматрали су да је кинеска независност неопходна за глобалну равнотежу, а да су дипломатски контакти с Кином битни за флексибилност америчке дипломатије. Покрећући иницијативу за трансформисање света којим доминирају две силе, САД и СССР, у стратешком троуглу САД-СССР-Кина Никсон је начинио можда најсмелији корак у својој председничкој каријери када је упозорио Совјетски Савез да Сједињене Државе неће остати индиферентне уколико нападне Кину.

Никсоново упозорење Совјетима недвосмислено је указало и на нови приступ администрације, која је америчку политику почела да заснива на брижљивим анализама националног интереса.

Повратак реалполитике

Забринут због гомилања совјетских снага дуж кинеске границе, Никсон је 5. септембра 1969. одобрио једно оштро, али двосмислено саопштење у вези с тим како су Сједињене Државе „дубоко забринуте“ због могућности кинеско-совјетског рата. Налог да то објави добио је заменик државног секретара Елиот Ричардсон; он је заузимао довољно висок положај да не остави никакву сумњу да говори у председниково име, али не и толико висок да би његова изјава представљала директну претњу Совјетском Савезу.

„Ми не тежимо да злоупотребимо непријатељство између Совјетског Савеза и Народне Републике Кине. Нас не занимају идеолошке разлике између два комунистичка колоса. Међутим, ми не можемо а да не будемо дубоко забринути стога што овај неспоразум почиње озбиљно да нарушава мир и безбедност у свету“, саопштио је Ричардсон.

Када једна земља пориче намеру да искористи сукоб између друге две, она у ствари ставља до знања да то може да учини и да ће обема странама бити боље да се потруде и остану неутралне. Сходно томе, објављивање властите „дубоке забринутости“ у вези с евентуалним војним сукобом значи стављање до знања да ће се – на известан, још неутврђен начин – пружити помоћ жртви ситуације која се дефинише као агресија. Никсон је тако био једини амерички председник у овом веку који је показао спремност да подржи земљу с којом Сједињене Државе 20 година нису имале дипломатске односе, с којом ни његова администрација још није имала никакав контакт на било каквом нивоу и чији су дипломатски представници и штампа на сваком кораку грмели против америчког „империјализма“. Био је то знак да се Америка вратила у свет реалполитике.

Због тога је Никсон одлучио да се усредсреди на шире питање, односно да испита кинески став о евентуалном дијалогу са Сједињеним Државама. Приоритет је дат утврђивању обима „триангуларне“ сарадње која се указивала на видику. Сматрао је да се Америци, уколико утврди да се Совјетски Савез и Кина много више плаше један другог него Сједињених Држава – као што су то и сумњали – нуде дипломатске опције без преседана. Ако би се на основу тога односи унапредили, стандардна питања би се решила сама по себи; у супротном, она би остала нерешива.

Другим речима, практична питања би се решила на основу кинеско-америчког приближавања, а не начина на који је до тога дошло. Циљ је био да САД имају појединачно боље односе са Кином и Совјетима, него што их Кина и Совјетски Савез имају имају између собе.

Лов на кинеског амбасадора

Американци су наставили да вребају прилику и праве „замке“ у којима је требало да улове кинеског амбасадора, макар само на минут. Амбасаде у Паризу, Варшави, Румунији, Пакистану добиле су посебна упутства да приђу кинеском амбасадору. Посебно важну улогу требало је да игра Варшава, јер је она већ раније била планирана као место контакта за дијалог с Кином. Амерички амбасадор у Варшави био је Волтер Штесел (1920-1986), искусан дипломата са стажом у Моксви који је говорио руски. Од њега је затражено да приђе кинеском амбасадору на првом наредном јавном догађају, без обзира шта то било, и да каже да Америка жели дијалог.

Неколико месеци није било резултата. Зато је Штесел позван у Вашингтон да би се лично 9. септембра 1969. срео с председником Никсоном.

„Председник се питао шта ће се догодити ако покушам директно да разговарам са кинеским отправником на дипломатском пријему у једној од амбасада неутралних земаља у Варшави“, забележио је Штесел. „Рекао сам да не знам, али да бих сигурно могао да покушам да успоставим такав контакт. Председник је тражио да то учиним пригодном приликом по повратку у Варшаву. Ако бих могао да видим кинеског отправника послова, могао бих да кажем да сам видео председника у Вашингтону и да је озбиљно заинтересован за конкретне разговоре са Кином. Свака реакција отправника на такав приступ, била би од нашег највећег интереса.“

Та могућност Штеселу се указала 3. децембра 1969. на једном необичном скупу – југословенској модној ревији тадашње звезде југословенске моде, Александра Јоксимовића, која се одржавала у варшавској Палати културе.

Проклета Јерина између Америке и Кине

Када је добио позивницу, Штесел је непосредно уочи ревије позвао југословенског амбасадора Арсу Милатовића да провери да ли је кинески отправник послова потврдио долазак. Наравно, није питао за њега пошто би југословенском амбасадору било јасно шта се налази иза тог питања, него је објаснио да би само хтео да зна ко је најавио да долази, како би на основу тога могао да одлучи да ли ће доћи или неће. Када је речено да је и кинески отправник послова међу гостима, Штесел је увидео да је то прилика коју не сме да пропусти.

Била је то хладна, снежна ноћ. На модној ревији приказана је „Проклета Јерина“, Јоксимовићева колекција за коју је те године добио новинарско признање „Златни паун“.

„Проклета Јерина“, последња Јоксимовићева колекција високе моде, премијерно је са огромним успехом представљена 1969. у Паризу на изложби југословенске индустрије и уметности. Француска јавност која је најбоље на свету упућена у моду, сјајно је примила и одлично оценила креатора и његове колекције.

И амерички амбасадор је био веома задовољан оним што је видео. „Задивљујуће је шта земља ван совјетског блока може да постигне у моди“, написао је Штесел у свом телеграму.

После ревије, амерички амбасадор је пришао југословенском колеги да му честита. Онда су почели да прилазе и остали посетиоци који су хтели да честитају. „Комедијант случај“ ипак је хтео да награди упорног америчког дипломату, јер се кинески отправник појавио међу онима који су желели да честитају југословенском амбасадору и дошао му право „на ноге“.

Шта се доиста догодило, постоје две верзије: америчка и југословенског амбасадора Милатовића.

Игра жмурке на Јоксимовићевој ревији

Према америчкој верзији, када је Штесел кренуо Кинезу у сусрет, кинески отправник послова, немајући никакве инструкције за случај да му приђе неки амерички дипломата, дословно је побегао наочиглед целе сале! Штесела је то истовремено насмејало и наљутило. Зато је по сваку цену кренуо ка амбасадоровом преводиоцу, који је покушао сличан маневар, али није успео. Само је рекао да амерички председник жели дијалог с Кином.

Милатовић је написао: „Штесел је уграбио прилику да се приближи Кинезу и да му гестовима и речима, понављајући на неколико светских језика које је Штесел знао, изрази америчку жељу за обнављањем сусрета САД-Кина. Штесел није знао с ким од Кинеза разговара, као што није било сигурно да је Кинез познавао Штесела. Сусрет је био изведен и тако брзо завршен, да нико није ништа приметио.“ 

Било како било, сутрадан су све светске агенције објавиле сензационалну вест да је на ревији моде коју је приредио југословенски амбасадор дошло до „америчко-кинеског разговора“. Светске агенције су навалиле на амбасадора Милатовића, али их је он упућивао да се обрате директним актерима сусрета. Југословенски амбасадор је, наравно, јавио ову игру „жмурке“ у Београд, претпостављајући да су Американци „пустили“ ову вест како би јој повећали цену и како би била дата важност понуди за контакте.

Никсон није био сигуран да ли је ово било довољно да кинеска страна добије и схвати поруку, али у том тренутку није било ничег бољег. Ипак, Кинези су 6. децембра ослободили двојицу ухапшених Американаца, што се у Вашингтону тумачило као позитиван одговор на Никсонову иницијативу. Онда је, после седам дана, уследио кинески телефонски позив у америчку амбасаду, након што је кинески отправник добио инструкције из Пекинга.

Ли Јанг или Чен Тунг?

Кинески отправник послова је 10. децембра телефонирао америчком амбасадору и предложио састанак за следећи дан, 11. децембар, у својој резиденцији. Штесел је то прихватио и сутрадан отишао у кинеску резиденцију. На сусрету Штесел је најавио да „састанак означава почетак испитивања да ли билатерални односи САД и Кине могу да се побољшају“. Предложио је да се формални састанци одрже између 12 и 16. децембра и да радни језици буду енглески и кинески. Такође, предлог је био и да се састанци неизменично одржавају у једној и другој амбасади, а не на неком „пољском неутралном“ месту ван амбасада или резиденција. Најавио је и да разговори могу да се преместе и у неки други град. Никсон је био хитно обавештаван о сваком кораку.

Штесел је после овог сусрета организовао вечеру за пољског министра иностраних послова Стефана Јендриховског и његове најближе сараднике, а од других гостију позвао је само Милатовића. Осим што му је укратко представио америчку иницијативу, желео је од Милатовића да сазна име кинеског дипломате с којим је покушао да разговара, јер тада није знао ко је то био.

И овде постоје две верзије: Американци у својим документима наводе да је то био извесни Ли Јанг, док Милатовић наводи да је у питању Чен Тунг. Али, то није утицало на даље америчко-кинеске контакте.   

Вашингтон-Пекинг преко Исламабада

Иницијативу у даљим контактима с Кином преузео је Пакистан, где су дијалог и размена порука Вашингтона и Пекинга настављени на веома необичан начин.

Кинеске поруке биле су написане руком и гласник их је доносио из Пекинга у Исламабад, а отуда су затим преношене даље – у Вашингтон. Пакистански амбасадор у Вашингтону их је достављао у Белу кућу. Тако је свакој поруци требало око недељу дана да стигне до одредишта.

Американци су одговарали порукама откуцаним на папиру без воденог жига да би могли да их порекну уколико би их неко открио. У порукама није никада било више од четири или пет реченица. Тако је дошло до историјског Никсоновог пута у Кину, од 21. до 28. фебруара 1972, и сусрета с Мао Цедунгом.

Када је Никсон посетио Београд, 30. септембра 1970. захвалио се Титу на индиректној улози јер су први контакти између САД и Кине успостављени на југословенском догађају у Варшави. Тито се похвалио да је то била модна ревија креатора одеће његове супруге Јованке, и узвратио: „Потребно је разговарати с Кином јер није далеко дан када ће Кина постати велика сила.“ Како се и догодило.

А допринос у савременом неслућеном расту Кине и стварању новог светског поретка има и модна ревија Александра Јоксимовића.