Заборављени амерички пријатељ Хамилтон Фиш Армстронг и судбина његове столице за краља Александра štampaj

Још пре поласка у амбасаду у Каиру, чуо сам од бивших амбасадора и некадашњих службеника амбасаде да постоји извесна столица краља Петра II Карађорђевића која је ту остала из његових избегличких дана. Столица је, међутим, била као дух. Нико није тачно знао која је то, од бројних фотеља и гарнитура које се налазе у приземљу салонског дела амбасаде смештене у отменом крају Каира, острву у Нилу, Замалеку.

Египатски стил дизајнирања намештаја је специфичан, помпезан и под великим утицајем француских дворских ентеријера. Свака радња намештаја у Каиру продаје управо такве реплике које су стандардно покућство боље стојећих Египћана, а у околини Александрије и Дамијете стотине радњи и фабрика производе тај масиван, гламурозни и архаични намештај. То је, вероватно, код свих створило уверење да је „краљева столица" управо нека од тих гломазних фотеља које су начињене да се што више приближе некој замишљеној имитацији престола било ког монарха. Али, ни једна од њих није била баш та столица.

„Краљева столица" вероватно би и за мене остала фантомска да једног дана нисам обишао инвентар који је већ дуже време стајао издвојен и чекао време за отписивање.

Каиро је град у коме све може да се обнови и прилагоди, а посебно ислужени и остарели намештај. То смо већ били урадили с неколико гарнитура које су обновиле своју отменост захваљујући вештим каирским столарима и мајсторима.

Под сунчевим зрацима који су падали право на тамно мрки кожни наслон једне скоро неприметне и прилично неугледне столице у споредној канцеларији, која је стајала издвојена у углу затрпана старим новинама, приметио сам да светлуцају угравирана слова. Осим необичне боје коже, по свему није била репрезентативна: на њој су наслони за руке били сасвим излизани, а ноге сасвим расклимaтане, па ваљда због тога нико није на њу ни могао да седне, те је то био најважнији разлог да се стави у ред за коначни растанак са местом у Амбасади.

На кожним деловима столице, на наслону и на делу за седење, у сва четири угла, била су угравирана слова CFR, укупно на осам места.

CFR је свуда добро позната скраћеница од „Council on Foreign Relations", њујоршке организације која је најчувенија и најпрестижнија фабрика америчких спољнополитичких идеја, коју теоретичари завера већ дуго сврставају у „тајне владаре света".

У некој мери то је и основано, пошто је Савет за спољне послове имао огромног утицаја на креирање глобалних односа, посебно после Другог светског рата. Свако ко је нешто значио у америчкој политици од 1921, када је Савет основан, био је његов члан.

У том тренутку било је јасно да је управо та изанђала столица са списка за отпис „краљев трон", та утвара која је лутала здањем на Замалеку.

Али, још узбудљивије је било сазнање да игром случаја о тој столици знам готово све - њену генезу и породично стабло. Када сам је открио, мислим да сам био толико срећан као да сам Никола Тесла који је управо открио наизменичну струју. Седам дана нисам ходао, него сам просто лебдео.  

Комедијант случај, како би рекао Црњански, удесио је да се управо пред мене постави предмет о којем сам слушао више пута радећи на својој књизи о историји српско-америчких односа, а говорећи студентима о тој минијатурној епизоди за коју се није ни знало да ли је уопште истинита. Али, звучало је примамљиво за сваку приповест, а сада је дефинтивно била и стварна. 

Како је та столица из Њујорка стигла до Каира? То је вишедеценијско путовање с хиљадама пређених километара. 

Њујорк-Каиро преко Београда

Столицу је краљу Александру Карађорђевићу поклонио један од његових најближих иностраних пријатеља, уредник најважнијег спољнополитичког часописа Форин аферс (Foreign Affairs) од његовог оснивања 1922. па наредних пола века, и један од оснивача америчког Савета за спољне односе - Хамилтон Фиш Армстронг.

За његово име први пут сам чуо у разговору који сам водио пре више од две деценије са славним америчким дипломатом Хенријем Кисинџером.

„Југославија и ја имамо нешто заједничко: човек који ју је открио Америци, открио је и мене", рекао је Кисинџер у разговору који смо водили 2001. у Берлину. „Да није било Хамилтон Фиш Армстронга, Југославија не би за Америку имала онакво значење какво је имала, а да он није објавио мој текст у Форин аферсу, питање је да ли бих икада постао активан у политици и дипломатији. Он је био деценијама у центру америчког политичког одлучивања. Послератни свет без његовог директног утицаја не би изгледао онако како данас изгледа", закључио је Кисинџер.

Било је то довољно за питање: ко је тај тако важан човек за кога нико не зна? Толико важан, а толико непознат?

Знајући за нашу уобичајену немарност, није било толико чудно што га нема у књигама и докторским дисертацијама које су у Србији, бившој Југославији, али и на Балкану написане о односима Југославије и Америке. Не помињу га ни Американци који су писали о Југославији и о Балкану, тим пре што је деценија од 1990. до 2000. у америчкој спољној политици била обележена „српским питањем" и Србијом. Стотине књига и десетине хиљада чланака и текстова написано је о Србији, Југославији и Балкану, али опет без помињања његовог имена.

Једини извор могао је да буде Савет за спољне односе у Њујорку и Форин аферс. Главни уредник магазина тада је био Џејмс Хог Млађи и веома радо је пристао да буде домаћин у трагању за значењем његовог славног претходника које је трајало од 1. до 13. септембра 2004. године.

У потрази за одговором 

Џејмса Хога сам упознао неколико година раније, током југословенске кризе чије су се рефлексије готово редовно појављивале у Форин аферсу. По неким својим навикама, Хог је деловао анахроно за тадашњу Америку. Страсни је пушач и то је навика коју је одржао од својих новинарских дана. Пре него што је постао уредник Форин аферса био је тридесет година новинар, укључујући и место главног уредника Чикаго сан тајмса који је за то време постао један од најважнијих америчких листова чији су новинари добили шест Пулицерових награда.

Уређујући часопис Савета за спољне односе, Хог је отворио дебату о бројним интернационалним аспектима југословенске кризе, објављујући и текстове који су оштро критиковали америчку политику, укључујући и критичаре бомбардовања Косова. Програм који је он припремио укључивао је присуство бројним догађајима у Савету за спољне односе, од првог дана који је почео доручком током којег је представљен извештај радне групе о Блиском истоку којој је на челу био генерал Брент Скоукрофт, преко извештаја о новој улози УН о којој су реферисали стари познаник Ричард Холбрук и Томас Пикеринг, па до вечере на којој је о својој књизи о председнику Теодору Рузвелту говорио дугогодишњи први човек магазина Тајм и касније CNN-а, Волтер Ајзаксон.

Генерал Скоукрофт је био Никсонов, па Бушов саветник за националну безбедност, а 60-их година био је амерички ваздухопловни аташе у Београду, у време док је Џорџ Кенан био амбасадор. Докторирао је на Колумбија универзитету на тему југословенског друштвеног живота и положаја радника и никада није изгубио велике симпатије према Београду, чак ни у одлучујућим моментима од 1988-1992, када је био Бушов први сарадник.

Када смо се се руковали рекао је на одличном српском: „Добар дан! Ја сам Брент Скоукрофт. Како сте?"

Био је поносан да није заборавио српски ни после скоро пола века.

Столица за краља Александра 

И он је такође помогао да откријем да је доиста је реч о ванредно значајном а неоправдано занемареном човеку који је деценијама обликовао амерички став према Србији и Југославији у америчким званичним и незваничним телима која су кројила судбину света у два светска рата. Изнад свега, Хамилтон Фиш Армстронг био је током читавог живота одани пријатељ Србије и Југославије, од када је као студент Принстона, заједно са најбољим пријатељем Аленом Далсом, каснијим шефом ЦИА, прикупљао помоћ за Србију у Балканским ратовима.

Затим, био је домаћин српској војној делегацији која је више недеља боравила у Америци 1917-1918, коју је предводио Миленко Веснић и која је присуствовала заседању Конгреса када је председник Вудро Вилсон представио амерички ратни програм, познат као „14 тачака". Армстронг је након тога постао први амерички војни аташе у ослобођеном Београду 1919. када је играо наважнију улогу у првој Пупиновој посети Београду и Панчеву.

„Био је посвећен Србији и Југославији. Дубоко је поштовао и ценио ваше 'сељачке синове', како их је звао - Николаја Велимировића, Живојина Мишића, а посебно краља Александра Карађорђевића", рекла ми је Армстронгова супруга Криста фон Типелскирх када смо пре 15 година разговарали у Њујорку. Посебно је био близак с владиком Николајем Велимировићем чији је портрет држао у својој канцеларији.

Тада је поменула и столицу која се сада налази у Каиру.

То је столица у којој је Хамилтон Фиш Армстронг седео у својој канцеларији као извршни директор америчког Савета за спољне односе. Транспортовао ју је бродом до Италије, а затим аутом до Београда на поклон краљу Александру Карађорђевићу.

„Ви не можете да будете члан Савета за спољне односе, али бар може да се осећате као његов члан на овој столици", рекао је Армстронг поклањајући столицу краљу.

„Не. То сте Ви понели са собом како бисте се и код мене осећали као да сте у Њујорку", одговорио му је, шалећи се, југословенски краљ.

Пријатељ Србије и Југославије 

Хамилтон Фиш Армстронг је рођен 7. априла 1893. у Њујорку у угледној и богатој породици. Његов деда је био државни секретар код председника Гранта. Помоћ за Србију почео је да прикупља 1912. као студент Принстона када је организовао лутрију за куповину аутомобила за помоћ Србији која је тада била у балканским ратовима. То је чинио заједно са својим најбољим пријатељем, Аленом Далсом, који ће између два рата да буде члан Управног одбора и адвокат Америчко-југословенског друштва, коме ће да председава Хамилтон Фиш Армстронг.

Далсова улога биће изузетно важна када као шеф ЦИА у време председника Ајзенхауера постане један од креатора војне и економске помоћи социјалистичкој Југославији.

Хамилтон Фиш Армстронг дипломирао је 1916. на Принстону. После дипломирања радио је као новинар привредне рубрике магазина The New Republic, а онда је 1917. ступио у армију. Постао је војни аташе у српској војној мисији у САД 1. децембра 1917. У новембру 1918. распоређен је на место помоћника војног аташеа у Србији, а онда је у јануару 1919. постао амерички војни аташе у Београду. Након што је демобилисан у јуну 1919, радио је као специјални дописник за источну Европу.

Време које је провео у Србији значило је почетак његовог животног интересовања за спољну политику, а 1921. укључио се у рад новоформираног Савета за спољне односе, створеног да би се „осигурало да растућа америчка улога у свету буде одговорна и заснована на знању".

Армстронг је 1922. на захтев харвардског професора Арчибалда Кари Кулиџа, главног уредника Форин аферса, магазина Савета за спољне односе, прихватио место извршног уредника. Наследио га је на месту главног уредника 1928. и био на том положају све до свог повлачења 1972. године. 

Армстронг је између 1922. и 1928. био и први извршни директор Савета за спољне односе. Као уредник често је путовао, посећујући важне државнике, укључујући Александра Карађорђевића, Рејмона Поенкареа, Адолфа Хитлера, Бенита Мусолинија и Невила Чемберлена.

Волео је да путује, да среће водеће државнике у свету одакле је црпео живост, привлачност, а пре свега релевантност за свој часопис. Сваке године посећивао је Југославију, прво краља Александра, а затим кнеза-намесника Павла Карађорђевића.

Све време свог деловања до 1941. био је активан у Фонду за помоћ Србији који је деловао од 1912. до 1922, а касније и у хуманитарним организацијама које су помагале Југославији. Био је председник Америчко-српског друштва и играо је 1922. одлучујућу улогу у придобијању Карнегијеве фондације за одлуку о изградњи Универзитетске библиотеке у Београду.

Био је и творац политике „Балкан - балканским народима", коју је изложио у својој књизи New Balkans.

Поверљиви амерички човек у Београду, адвокат Ђорђе Радин, управо је Армстронгу пред 27. март 1941. послао писмо у којем га је обавестио о постојању завере у Београду и ко су њени главни носиоци и актери, где су наведени генерал Симовић, владика Николај и Слободан Јовановић.

Армстронг је био секретар Фонда за помоћ Србији који је 1923. у Селцу поред Цриквенице саградио Америчку кућу за помоћ југословенској деци која су остала у рату без родитеља и финансирао меморијал који је 1928. постављен у знак сећања на лекаре и друго медицинско особље који су дали своје животе за Србију.

За своју несебичну помоћ Србији добио је бројна признања. За време боравка у Србији одликован је српским Орденом Црвеног крста (1918), Орденом Светог Саве петог реда (1918), да би онда постао и носилац Ордена белог орла с мачевима (1919). Касније је одликован и Орденом Светог Саве првог реда (1926).

Писао је веома много, објављујући бројне чланаке у часописима, од којих 49 за Форин аферс. Објавио је и 13 књига, док је других пет уредио. Велики део његових дела односи се на Србију, Југославију и Балкан. Посебно се бавио истраживањем кривице за избијање Првог светског рата, па је у низу чланака у америчким новинама, часописима и Форин аферсу, које је објавио после 1926, документовао да Србија није одговорна за Сарајевски атентат, нити за избијање рата. Објавио је и низ чланака о краљу Александру Карађорђевићу, као и важности Косова за Србију. 

Његове књиге су: The New Balkans (1926), Where the East Begins (1929), Hitler's Reich: The First Phase (1933), Europe Between Wars? (1934), Can We Be Neutral? (са Аленом Далсом, 1936), We or They: Two Worlds in Conflict (1937), When There Is No Peace (1939), Can America Stay Neutral? (са Аленом Далсом, 1939), Chronology of Failure (1940), The Calculated Risk (1947), Tito and Goliath (1951), Those Days (1963), и Peace and Counterpeace: From Wilson to Hitler (1971).

Уредио је следеће књиге: The Book of New York Verse (1918), Foreign Affairs Bibliography (са Вилијамом Лангером, 1933), The Foreign Policy of the Powers (1935), The Foreign Affairs Reader (1947), and The Foreign Affairs Fifty-Year Reader (1972). 

Тајни владари света

Хамилтон Фиш Армстронг био је члан бројних важних америчких комитета и тела. Најважнији од њих били су председавање Групама за студије рата и мира у Савету за спољне односе од 1937. Ове групе претворене су у Групе за планирање мира Стејт департмента које су обликовале послератни свет, а где је Фиш Армстронг опет био копредседник.

У тим групама расправљано је и питање да ли после рата обновити или не обновити Југославију као државу, где је превладао став да је Југославију потребно обновити. Може се рeћи да су ове групе одиграле одлучујућу улогу у стварању света после Другог светског рата, а због тога је Савет за спољне односе добио репутацију једне од неформалних група које управљају светом. Управо је због ових група, Савет за спољне односе убрајан у „тајне владаре света".

Поред овога био је члан председничког Саветодавног комитета за избеглице, три пута делегат на Међународној студијској конференцији (1929, 1933. и 1935.), члан управног одбора и два пута председник Фондације „Вудро Вилсон", председник Њујоршке библиотеке. Током 1944. био је специјални амбасадор САД у Лондону у рангу министра, пре него што је постао специјални саветник државног секретара Едварда Стетинијуса. На конференцији у Сан Франциску био је један од три водећа америчка представника.

Награђен је Орденом круне Румуније (1924) и Орденом белог лава Чехословачке (1937). Исте године добио је француску Легију части, а постао је Витез Британске империје 1972. Почасни докторати додељени су му на универзитетима Браун (1942), Јејл (1957), Базел (1960), Принстон (1961), Колумбија (1961) и Харвард (1963). 

Армстронг се женио три пута. Први пут са Хелен Бирн 1918. године, с којом је добио кћерку, а развели су се у септембру 1938, након што је открио везу Хелен са његовим најбољим пријатељем Волтером Липманом. Касније те године, након што се и Липман развео, Хелен се удала за њега, а два пријатеља до краја живота нису проговорили. Армстронг се поново оженио 1945. са Кармен Барнс, али се и тај брак окончао 1951, да би се исте године Армстронг оженио Кристом фон Типелскирх. После пуних пола века уредниковања из часописа Форин аферс повукао се 1972. године.

Када је преминуо 24. априла 1973. у својој 80. години, тадашњи амерички председник Ричард Никсон издао је следеће саопштење: „Хамилтон Фиш Армстронг је био веома значајан стручњак, дипломата и уредник. Његово огромно знање комбиновано са његовим обимним практичним искуством учинило је од њега вредног саветника за неколико генерација америчких лидера. Као инспиришући уредник часописа Форин аферс, давао је снажан подстрек за мирнији и стабилнији свет. Госпођа Никсон и ја шаљемо најдубље саучешће његовој породици".

Државни секретар у Никсоновој администрацији Хенри Кисинџер саопштио је поводом његове смрти да му је армстронг био „пријатељ и инсипирација" и да је био „урбан, мудар, одмерен и отворен према различитим мишљењима". Сент Петерсбург тајмс је 26. априла 1973. у свом некрологу написао да је био „политички ауторитет" и да је „међу своје пријатеље убрајао многе водеће светске државнике", а способност да многе од њих укључи као ауторе у свој часопис „довела га је у жижу међународних политичких активности".

Столица у Каиру

Након што је 1941. Немачка напала Југославију, млади краљ Петар II Карађорђевић је са собом у избеглиштво понео и столицу коју је је његов отац добио од Хамилтон Фиш Армстронга.

Највероватније никада нећемо тачно знати зашто је ова столица Петру II Карађорђевићу била толико важна па ју је тако брижљиво селио са собом од Београда до Лондона и Каира. Успомена на оца? Завет? Сећање на дечју опијеност предметима? 

Краљ Петар II је столицу из Лондона донео у Каиро донео септембра 1943. године. Наиме, избегличка влада ја имала план да се из Лондона за стално пресели у Каиро, у уверењу да ће савезничка инвазија уследити на Јадрану и да ће се са савезничким трупама и краљ вратити у земљу.

Али када је Черчил после Техеранске конференције, 10. децембра 1943. лежећи у кревету краљу Петру саопштио да су савезници карте ставили на Тита, постало му је јасно да од повратка у земљу нема ништа и вероватно више није видео смисла да и ову столицу даље носи са собом. Тако је и овај храстови сведок драме једне земље остао у Египту. 

Када сам председнику Савета јавио за постојање столице, рекао је да је то ваљда једини преостали комад таквих столица у свету и затражио фотографију пошто се ове године обележава 100 година од оснивања Савета за спољне односе. Уз то, oве године обележава се и 100 година магазина Форин аферс, али и 140 година од успостављања дипломатских односа Србије и САД.

На овонедељној конференцији у Дипломатској академији МСП Србије посвећеној Хенрију Кисинџеру, на паузи између два панела предао сам столицу државном секретару Немањи Старовићу.

Министарство спољних послова Србије планира изложбу посвећену Хамилтон Фиш Армстронгу и она ће бити насловљена „Столица" по овом ретком комаду намештаја који сажима судбине доиста великих људи једне генерације који су градили српско-америчко пријатељство. На њој ће моћи да се види животни пут нашег заборављеног америчког пријатеља и храстов каирски сведок наше изломљене историје који игром случаја поново стоји пред нама.