Шведски и југословенски модел на хладноратовској раскрсници: Разговори Тита и Палмеа од пре пола века

Билатерални сусрети између Јосипа Броза Тита (1892-1980), председника СФРЈ, и Улофа Палмеа (1927-1986), социјалдемократског премијера Шведске, из средине седамдесетих (1975. у Београду и 1976. у Стокхолму) представљали су врхунац односа између две земље, какав никада више није достигнут. Представљали су, у бити, и више од тога: сусрет две особене државе, које нису припадале ниједном блоку и које су покушавале (са мање или више успеха) да створе своје сопствене „моделе“.

Југославија је била номинално социјалистичка земља, са Савезом комуниста као „авангардом радничке класе“ и са Јосипом Брозом Титом као доживотним председником. Шведска је унутар капиталистичког оквира и вишепартијског система развијала концепт „демократског социјализма“. И једна и друга су, свака на свој начин, отелотворавале идеју да су ванблоковски и „несврстани“ путеви могући и легитимни.

Једна од главних премиса тада исказаног међусобног разумевања темељила се на обостраном уверењу да земље мале и средње величине не само да би требало да креирају своју сопствену судбину, него и да делују солидарно у зауздавању великих сила, разоружавању, борби за мир... Обе државе настојале су да играју активну и запажену улогу на међународној сцени.

Пола века касније, Југославије одавно нема, а Шведска је већ поодавно напустила фундаменте Палмеове политичке филозофије и праксе; недавно је и своју двовековну неутралност подастрла НАТО пакту. Зато суочавање са сећањима на сусрете Тито-Палме као да телепортује у „паралелну димензију“.

Непуних пола године после сусрета са Титом у Стокхолму, Улоф Палме и Социјалдемократска партија су после избора у септембру 1976. изгубили власт у Шведској и кормило земље поново ће преузети шест година касније. Неки од великих и амбициозних планова, који су им били на дневном реду кад су се сретали са југословенским вођством, морали су зато да сачекају реализацију. Неки планови ће због атентата на Палмеа 1986. године и његове физичке ликвидације бити заувек стављени ад акта.

Југославија је, пак, после Титове смрти 1980. године почела убрзано да се пара по шавовима. Нагризена унутрашњом кризом, изгубила је замах. Није више била кадра да на међународном терену игра улогу какву је играла раније.

Упркос томе што „билатерални сусрети на највишем нивоу“ стицајем поменутих „објективних околности“ нису на дуже стазе могли да буду материјализовани у пракси, садржај бројних разговора, као и разни материјали и догађаји уз те сусрете, остају као трајно сведочанство по себи – о Југославији, Шведској, међународним односима и једном специфичном тренутку историје кад је будућност изгледала много отворенија од садашњости у коју се претворила.

Антијугословенска емиграција и тероризам

Традиционално „болећива“ према избеглицама, а практично нетакнута Другим светским ратом, Шведска ће у послератном периоду постати одредиште већег броја „политичких емиграната“ разних фела. Углавном се није обраћала превелика пажња на то ко је од дођоша био на којој страни током рата. У тој „немарности“ понешто је, дакако, било и до традиционално десних полицијских и војних структура; оне су биле нарочито склоне антикомунистима. У тој шареној дружини политичких емиграната налазили су се и „Југословени“.

„У Шведској живи око 1.100 тзв. политичких емиграната, претежно хрватске и српске националности, чија делатност више од једне деценије представља сталну опасност за личну слободу и животе југословенских грађана“, стоји у прилогу „Делатност југословенске непријатељске емиграције у Шведској“, који је средином седамдесетих саставио Савезни секретаријат за иностране послове. У њему се констатује да је ту реч „углавном о следбеницима усташа и четника, као и разним криминалцима који су емигрирали у послератним годинама“.

Почетком седамдесетих година југословенско-шведски односи срозали су се на ниске гране, јер је Југославија сматрала да Шведска не чини довољно на зауздавању „екстремне антијугословенске емиграције“, посебно хрватске, и да према њеном деловању, неретко терористичком, има сувише мекан и необавезан став.

За такво незадовољство постојало је покриће. Листа почињених усташких злодела у Шведској била је подугачка. У априлу 1971. године Хрвати Миро Барешић и Анђелко Брајковић брутално су убили југословенског амбасадора у Стокхолму Владимира Роловића. Јануара 1972. од подметнуте бомбе у авиону ЈАТ-а који је из Стокхолма преко Копенхагена летео за Београд погинуло је 27 људи. Отмицом авиона САС-а, коју су извели хрватски терористи, изнуђено је пуштање на слободу убица амбасадора Роловића и њихових саучесника. И тако даље...

„Недела терориста у Шведској састоје се из разних притисака, уцена, претњи, уништавања југословенских симбола, вређања шефа државе, политичко-пропагандног деловања, организовања и прихватања терориста из других земаља ради вршења диверзија и атентата, па до физичког напада и лишавања живота наших дипломатског-конзуларних представника и радника“, пише у већ цитираном прилогу ССИП-а.

Пуне истине ради, не би смело да се пренебрегне ни оно што је у дотичном цитираном прилогу изостављено – у Шведској се, заједно са радницима који од средине шездесетих у већем броју тамо организовано одлазе на „привремени рад“, посадила и Удба; крајем шездесетих и током седамдесетих на територији Шведске било је више „терористичких“ акција са њеним рукописом.

У шведској јавности су најјаче одјекнула брутална убиства Србина Саве Чубриловића у децембру 1969. године и Хрвата Стјепана Микулића у децембру 1975. године. Иако је шведска штампа нашироко писала о тим случајевима, а емигрантска још шире, „званични Стокхолм“ је у оба случаја одлучио да не таласа превише. Швеђани су доживљавали да се унутарјугословенски обрачуни њих не тичу и гледали су како да своје грађане не излажу ризику, каквом су, на пример, били изложени приликом отмице авиона САС-а.

До поступног отопљавања и нормализације односа између две земље долази после посете Београду шведског министра иностраних послова Свена Андерсона у децембру 1974. године, а затим и одласка у Стокхолм његовог југословенског колеге Милоша Минића. То је била претходница за посету Улофа Палмеа Београду у марту 1975. године.

Дипломатске депеше и Викиликс

Америчке дипломатске депеше, које су захваљујући Викиликсу постале јавно доступне, прилично прецизно постављају координате сусрета Тита и Палмеа. Америчке дипломате гајиле су отклон и према Швеђанима (социјалдемократама) и према Југословенима, али имале су начуљене уши и добре сензоре. Своје извештаје и депеше знали су понекад да заките цинизмом и малициозношћу, али то – кад се читају пола века касније – само олакшава разумевање „ко је ко и ко је коме...“ и употпуњује доживљај духа времена.

У депеши из децембра 1974. године бележе се тако опсервације шведског министра иностраних послова Свена Андерсона – управо пристиглог из Југославије – током вечере приређене за Нобелове лауреате. Андерсон је, каже се у депеши, изгледао изненађен открићем да се атмосфера у Београду разликовала од оне у престоницама Варшавског пакта. Цитира се ту његова изјава да „Југословени чак дозвољавају штрајкове“ и наводи његово уверење да је (југословенски) систем кадар да задовољи аспирације различитих националних група.

Из шведског Министарства иностраних послова Американци су добили „тип“ како је Тито наводно веома заинтересован за Палмеа као све запаженијег лидера на небу социјалдемократског покрета, који би заменио Вилија Бранта:

„Ако Југословени то заиста кажу, онда су коректно проценили Палмеову склоност ласкању по овом питању. На вечери Палме је био срдачан, опуштен и демонстративно је остао скоро до поноћи. У конверзацији зрачио је значајним поносом својим личним постигнућима у освајању и маневрисању моћи на шведској сцени. Јасно је да он тражи шире хоризонте.“

Тема која се у то време, средином седамдесетих, континуирано провлачи кроз дипломатске преписке у вези с Југославијом) јесте потенцијални наследник времешног председника Тита, који је тада већ зашао у девету деценију живота. Из депеша је очигледно да се за то занимају и Швеђани и Американци.

„Палме је рекао да је донекле забринут изгледима за сукцесију у Југославији. Сматра да је Кардељ сувише болестан да би у том периоду могао да игра водећу улогу“, пише у једној депеши. Из друге се види да је министар иностраних послова Андерсон „типовао“ на свог југословенског колегу Милоша Минића као на потенцијалног Титовог наследника на државним позицијама; не и на партијским.

Американци располажу и проценом шведског министарства иностраних послова да ће се Совјетски Савез током процеса сукцесије у Југославији вероватно понашати дискретно – „практикујући тихи утицај, али не тражећи драстичне промене у Југославији које би пореметиле баланс моћи у Европи.“

У депешама се евидентира да ће шведска страна током посете Београду тражити југословенске увиде у ситуацију са совјетским вођством. Палме је, наиме, планирао да у блиској будућности посети Совјетски Савез и хтео је да буде што боље обавештен и припремљен.

Интересантно је, а и индикативно, нотирано Андерсоново запажење „како му делује као да су Југословени озбиљно заинтересовани да блиско сарађују са европским социјалдемократијама“.

Линије спајања и раздвајања

Социјалдемократски првак Таге Ерландер (1901-1985) био је, без дилеме, најпопуларнији шведски политичар модерног доба. На премијерском месту провео је пуне 23 године – од 1946. до 1969 – и за његовог вакта ће се у земљи уздићи социјална држава и тзв. шведски модел. Он је младог Палмеа „коoптирао“ у свој кабинет и био његов дугогодишњи протеже. Као најближи Ерландеровов сарадник, Палме је био члан шведске делегације која се 1957. године сусрела са Титом на Брионима. Палме ће 1969. године Ерландера наследити и то ће означити много амбициознији наступ Шведске на међународној сцени.

У дводневну посету Београду Палме је дошао 1975. године с тимом најближих сарадника. Титова посета Стокхолму годину дана касније је била четвородневна; прва два дана формални домаћин му је био тада млади краљ Карл Густав XVI, а друга два премијер Палме. Тито је примљен уз највеће почасти и третиран је краљевски. Неки шведски листови коментарисали су како Титова маршалска парадна униформа више пристаје уз краља, него уз водеће социјалдемократске прваке, који су га на аеродрому дочекали у виндјакнама и са качкетима.

И у Београду и у Стокхолму Тито и Палме су провели више сати у разговорима, што формалним, што неформалним (приликом ручкова, вечера, коктела). О званичним разговорима забелешке постоје у Архиву Југославије; о неформалним се да понешто сазнати из мемоарске и друге литературе присутних сведока.

Упркос велике разлике у годинама (Тито је био 35 година старији), истиче се да је између саговорника веома брзо успостављен однос поверења, чак и присности. Речи којима је Тито започео своју здравицу: „Не обраћам Вам се са 'господине', већ са 'драги друже и пријатељу', навођене су  и у медијима, и у дипломатским депешама као „знаковите“.

Палме се, с друге стране, према Титу опходио са великим поштовањем и уважавањем. Поред Тита, Палме је разговарао и са чланом Председништва СФРЈ Едвардом Кардељем, кога је знао од раније, још из времена када је био шеф кабинета премијера Тагеа Ерландера, секретаром Извршног комитета Председништва ЦК СКЈ Станетом Доланцем и другима.

Из садржаја тих разговора, прилично је јасно шта је био фокус Палмеовог интересовања. Шведска у то време интензивира своју међународну активност, поред осталог према „несврстаним“ и земљама у развоју, и сходно томе је са шведске стране постојала велика заинтересованост да се чује што више „инсајдерских“ информација о јужноамеричким, афричким, азијским и источноевропским земљама до којих они нису добацивали, а Југославија јесте.

Понајвише их је, ипак, интересовао Совјетски Савез и његово руководство; Југословени су о томе имали много непосреднија искуства и информације из прве руке.

Са југословенске стране интерес је био дефинисан и званичним документом: „Грађење додирних тачака и одређено повезивање несврстане политике са шведским ангажовањем и амбицијама на међународном плану, као земље ван блокова, и са позитивним концепцијама шведске социјалдемократије, уз пуно очување и поштовање свих специфичности како у понашању, тако и у формулисању ставова и политике сваке стране. (...) Повезивање напора европских ванблоковских земаља и јачање њихове акционе способности у циљу давања импулса позитивним кретањима у Европи и на ширим подручјима, и заједничко ангажовање... Подстицај снажнијем унапређењу билатералне сарадње, нарочито путем стварања могућности за бржи успон економске сарадње, војно-техничке, научне и друге, за даље регулисање отворених питања везаних за боравак и рад наших радника у Шведској...“  

„Само у једном тренутку Палмеово лице, за све вријеме ведро и благо насмијано, мало се измијенило“, сведочи о овом сусрету у књизи „Тито у дијалогу са свијетом“ Блажо Мандић (1926-2023), који је као Титов саветник за штампу и члан Кабинета пратио Тита у око сто посета у 60 земаља. „Није, наиме, био задовољан Титовим одговором на питање које се тицало отпуштених професора са Београдског универзитета. 'Иду на Запад', рекао је Тито, 'да добро плаћеним предавањима клеветају наш систем. 'Они које сам ја слушао нису то чинили', мирно је казао Палме. То и ништа више. Разговор се вратио на самоуправљање и друге теме...“

Несврстани и Блиски исток

Са Титом и Кардељем, Палме је нашироко претресао спољнополитичке теме тренутка – Блиски исток, Етиопију, Кипар, Медитеран, Португал, Анголу... Неке од тадашњих „тема тренутка“ нису то престале да буду до данас, попут конфликта између Израела и Палестинаца. Између саговорника је очигледан велики ниво сагласности. Наводим неколико дијалога, илустрације ради.

Тито је оценио како је деколонизација при крају и како за несврстане земље најкритичније постаје питање економског развоја. Сматрао је да би земље које су до сада биле објекти експлоатације, требало сада убрзано да се развијају и да прерасту у партнере у трговини и развоју. „Неравномерност развоја постаје највећи проблем у свету“, рекао је. „Без решавања тог проблема неће бити мира у свету, неуралгичне кризе ће се настављати. Несврстане земље ће се и даље у томе највише ангажовати. Опасно је и гледање о неизбежности локалних ратова. Сви они су дело блокова.“

Палме је потпуно сагласан да прети велика опасност од повећања јаза између развијених и осталих земаља: „Шведска се труди да повећа помоћ, али то није довољно јер веће развијене земље не учествују. Проблем је, ипак, у томе да се земље у развоју морају саме ослободити. Зато је борба за суверено располагање националним богатством врло важна. Важно је такође да се однос снага у свету почне мењати.“

Када је реч о Израелу и палестинском питању, Палме је истакао како Шведска има добре односе са Израелом, али да се не слаже са његовом политиком. „Међутим, Израел је ипак стварност. Проблем је кад ће Палестинци бити спремни да прихвате постојање Израела...“

Тито се на то надовезује констатацијом да су још 1967. године сви Арапи сматрали да Израел треба бацити у море: „Ја сам им рекао на седници владе у Каиру да је то илузија. Тада Арапи то нису радо слушали, али се Насер на крају сложио. Данас и Арапи интимно прихватају егзистенцију Израела. Могао би се постићи компромис на бази стања пре 1967. године, с тим да се са Палестинцима договоре да и они добију своја права.“

Едвард Кардељ је у погледу положаја Палестинаца био још експлицитнији. Сматрао је како у палестинском покрету постоје унутрашње супротности, али да је реч о несрећном народу „подвргнутом једном од најгорих геноцида“. „У таквом стању свашта се предузима“, рекао је Кардељ. „Коликог год били против тероризма и осуђивали његове поступке, мора се ипак рећи да је то био можда једини начин да се Палестинци и њихов проблем наметну свету. У самом палестинском покрету има врло солидних снага које би могле да понесу политичку одговорност. Арафат је, на пример, прилично реалан човек. Ако он понекад даје и нереалне изјаве, то је због позиције у којој се покрет налази и што га нападају и унутар самог покрета. У ствари, неопходно је помоћи Арафату и палестинском покрету и прихватити га као саговорника. Све је то повезано и са арапским проблемом који се изражава и у дилеми: уништити Израел или признати његову егзистенцију. Разговарао сам са многим арапским лидерима од Ирака до Алжира и већина њих је у приватном разговору изражавала мишљење да је бесмислена и штетна за арапску ствар парола о уништењу Израела као државе. Али јавно то тешко кажу.“

Самоуправљање и синдикални фондови

Палмеово интересовање за самоуправљање и похвала југословенском друштву за „радикална и одважна решења која примењује за своје проблеме“ нису били само куртоазне природе. Социјалдемократска партија је управо у то време завршавала партијски програм у коме је јачи акценат требало да буде стављен на самоуправљање и децентрализацију.

С друге стране, у центру политичке и научне дебате у Шведској налазио се и предлог синдиката о оснивању фонда запослених у предузећима. Овај фонд требало је да се формира на бази одвајања извесног процента од профита предузећа, што би се вршило у облику обавезне емисије акција које запослени не би могли да поседују индивидуално; средства би била заједничка својина свих радника и службеника. Циљ стварања ових фондова био би да се „власници капитала лише моћи коју имају на темељу поседовања својине“.

У сваком случају, изузев општег југословенског искуства у развоју самоуправљања, Палмеа је интересовала улога државе у овом контексту – планирање са аспекта укупних националних интереса, али и истовремено јачање утицаја радника у фабрикама. Сматрао је, наиме, да у овом паралелизму лежи латентни конфликт.

Палмеово питање Кардељу у вези са самоуправљањем било је да ли радници у једној фабрици могу самостално да одлучују, на пример, о великом повећању личних доходака, без обзира на кретање личних доходака у другим предузећима.

Не можемо да знамо колико је био задовољан добијеним одговорима, али у шведској штампи се коментарисало како југословенско самоуправљање јесте изазов за Совјетски Савез и источноевропске земље, али не и за Шведску, која је ипак одмакла у развијању сопственог модела.

Иначе, закон о стварању синдикалних фондова биће реактуелизован по повратку Социјалдемократске партије на власт шест година касније и изазвао је невиђене протесте под слоганом „Не социјализму!“ предвођене шведском „надкласом“. На улицу су те 1984. године изашли и они који се скоро никад у јавности ни не појављују – најбогатија породица у Шведској Валенбергови, власници и директори Волвоа, Електролукса, Сааба и других компанија, банака и осигуравајућих друштава.

„Власници су изашли на улицу да демонстрирају из зграде Берзе, управо зато јер је Палмеова влада планирала да спроведе реформу која би синдикате учинила господарима Берзе“, писао је у то време доајен југословенског новинарства Фране Барбијери, који је те протесте тачно дијагностификовао као преломну тачку.

По једној од теорија о атентату на Улофа Палмеа, само предлог овог закона могао је да га кошта главе; ударио је, напросто, на извориште привилегије најбогатијих.

Совјетски пол 

За Швеђане је, као што је споменуто, у разговорима са југословенским врхом, једна од најважнијих тема био Совјетски Савез. Блажо Мандић описује како је текао један неформални разговор о томе:

„'Ускоро одлазим у СССР. Да ли бисте, господине предсједниче, имали неки савјет да ми дате?'

'Могу само да Вам савјетујем', казао је Тито, 'да треба да имате добре односе. А како ћете то постићи, то је Ваша ствар. Ја не бих хтио да се у то мијешам.'

Палме се насмијао и наставио критички да говори о Совјетском Савезу. По његовом мишљењу, сама чињеница да Совјетски Савез, и послије педесет година, увози пшеницу из Канаде и других земаља, говори о фундаменталним промашајима у систему и организацији друштва: 'За разлику, рецимо од Југославије, ја не видим тамо свјеже идеје, нема ничег новог.'

Палмеа, који није налазио ниједну добру ријеч о Совјетима, Тито је пажљиво слушао, повремено и са лако запажајућим изразима неслагања. Није му у свему повлађивао. (...) А онда је примјетио да се на Западу много драматизује опасност од совјетске спољне политике, што је погрешно. Поменуо је југословенски сукоб са Информбироом 1948: 'Стаљин је заоштравао односе; појачавао је притиске; било је много провокација на границама. Ми смо били спремни да се бранимо. Али, ни Стаљин није ишао преко једне одређене границе.'“

Совјетски Савез био је тема и Палмеовог разговора са Кардељем, који је сматрао да је оријентација СССР-а на детант чврста, јер је животно заинтересован да избегне светски рат а да истовремено, путем форме детанта какву данас реализује са САД, има – заједно са САД – водећу улогу у свету.

„Политичка и економска структура СССР, прагматистичко предузимање малих корака у развоју друштвених односа, неопходност оријентације на постепено побољшање животног стандарда итд. упућују на закључак да ни у унутрашњој ни у спољној политици СССР не може правити велике заокрете“, рекао је Кардељ. „Југославија је веома заинтересована за што боље односе са Совјетским Савезом, јер смо такорећи суседи, а имамо и читав низ блиских интереса. Совјетска политика према Југославији је последњих година позитивнија, они се уздржавају од притисака, али и даље имају резерве према нашем самоуправном систему и политици несврстаности“, констатовао је Кардељ, сматрајући да је могућност интервенције СССР-а у Југославији (о чему се на Западу спекулисало) нереална, јер је у интересу и Совјета да Југославија има стабилан међународни положај.

Иако је Палме, као што се види, био веома критичан на рачун Совјетског Савеза, један део шведске јавности ће га анатемисати као руског шпијуна који Шведску хоће да претвори у совјетску републику – само зато што се залагао за нормализацију односа и био спреман да се са совјетским руководиоцима сретне и разговара.

Посета Совјетском Савезу поново ће Палмеу доћи на дневни ред деценију касније, у доба Горбачова. Није, међутим, реализована јер је Палме убијен 28. фебруара 1986, неколико недеља пре несуђеног пута.

Бура око одласка у Стокхолм

Иако је после Палмеове посете Београду Титов одлазак у узвратну посету у Стокхолм све време био актуелан, како се ближио „дан Д“ постајало је неизвесно да ли ће до њега доћи. Опет због деловања емиграције и наоко пасивне реакције шведских власти. И о томе из прве руке сведочи Блажо Мандић:

„На два дана пред планирани полазак (27. март у 18 часова) у Ужичкој је сазвана сједница Предсједништва СФРЈ да би се заузео став. (...) На крају расправе, већина је била да се не иде. Савезни секретар за иностране послове, Милош Минић, био је другачијег мишљења. (...) 'Неодлазак би односе спустио на најнижу тачку. Охрабрио би емиграцију, и у другим земљама, а деморалисао наше радништво...' Одлука те вечери није, ипак, донесена; одложена је за сутрадан...

У међувремену је настављена жива комуникација са Стокхолмом. Те исте вечери (27. марта) у девет увече, Палме је позвао нашег амбасадора Феликса Горског да дође код њега кући, и предао му писмену поруку за Тита, у којој је, између осталог, стајало: 'Молим Вас, господине председниче, да примите к знању да краљ, шведска влада и народ поздрављају Вашу посету. Они ће Вам указати срдачну добродошлицу'. Рекао је затим да се емигрантским демонстрацијама не треба придавати важност, поготово што је управо примио извјештај да се ради о безначајном броју учесника.

Поводом тражења нашег амбасадора, по налогу из Београда, да се шведска влада јавно огради од тога, Палме је рекао: 'Па, не можемо ми ступати у дијалог са сваком групом; куд би нас то одвело? Осим тога, не могу ни владу саставити, министар спољних послова је у САД-у. Водите рачуна и о нашој ситуацији; и шведска влада мора да чува своје достојанство. Зар није довољна наша добродошлица? На аеродром ћу доћи и ја (има у виду да је краљ домаћин) да Вас лично поздравим'. Сутрадан изјутра (у недељу, 28. марта) у Бијелом двору је настављена сједница Предсједништва СФРЈ. Трајала је кратко. Одлука да се иде била је коначна.“

У америчким дипломатским депешама регистрован је други део приче: „Без обзира на друге мере које је шведска влада предузела како би обесхрабрила хрватске терористичке активности, шведске власти су недавно предузеле изузетно оштре мере против вербалног екстремизма од стране хрватских усељеника који користе своје право на протесте. 27. марта, после разговора с министром спољних послова и сазнања о личној забринутости премијера Палмеа, шеф стокхолмске полиције Курт Линдрот издао је наредбу за заплену транспарената на којима се Тито назива убицом, као и других транспарената који Тита изричито не спомињу.

Штавише, уочи Титовог доласка 29. марта полиција је с опремом за прскање боја обишла Титову стокхолмску руту да би префарбала антититовске пароле по зидовима и мостовима. Такве акције, очито без преседана у Шведској последњих деценија, предузете су, рекао је шеф полиције Линдрот, 'јер су југословенске власти исказале велику осетљивост на те ствари'. Премијерова канцеларија демантовала је новинске извештаје да је Линдрот деловао према непосредним Палмеовим наређењима. Из разних објашњења постало је очигледно да је Палме с Министарством спољних послова разговарао о југословенским осетљивостима и да је Министарство спољних послова обавестило стокхолмску полицију о Палмеовој забринутости.“

Сукцесија

Један од утисака по ишчитавању обиља материјала који се о сусретима Тита и Палмеа чувају у Архиву Југославије јесте да су различите југословенске стручне службе биле веома професионалне. Елаборати о шведском политичком систему, шведској спољној политици, унутрашњим кретањима у Шведској, историјату односа Југославије и Шведске, Социјалдемократској партији, Палмеу итд, писани су темељно, минуциозно и зналачки. Протоколарна служба такође се темељно припремала водећи рачуна и о најситнијим детаљима. 

Из забелешки о разговорима, стиче се утисак да су највиши југословенски државни функционери – Тито, Кардељ, Милош Минић – веома добро познавали материју о којој су говорили. Звучали су и као да су веома свесни деликатности југословенске позиције и ситуације. Неретко се, у контексту приче о међународним односима и кризама, понавља како је најважније да Југославија буде јединствена и чврста.

Кардељ на пример Палмеу каже: „Знамо да постоје разни спољни интереси и аспирације у односу на Југославију, али ћемо се борити да наши односи са Совјетским Савезом и другим социјалистичким земљама, са западно-европским земљама, па и са САД буду што је могуће бољи, до границе које то дозвољавају разлике у погледу међународне позиције, друштвеног система итд. И убудуће ћемо се, међутим, енергично одупирати сваком мешању у унутрашње ствари, без обзира са које стране оно долазило.“

На конференцији за новинаре у Стокхолму Милош Минић на питање да ли Југославија има непријатеље у Европи одговара: „Има различитих снага које не воле Југославију. Неке желе да промене југословенски систем; други не желе да Југославија уопште постоји. Једни не желе да Југославија буде социјалистичка, док други желе да промене југословенски социјализам. Али Југославија се одупрла свим таквим напорима и чува своју независност.“

Швеђани су, опет, званичну југословенску мантру о сукцесији доживљавали у најмању руку као недоречену. О томе илустративно пише Блажо Мандић, описујући један дијалог са званичне вечере у Градској већници у Стокхолму:

„На вечери, једна госпођа за столом до мене, пита: 'Ко ће заменити Тита?'

'Постоји већ неколико година Предсједништво СФРЈ, као колективни орган. Његови чланови ће се смењивати сваке године на мјесту предсједавајућег, као што се сада смјењују на функцији потпредсједника.'

'Али, ко ће представљати земљу кад треба, као овог пута, учинити посјету другој држави?'

'Па, тај који ће те године бити предсједавајући.'

Моја саговорница то није могла да схвати, иако сам се трудио да будем јасан и убједљив. Испоставиће се доцније да је госпођа била ближе нашој реалности од мене.“