Педро Алмодовар о никада завршеним грађанским ратовима: Култура сећања и пакт о забораву

„Ниједна историја није нема. Колико год да је присвајају, ломе и лажу о њој, људска историја одбија да затвори своја уста. Упркос глувоћи и незнању, време које је прошло наставља да откуцава унутар времена које јесте."

Свој последњи филм Паралелне мајке Педро Алмодовар закључује овим речима Едуарда Галеана (1940-2015), уругвајског новинара, писца, панхиспанске и светске левичарске иконе. Галеанове речи могу да се тумаче и као лајтмотив филма, чији тематски оквир чини велика, болна и непријатна тема, заједничка Шпанији и Јужној Америци (и не само њима): донкихотовска борба породица и појединаца да њихови ближњи, нетрагом нестале жртве диктатуре, буду ексхумирани, идентификовани и достојанствено сахрањени. 

Тачан број „несталих" жртава франкизма, које и даље леже у необележеним масовним гробницама и јамама широм Шпаније, и даље се не зна. Алмодовар у интервјуима спомиње број од око 140 хиљада, али то је само једна од процена. Свеобухватних истраживања никад није било. Потпуније историје и књиге о тој проблематици чешће су писали странци него Шпанци. Та тема и данас је у Шпанији табу прве врсте.

Алмодовар је и раније чачкао осињаке, али је општа оцена да је ово најполитичнији филм у његовој дугој каријери. Он сâм каже да је то пројекат који му је годинама стајао „у фолдеру"; очигледно је да не само да је дуго и темељно истраживао његову тему, него да је исто тако и промишљао - како да откуцаје прошлости удене у животну причу данашњег времена... И обрнуто.

Важну карику у заокруживању идеје за Паралелне мајке, несумњиво је представљао награђивани документарни филм Тишина других (2018) Алмудене Караседо и Роберта Бахара, који је Алмодовар и продуцирао. Више ликова, амбијената, ситуација у Паралелним мајкама као да је и непосредно инспирисано Тишином других. Али, Алмодоварове асоцијације и референце иду даље од тога... 

У САД и у Француској (поред осталих) филм Паралелне мајке добио је понајбоље критике од свих Алмодоварових филмова, што ће рећи - хвалоспеве. У Шпанији је дочекан хладно, са доста неодобравања, па и презира. Код шпанске публике прошао је најлошије од свих његових филмова у последњих 30 година. Премијера му јесте била у време док корона још није посустала, али то није главни разлог.

„Не желим да глумим жртву, јер кад снимим овакав филм, сносим последице. Али видео сам хладноћу код сународника - због чињенице да се говори о веома непријатној теми о којој многи не би никад разговарали", рекао је Алмодовар у интервјуу Ел Паису.

Он нема дилему да је тема којом се филм бави - историјско сећање - главни узрок хладног пријема. Десна Шпанија не жели подсећања.

Пакт о забораву

Грађански рат у Шпанији сам по себи представља табу. На његов спомен многи почињу да се мешкоље од нелагоде, као да не знају шта би рекли. Али, док се на неком општем нивоу грађански рат још стидљиво и спомиње, неистражене масовне гробнице не спомињу се ни толико.

Испрва се о њима ћутало због страха од никад зауздане бруталности Франковог режима. Ту страхом наметнуту вишедеценијску ћутњу Алмодовар назива патолошком. Али, ћутња је настављена и после Франкове смрти - због природе компромиса током „транзиције у демократију". До демократизације је дошло, али са бројним франкистима „прерушеним" у реформаторе и демократизаторе...

Поред Закона о амнестији, који је амнестирао све, па и најгоре злочинце, компромис је био и „Пакт о забораву", који је, једноставно речено, наметао ембарго на (јавно) сећање о најкрвавијем поглављу шпанске историје 20. века. Када је реч о ексхумацијама жртава франкизма, то је у пракси значило да их је државна администрација (благо речено) систематски дестимулисала и опструирала. Чак и кад је долазило до неких ископавања и идентификација, то је рађено готово искључиво на иницијативу појединаца (обично блиских сродника) или невладиних организација.

Епилог, односно реалност, јесте да је по броју неистражених масовних гробница Шпанија, како каже Алмодовар, одмах иза Сомалије. Наводи и како су представници УН-а који су боравили  у Шпанији да би се упознали са локацијама масовних гробница, били изненађени (лошим) односом Шпанаца према властитој историји. Приметили су и да, за разлику од Чилеа и Аргентине, где су се за ексхумације залагале и бориле генерације директних потомака жртава, у Шпанији то чини генерација праунука.

Екологија памћења

Главне протагонисткиње филма - Јанис (Пенелопе Круз) и Ана (Милена Смит) - самохране су мајке различитих генерација у времену садашњем. Кроз њихов однос и њихове породичне бекграунде Алмодовар плете нит која повезује четири генерације Шпанаца и историјски период од Шпанског грађанског рата па до данашњег времена. Тако нас својим „магичним реализмом" уводи у причу...

Из Алмодоварове приче, визуелног универзума и поетике не излази се још задуго после филма. Мене су Паралелне мајке телепортовале у Рио де Жанеиро где сам пре десетак година баш о историјском сећању разговарао са великим чилеанским документаристом Патрисиом Гузманом. Иако је после Пиночеовог пуча читав живот провео у егзилу, Гузману је Чиле остао опсесија, а као своју животну мисију доживљавао је чување сећања на оно што је протерано из „званичног сећања". Сматрао је да друштвено памћење није дато само по себи, већ да се за њега треба (из)борити.

Гузман се у више својих филмова бавио „несталима" за време Пиночеа, а повод за тај наш разговор тада био је филм Носталгија за светлошћу (2010), о женама које у пустињи Атакама, на надморској висини од три хиљаде метара, трагају за телима својих ближњих, док астрономи са истог места истражују далеке галаксије у потрази за животом ван Земље...

Причајући (ми) о колективном забораву у Чилеу, Гузман је правио паралеле са Шпанијом: „Те жене (протагонисткиње филма Носталгија за светлошћу) су саме. За свој подухват трагања за свијима немају подршку ни једне једине институције. Не подржава их нико - ни један представник парламента, сенатор, посланик... Апсолутно нико. Чиле је земља која пати од Алцхајмеровог синдрома. Не, то није чак ни амнезија. То је Алцхајмер. Као да је нешто из мозга ишчупано. Потребан је дуготрајан рад, године и године, да би се стање поправило, а друштво опоравило."

За случај Шпаније рекао је да је можда још и гори од чилеанског. У потпуном забораву масовних гробница франкистичких жртава, као и других епизода грађанског рата, видео је узрок спутаности и „хендикепираности" Шпаније; тиме је објашњавао њену епизодну улогу у Европској унији и на међународној сцени.

„Дубоко верујем да уколико једна држава не (по)ради на сећању на своје злочине - неминовно губи енергију", рекао ми је. „С друге стране, када држава има добро сећање, када је начисто са собом, онда може боље и да ствара и да послује... Сећање никако не треба издвајати као искључиво интелектуално питање. Сећање је као атмосфера коју удишемо, као екологија... А када је о томе реч, у Чилеу, као и у Шпанији, постоји једна велика празнина." 

Разумети своју прошлост

Алмодовар поводом свог филма говори сада нешто слично, мада не тако директно попут Гузмана.

„Шпанија је одувек била врло подељена земља, а таква је остала до данас. Млађе генерације имају своје проблеме, али оно што покушавам да истражим у Паралелним мајкама јесте да млади људи имају одговорност да се осврну и разумеју своју прошлост."

У филму то наравоученије изговара Јанис (Пенелопе Круз) када у напетој сцени држи буквицу 20 година млађој Ани: „Мораш да будеш свесна у каквој земљи живиш и у каквој су држави живели твоји родитељи и дедови."

„Шпанско друштво има обавезу према тим људима и породицама. Док се то не реши, ни то ужасно поглавље историји не може да се сматра затвореним", каже Алмодовар апострофирајући како за њега то уопште није политичко или идеолошко питање, већ људско...  Јер свако мора да има право да буде достајанствено сахрањен, да му се на гроб постави плоча и да рођаци ту могу да дођу, донесу цвет, искажу пијетет... 

Алмодовар је такође и умерени оптимиста. Током прошле године, док филм још није био ушао у биоскопе, социјалистичка влада Педра Санчеза усвојила је Закон о демократском сећању, који поред осталог укључује државу у истраживање масовних гробница. Држава би требало да покрива трошкове ексхумација и да пружи допринос отварању свих масовних гробнице које могу да се пронађу.

„Овај закон ће коначно платити дуг који шпанско друштво има према својим људима, жртвама и члановима њихових породица", нада се Алмодовар.

Имајући у виду отпоре, сигурно је да спровођење овог закона неће ићи баш глатко. 

На гробљу на Монтжуику

Мој први директан сусрет са шпанским „историјским сећањем" и мучном заоставштином Шпанског грађанског рата био је пре скоро 15 година на огромном гробљу на Монтжуику у Барселони, када сам са својом сестром, која је већ тада у Барселони живела, покушавао да пронађем Fossar de la Pedrera, у то време малтене једини званични спомен-парк жртвама франкизма у Шпанији.

Једва смо га нашли, јер се налази у потпуно скрајнутом делу гробља где су сахрањивани бескућници и сиромашни. Али, жртве су ту по први пут добиле имена, спомен-плоче, дигнитет... По угледу на Vietnam Memorial, на неколико камених стубова уклесана су имена. У оквиру истог комплекса је и гроб Љуиса Компањса, председника Каталоније из доба Републике, који је стрељан на Монтжуику 1940. године.

Франкови компањони лежали су, пак, на неупоредиво ексклузивнијим локацијама.

Чудила ме је тада та „несинхронизованост". Како је то могуће, питао сам се. Како то да „међународну заједницу" нису жуљале шпанске масовне гробнице? Како ни касније, у новијим временима, из Европске уније није на Шпанију вршен некакав притисак да ексхумира убијене, да их идентификује и достојанствено сахрани? Да ли можда зато што су убијани као републиканци, левичари и црвени? Прошло је доста времена од тад. Свашта се променило. А ни мене више ништа не чуди...