Заборављени класик јужнословенске књижевности: Слуга Цанкар и његово право

Jедан споменик на шабачком гробљу – већ нагризен временом, али ипак довољно очуван да слова на њему и звезда петокрака могу да се разазнају – доноси причу о испреплетености српско-словеначких односа и југословенском искуству двадесетог века. Испод тог споменика сахрањена је Нежа, заборављена сестра Ивана Цанкара, и њена кћерка Зора, пишчева сестричина.

Нежини наследници, који и данас живе у Шапцу, једни су од последњих директних потомака чувеног словеначког писца. Али то је само једна од веза Ивана Цанкара са Србијом.

Рани јади

Иван Цанкар је рођен у словеначком градићу Врхника 1876. године. Повољан географски положај места, на средомеђи пута између Љубљане и Трста, крајем деветнаестог века доводи до његовог убрзаног развоја. Ту прилику користи Јоже, отац Ивана Цанкара. Од трговца Карла Мајера изнајмљује занатску радњу у центру Врхнике и у њој отвара своју кројачку радионицу. Ипак, Јожина „неекономичност“, како Цанкарови биографи еуфемистички називају тешки алкохолизам сједињен са потпуном пословном неодговорношћу, доводи до великих дугова и економске пропасти породице.

Да све буде још горе, Јоже је отац осморо живе деце. Четворо је већ умрло у раном детињству од болести. Ипак, Јоже напушта кућу и у прво време се потуца по Словенији, да би затим отишао у Босну, касније код рођака у Шид и у Србију, онда у гранични Шабац, где ради као кројач. Тако је Цанкарово детињство обележило одсуство оца.

Говорећи о својој младости, највише у аутобиографској књизи Мој живот, Иван Цанкар исписује причу о аустроугарским најпотлаченијим слојевима. Његова породица је њихов најбољи пример.

Као да очева неспособност није довољна, Цанкарови доживљавају још један ударац. Кућа им је изгорела у пожару. Сем зидног сата, који је једини преживео пожар, данашња „родна кућа“ Ивана Цанкара у Врхники, у којој је смештен музеј посвећен пишчевом животу, нема никакве везе са кућом у којој је писац рођен.

Неколико година по пожару, мајка Нежа с децом ће се селити по Врхники, живећи крајње неусловно, неретко и по шталама.  

Труд Цанкарове мајке Неже пример је подвига жене која је успела да сама, у ужасним условима, исхрани осморо деце. Доцније ће Цанкар записати: „Стид ју је био чак и да умре; чини јој се да се огрешила о оне који су живели од њеног живота.“

На дну

Цанкар од куће одлази у раној младости. Живи првобитно код рођака који га користе као радну снагу, доцније иде у Љубљану на школовање, издржавајући се од скромне стипендије. Живи у крајњем сиромаштву, неретко се хранећи по народним кухињама.

У љубљанској реалки почиње да пише поезију и одмах скреће пажњу на свој књижевни дар, због кога га материјално помажу словеначки интелектуалци, међу којима и књижевник и политичар Иван Тавчар. Однос Тавчара и Цанкара ће од самог почетка обележити непремостива сукобљеност карактера. Кренуло је скоро од баналности. Тавчар је Цанкару замерао што му на време не враћа позајмљене књиге, а још више боемски живот. Био је то сусрет два света, парадоксално пониклих из сличних околности. И Тавчар и Цанкар су рођени и одрасли у сиромаштву, али је Тавчар успео да се успне друштвеном лествицом, чак и да постане богаташ. Цанкару то никада неће поћи за руком.

Након завршене реалке у Љубљани, Цанкар се уписује на студије технике у Бечу, али брзо одустаје од њих. Прелази на студије филологије, али ни ту нема великог успеха. Одустаје и од њих. Мајчина смрт 1897. за Цанкара значи потпуни крах; његов највећи животни ослонац је нестао.

Цанкаров књижевни деби, збирка песама Еротика објављена 1899, изазвао је велики скандал у словеначкој јавности. Свесно провоцирајући цркву и конзервативно словеначко друштво, Цанкар у овој књизи исписује крајње сензуалну лирику, али и низ напада на хришћанске догме. На одговор није требало дуго чекати. Љубљански бискуп Антон Јеглич откупљује цео први тираж Еротике и спаљује 700 примерака књиге. Ипак, то Цанкара не зауставља. Убрзо напушта поезију и почиње да пише драме и приповетке.  

У вечитом сиромаштву и на ивици глади, Цанкар ће на сопственој кожи осетити ударе раног капитализма. У том тренутку у Аустроугарској, поготово у Словенији, још увек влада готово класични феудализам, са бројним племићким имањима и слугама – наравно, Словенцима – који не живе ништа боље од робова.

Судбине тих несрећних људи Цанкар ће представити у бројним приповеткама и драмама. Опсесивно се бавећи класним односима, потлаченим људима али и отуђеним структурама моћи, Цанкар постаје један од социјално најангажованијих књижевника на јужнословенским просторима.

Врхунац је приповетка  „Слуга Јернеј и његово право“ у којој се даје приказ пада једног друштва, оличеног у бестијалности повлашћеног слоја. Ужаснут таквим светом, Цанкаров јунак вапи у молитви: „Оно што си рекао, сад изврши! Правду си дао људима, и сакрили су је; нема је; нема је ни код пандура, ни код судија, ни код цара; пандури су ме стрпали међу злотворе, судије су ме исмевале, за цара су ме преварили!“ Правду Цанкаров јунак, наравно, неће добити.

Цанкар спада у ред писаца који друштвену стварност у својим делима готово по правилу представљају кроз призму сопствених искустава. Суочен са бројним опонентима – што књижевним, што политичким – он свој књижевни поступак овако образлаже: „Мени су често пребацивали да су сви моји ликови међусобно, и сви они заједно – мени слични. А коме би другоме?! Ово пребацивање ме никада није болело. Јер, исто то би се могло пребацити и Мопасану и Достојевском. Ко је уметник уколико не ствара из сопствене унутрашњости?“.

Политички активизам

Вишеструка потлаченост јужнословенских народа – економска, језичка, политичка и национална – створиће неколико побуњеничких генерација у Аустроугарској монархији, младалачки усплахирених и жељних промена, које су у својој борби подједнако користиле и уметност и политичку делатност. Најпознатија је свакако Млада Босна у терминалној фази монархије, али ни Словенија није заостајала. Цанкаров пример то најбоље показује.

Иван Цанкар се први пут директно политички ангажује 1907. године, кандидујући се на листи Социјалдемократске странке, и то након што је објавио идеолошки спис Како сам постао социјалиста. Иако је био кандидат у изборном округу Литија, Вишња Гора и Радече у Крањској, који је највећим делом био раднички, Цанкар је на изборима изгубио, поражен од стране кандидата Словенске људске странке. Како савременици говоре, узрок томе је било неповерење гласача према Цанкару као писцу, интелектуалцу и антиклерикалцу – које је противничка страна распиривала.

Ипак, он не одустаје од политике. Укључује се у рад Југословенске социјалдемократске странке, која је настала одвајањем од Социјалдемократске странке Аустрије, држи бројна предавања и агитује за партијске циљеве. Иако је показивао резерву за одређене страначке ставове, Цанкар је остао њен члан до смрти 1918. године.

Ова странка, заснована на социјалдемократским начелима, тежила је демократизацији друштва, смањивању класних разлика и општем праву гласа. Покушавала је да организује неколико радничких штрајкова, али без већег успеха. Словенија је тада још увек била доминантно земљорадничко друштво са крајње ограниченим правом гласа, и на размеђи два супротстављена политичка пола: с једне стране је стајала конзервативна Словенска људска странка, укорењена у најширим народним слојевима и блиска са римокатоличком црквом, а с друге словеначки либерали, са лидерима Иваном Тавчаром и Иваном Хрибаром, који су тежили грађанском и капиталистичком друштву. У том тренутку места за трећи пут није било.

Социјалдемократска странка ће након Октобарске револуције направити заокрет ка комунизму, а након Првог светског рата ће постати део Социјалистичке партије Југославије, чији је последњи лидер био Живко Топаловић. Док ће Топаловић током Другог светског рата бити један од најближих сарадника Драгољуба Михаиловића, Иван Цанкар је био инспиративна личност за словеначко партизанство – једна од најчувенијих партизанских јединица, Пета словеначка народноослободилачка ударна бригада, носила је пишчево име.

Цанкар у Сарајеву

Цанкар се у Бечу издржавао од нередовних и малих хонорара за објављене књиге и новинске чланке, у којима се најчешће бавио културним и друштвеним питањима. Често мења адресу, чак једно време живи као бескућник. Већ прилично урушеног здравља, делом и због раскинуте веридбе са Штефком Лефлер, Цанкар се враћа у Љубљану 1909. године.

Али како новца за живот није имао, одлази у Сарајево, где га у кућу прима брат Карло, католички свештеник који је тада тамо био на служби. Јесен 1909. Иван Цанкар проводи код Карла у Сарајеву, који ће му и доцније бити велика помоћ у животу. Иако су животни путеви и ставови браће Ивана и Карла Цанкара били дијаметрално супротни, током целог живота задржали су веома блиске везе. Карло је не само отплаћивао Иванове дугове, већ је и потпомагао братовљеву књижевну каријеру. У сарајевском Хрватском дневнику, једном од најтиражнијих сарајевских листова пре Првог светског рата, Карло објављује прве преводе братовљевих дела на српскохрватски језик. 

Након братовљеве смрти Карло ће бити један од најзаслужнијих за приређивање Цанкарових сабраних дела, али и знаменита личност у историји Сарајева, првенствено због развоја новинских кућа у овом граду. Био је један од потписника меморандума босанских политичара и интелектуалаца упућеног грофу Тиси 1918, у коме је указано на тежак положај и прогон Срба током ратних година. Са формирањем Краљевине СХС Карло долази у сукоб с новим властима, највише због јавног указивања на корупционашке афере, али и у конфликт са сарајевским бискупом Иваном Шарићем. Карло ће се на концу вратити у Словенију, где ће умрети 1953. у Љубљани.

Словенци и Југословени

Након Сарајева, Цанкар се враћа се у Љубљану и настањује се у кући на Рожнику, брду у љубљанском парку Тиволи, коју му пријатељи бесплатно уступају. Она временом постаје центар окупљања словеначких интелектуалаца уочи Првог светског рата.

Аустријске власти у то време спроводе процес убрзане германизације Словенаца. Поред давања материјалних користи у ту сврху (тако су, рецимо, преци Одила Глобочника постали Немци), власти се не либе ни од употребе крајње рестриктивних мера. Сви покушаји Словенаца да издејствују отварање Универзитета у Љубљани сасецани су у корену, а словеначки језик и култура су у запећку, често и забрањени. У насилном гушењу  великих антигерманских протеста у Љубљани 1908, неколико Словенаца је убијено од стране аустроугарске власти.

Баш као и добар део словеначких интелектуалаца, међу којима је сасвим сигурно најзнаменитији био Иван Хрибар, и Цанкар се тада окреће југословенству. Оно свој највећи замах задобија током балканских ратова. Ослобођење Балкана од Турака Цанкар види као узор за Словенију, говорећи да су Словенци, видевши своју снажну браћу, пре свега Србе, добили веру у себе.

У априлу 1913, Цанкар у Љубљани држи чувено предавање „Словенци и Југословени“ на коме се руга покушајима аустроугарске управе да угаси жар словеначких и хрватских пројугословена: „Кад су топови обелоданили југословенски Ускрс, и наша драга званична Аустрија се сетила југословенског проблема, и почела га решавати на свој начин. Прво је у Kрањској, Штајерској и Далмацији затворила неколико људи због велеиздаје, затим је наредила да се на бечком Грабну претуче пар српских студената, а затим је Србији и Црној Гори објавила рат у новинама. На тај начин је југословенски проблем решен за грофа Бертолда, али за друге, обичне, људе, остао је исто тако нерешен и компликован какав је и био.“

Ипак, Цанкар прави ограду у овом предавању, залажући се за политичко уједињење југословенских народа, али на принципу федерализма и равноправности свих народа и оштро се супротстављајући онима који вештачки покушавају да изграде југословенску нацију: „По крви смо браћа, по језику бар рођаци, али по култури, која је плод вишевековног раздвојеног раста, једни смо другима туђини, више него што је наш горењски сељак туђ тиролском или горички виноградар фуланском.“

Овај став даље разрађује говорећи о неминовности стварања Југославије: „Главни задатак који је дат нама Словенцима у решавању јужнословенског проблема јесте да учвршћујемо своје југословенство тако и толико да сви заједно научимо напамет стару српско-хрватску пословицу: ’Уздај се у се и у своје кљусе’. Ако икад дође до политичког уједињења југословенских народа – а моја је не само жеља него и моје чврсто уверење да ће до тога уједињења заиста и доћи – онда се то не може извршити другачије него да се удруже равноправни и једнако вредни народи.“

Прогон и смрт писца

Освету аустроугарске државе није дуго требало чекати. Аустроугарске власти су хтеле да неутралишу непоуздане и непријатељске интелектуалце и уметнике, па је због противдржавне делатности Цанкар ухапшен и осуђен на седам дана строгог затвора, а организација која је била иницијатор Цанкаровог предавања је забрањена.

Цанкар је поново ухапшен у августу 1914, одмах по избијању Првог светског рата, на основу пријаве једног комшије у Врхники да јавно симпатише српску војску и државу. Спроведен је у затвор у Љубљанском замку, где проводи наредна два месеца, током којих је неколико пута испитиван о политичким и националним ставовима. Док је био затворен, Цанкару умире отац Јоже, али му власти неће дозволити да присуствује сахрани.

Боравак у мемљивом затвору, саграђеном још у 15. веку, трајно ће оштетити Цанкарово већ прилично урушено здравље. Можда је то и разлог што је у октобру 1914. пуштен на слободу, што није био случај са Иваном Хрибаром, који је у исто време био притвореник у Љубљанском замку. 

Мали предах након хапшења прекинут је новембра 1915, када је Цанкар мобилисан и послат у Јуденбург, али због потпуне физичке и здравствене исцрпљености отпуштен је из војске након непуних месец дана. Али иако на слободи и нарушеног здравља, Цанкар нема мира, сели се са Рожника у центар Љубљане и ни у тренуцима највеће немоћи не одустаје од политичке делатности. У новембру 1918. на предавању у Трсту још једном подржава оснивање југословенске државе.

У држави о којој је толико сањао живеће само десет дана. Иван Цанкар у октобру доживљава тешку повреду главе након пада на степеницима. Поједини говоре да није сам пао већ да је гурнут, али ова тврдња никако није доказива. Када се чинило да је повреда главе санирана, оболео је од шпанског грипа. Умире у љубљанској болници 11. децембра 1918. у 42. години живота.

Симбол једног времена

Сиромашни, вечито гладан и болестан писац сахрањен је као национални херој. Његово тело је два дана било изложено у љубљанском Народном дому, данас Народној галерији, а сахрани су 13. децембра присуствовале хиљаде људи. У процесији љубљанским улицама дефиловали су млади Соколи, ученици основних школа и гимназијалци, бројни оркестри и хорови, уметници и интелектуалци.

Од Цанкара су се опростили представници нове власти Краљевине СХС, партијске колеге и писци. Врхунац је био прелет авиона са црном заставом из кога је током пишчеве сахране бачен на гробље венац цвећа.

Цанкар је сахрањен у породичној гробници Милене Рорман, његове последње љубави. Иако су провели неколико година у вези, нису се венчали због противљења Милениних родитеља. Она је пет година доцније платила пренос пишчевих посмртних остатака у Гробницу словеначких песника модерне, коју је пројектовао Душан Грабријан, ученик Јоже Плечника. Поред Цанкара, у њој су сахрањени Драготин Кете, Јосип Мурн и Отон Жупанчич.

Милена Рорман се до смрти није удавала, а савременици су говорили да је од туге због Цанкарове смрти психички оболела. Умрла је 29. септембра 1945. у љубљанској душевној болници. По њеном завештању, на гробу јој је урезано: „Невеста Ивана Цанкара“.

Цанкар je брзо ушао у јужнословенски књижевни канон, али то не значи да су невоље нестале. Властима је био незгодан чак и мртав. За време диктатуре краља Александра, под паском пишчевог инсистирања на словеначкој самосвојности и социјализму, његова дела су избачена из школског програма. Ипак, како су деценије пролазиле Цанкар је постајао све значајније име у словеначкој и југословенској културној јавности, извршивши немерљив утицај на бројне генерације. Нарочито након Другог светског рата.

Нова југословенска власт је пригрлила Цанкаров књижевни опус, па су током деценија постојања друге Југославије његова дела постала обавезни део школских програма у свим републикама. Цанкарова дела су преведена на све веће европске језике, подигнути су му бројни споменици, а у готово сваком југословенском граду постојала је Улица Ивана Цанкара. Иако је био велики противник аустријске политике, чак је и једна улица у Бечу добила његово име.

Највећа словеначка послератна издавачка кућа названа је Цанкарјева заложба, а чувени љубљански концертни и конгресни центар добио назив Цанкарјев дом. Било је и претеривања, као у називању касарне ЈНА у Врхники по његовом имену.

Живи класик

Након распада Југославије, Иван Цанкар је постао једна од икона словеначке независности. Његово дело и живот предмет су бројних биографских књига и изложби, поготово током обележавања сто година од пишчеве смрти 2018. године, а Цанкарове књиге и даље имају велике тираже.

Ипак, по мишљењу бројних интелектуалаца – првенствено Славоја Жижека – у новијој историји Словеније Иван Цанкар је доживео својеврсно „национално прање“, и то пре свега преко намерног прећуткивања његове социјалистичке мисли и практичног политичког деловања, поготово његовог истинског југословенства. Циљ је стварање националног симбола по мери данашњице, какав је, уосталом, случај и код нас са Ивом Андрићем.

Жижек је упозоравао на немогућност истинског разумевања Цанкара у данашњем времену уколико се он посматра искључиво као окамењена величина из прошлости. Искуство савременог света, нарочито прекарног рада, по Жижеку не само да нам омогућава да схватимо пишчево стваралаштво у потпуности, већ Ивана Цанкара чини „живим“ класиком.

У Србији је, с друге стране, Цанкар данас готово заборављен писац. Након распада Југославије његова дела су избачена из школских програма, а већ двадесет година, са изузетком једне драме, није објављено ниједно ново издање његових дела.

То је свакако неправда, с једне стране због пишчевих блиских и вишеструких веза са Србијом, а с друге зато што су нове генерације остале ускраћене за један од најзначајнијих књижевних опуса из јужнословенске књижевности.